Љубав, психолошки, па и онтолошки...(Лицем у лице с Д/другим)

[Aquilius Cratus]

hmmmm... Ja koliko shvatih - suprotnost od ljubavi je ravnodušnost, bukvalno drugi je mrtav za tebe, ne izaziva nikakvu reakciju. Sad opet - u mržnji postoji nekakva interakcija sa drugim koja može iz tog - iako konfliktnog odnosta - dati nešto... Ili grešim?

 

Gresis. Tri osobe trce ka nekom cilju jedan istrajno trci ka cilju duri u jednom monetu staje i ostaje da sedi kraj puta zureci u prazno a treci se okrece i svom snagom trci u potpunom suprotnom smeru od cilja. Koji od trojice je najdalji od cilja, ne fizicki nego mentalno, koji je potpuno iskljucio cilj iz glave? Ravnodusan nije jer on mozda i misli o cilju ali mu se uopste ne ide tamo dok onaj sto se okrenuo u suprotnom smeru zeli nesto sasvim suprotno cilju. Mrznja tezi necemu sasvim suprotnom od ljubavi zato ravnodusnsot je u sredini.

[Aquilius Cratus]

Tacno je da je suprotnost ljubavi mrznja, nikakav "strah" itd. nego samo i isljucivo mrznja. A konacni cilj mrznje zapravo nije "prebivanje u apsolutnoj samobitnosti", to je privremena posledica koja proistice iz iluzorne prirode mrznje, nego je "da ne postoji nista osim mene". To je zelja da nista ne postoji osim onog koji to zeli. Medjutim buduci da postojanje bez drugog zapravo nije postojanje nego je nistavilo, stvarni konacni cilj ciste mrznje jeste unistenje svega. Samobitnost je zapravo neostvariva, to je iluzija odnosno psihoticna deluzija mrzitelja. Tragicna sustina pragreha - gordosti - lezi upravo u samounistenju. Kao sto kaze o. Justin, "djavo to je duh koji sve odrice". To "sve" ne bi bilo sve da ne ukljucuje i samog odricatelja. 

 

Nice to have you bakc man! 

 

Kad sam ja napisao prebivanje u apsolutnoj samobitnosti pod time sam mislio bas na "da be postoji nista osim mene".

 

Ovo ostalo je tako po onome sto smo mi verom prihvatili kao hriscansku nauku o bicu. Medjutim ima mnogo ralzicitih ontoloskih modela, sasvim suprotnih hriscnastvu.

 

https://www.youtube.com/watch?v=b8vNYZddU6A

[Иван ♪♫]

šta znam, nezgodno je, ako uopšte i moguće, logički diskutovati o nečemu što je čisto stvar doživljaja

 

mislim da je vl. Nikolaj to najbolje objasnio kada je, ne znam sada tačno gde, govorio o stupnjevima ljubavi: prvo voliš sebe, pa svoju porodicu i bližnje, pa svoj narod, pa tek onda ceo svet, i sve to blagodaću Božijom, i (odavde ja nastavljam) blagodaću Božijom jer je On izvor Ljubavi i Života i centar života i Životodavac svakog živog bića, koji sve drži u postojanju

 

Mislim da nedostatak ljubavi kod čoveka može da se manifestuje na najrazličitije moguće načine, koje ste već i naveli, sve u zavisnosti koliko čovek ima ljubavi prema sebi i drugima, manje ili više, pa ni tad nije tako jednostavno zbog raznih psiholoških i somatskih faktora (dodajem to jer želim da pričam o realnim stvarima, a ne fiktivnim crno belo).

 

Možemo recimo ovako rezonovati, ako znamo da je Bog Ljubav i Život, onda bi nedostatak ljubavi na neki način predstavljao smrt. Ali opet i nije, jer je Bog Ljubav.

Okretanje od Boga je pokret ka stradanju i smrti, ali šta znaju naivna stvorenja šta je smrt i nebiće, Gospod svima daje život

[Nevena Zec]

svetlost = ljubav

nedostatak ljubavi = tama 

 

p.s.  podrazumevam sve  međuljudske odnose 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Tu je čak Božiji Logos izjednačen sa Ljubavlju - novo pitanje.

 

Ovo je baš zanimljivo. 

[Melhisedek88]

Suprotno od ljubavi moze biti i gordost.

Jer cim covek ne voli drugog on se gordi,nadima,uzvisuje nad drugim.A gde je sujeta i egoizam u pitaju tu je i osveta blizu.Ravnodusnost shvatam kao latentni oblik mrznje,odnosno zeljom  da se ravnodusnoscu prikrije mrznja.Ljubav zahteva beskonacnu zrtvu,a nema je kad je covek gor i smata da je veci od potencijalnog primaca ljubavi.

Neutranost je saglasnost sa zlom.

[arizan]

Stvar je ipak malo slozenija i dramaticnija! Suprotno od ljubavi nije strah nego mrznja. Ultimativni cilj ljubavi je kauznalnost i postojanost svega, svakoj stvari dati bice a to moze samo onaj koji biva kao ljubav to jest Bog. Suprotno od toga konacni cilj mrznje je unistiti cak prozdrati sve i kosmos prevesti nazad u kaos da bi se prebivalo u apsolutnoj samobitnosti (kad nema strukture nema ni drugoga pa ni zrtva nije potrebna i nema egzistencijalnih posledica samoce), Bog/bog samo po sebi.

Да, ово је тачно. Само што сам ја покушао да питање сагледам на различитим нивоима.

 

Онда, одакле мржња? Шта је у њеном корену?

 

У корену наше патологије се налазе страхови. Због страха од непознатог људи се опиру променама у друштвеној сфери, због страха од неизвесне будућности згрћемо паре и робу, па почињемо да личимо на веверице и јазавце, због страха од одбацивања или самоће лажемо околину, пристајемо на понижавајуће односе са блиским особама, кријемо своја осећања и мишљења, због страха од неуспеха не покушавамо да дођемо до неког циља... има тога колико хоћеш.

Наша патологија је само манифестација наших страхова. Злоба, завист, лењост... само зато што због страхова не можемо да будемо то што јесмо.

 

Страх као последица одвојености детета од родитеља. Исти тај страх има сав људски род од како се одвојио од свог Родитеља.

 

А мајка или отац свих страхова је страх од смрти. Тако кажу и богослови и психолози.

 

Тако да деструкција коју помињеш, ја мислим, долази из тог осећања немоћи. Па онда, у својем слепилу, они који руше имају осећај снаге. То је квази-замена, али они мисле да ће им то донети спокојство.

 

На најдубљем нивоу су супротстављени љубав и страх.

На њих се, на следећем нивоу, калеме њихове манифестације. На љубав се калеме наше врлине, а на страх се калеме наши греси.

 

Али, пошто не видим неко веће неслагање, цитирао бих ова два Дијанина поста

 

Pa tačno je valjda i jedno i drugo; prvo psihološko, a drugo, filozofsko (metafizičko, ontološko?) tumačenje. Interesantno je da su te dvije sile uvijek bile personifikovane u svim religijama... u drugim religijama ljubav i destrukcija su otprilike sile iste po snazi; a u našoj, zlo, destrukcija je daleko ispod stvaralačkog ljubavnog Logosa. Čak je i prvi andjeo jači...

 

 

Odlično rečeno, jer 'ljubav izgoni strah napolje', ali češće obratno, strah izgoni ljubav napolje. Strah leži u osnovi sebičnosti i agresivnosti koje su direktni antipodi ljubavi. 

8086.gif

[Иван Ивковић]

Такође мислим да је супротност љубави страх али бих додао да се страх рађа из гордости. Јер зашто бисмо се плашили ако смо толико несебични и смирени да просто заборављамо на себе? Ако смо, напротив, несмирени тј. горди и себични самим тим се и плашимо на не изгубимо нешто и/или себе.

[Иван ♪♫]

Такође мислим да је супротност љубави страх али бих додао да се страх рађа из гордости. Јер зашто бисмо се плашили ако смо толико несебични и смирени да просто заборављамо на себе? Ако смо, напротив, несмирени тј. горди и себични самим тим се и плашимо на не изгубимо нешто и/или себе.

 

Ne slažem se, mi smo slaba bića, podložni stradanjima i normalno je da se plašimo, šta više imamo mozak koji nauči da se plaši, to je prosto stvar biologije i načina na koji nam telo funkcioniše, a strah je emocija koja i dan danas pomaže u preživljavanju.

Samo apsolutni i svemogući Bog se ne plaši. Kad ne bismo imali strah, ne bismo ni cenili ono što imamo na ovom svetu, pa ni sam život. I sam apostol Pavle kaže kako je preživljavao mnoga stradanja, brodolome i strahove (ako se dobro sećam), Hrista radi. Normalno je da se plašimo za ono što volimo.

A to da li svetitelji imaju strah od smrti, ne znam, ali sam siguran da to nije jednostavno stvar stava, već blagodati i doživljaja Boga, a tu već ja slabo šta mogu da kažem

[Иван Ивковић]

@@Иван ♪♫, није ти лоше расуђивање. Напоменуо бих само да имамо различите врсте страхова. С једне стране имамо Божји страх, тј. стрепњу да нечим не увредимо Бога или било коју вољену особу, а са друге имамо демонски страх који сам малочас описао.
Што се тиче страха као инстинкта сматрам да је и то последица пада и одлика пале природе јер да грех није ушао у свет, а кроз грех и смрт, не би постојала ни та бојазан око преживљавања.

[Arsenija]

Znam da je ovo mozda malo i nesvakidasnje pitanje. Koji je sinonim za nedostatak ljubavi? “ravnodušnost“ (tzv. hladnoća) ,ili mrznja? Znam da moze biti i jedno i drugo,na prvi pogled,al mora da ima nekog pravilnijeg odgovora. Npr. Tamo gde se u braku,dvoje mladih vole veoma,i nakon mnogo godina,iz nekog razloga,ljubavi vise NEMA. Da li se “hladnoća“ može,u tom slucaju,izjednaciti sa mrznjom? Mada,u takvim situacijama,nema ni mržnje,ali pogotovo ljubavi nema,nego samo “hladnoća“. Sta je suprotno od ljubavi?

Da napisem koju,iz iskustva... ... Da,iz iskustva.

Ako nekoga ne volis ,ne znaci automatski da ga mrzis.Ljubav ima razne oblike,mrznja nema.Mrznja zeli unistenje,verbalno,fizicki,psihicki,po svaku cenu...Mrznja zeli da dominira.Mi ne zelimo da priznamo mrznju,ljudi koji mrze misle da su dobri.Oni se cesto prave dobri,ali prava mrznja ne oseca krivicu...i da nema kraja

Hladnoca... Ljudi se menjaju..ali ne uvek na bolje.Kad bi se menjali na bolje,uspeli bi da prevazidju promene...da se prilagode. Tj.   Ne znam. Valjda je zivot vise od XXXX ...Ovo sto danas zovu ljubavlju,ovi parovi danas,a mozda i pre...ne znam ,ne razumem.Sve je nesto,ja tebi,ti meni... 

 Medjusobno se ucenjuju . Kad cujem,samo kad cujem da neko nekome preti raskidom,iz istih stopa bih rekla=>Ma cao ! 

Zamislite. Uzas ! 

[Саша од Москве]

Dobro sad - ovde se prepliću dve teme: definicija ljubavi i njene suprotnosti i druga: kako se to projavljuje na nama ljudima. Zabuna nastaje jer smo bića ,,bućkurišna'' - ima u nama svega po malo i teško je razlučiti šta u nama bude neke osobe...

[Дијана.]

Ovde se prepliću filozofska(ontološka)  i psihološka rasprava o ljubavi..kosmički princip i ljudski doživljaj.Zato se priča o različitim stvarima. iako je on postavio pitanje iz psihološke perspektive, rekla bih. 

[Столе]

Kad postoji jedno svetlo, po ćoškovima različiti mrakovi nastaju.

[JESSY]

Да ли је могуће волети човека, а немати поверења у њега? Могуће је. Истинска љубав према човеку ниуколико не значи обоготворавање свих његових особина и клањање пред свим његовим поступцима. Истинска љубав кадра је да примећује и човекове недостатке, исто онолико неумољиво и прецизно као што је то својствено и злоби. Па и прецизније! Али љубав се према недостацима људским не поставља онако као злоба, већ на себи својствен начин, како само она то уме. Љубав штити и спасава душу човекову за вечност; зло га пак уништава и убија. Љубав воли самога човека, не његове грехе, не његово безумље, не његово слепило... И далеко прецизније од злобе види све несавршенство овога света.

 

Подвиг духовне прозорљивости: видети све грехе људске и осуђивати свако зло, али при томе никога не осудити... Једино човек који је примио вишње озарење способан је за такву љубав.

 

Да, може се волети и немати поверења. Али, није ли поверење особина отворене душе, и није ли отвореност својство љубави? Не, љубав је шира од отворености. И без отворености душе, у овом свету, може постојати љубав... Старац Амвросије Оптински или, рецимо, Преподобни Серафим волели су људе огњеном љубављу и служили им у духу; па ипак, нису се отварали према свакоме, и откривали су се тек помало: чували су душу своју од људских погледа, продирући властитим погледом у душе других људи. На исповести духовник уопште не отвара своју душу пред човеком који се исповеда.

 

Али душа сваког истинског духовника је отворена - не пројављивањем, већ љубављу - и кроз љубав се испољава у свету.