Мучи ме чамотиња, туга, очајање без разлога...

[Србадија]

Pa nije bas depresija....mislim imao sam periode depresije ali onda kad je to nesto bilo uzrok necemu smrt nekoga od bliznjih,gubitak voljene osobe i ljubavni jadi ili nevidljive perspektive neke i slicno...ovo o cemu pricam nije nicemu prouzrokovano,a gotovo uvek se desi na tom nekom prelazu leta.

 

Ivane iscitacu ovo i sigurno naci odgovor

[Ljubičasta]

Uzroci: ucmalost,zacahurenost u svojim malim komfornim zonama,a sve iz straha da  ne mozemo  nesto bolje i drugacije od toga sto sad imamo,svjesni svog grijeha i ograniceni svojom logikom mislimo da nam Bog vise nece oprostiti jer nismo jednom vec iz dana u dan grijesili i onda misleci da je On odustao od nas mi odustajemo od sebe i zivotarimo tako da cekamo kada ce nam doci kraj...Uninije je dizanje ruke na sebe,u duhovnom,psiholoskom i svakom drugom smislu i kao takvo nije nista manje tesko od samoubistva kojem prethodi kao jedno od stanja pomucene svijesti.

Prvo i najvaznije sto covjek,posebno vjernik,ma koliko gresan bio je da su pokajanje i ispovijest pocetak lijecenja.Ne kajanje kao nesto sto traje i sto ne iskljucuje grijeh svojim postojanjem,vec pokajanje koje zajedno sa ispovijescu nas razrjesava iz tog cvora,kojim skidamo taj teret...Nema nista ljepse ni blagotvornije.

Drugo,kada smo se razrijesili tog cvora,moramo nastaviti da idemo naprijed,a najbolji nacin za to jeste promjena.Promjene unutrasnjeg prati promjenu spoljasnjeg,i covjek koji postigne unutrasnji mir nastoji da to ostvari i oko sebe.

Trece,fizicka aktivnost...kako sta kome odgovara,setnja,trcanje itd.

Uz ovo sve molitva,molitva i molitva...citanje Psaltira,svetootackih knjiga.

Ja vjerujem da svako moze sebi da pomogne ako smogne snage na vrijeme i dok jos nije ovo stanje uzelo maha u nasem zivotu, da se iscupa i spasi sebe.

Meni uvijek pomaze Molitva Presvetoj Bogorodici u Potistenosti.

[Milan023]

Научио сам да плетем бројанице, тако да сам унинија без.

[Дијана.]

Научио сам да плетем бројанице, тако да сам унинија без.

 ora et labora

zapravo najefikasnija formula

[Arsenija]

Научио сам да плетем бројанице, тако да сам унинија без.

Ispleti i meni jednu ,ali crnu ako moze. Imam jednu crvenu,ne svidja mi se sto je crvena,nekako je kic.Trudila sam da je zavolim ali ne vredi,ne volim nista tako crveno.Da je tamnija nijansa,mozda bih mogla da je prihvatim ,ali ovako osecam da mi ne pripada. 

A sto se uninija tice...   ...Kad dodje ja mu kazem,ne smaraj me vise,Uninije bre,vidis da radim,odlazi i zatvori vrata.I Uninije kad vidi da se ne salim odlazi.

[Milan023]

Ispleti i meni jednu ,ali crnu ako moze.

Може, наравно. Морам само да узмем свој материјал, пошто сам у Ковиљу добио само пар петара за вежбање...  

[Олимп]

"Одбрани ме, Господе

Одбрани ме црних мисли
Што ме једу дан и ноћ,
У тескоби Теби вичем:
Притеци ми у помоћ!

 

Црне мисли и помисли
Из мрака су пакленог;
Ти си светлост, Теби вичем:
Осветли ме маленог!

 

Црне мисли, луде мисли,
Луде слике и сећања,
Долазе ми без позива,
Без позива и мог знања.

 

У душу ми увлаче се,
У души ми немир праве,
Пуна ми је душа мрака
И некакве болне страве.

 

Сам не могу да се браним,
Ја бих хтео ал' не могу,
Зато к теби хитам, вичем,
Спаситељу и мом Богу.

 

Од мене је пак'о јачи
Сенкама ме својим гуши,
Ал' од пакла Ти си јачи -
О помози мојој души!"

 

Свети владика Николај Велимировић

[Arsenija]

I nemojte nikada gubiti nadu! Jer misli nas lažu da nema nade! LAŽU! Život uvek ima iznenađenja. A ako se sami pokrenemo otkrićemo ta iznenađenja ranije! A ja imam jedno pitanje, nalazimo li se u pomoći onima koji pate, ili samo prolazimo?

Pitanje je kako pomoci ,prvo sebi,a onda i drugome ? Mi savrseno dobro znamo kako treba da se ponasamo i u skladu sa tim znanjem i delujemo,da ne kazem nastupamo,ali ona osecanja koja covek nosi u sebi cesto namaju vezu sa ponasanjem,to su ta osecanja praznine,besmisla,otudjenja od sveta,suvisnosti,bezvrednosti,apsurda... Covek je ok,ali nije.I samo on zna kako mu je.I kako mu pomoci kad ga ne prepoznajemo ? To je potencijalni samoubica.

P.s. Sve moje teorije o F dijagnozama se zavrsavaju samoubistvom.

Mozda ja sve preozbiljno shvatam. Uninije ili depresija definitivno ima jedan cilj,da coveka navede na isti put samounistenja.

[Дијана.]

A ja imam jedno pitanje, nalazimo li se u pomoći onima koji pate, ili samo prolazimo?

Pravo pitanje.Izgovarajuci se kako i sami patimo i pomoc je i nama potrebna. Muka se umnozi umjesto da se podijeli.

(Ili cisto iz egoizma, ali tu smo fazu, valjda, kao hriscani, nadrasli...)

To je još jedna verzija onog, 'kucajte i otvorice vam se'. Gordo samozatvaranje, bas dobar izgovor za roptanje na Boga i bližnje. Mozda najteza demonska obmana. Začarani krug samoizolacije, samosažaljenja, uvećavanja osjećanja slabosti i jada... Najgore je stanje ravnodušnosti, kad više nije važno tonem li ili ne tonem, pruža li ko ruku ili ne pruža... Još korak i na dnu si. Hoću li dole ostati? Hoće li me talas preplaviti, da više ne vidim svjetlost? Hoću li Svjetlost?

Začarani krug. Što je čovjek više potonuo u uninije - osjećaj besmisla, očaj, čamotinja, tuga, žalost, više se samoizoluje. Što se više samoizoluje teže mu je da se otvori za pomoć i blagoslov, koja će doći od Dobrog naravno, preko dobrih ljudi. Što manje pomoći i blagoslova, više očajanja... Krug se zatvara.

E sad koliko je šta predodredjeno a koliko je podložno našoj slobodnoj volji... teško pitanje. (Koliko smo zaista slobodni u našem mišljenju, percepiranju, osjećanju). Donekle jesmo, i donekle se može pomoći razmišljanjem, uvidima, znanjem psihologije i slično (vrlina je znanje, tj.znanje može postati vrlina).

Posmatrala sam mnoge ljude u kandžama raznih životnih patnji, i njihove (prirodne) depresivne odgovore. U toj jednačini ishoda važan faktor je vjera. Ne govorim o teškim psihotičnim stanjima, ali ono što spada u normalno, medicinskim jezikom do neurotičnog odgovora, rješivo je molitvom i pričešćem. Ali to je ono 'ko ima, daće mu se', tj. ko ima dar vjere, i srazmjerno njemu, dobiće životnu silu da se bori... Ne znam kako pomoći ljudima koji nemaju vjeru. Njima ostaje samo stručana pomoć. I kako god prodju sa ljudima u svojoj okolini i izloženošću okolnostima njihovog života...

Ko samo želi da vjeruje, i ne huli baš s mržnjom na Boga, mislim da će mu Bog oprostiti i pomoći nekako...

Ali na muci se poznaju junaci - i gubimo vjeru zbog po našem poimanju nepravednog stradanja bilo nama ili ljudima oko nas - zbog slabosti, razumljivo, ali paradoksalno, sa najtežom patnjom može i vjera ojačati, i jaram i breme postati relativno laki...

(ovo je priča na temu i uninije, i smisao patnje, i kako prevladati sumnju i ne izgubiti vjeru... naš doživljaj je cjelovit i naše 'teme' za raspravu nisu nikad dovoljno obuhvatne i usmjerene ka sintezi...)

[Иван Ивковић]

E sad koliko je šta predodredjeno a koliko je podložno našoj slobodnoj volji... teško pitanje. (Koliko smo zaista slobodni u našem mišljenju, percepiranju, osjećanju). Donekle jesmo, i donekle se može pomoći razmišljanjem, uvidima, znanjem psihologije i slično (vrlina je znanje, tj.znanje može postati vrlina).

К'о да сам знао да ћеш то да питаш. Ево неких занимљивости на ту тему.

 

"Врло комфоран кавез" - 09.12.2012.

 

 

 

 

Ne znam kako pomoći ljudima koji nemaju vjeru.

(Не)стручна помоћ мења ствари али никад није сасвим сигурно да ли на боље или на горе. Кад је молитва у питању нема грешке, то је најдрагоценија могућа помоћ.

[Дијана.]

К'о да сам знао да ћеш то да питаш. Ево неких занимљивости на ту тему.  

sinhronicitet...vise puta sam se uvjerila ovde recimo, da se iste ili slicne ideje krckaju, istovremeno a nevezano, u vise glava...

(Не)стручна помоћ мења ствари али никад није сасвим сигурно да ли на боље или на горе. Кад је молитва у питању нема грешке, то је најдрагоценија могућа помоћ.

 

apsolutno! :good2: tako da nismo uopste bez uticaja na drugog

i da se podsjetimo...  'svagda se radujte... u nevoljama budite radosni... sila se (božija) u nemoci pokazuje... kada sam nemocan, onda sam silan'

ili Ničeovo 'sto me ne ubija to me jača'.. Franklovo 'čovjek ne može da bira okolnosti svog života, ali može da bira svoj odgovor na njih' (dostojanstven odgovor, nastao u traženju smisla u najvećem mogućem stradanju, boravku u Aušvicu) 

[Tumaralo.]

Од лењости нема горе болести; имала је обичај да каже моја покојна бака.  Воље нема без мотива а мотив мора неко да осмисли, А нажалост осмишљавање свог живота се не учи у школи већ у животној школи, ко хоће да учи. Али, ко воли да учи кад је учење напорно. Лакше је да будемо депресивни него да се мотивишемо да нешто урадимо за себе.

 

 

Ovo je zacarani krug, Upravo tu i lezi problem... kako razbiti taj zacarani krug? Kako se to osmisljava motiv? I ja sam mnogo teoretisao ali shvatio sam da nista nisam otkrio niti saznao. I dalje se ciklicno krecem iz "perioda milosti" u "period depresije" pa tako u beskraj. Nema te sile koja moze da me izbavi iz depresivne faze kad sam u njoj.. mogu samo da cekam da prodje onako neobajsnjivo kako je i dosla. Isto tako kad sam u fazi milosti sta god da se desi na spoljnom planu ne moze da me pokoleba ostajem vedar, optimistican i pun volje za zivot.

Zato mi nije jasno ovo "osmisljavanje motiva". Motiv je svakako iracionalna kategorija. Motiv znaci pokretac, to je nesto sto je iznad mene sto upravlja mnome. Mogu ja da osmisljavam sta hocu ali necu biti pokrenut dok ne pokulja Volja u vidu motiva. Sada se postavlja pitanje da li ja mogu nekako da "privucem" motiv? Opet mi treba motiv da me natera da sprovedem postupak za privlacenje motiva!   Opet zacarani krug.

Ali eto.. ako postoji takav postupak ja bih rekao da je to molitva...

[LISA]

Ljudi, citajte Psaltir! Na duze staze daje fantasticne rezultate. I, pride, uzimajte lekove po recepturi psihijatra

[Дијана.]

khm, khm, .. Citajte Psaltir, drzite molitveno pravilo, post, pricescujte se, (preumljenje se podrazumijeva, ocrkovljenje pozeljno), za psihijatrom ce biti u veeooma malom procentu potrebe... 

[Човек Жоја]

Опасна ствар. За мене лично била је крајња. Није било даље. Једна за другом страсти су ме водиле до ње. Потпуно одсуство смисла. Онда се десило нешто што је унело промену. Отишао сам са другарицом, на њен позив да јој се придружим, на опело Патријарха Павла. "Хајде са мном, да не идем сама"-"Шта ћу ја тамо, не припадам"-"Хајде због мене". Након тога одгледао сам филм "Живот по Јеванђељу". Ето. После то ишло само, једно за другим, спонтано. И не без труда и борбе, разуме се.