Када је превише стварности...

[Иван Ивковић]

Сигуран сам да смо сви понекад имали утисак да нам је доста стварности, односно оног дела стварности који видимо кроз напрслу/сломљену призму свога ума. Шта предузимате у таквим ситуацијама? Ако не желите да поделите своја искуства реците бар шта мислите да би требало предузети. Како уопште схватате ову појаву? Како до ње долази? Је ли добра? Ако није како се може добро искористити?

 

https://www.pinterest.com/pin/215609900886653137/

[Tumaralo.]

Ovde se radi o borbi sa pomislima?

[Иван Ивковић]

Ovde se radi o borbi sa pomislima?

Рецимо... 

[JESSY]

ako mozes malo da pojasnis....

[Иван Ивковић]

ako mozes malo da pojasnis....

Можда - када ослаби вера...  

[JESSY]

када ослаби вера

aha....

[horatio]

Погледам неки филм - ако уопште нађем времена за то... Ако си мислио на ситуацију када те стварност опхрва и хоћеш само мало да се одмориш, као и да свет око тебе буде, бар, за нијансу лепши?!

[Tumaralo.]

Pa eto kada upadnem u takvo stanje - da samo propustam negativnu stvarnost kroz um odnosno kad pocnu negativne misli da me opsedaju i nadjem se u opstoj slabosti mogu samo da se secam kako sam ranije bio u takvom stanju i pa sam se posle duzeg ili kraceg vremena oporavio pa sam opet bio u tom groznom, odvratnom stanju pa sam se opet oporavio i sve tako ciklicno. Pa se tako tesim i nadam da ce i ovo proci ubrzo. Dakle i pored citave istorije tih ciklusa opet nisam siguran da cu se izvuci niti imam jaku veru vec se samo nadam. Jer ne mogu da izvucem nikakvu pravilnost. Ne znam koliko ce dugo da traje, ne znam koliko ce intezivno da bude, ne znam sta da uradim da prodje. Kao brodolomnik sa jednom daskom usred okeana..

 

Posebno me plasi sto spoljni svet i duznosti koje imam ne zavise i ne haju za te moje cikluse vec se ocekuje da ih izvrsavam u zadatom ritmu. Ako ne odgovorim na te obaveze jer ne mogu da ustanem iz kreveta opterecen negativnim mislima onda je to jos jedan udarac

Na taj nacin poceo sam svako to podizanje da posmatram kao cudo. Sva ona da kazemo fizicka cuda koja su cinili svetitelji i Isus su trivijalna u odnosu na ovo - cudo volje. Prosto neobjasnjivo mi je sta se tu desava i van svake kontrole je. Ako ono cudo smirinvanja bure iz jevandjelja razumemo kao metaforu to bi bilo to onda.

 

Dakle sta onda radim? Prisecam se, tesim se vec prozivljenim, nadam se i odvracam misli kliktanjem u monitor.

Kako shvatam ovu pojavu? Najkrace ovako :

 

[Дијана.]

Stvarnost svijeta oko mene viđena kroz naprsline mog uma i srca je jedno strašno čudovište; ono se najbolje savladava znanjem, hrabrošću, mudrošću i vjerom. 'Vrlina je znanje', potrebno je što više znanja iz društvenih i humanističkih nauka (koliko god su prirodne fascinantne) jer iza te ružne stvarnosti stoji čovjek. Od psih.odbrambenih mehanizama koristim racionalizaciju i intelektualizaciju. Njegujem svoj mali svijet (moji ljudi, knjige, muzika) da bih se odbranila od stvarnosti/svijeta. Ali držim se principa svjesnog suočavanja da bih izbjegla zavisnost i slabost. Nastojim da ne bježim i ne zatvaram se. Vjera mi jako pomaže u svemu tome. Ona je sila koja me drži na okupu i u ravnoteži (tačnije, provodnik te sile...)

[JESSY]

ja imam jednu svescicu u kojoj zapisujem  recenice i misli ikoje sam procitala ili cula i koje citam u slicnim situacijama....nesto sam probrala za tebe...

 

Vera ne sme da bude kruta nego cvrsta. Kruta vera cini coveka fanaticnim, cvrsta tolerantnim.

 

Priroda tezi da nas zadrzi pri nasim starim navikama, a vera nam ne dozvoljava ni casa da  budemo zadovoljni samim sobom i da stojimo.

 

U veri je potrebno biti kao dete, skoman i iskren. Istinska i mudra nada ogleda se u tome da covek ni malo ne brine za sebe, znajuci da o njemu brine Bog.

 

Gospod odredjuje kojom ce zrtvom ispobavati nasu veru, uzimajuci u obzir nasu snagu i moc, ali je Gospod coveku dao i slobodnu volju da sam odlucuje hoce li prihvatiti tu zrtvu ili nece.

[Иван Ивковић]

@@JESSY, хвала и за ово што си одабрала...

 

Кисела лица, згрбљене позе – а где је радост у Христу?

 

Погледам неки филм - ако уопште нађем времена за то...

 

Па да, то помаже, боље рећи - олакшава краткорочно. Ако је човек довољно заузет неће ни стићи да се позабави собом а и ако нађе мало времена то обично буде премало па и обична дремка буде довољна за утеху. Али то не решава ствар. Врло брзо почињу да се јављају симптоми као у горе наведеном тексту (можда треба некако да спојимо теме) јер незадовољство стварношћу остаје без обзира на то што окрећемо поглед од ње. Чак се и увећава ако озбиљније измакне контроли. А да ли је контрола уопште потребна? Потребно је испитивање, свакако, али постоје ствари које су ван наших моћи... Да ли је довољно променити аршине?

 

@@pedja257, потпуно те разумем. 

 

Vjera mi jako pomaže u svemu tome.

Па да, зато сам и помислио да је код поменуте појаве у питању недостатак вере, поверења, (само)обмана... 

[Ламех]

Мучим себе и људе око себе. Док се не "искулирам" бар мало..

[Иван Ивковић]

Мучим себе и људе око себе. Док се не "искулирам" бар мало..

Ако те не мрзи напиши још коју о томе, како се одвија тај процес пре, за време и после "кулирања". О мучењу има и посебна тема па можеш и тамо да се укључиш ако ти је случајно промакла.

[geronymo]

Nikad previse stvarnosti, jer nas ona cini zivima i Krst je nas.

[Иван Ивковић]

Nikad previse stvarnosti, jer nas ona cini zivima i Krst je nas.

Суштински није али слабима уме тако да изгледа.