Зоран Ђуровић - Онан - Онанија

[goranger]

пре 5 часа, mirko1929 рече

Порнографија је посебна тема, а за ово друго умереност је кључ.

Pa kako ide M bez P. Uvijek je neki P, vanjski ili unutrasnji. Ili onanises i zamisljas drvo ili...

[goranger]

@mirko1929 koliko godina imas, koliko bracnog ili tog "ski-monaskog" staža je iza tebe? 

[mirko1929]

пре 32 минута, goranger рече

Pa kako ide M bez P. Uvijek je neki P, vanjski ili unutrasnji. Ili onanises i zamisljas drvo ili...

Није тачно, може да буде чиста механика. Такође, конзумирање порнографских садржаја има врло специфичан утицај на мозак, те се чак и „срамне маштарије“ о реалној особи и конзумирање порнографије не могу баш поредити.

 

пре 27 минута, goranger рече

koliko godina imas, koliko bracnog ili tog "ski-monaskog" staža je iza tebe? 

Две деценије целибатског стажа.

[mirko1929]

Скоро прочитах да научници пронађоше сврху чак и слепом цреву. Ето ниједан орган нам Бог не даде да га не користимо.

[Дејан]

On 29.5.2021. at 20:29, mirko1929 рече

Хоћу да кажем да се у тренутној култури деца сматрају нечим лошим, и имају статус љубимца (на који се ето човек одлучи да гаји), много више него ли детета (барем не оно како су деца доживљавана раније). Зато и пати свет од беле куге. Али види се ваљда из приложеног видеа на шта се мисли (научни аргумент за многодетност, и како је тренутни приступ родитељству омашај -- како каже you don't need all that sacrifice and toil).

Не бих се сложио да се сматрају нечим лошим.

[mirko1929]

пре 6 часа, Дејан рече

Не бих се сложио да се сматрају нечим лошим.

Па не деца сама по себи, али трудноћа. Зато се за трудноћу и корисне сви они ружни еуфемизми.

[mirko1929]

Taкође, ако се деца не сматрају нечим непожељним откуда онда бела куга, откуда толико абортуса?

Да разјасним шта сам мислио под оним љубимци. Сви они духовници који оптужују данашњег човека за себичлук и самољубље не знају историју. Проблем је што су раније деца била бесплатна радна снага (у периодима кад нису, стари нису имали никаквих проблема с чедоморством, напротив, решавали су се већ и мало одвркле деце -- отуда толики средњовековни закони против убијања деце, а такође зато и многе бајке почињу са тиме да отац намерно изгуби децу у шуми), а данас су она нешто налик љубимцима што ће рећи црна рупа за (труд, време и) новац. Овај професор економије чији сам видео окачио показује да је скроз погрешно улагати толики (труд, време и) новац у децу, и да им се тиме уопште не осигурава било каква добробит, тако да је заправо потребно врло мало (труда, времена и) новца за децу у данашње време.

[mirko1929]

Коначно сам пронашао ко су били ти малакои о којима говори апостол Павле. То су били пасивни хомићи, неке младе транџе који се цели предају томе да буду као жене... шминке, парфеми, украшавање косе, дречава одећа... најближе томе што имамо данас би било кади би укрстили оно што се назива femboy са оним што се назива drag queen.  Само што је у то време то била уважена институција којој су одаване почасти. Фило Александријски о тој појави пише следеће:

VII. (37) Moreover, another evil, much greater than that which we have already mentioned, has made its way among and been let loose upon cities, namely, the love of boys, which formerly was accounted a great infamy even to be spoken of, but which sin is a subject of boasting not only to those who practise it, but even to those who suffer it, and who, being accustomed to bearing the affliction of being treated like women, waste away as to both their souls and bodies, not bearing about them a single spark of a manly character to be kindled into a flame, but having even the hair of their heads conspicuously curled and adorned, and having their faces smeared with vermilion, and paint, and things of that kind, and having their eyes pencilled beneath, and having their skins anointed with fragrant perfumes (for in such persons as these a sweet smell is a most seductive quality), and being well appointed in everything that tends to beauty or elegance, are not ashamed to devote their constant study and endeavours to the task of changing their manly character into an effeminate one. (38) And it is natural for those who obey the law to consider such persons worthy of death, since the law commands that the man-woman who adulterates the precious coinage of his nature shall die without redemption, not allowing him to live a single day, or even a single hour, as he is a disgrace to himself, and to his family, and to his country, and to the whole race of mankind. (39) And let the man who is devoted to the love of boys submit to the same punishment, since he pursues that pleasure which is contrary to nature, and since, as far as depends upon him, he would make the cities desolate, and void, and empty of all inhabitants, wasting his power of propagating his species, and moreover, being a guide and teacher of those greatest of all evils, unmanliness and effeminate lust, stripping young men of the flower of their beauty, and wasting their prime of life in effeminacy, which he ought rather on the other hand to train to vigour and acts of courage; and last of all, because, like a worthless husbandman, he allows fertile and productive lands to lie fallow, contriving that they shall continue barren, and labours night and day at cultivating that soil from which he never expects any produce at all. (40) And I imagine that the cause of this is that among many nations there are actually rewards given for intemperance and effeminacy. At all events one may see men-women continually strutting through the market place at midday, and leading the processions in festivals; and, impious men as they are, having received by lot the charge of the temple, and beginning the sacred and initiating rites, and concerned even in the holy mysteries of Ceres. (41) And some of these persons have even carried their admiration of these delicate pleasures of youth so far that they have desired wholly to change their condition for that of women, and have castrated themselves and have clothed themselves in purple robes, like those who, having been the cause of great blessings to their native land, walk about attended by body-guards, pushing down every one whom they meet. (42) But if there was a general indignation against those who venture to do such things, such as was felt by our lawgiver, and if such men were destroyed without any chance of escape as the common curse and pollution of their country, then many other persons would be warned and corrected by their example. For the punishments of those persons who have been already condemned cannot be averted by entreaty, and therefore cause no slight check to those persons who are ambitious of distinguishing themselves by the same pursuits.

[mirko1929]

.

[mirko1929]

Моја истраживања историјата сексуалне етике су открила занимљиве ствари. Хришћани нису измислили ништа. Контекст у којем су настали, хришћани су наследили. Хрићшани су само упили културу у којој су се налазили, и интелектуалне традиције које су им биле при руци. Али ништа се нису битно разликовали ставови ни готово свих осталих светских култура, или чак нецивилизованих племена (изузетак је било по које забачено племе на Папуи Новој Гвинеји). Патријархат и брак (са девицама) су универзални, једино се разликују по томе колико жена човек може да има. Па тако, хришћани практикују моногамију, јер се налазе у Римском царству (римљани су ствари схватали врло озбиљно, па су тако казне за прељубу биле велике, а познато је и да је отац који ухвати своју неудату ћерку са наложником, или муж који ухвати своју супругу са швалером, in fragante delicti имао право да их убије на месту, не само жену и ћерку, већ и њихове љубавнике), иако је полигинија Библијска пракса, и имају читав низ различитих ставова о сексуалности наслеђених из философије (цео спектар ставова заступљених у философији, заступљен је и у хришћанству). Римски идеали били су pudicitia -- чедност, стриктни морал и univira -- стриктна моногамија, једно удавање за цео живот. Глумци, гладијатори, плесачице, проститутке, и сви остали који су зарађивали показивањем свога тела (као и професије повезане с њима, нпр. макрои) губили су правни статус слободњака, упркос томе што нису били робови. Овај статус се звао infamis. Овај статус су добијали не само они који су се бавили нечастним професијама, већ и неки за које се открије да су радили нешто понижавајуће у животу, нпр. пасивни хомићи.
Старе културе (небитно да ли су биле хришћанске, или не) су без изузетка сматрале да је једини ваљан израз сексуалности унутар брака (изузетак је проституција, на коју се не гледа као на нешто позитивно, али толерише се, да заштити девојке од мушкараца, проститутке су нешто што су, попут крвника, чак и свети оци сматрали неопходним за опстајање и исправно уређење друштва, па тако свети Августин Ипонски пише Уклони проститутке из људских послова и све ћеш пореметити зарад похота), са притом различитим погледима на брак и сексуалне односе унутар истог. Наравно, ово није нешто што је ограничено само на Eвропске цивилизације. Иако је свуда, па и у Европи био познат невенчани брак (овде су хришћани замутили воду увођењем црквеног обреда -- невенчани брак није блуд, али је забрањен Триндентинским концилом, а није блуд ни грађански брак, оба су постојала пре увођења црквеног обреда; ваља поменути да је обредни брак, међутим, постојао много пре него што га је хришћанство увело, у римском паганизму, confarreatio, али је био ограничен -- није могао свако да ступи у такав брак, већ само патрицији), модерни концепт тзв. хукап културе није постојао нигде. Постојала је проституција, и модерне везе би од старих култура биле препознате као проституција (концепт тзв. предбрачног секса је модерног датума, и у доба када је узимање невиности девојци доводило до правно обавезујућег брака, могло се само говорити о насиловању, које упркос свом имену значи узимање девојке себи за жену не без њеног пристанка, већ без пристанка њеног оца или старатеља, њен пристанак је био небитан у целој причи). За мушкарце је било куд који мили моји, док је за девојке било апсолутно правило да се чувају за брак (отуда девојка у смислу млада жена, и девица у смислу невина жена и јесу били синоними, у свим језицима, због чега никада није престала расправа између јевреја и хришћана око тога шта пише код Исаије, да ли девојка ће зачети, или девица ће зачети), што додуше није било нарочито тешко постићи, будући да су девојке бивале врло рано удаване (у просеку са 14 година). Пошто је то било незамисливо у ранија времена, ступање у брак са женом (тј. како би ми данас рекли, девојком која није невина) или бившом проститутком сматрао се изразом крајњег милосрђа, и великим добрим делом учињеним од стране мушкарца према жени (па је тако један од средњовековних папа позивао верне мушкарце да за спас своје душе жене бивше проститутке). Примећујемо да је ствар једнострана и да су правила игре крајње патријархална, и то је тачно. Канони кажу да муж мора да се разведе од неверне супруге, док жена мора да трпи неверног супруга. Конкубинат је био допуштен од стране старих, чак и од стране хришћана, али конкубинат није био хукап, већ брак са особом нижег социјалног статуса (слободњак, или племић, са својом робињом). Хришћани су међутим инсистирали на раскидању конкубината ако мушкарац жели да се ожени (да ступи у брак са особом истог социјалног ранга), који међутим није сносио канонске последице стандардног развода (XVII канон првог сабора у Толеду, папа Лав Велики). Друге културе, оне које нису практиковале моногамију, допуштале су више од једне конкубине, као и било који број конкубина и супруга у исто време. Хришћани су многоженство сматрали за умерени блуд (Василије Велики). Одређене културе допуштале су инцест (пред-хришћанска египатска и пред-исламска персијска), али је он био ограничен на највише друштвене слојеве (додуше, то је био случај и код хришћана, махом су све владајуће породице у Европи у неком сродству). Девичанство је сматрано магијски и ритуално моћним у древним културама, и придаване су му разне мистичке особине (отуда онај чувени узус жртвовања девица). Весталке (посвећене девице у част богиње Хестије) у древном Риму су сматране важнима за живот државе, и кршење њихових завета је било строго кажњиво смрћу (и весталке, и онога који јој је у том кршењу „помогао“).

 

Киници су били лутајући просјаци, претече каснијих, хришћанских јуродиваца. Оштро су извргавали руглу друштво својим необичним понашањем и понекад, на ироничан начин, скретали друштвени поглед на гладне и сиромашне. Оно што знамо јесте да су одбацивали лажну уштогљеност и малограђанштину, док су ствари, којих се, према њима заиста треба стидети: небрига за душу, непажња према телу, и непоштовање оца. Пропагирали су једноставну храну (дакле ништа месо, ништа колачи), од пића само воду, и индиферентност према нелагодностима. Нпр. Крат је зими ишао оскудно одевен, а лети претоварен одећом, намерно подвргавао себе увредама и јавним понижењима, итд. Киничка сексуална етика је изразито анти-противна. Никада није право време за брак: млад човек је премлад за брак, а стар престар. Швалерка увек има власт над швалером, ма био он и краљ. Проститука је отров умочен у мед. Прељуба није вредна ризика. Бити вољен је несрећа, волети је неправда. Ипак остаје простора за сексуално олакшање, допуштали су мастурбацију као најмање зао вид сексуалног пражњења. Као друго по реду најмање зло, сматрао је добровољни брак, тј. брак где је супруга добровољно пристала да се уда за свог мужа (уместо по морању због очеве заповести, но ипак је и у овом случају захтевало очев пристанак). Међутим, девојка мора да има исту толику посвећеност врлини као и муж, и посвећеност исправном живљењу треба буде критеријум за одабир жене (а не физички изглед).

 

Насупрот киницима, стоици су веома ценили јавни ред, устаљени поредак, и ригидне норме понашања, и били су блиски вишим сталежима. Циљ стоичког живота било је достизање стања бестрашћа (да, оног из православне духовне литературе, то смо покупили од њих). Стоици су били подвојени по питању брака. Неки су га сматрали попут хришћана, тајном сједињења двоје у једно. Други су пак били изричито против. Они који су били за брак, признавали су унитативни аспект људске сексуалности (нешто што питагорејци категорички одбијају) у раном пероду, док касније прихватају рестриктивну, питагорејску позицију. Тачка разилажења између стоика са епикурејцима је то што стоици пропагирају грађанску врлину и вршење друштвених дужности и обавеза, док се епикурејци повлаче из света, и сматрају да треба игнорисати богове и загробни живот. Стоици који су били против брака сматрали су, да човек који се спаја са женом, ризикује понижење обмане од стране жене. Сматрали су живот са женама забрињавајућим, јер су по њима жене непоуздана, лакомислена и свадљива (овај не баш ласкави став према женама дели и свети Августин Ипонски, који каже да је полност једино за шта жена треба мушкарцу, јер све друго што може да ради са женом, може да ради са мушкарем само много боље) бића, полу-људи. Такође, ови стоици су сматрали да ко ступа у брак излаже себе ризику туге која долази од губитка ближњих. Аргумент из туге сличан је аргументу против брака који је изнео свети Григорије Ниски (који је  сам био ожењен, али претрпео велику породичну трагедију, што га је нагнало да пише у прилог монаштва).

Епикур је сматрао да је од сексуалне страсти више штете, него користи, и тако одговара младићу који се интересује за шврљања:
Разумем да је твоја природна наклоност превише настројена ка блудној страсти. Прати своју наклоност како ти воља, само да не прекршиш ни законе, не узнемириш старе обичаје, не наудиш ниједноме од својих ближњих, не повредиш своје тело, нити ћердаш имовину. Да не пркршиш једну, или више од ових ствари је немогуће; јер човек никада не добија никакво добро од блудне страсти, а срећан је ако не прими штету.
док је Лукреције приде ниподаштавао и заљубљеност, и романтичну љубав. Епикурејци су словили су за хедонисте, иако су заправо били аскетски настројени. То је пошто њихов хедонизам није био усмерен на уживање у чулним уживањима, већ је за њих уживање била слобода од менталних и физичких узнемирености. Било какво чулно уживање било је противно овом циљу, пошто нпр. једење укусних јела чини да будеш узнемирен, када ти се тражи да поново једеш то јело. Циљ им је стога био достизање стања апсолутног спокојства. Сексуалност увек негативно утиче на постизање спокојства, те је стога епикурејски поглед на исту врло негативан. Међутим, курварство је било сматрано мањим злом од љубавних веза, пошто емотивно уношење још више узнемирава спокојство човека него пуко задовољење нагона. Ипак, допуштали су брак у одређеним условима. И тако Епикур каже да је допуштено женити се ако и само ако човекова животна ситуација то захтева, уколико човек не може достићи стање спокојства ни на један други начин. Епикурејци по питању брака, дакле сличе апостолу Павлу (жени се да се не успаљујеш). Овај став (брак је ради спречавања блуда), супротан питагорејском прокреационизму, држао је и свети Јован Златоусти.

Убедљиво најекстремнији су били неопитагорејци са тзв. питагорејским прокреационизмом. Неопитагорејци су сматрали да су сва телесна задовољства и сви телесни импулси штетни по чистоту душе. Једини дозвољен вид  испољавања полности је само, једино, и искључиво у сврху размножавања унутар брака, а и тада полни однос мора да буде уздржан, такорећи с гађењем. Ко ужива у полом односу, ма и са супругом, ма и у циљу прокреације, свеједно прељубу чини. Љубав се мора водити на бестрасан начин да деца не би била разјарена, да не би попримила страсну нарав. Сматрали су да је зачеће изузетно трауматичан догађај за душу (душа се утамничава), те било које додатно излагање стресу негативно утиче на дете. Веровали су да што су родитељи сексуално неуздржанији, то ће дете бити зверскије. Мастурбација је геноцид, пошто су веровало да је жена само плодно тле, и не учествује у зачећу, а да се у мушком семену налазе мали људи. Питагорејски поглед на ствари је био изразито популаран међу монаштвом (пошто је неопитагорејска литература била изразито рабљено штиво међу раним монаштвом -- убеђење да што више умртвиш тело, то ти је душа ближа Богу је неопитагорејска доктрина), и званични је став РКЦ.

У атачу су два врло занимљива научна рада на тему питагорејског односа ка сексуалности. Овај историјски осврт горе сам написао као увод за ова два рада. Оно што се да приметити приликом истраживања философских школа је колико хришћанство заправо дугује њима, у сваком погледу.

 

 

gaca2000.pdf Pythagorean.pdf

[Bokisd]

Mirko i ja drugara dva.....   

Uf, bas si napisao mnoge stvari i u principu ne mogu da se slozim sa poentom poruke,.... recimo samo ovo....

пре 12 минута, mirko1929 рече

Циљ стоичког живота било је достизање стања бестрашћа (да, оног из православне духовне литературе, то смо покупили од њих).

Naravno da nismo pokupili od njih, to je univerzalna duhovna stvar, dok smo je mi hriscani podigli na jedan visi nivo tj. da je bestrasce put koji vodi ka zajednici sa Bogom, putem bestrasca postajemo bogovi po blagodati.... itd...

пре 19 минута, mirko1929 рече

. Оно што се да приметити приликом истраживања философских школа је колико хришћанство заправо дугује њима, у сваком погледу.

Tesko, ako i ima slicnosti sto je i normalno jer u duhovnosti i bavljenju samim sobom postoje neke stvari koje su po defaultu univerzalne bez obzira na veru ili religiju ili filozofiju ili psihologiju i slicno, ali je hriscanstvo to podiglo na jedan visi nivo osvecenja tela i duse i uma i celog coveka....itd...

I mislim da malo  pogresno  interpretiras svetitelje ko je sta zastupao.

Mozda deluje da te proganjam po forumu, ali stvarno ne mogu da ne odgovorim za neke stvari o kojima pises i za koje smatram da nisu bas objektivne u odnosu na to sta je stvarno hriscanska vera. 

[mirko1929]

пре 9 часа, Bokisd рече

Mirko i ja drugara dva.....   

Uf, bas si napisao mnoge stvari i u principu ne mogu da se slozim sa poentom poruke,.... recimo samo ovo....

Naravno da nismo pokupili od njih, to je univerzalna duhovna stvar, dok smo je mi hriscani podigli na jedan visi nivo tj. da je bestrasce put koji vodi ka zajednici sa Bogom, putem bestrasca postajemo bogovi po blagodati.... itd...

Tesko, ako i ima slicnosti sto je i normalno jer u duhovnosti i bavljenju samim sobom postoje neke stvari koje su po defaultu univerzalne bez obzira na veru ili religiju ili filozofiju ili psihologiju i slicno, ali je hriscanstvo to podiglo na jedan visi nivo osvecenja tela i duse i uma i celog coveka....itd...

I mislim da malo  pogresno  interpretiras svetitelje ko je sta zastupao.

Mozda deluje da te proganjam po forumu, ali stvarno ne mogu da ne odgovorim za neke stvari o kojima pises i za koje smatram da nisu bas objektivne u odnosu na to sta je stvarno hriscanska vera. 

Дај Боксите, с опроштењем, не сери. Него, ако хоћеш прочитај атачоване радове, а ако нећеш немој. Није хришћанство настало ex nihilo у потпуном културном мраку и интелектуалном вакууму, већ у најнапреднијој и најразвијенијој цивилизацији тога времена. Још је Јустин Мученик правдао лапање свега од стране хришћана тако што је рекао све што је добро и истинито је наше, па је развијао те своје теорије о Логосу Сперматикосу. Теолошка терминологија је сва преузета из философије. Не знам колики крембилиот треба да будеш да то не видиш. Философе и осликавају на фрескама припрата храмова заједно са старозаветним пророцима.

[Bokisd]

пре 3 часа, mirko1929 рече

Дај Боксите, с опроштењем, не сери. Него, ако хоћеш прочитај атачоване радове, а ако нећеш немој. Није хришћанство настало ex nihilo у потпуном културном мраку и интелектуалном вакууму, већ у најнапреднијој и најразвијенијој цивилизацији тога времена. Још је Јустин Мученик правдао лапање свега од стране хришћана тако што је рекао све што је добро и истинито је наше, па је развијао те своје теорије о Логосу Сперматикосу. Теолошка терминологија је сва преузета из философије. Не знам колики крембилиот треба да будеш да то не видиш. Философе и осликавају на фрескама припрата храмова заједно са старозаветним пророцима.

Pa naravno, znam za sve to, to je opste poznata stvar, mnogi terminoloski teoloski (ne cela teologija) izrazi i pojmovi su preuzeti iz filozofije, postoji svetootacka izreka da je filozofija priprema za Jevandjelje i hriscanstvo, secam se jedan svetitelj je rekao da u filozofiji vidi mnoge slicnosti sa nasim dogmatima (ali ne vidi istinitog Boga), mnogi svetitelji su postovali Platona kao nekog koji je za njih bio onaj koji je zaista tragao za istinitim Bogom.... itd...

Ali to je ipak razlicito od toga da smo pokupili od njih i duhovno stanje bestrasca i slicne druge stvari kako si opisao u svojoj poruci, na to sam reagovao, hriscanstvo u svojoj duhovnosti je razvilo svoj potpuno nezavistan sistem od duhovnosti filozofije, iako postoje i u hriscanstvu i filozofiji pojmovi koji su slicni jer dele neke zajednicke univerzalne vrednosti, evo recimo u vezi morala i duse i slicnih stvari.

[mirko1929]

пре 48 минута, Bokisd рече

Pa naravno, znam za sve to, to je opste poznata stvar, mnogi terminoloski teoloski (ne cela teologija) izrazi i pojmovi su preuzeti iz filozofije, postoji svetootacka izreka da je filozofija priprema za Jevandjelje i hriscanstvo, secam se jedan svetitelj je rekao da u filozofiji vidi mnoge slicnosti sa nasim dogmatima (ali ne vidi istinitog Boga), mnogi svetitelji su postovali Platona kao nekog koji je za njih bio onaj koji je zaista tragao za istinitim Bogom.... itd...

Ali to je ipak razlicito od toga da smo pokupili od njih i duhovno stanje bestrasca i slicne druge stvari kako si opisao u svojoj poruci, na to sam reagovao, hriscanstvo u svojoj duhovnosti je razvilo svoj potpuno nezavistan sistem od duhovnosti filozofije, iako postoje i u hriscanstvu i filozofiji pojmovi koji su slicni jer dele neke zajednicke univerzalne vrednosti, evo recimo u vezi morala i duse i slicnih stvari.

А ја ти кажем да причаш бесмислице. Видиш, ти данас можеш да се образујеш на изрекама стараца, поукама светих отаца, и сл. Али, пре тога није било, јер није ни било отаца пре отаца. Једино је било философа. Свети оци и рани подвижници су одрастали на философима. И ти онда узмеш и кажеш, не, ово што сам ја примио од отаца, нема везе с оним од кога су га оци примили, иако су га они примили од тога, па самим тим и ја, преко отаца. Хришћани су само охристовили оно што је већ постојало (вековима пре хришћанства). Стање бестрашћа је окосница стоичке философије, толико да је у свим светским језицима термин стоички постао синоним за кротко (слично томе је реч циник постала синоним за некога ко сматра да су људи неискрени). Тако ни нпр. исихазам није био ништа ново, већ охристовљење старе философске праксе омфалоскепсиса. Као што рекох, радови које сам окачио су на тему продора Питагориног погледа на сексуалност у хришћанство (питагорејски поглед је престао да буде ограничен на питагорејце и постао општеприхваћен у Римском царству још пре него што се хришћанство појавило, и упркос томе што питагорејци, за разлику од неких других школа, нису пропагирали безбрачност, пропагирали су максимално уздражање, а објаснио сам и зашто). Уместо што ми приговараш на историјском прегледу философских школа, узми па прочитај! Изреке Секстове су биле врло утицајно штиво међу хришћанима у другом и трећем веку. Видим по броју скидања да нико није скидао документе. Оно што сам ја писао је дакле само увод у контекст. Читај документе које сам окачио. Реално боље би било да ништа нисам писао, него само да сам окачио документе, без и једне једине речи. Онда се не би људи лепили за небитне ствари.

[Bokisd]

пре 1 минут, mirko1929 рече

А ја ти кажем да причаш бесмислице. Видиш, ти данас можеш да се образујеш на изрекама стараца, поукама светих отаца, и сл. Али, пре тога није било, јер није ни било отаца пре отаца. Једино је било философа. Свети оци и рани подвижници су одрастали на философима. И ти онда узмеш и кажеш, не, ово што сам ја примио од отаца, нема везе с оним од кога су га оци примили, иако су га они примили од тога, па самим тим и ја, преко отаца. Хришћани су само охристовили оно што је већ постојало (вековима пре хришћанства). Стање бестрашћа је окосница стоичке философије, толико да је у свим светским језицима термин стоички постао синоним за кротко (слично томе је реч циник постала синоним за некога ко сматра да су људи неискрени). Тако ни нпр. исихазам није био ништа ново, већ охристовљење старе философске праксе омфалоскепсиса. Као што рекох, радови које сам окачио су на тему продора Питагориног погледа на сексуалност у хришћанство (питагорејски поглед је престао да буде ограничен на питагорејце и постао општеприхваћен у Римском царству још пре него што се хришћанство појавило, и упркос томе што питагорејци, за разлику од неких других школа, нису пропагирали безбрачност, пропагирали су максимално уздражање, а објаснио сам и зашто). Уместо што ми приговараш на историјском прегледу философских школа, узми па прочитај! Изреке Секстове су биле врло утицајно штиво међу хришћанима у другом и трећем веку.

Ok, onda i ja mislim da je ipak besmisleno to sto pises, jer je opet opstepoznato, kao sto je opstepoznato da su mnogi pojmovi iz filozofije korisceni i u hriscanskoj veri i teologiji (jer su opste univerzalni pojmovi ljudske misli i uma i duha), dakle opstepoznato je da su svetitelji i crkva od pocetka hriscanstva svaki vid sustinskog spajanja i kohezije izmedju filozofije i vere ostro osudjivali i odlucivali svakoga u crkvi koji se tim bavio. Poznat je slucaj Origena koji je upravo i pao na tome sto je mislio da moze filozofiju da inkorporira u hriscanstvo..... "te Origena i Didima i Evagrija, koji su izmislili jelinske basne (=mitologije), i svojim sanjarijama i zastranjenjima uma izmudrijase nam..."..... ovo je iz osude Origena i slicnih koji su eto kako okvalifikovani od strane Trulskog Vaseljenskog sabora i crkve... secam se i kako je sv.Grigorije Bogoslov pisao sv.Grigoriju Niskom da se pazi i okane bavljenjem previse filozofijom jer postoji opasnost da se predje granica koja postoji izmedju vere i filozofije.

E, o tome pricam, iako postoji slicnost u mnogim stvarima izmedju vere i filozofije, opet mora se imati u vidu da postoji i sustinska razlika i zid izmedju vere i filozofije i da svako ko se bavi filozofijom (i ja licno volim filozofiju i citam pomalo) treba to da ima u vidu. 

I zato nije isto bestrasce i isihazam u filozofiji ili veri, iako su pojmovno slicni. Evo ti prost primer, dusa kao pojam i nezavisni entitet postoji i u veri i filozofiji, ali dok je u filozofiji dusa vecno postojeca i pre vremena i tvari, u hriscanstvu je vecno postojeca ali ne pre vremena i stvaranja Bozijeg, nego ima pocetak postojanja i dalje postoji kao vecno postojeca i besmrtna i to je ipak velika i sustinska razlika na kojoj je Origen i pao i osudjen i izopsten iz crkve....itd...

(hitno moram da idem u firmu, ... ne mogu ni da proverim neke moguce greske....)