Љубав, психолошки, па и онтолошки...(Лицем у лице с Д/другим)

[Дијана.]

Повезане теме: https://www.pouke.org/forum/topic/34850-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%BE/

https://www.pouke.org/forum/topic/9323-%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D0%BE-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BC/

https://www.pouke.org/forum/topic/32501-%D1%81%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2-%D0%B1%D0%B5%D0%B7-%D1%82%D0%B5%D0%B1%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B0/page-1

 

Најсадржајнији опис љубави, опште, општељудске:

"Љубав је познавање, поштовање, брига и одговорност. " Е. Фром

 

Љубав распета:

"Љубав је радост, цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт." Вл.Николај

 

У неком контексту изречено, али врло домишљато: 

 

потребна је храброст, али не да некога ставиш у срце, свако уме да накачи неког као брош, потребна је храброст, да понесеш туђе срце као крст...

[JESSY]

Иако су љубав и поштовање две различите емоције, оне су у партерским односима често повезане. Често чујемо изјаве одраслих људи да не могу да воле другу одраслу особу уколико је довољно не поштују. Изгледа да појава једног трећег осећања, презира, ефикасно укида и поштовање и љубав. Међутим, постоје људи који су на тај начин повезали љубав и поштовање да су себи укинули могућности да остваре стабилну љубавну везу. Имају такав концепт везе да је обострано поштовање искључено: могуће је или да партнер поштује њих или они партера.

Многи људи не разликују себе, своју особу или личност, од својих жеља. Полазећи од чињенице да је прихватање некога као особе главни елемент сваке љубави, ови људи захтевају од свакога ко их воли да прихвати сваку њихову жељу. Уколико друга особа одбије да им испуни неку жељу, људи са овим психолошким механизмом мисле да их та друга особа не воли и не поштује. Због тога показују да су увређени, постају агресивни и свадљиви, или једноставно остају у односу, али прекидају комуникацију дурећи се данима и недељама. Полазећи од свог доживљаја да не добијају љубав од партнера, они покушавају да је изнуде, примењујући различите тактике емоционалног изнуђивања. Својим поступцима партнеру упућују поруку: ако одбијаш да ми испуниш важну жељу, ти ме не волиш, а ако ти не волиш мене, не волим ни ја тебе.

Љубавна веза са особом којој сталним угађањем треба доказивати љубав, која сваки конфликт кажњава мини раскидом, њеном партнеру је веома напорна. Упркос томе, постоје људи који су спремни да непрестаним угађањем доказују да воле. Психолошки уговор овог пара на коме заснивају љубавну везу је: угађај ми да би веровала да ме волиш – угађаћу ти непрестано зато што те заиста волим.

Уместо да партер тиме буде одушевљен јер је коначно пронашао некога ко му стално показује љубав на жељени начин, може се догодити неочекивани обрт: особа којој се угађа престаје да цени особу која угађа. Појављује се једно „али”: добра је, али јој недостаје…

Испоставља се да особа захтева два контрадикторна услова: мораш ми у свему угађати да би знала да ме волиш и поштујеш!, и: не смеш ми у свему угађати да бих ја тебе поштовала! Испада да је немогућа веза у којој постоји обострано поштовање. Било да се угађа или не угађа, увек једна од њих није поштована. Ни испробавање различитих партнера не доноси срећу и стабилност. И зато не треба тражити решење у спољашњем свету, у чекању на „правог” или „праву”, већ треба променити властиту логику, властити концепт љубави.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/182057/Ili-ljubav-ili-postovanje

[Дијана.]

Пред лицем Бога и пред лицем човека

Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења човек је рано спознао у свом животном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола.

…

тручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице.

Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом.

У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем.

То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности,Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета.

„Гледање лица“ у Старом Завету

Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“.

Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6).

Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12).

То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7).

Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна.

Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота?

Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност.

Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему.

Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога

Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми.

Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета.

Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице.

Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10).

Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу.

Јован Благојевић

---

Препорука: Између односа и неодноса

 

"Православље" бр. 1183, Уподобљавање, фото