Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'екологија'.
Found 18 results
-
Зоран Ђуровић: „Чиста“ енергија, екологија и манипулације
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Некатегорисани текстови
Свети Григорије Синаит једном приликом рече: Не постоји ствар на свету толико света и савршена коју би Бог могао створити, а да је човек својом перверзијом не би могао упропастити. Можда и би, ако би је створио ван човековог домашаја, али у овом свету је то чак и Свемогућем немогуће. Свечеву сентенцу би неуки могао прочитати као да он негира Божију свемогућност, која је за нас постала аксиом, а интелигентан би се замислио шта нам поручује. Књига Постања нам у првој глави говори да је Бог створио овај свет као веома добар. Створио је и један ограђени врт – Рај – у који је увео Човека да га обрађује и чува. Из отачке егзегезе знаћемо да је тај Рај ова земља. И који би хришћанин данас могао рећи да не треба да чувамо ову планету? Ниједан. Нигде нема проблема? Не би се рекло, јер како описа неко историју математике: у почетку су бројали овце, а онда су се ствари закомпликовале. Опет: ко би имао шта против аутомобила који нема никакву емисију штетних гасова или буке? Нико. Међутим, сви знамо да се до „чисте“ енергије долази преко нечисте (чврста, гасовита и течна горива). Сви то знамо, али идеолози чисте енергије прећуткују њен „нечисти“ део. Чиста енергија иде у пакету са нечистом. Но, иако се то зна, парола о чистој енергији се уредно користи, јер се рачуна са већином коју сачињава непросвећена маса. Тако свака добра идеја може да буде первертирана, изопачена. Наиме, већина не зна протагонисте или мотиве који стоје иза реченог. Зато нас неће изненадити да неко гура из себичних интереса једну причу у коју уопште не верује. Фамозан је пример двојице америчких конгресмена, који су били најрадикалнији гониоци геј популације, а ухапшени су – сваки понаособ – за опсцене хомосексуалне публичне чинове! Секуларна рука моћи је увек била укрштана и у Цркви. Тактике ратовања су и у њој биле присутне, јер да није тако, не би постојали расколи. Дакле, да не замишљамо новогодишње балоне и лилихипе. Проблем који сада испливава и у оквиру СПЦ је покушај да се она увуче у „блато“ политике, боље речено, у политиканство. И онда бива осуђивана ако се не одазива на та прозивања. То је оно о хуманистичким вредностима које нико не би негирао. Популизам је изузетно јако оружје, али које погубљује слабе који падну на њега. Сетимо се Наполеонове Француске, Хитлерове Немачке, Павелићеве НДХ… Ту смо имали vox populi, али се показало да не важи да је то увек и vox dei. Бергман је тапшао Хитлеру. Максенције обећа Ромејима гратис жито и ослобођавање од пореза, али нису знали да то важи само за патриције. То је било прећутано. Тако се и сада прећуткује ко финансира ове који се боре за заштиту грађана у Србији. Ко манипулише са нашом екологијом. Свака тема је добра за дељење народа. Републиканци и демократе у САД се деле по питању екологије. Не улазећи у расправу, кажем само да је земља претрпела неколико ледених доба, без да је било „прљаве“ човекове технологије. Короне ће бити и за време демократа и за време републиканаца. Нас питају шта је став Цркве о вакцинацији? Није безначајно питање, али може бити и небезазлено. Јер, тиме пудите паству; ако кажете: вакцина је јединоспасавајућа, избацујете из Цркве невакцисане, и обратно. СПЦ је оставила то на савест сваког човека. Ово пак не треба схватити као линију мањег отпора (да би се имала лукративна добит), него као излазак у сусрет и слабима и јакима. Патријарх каза да одговори бивају јасни онима који се везују за Христа у Цркви његовој. Додао бих: не онима који верују вуцима у јагњећем руну (cf. Мт 7 , 15). -
Свети Григорије Синаит једном приликом рече: Не постоји ствар на свету толико света и савршена коју би Бог могао створити, а да је човек својом перверзијом не би могао упропастити. Можда и би, ако би је створио ван човековог домашаја, али у овом свету је то чак и Свемогућем немогуће. Свечеву сентенцу би неуки могао прочитати као да он негира Божију свемогућност, која је за нас постала аксиом, а интелигентан би се замислио шта нам поручује. Књига Постања нам у првој глави говори да је Бог створио овај свет као веома добар. Створио је и један ограђени врт – Рај – у који је увео Човека да га обрађује и чува. Из отачке егзегезе знаћемо да је тај Рај ова земља. И који би хришћанин данас могао рећи да не треба да чувамо ову планету? Ниједан. Нигде нема проблема? Не би се рекло, јер како описа неко историју математике: у почетку су бројали овце, а онда су се ствари закомпликовале. Опет: ко би имао шта против аутомобила који нема никакву емисију штетних гасова или буке? Нико. Међутим, сви знамо да се до „чисте“ енергије долази преко нечисте (чврста, гасовита и течна горива). Сви то знамо, али идеолози чисте енергије прећуткују њен „нечисти“ део. Чиста енергија иде у пакету са нечистом. Но, иако се то зна, парола о чистој енергији се уредно користи, јер се рачуна са већином коју сачињава непросвећена маса. Тако свака добра идеја може да буде первертирана, изопачена. Наиме, већина не зна протагонисте или мотиве који стоје иза реченог. Зато нас неће изненадити да неко гура из себичних интереса једну причу у коју уопште не верује. Фамозан је пример двојице америчких конгресмена, који су били најрадикалнији гониоци геј популације, а ухапшени су – сваки понаособ – за опсцене хомосексуалне публичне чинове! Секуларна рука моћи је увек била укрштана и у Цркви. Тактике ратовања су и у њој биле присутне, јер да није тако, не би постојали расколи. Дакле, да не замишљамо новогодишње балоне и лилихипе. Проблем који сада испливава и у оквиру СПЦ је покушај да се она увуче у „блато“ политике, боље речено, у политиканство. И онда бива осуђивана ако се не одазива на та прозивања. То је оно о хуманистичким вредностима које нико не би негирао. Популизам је изузетно јако оружје, али које погубљује слабе који падну на њега. Сетимо се Наполеонове Француске, Хитлерове Немачке, Павелићеве НДХ… Ту смо имали vox populi, али се показало да не важи да је то увек и vox dei. Бергман је тапшао Хитлеру. Максенције обећа Ромејима гратис жито и ослобођавање од пореза, али нису знали да то важи само за патриције. То је било прећутано. Тако се и сада прећуткује ко финансира ове који се боре за заштиту грађана у Србији. Ко манипулише са нашом екологијом. Свака тема је добра за дељење народа. Републиканци и демократе у САД се деле по питању екологије. Не улазећи у расправу, кажем само да је земља претрпела неколико ледених доба, без да је било „прљаве“ човекове технологије. Короне ће бити и за време демократа и за време републиканаца. Нас питају шта је став Цркве о вакцинацији? Није безначајно питање, али може бити и небезазлено. Јер, тиме пудите паству; ако кажете: вакцина је јединоспасавајућа, избацујете из Цркве невакцисане, и обратно. СПЦ је оставила то на савест сваког човека. Ово пак не треба схватити као линију мањег отпора (да би се имала лукративна добит), него као излазак у сусрет и слабима и јакима. Патријарх каза да одговори бивају јасни онима који се везују за Христа у Цркви његовој. Додао бих: не онима који верују вуцима у јагњећем руну (cf. Мт 7 , 15). View full Странице
- 15 нових одговора
-
- енергија
- манипулације
- (и још 5 )
-
Спасење света је повезано са спасењем човека и то од момента стварања. Бог када ствара целокупну природу ствара је да буде у заједници са Богом, а човека да читаву природу принесе Богу. Гријех и пад јесте одступање од заједнице и пројава егоизма. Човек није само одступио од Бога, него је и природу удаљио од Творца. Злоупотреба слободе нас је довела до промашаја циља нашег стварања. Бог је требао бити у центру свих, а човек који је одступио од Бога и даље је имао порив да господари и тако је постао тиранин целокупне створене природе. Твар није принео Творцу него себи, подредивши све себи није имао очињски однос, него егоцентрични доживљај присвајаући себи Божије стварање. Антрополошка криза је повезана са еколошком кризом друштва. „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Хришћанство човека доживљава као биће заједнице, врхунац заједничарења јесте обитавање у заједници са Богом, бити у сабрању, испунити своје назначење и остварити се кроз Цркву као Бого-човјечанску заједницу. То би била прва Христова заповест да волимо Бога, а одмах друга гласи да волимо једни друга, да остваримо заједницу са другима. Нарцисоидност нас заслепљује и упућује у депресивну саможивост, отуђујући нас од других, али и од Бога. Савремени човек је кренуо давно да се удаљава од Бога, да прави свој Вавилон од егоизма и индивидуализма. Удаљавање од Бога и људи је значило и удаљавање од природе, али и злостављање и уништење. Процес деструкције савременог човека отуђеног од Бога се види у његовој суженој свести и односу према творевини. „Дивна су дела Твоја, Господе, све се испуњава благошћу. Слава Теби, Господе, који створи све“ Пс. 102
- 2 нових одговора
-
- православље
- као
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
-
-
Eпископ Крушевачки др Давид Перовић Православни Богословски факултет, Београд Свештена екологија у окриљу Православне Цркве (Ктисиолошки аспекти по избору) Господ се зацари, у лепоту се обуче. Обуче се Господ у силу и опаса се. Дому Твоме, Господе, доликује светиња, докле дани трају. Јер утврди Васељену, која се неће поколебати. Прокимен: У Суботу вече, глас 6 Aпстракт: Велики и Православни Сабор Цркве Православне одржан је на Криту, и он је оданде упутио поруку хришћанима и свету, поруку која гласи: да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек, истовремено са искоришћавањем природе, мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће моћи да имају своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она примењује свештене Чинове за освећење и заштиту природне средине; и опет, она слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме. Али она понајпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице, односно богомудре еко-парадигме црквених учитеља-Светих Отаца. Кључне речи: Свештена екологија, Чинови за освећење и заштиту, еко-био етика, еколошка химна-ода, ктисиологија, еко-Анафора, микро-екологија, еко-парадигма, еко-литература, еко-музика, еко-филмографија. Увод Свети и Велики Сабор Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље сажето указује и на еколошко питање; на савремено, актуелно, онтолошко питање. Дакле у Параграфу 8. Поруке Сабора стоји да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Штавише, да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећености атмосфере штетним загађењима и променом климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу. Зато човек истовремено са њом мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине. (Из П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве; в. у Eко-библ.). Али Први септембар је само један од црквених дана када се сећамо да су Прародитељи Адам и Ева увели палог Архангела у свој и у људски живот и у човеково окружење, када су заједно и створили мегистански еколошки проблем: наш изгон из Раја сладости у свет пикрије, и затварање његових врата за нама (Икос, Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, Требник, в. у Eко-библ., Валиндра Никодим, на грчком). Узрочно–последични догађај овог сепаратистичког акта Прародитеља јесте и зидање Вавилонске куле, чији архитектонски пра-одјек примећујемо данас на централном здању Бриселске Централе (в. на Слава и ниње, Ихос Плагиос 1, Свештени Чин, 20, исто). Реакцију Хришћанске Цркве на оба, као и на све друге сепаратистичке видове коренитог одвајања твари од њеног Створитеља ми налазимо описану у последњем великом огласу Цркве, упућеном свеколикој Васељени: Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. Псалам 95). (Параграф 12. П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве, исто). 1. Свештени Чинови за освећење и заштиту природне средине У великој свештеној молитви за Заштиту природне средине констатује се да су неред и злоупотреба учињени у нашем природном окружењу изазвали неравнотежу; да је то проузроковало растакање икономијског система природе, и да су се умножили видови насиља над планетом Земљом. Зато је истога тога дана, 1. септембра Велика Христова Црква одредила да се пре свега чине молитве и молепствија, приноси и благодарења за све људе, и за заштиту и очување нашег природног окружења од кварења и растакања. Јер то је добро и угодно пред нашим Спаситељем Богом. Сетимо се да је Господња Земља и сва пуноћа њезина, Икумена и све што живи у њој. И да заједно са свима нама целокупна твар жарко ишчекује да се јаве синови Божји, богољупци и човекољупци, који ће је заштитити и успокојити (Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, у Требник, в. у Еко-библ.). Заштита и окриље Свевишњега Који год пребивају под заштитом Свевишњега настаниће се под окриљем Бога небескога (Псалам 90). Као што је Христос својим уласком донео спасење дому Закхејеву (Лк. 19, 1-10) тако се и уласком свештених служитеља и са њима Светих Христових Анђела даје Његов мир дому који се освећује и милостиво се он Њиме благосиља. Тако се спасавају и просвећују сви који ће у том дому живети (Тропар гласа осмог, Требник, 424; в. у Еко-библ.). Заштита куће коју узнемиравају зли дуси Син Живога Бога Оца, Христос, седи на Херувимима изнад сваког је Поглаварства и Власти и Силе и Господства. Он је поставио Небо као свод, Земљу створио својом моћи а Васељену уредио мудрошћу. Он је заштита оних који у Њега полажу наду. Он је чувар житеља дома од сваке несреће; Његова војска Анђела њихов је чувар. Он је човеково утврђење, моћан Владар мира (Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси, Требник, 429-430; в. у Ек.-библ.). 2. Рефлексија о еко-и-био-етици Тамну страну наше пост-нуклеаристичке3 епохе можемо насловити Био-зоном греха, страсти и смрти и еко-зоном бура, атомских језгара и огња; њен пропратни коментар опет, ми можемо профилисати следећим речима. Живимо у времену зла. То се огледа већ у томе да ништа више не носи своје право име (...) Све плови под лажном заставом, ниједна реч не одговара истини (...) Живимо у добу запоседнутом демонима у тој мери да добра и праведна дела можемо да чинимо једино још у највећој скровитости, као да је реч о нечему незаконитом. Рат и револуција не јењавају. Напротив. Наша све хладнија осећања распирују њихов жар. (Видети: Ф. Кафка, Дневници:1914-1923, Изабрана дела, књ. 6). Каквом бисмо то молитвеном и химнолошком богословљу ми могли прибећи по одјеку претходних речи?! Каквим то протестима, и прозбама за спас нас, данашње деце Божје, и за очување Божје творевине?! Какав то каталог нових грехова да саставимо ми, савремени, еколошки и техно-грешници?! Протести и прозбе Да нас Господ избави од духа себедопадљивости, себељубља и себеобожавања, који нас и на спољашње украшавање и бојадисање и намештање нагони, те да нам подари ревност за саборно живљење и себеукрашавање врлинама, од Господа да молимо. Да нас Господ заштити, спаси, помилује и сачува од духа свих страсти што харају светом, од сваковрсног обесвећења тела и душе, и од кремације телеса, која су храмови Тела Господњега и Његовога Светога Духа, Господу да се помолимо. За духа покајања и за одрицање од духа телесне похоте, помаме и похаре деце Божје, и за утврђење у дару и призвању којим смо призвани, Господу да се помолимо. За заштиту све деце света од телесне злоупотребе, и смртоносног белог праха, од безвредних и лоших ствари сваке врсте и разорне музике, од таште и распусне забаве и спиритизма, виртуелне магије и разорне маште, од помодне и ревијалне сујете и расипништва у времену глади и беде и болести наших ближњих, и од сваког нечасног пословништва и добитка, од Господа да молимо. Дух човекољубља, истине, правде и покајања да прожме све неправедно обогаћене појединце и њихова пословништва, еда би они свим сиромашним и незапосленим ближњима својим помагали у славу Божју, од Господа да молимо. Просвећени Духом Светим, Духом Истине, ми да не одајемо славу сујетним и страсним људима и лажним пророцима и звездама-падалицама, већ да се Христу уподобљујемо као сви Свети Његови, од Господа да молимо. Да нас Благи Утешитељ и свудаприсутни надахнитељ Свети Дух заштити од разорне моћи произвођача снова и среће, и да нам Он буде ризница добара, од Господа да молимо. Да се уразуме и покају сви заслепљени продавци телеса и душа, прозливени злочестивим људима и самозлим демонима, и да се покају сви истополни блудници – људи, жене и деца, магови и магисе, Господу да се помолимо. Своју животворну силу стварања и рађања сви супружници да окрену од беле куге ка дечјој радости, а многобројни међу њима страсти према кућним љубимцима да преокрену у љубав према деци, од Господа да молимо. Још да се молимо да сасвим престане затирање и злоупотреба зачете деце Божје у српском народу, и у свим хришћанским народима, и у целом свету, па да се врши заповест Божја о рађању и множењу и насељењу целе Божје Земље. Заштиту нашој јуности од спиритизма и магије и вештичарења и коцке, од Господа да молимо. Заштиту и избављење од свих белих и црних магова, вештица и вештаца, гуруа, погађача и хазардера, и за њихово покајање, опет и опет од Господа да молимо. Да разапињемо своје страсти и жеље и да не чинимо вољу тела и помисли, већ да чинимо све у љубави Христовој, од Господа да молимо. Још да се молимо да се брзо скрше шаке и обест козмократора што у потаји кроје и прекрајају Божји свет, и да козмократори више не унесрећују и не уништавају неизбројиво мноштво људи, и за њихово покајање. Да се истреби лихварство и нечасна зарада, и да већма престане трговина белим робљем и новорођенчадима и зачетом децом и телесним органима живих и упокојених људи, опет и опет Господу да се помолимо. Да увек отварамо срце и руку за све оне који се нуждавају житејскога сувишка наше издашности: хране и одеће, лекова, потрепштина и човекољубља, од Господа да молимо. Да се спасемо од најезде мамонових, богомрских емисара што прљавим новцима неправедног суде као праведног а праведног као неправедног осуђују, и тако затиру мале народе, и за њихово покајање, од Господа да молимо. Да се избавимо од природњака и чаробњака и научника који се Бога не боје и људи не стиде, већ о злу мисле и оруђа за масовну погибељ људи смишљају, и сву Божју Земљу красну и уређену уништавају, и за њихово покајање, Господу да се помолимо. Да престане примена Божје науке на чедоморство, безболну смрт, генетску и атомску разградњу и преизградњу, и на свесно смањење броја Божјих људи на планети Земљи, од Господа да молимо. За избављење од духа буне и немира и страначких раздора међу децом Божјом, и да она дају добро сведочанство вере пред свим људима, Господу да се помолимо. За престанак самоуништења српског народа у ратовима за туђе интересе и победе и границе и изворе, Господу да се помолимо. Још да се молимо да се у покајању и смирењу сачувамо од скверни и мрзости опустошења на месту светом на коме се благовести блага Божја реч. Господ да нам пода. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, за заштиту Божје творевине од безбожја и насртаја на њу, Господу да се помолимо. Од отровних помисли, сложених демонских мисли и речи, од отровних гасова, штетних испарења и зрачења радиоактивног отпада да се избавимо ми, и да сва Божја творевина опстане, од Господа да молимо. Од сваке агресије твораца ратова и разоритеља небеса, од смртоносних товара и направа, токсичних магли и хемо-трагова њихових што као мртвачки покров падају на нас и на плодну земљу, да нас избави Цар мира и Спас душа и телеса наших, од Господа да молимо. Још да се молимо да се избавимо од људи којима је на језику мир а у срцу рат и демонска помисао и варварски плен и нечасни добитак, и за њихово покајање. Да се наш род избави од нових и неочекиваних крсташких најезди и крсташке отимачине и лицемерне правде богомрске, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од увезене и наметане нам убиствене и самоубиствене културе и администрације и пословништва и богова рата, и екселенција и старова и прелата и медија што широм света бришу стопе и сасецају корење православних царева и ромејства и оцрковљених култура, Господу да се помолимо. Да се избавимо од сваке невоље, гњева и опасности што нам прети од оних који себе називају плаћеницима и псима рата, и од нечистог дела Седме силе медијске, и слугу мрских сајтова, и расколних и гордих самозваних бораца за веру, и за њихово покајање и смирење, Господу да се помолимо. Да не будемо удеоничари оних који широм планете сеју ветрове и убирају огњене и нуклеарне пожаре, ни синова овога света који искушавају синове светлости, Господу да се помолимо. Човекољубиви Господ да нас заштити од крсташтва и џихада и тероризама који се заједно са временским непогодама обрушавају на васиони свет, Господу да се помолимо. Господ да се смилује на нас и да нас избави од налета адске прљавштине и депресије и карцинома и леукемије што затиру наше народе многогрешне и многострадалне, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од сваке уније са уцењивачима и клеветницима савести и истине, и да не ступа у њихово ропство ствари лепих за гледање и укусних за јело и надмених за живљење, Господу да се помолимо. Господ да нас укрепи својом свемоћном силом Најсветијега Причешћа, еда бисмо и речју и делом устајали против сваког безакоња и човекомржње, безумља и братомржње, израбљивања, угњетавања и поништавања свих немоћних и болесних, обесправљених и презрених људи који су Божја чеда као ми, од Господа да молимо. И све помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Увек-Дјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој предајући Христу Богу. Да нас заштити и да нас помилује Свесвета Тројица, Бог наш; еда бисмо сви познали Једнога Бога Оца живих и мртвих, и Једнога Моћнога и Свемоћнога Господа Исуса Христа, Цара и Васкрситеља и Судију васељене, и Једнога Духа Светога, Господа Утешитеља и Животодавца – Тројицу Једносушну и Равнославну, којој и приличи свака слава, част и поклоњење и сила и суд, свагда, сада и увек и у векове векова. 3. Еколошка мега-ода Псалмом 104(103) слави се стваралачка моћ Господња над Свемиром и Господња владавина њиме. Библијска наука о стварању или ктисиологија (Књига Постања 1 и 2, ДевтероИсаија, Јов 38-40, и другде) у овом Псалму добила је свој облик химне или оде. Њен састављач црпе богословску мудрост из побожности и Предања Божјег народа и Библијског света. Ту побожност нам је препоручивао сами Господ, Који је видео Оца на делу у свему (Мт. 5, 45; 6, 26, 30, 29). Наш састављач овога псалма или химне или оде познавалац је и изванбиблијских текстова (Ехнатонова Песма сунцу, месопотамске химне природи, мит о Хаосу у сиријско-хананском облику). (Deissler, A, Psalmi, 321, 323; вид. у ек.-библ.). Цар Створитељ света Благосиљај Господа, душо моја, Господе, Боже мој, силно си велик! Одевен величанством и лепотом, светлошћу огрнут као плаштом! Небо си разапео као шатор, на водама саградио дворове своје. Од облака правиш кола своја, на крилима ветрова путујеш. Ветрове узимаш за гласнике, а жарки огањ за слугу својега. Земљу си ставио на ступове њене: неће се пољуљати у векове векова, покрио си је водама безданим к'о хаљином, изнад брегова стајаху воде; на Твоју се претњу повукоше, од Твоје грмљавине задрхташе. Брегови се дигоше, долине спустише на место које си им одредио. Одредио си границу коју не смеју прећи, да опет не покрију земљу. Дариватељ хране за животиње и човека Изворе свраћаш у потоке што жуборе међу брдима, и они напајају све звери шумске, дивљи магарци жеђ гасе у њима. Уз њих се гнезде птице небеске и певају међу гранама. Ти натапаш брегове из дворова својих, земља се насићује плодом Твојих руку. Ти дајеш те ниче трава за стоку и биље за пољоделство човеку да изведе хлеб из земље и вино што разведрује срце човечје; да уљем освежи лице и да хлеб човеку окрепи срце. Стабла се Господња напајају храном, кедри ливански које он засади. Онде се птице гнезде, у њиховој крошњи дом је родин. Високи брегови козорогу а пећине јазавцу дају склониште. Господар и уредитељ времена Ти си онај који је створио месец да означује времена и сунце знаде када има заћи. Кад разастреш тмине и ноћ се спусти, тад се у њој крећу шумске животиње. Лавићи ричу за пленом и од Бога траже храну. Кад сунце огране, нестају и лежу на лежаје. Тад човек излази на дневни посао и на рад до вечери. Владар над земљом и морем Како су многобројна Твоја дела, о Господе! Све си то мудро учинио: пуна је земља створења Твојих. Ено мора, великог и широког, у њему врве гмизавци без броја, животиње мале и велике. Онуд пролазе немани, Левијатан којег створи да се игра у њему. Господар живота и смрти И сва ова бића жељно чекају да их нахраниш на време. Дајеш ли им, тада сабирају: отвараш ли руку, насите се добрима. Сакријеш ли лице своје, тад се растуже; ако им одузмеш дах, угибају и опет се у прах враћају. Пошаљеш ли дах свој, опет настају, и тако земљи обнављаш лице. Радост због Господње владавине и царства Нека довека траје слава Господња: нек' се радује Господ у делима својим! Он погледа земљу и она се потресе, дотакне брегове, они се задиме. Певаћу Господу докле год живим, свираћу Богу своме докле год ме буде. Мило да му буде певање моје! Ја ћу се радовати у Господу! Нек' злочинци са земље нестану и безбожника нек' више не буде! Благосиљај Господа, душо моја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! (Псалам 104 (103), упоредити са Deissler, A, Psalmi, 321, 323, и в. у Ек.-библ.). 4. Еко–евхаристијска крилатица Средишња молитва Литургије Дванаесторице Апостола или Апостолских Установа или Климентове, као и свих Литургија ~ Молитва Евхаристије, обухвата и благодарност Богу за стварање света и Његов Промисао о њему. У коликој мери смо сви ми заједно активни за Божји Промисао о том свету, или против њега, тема је целокупне мега~проблематике нашег еколошког битовања. «Достојно је као истинито и праведно пре свега Тебе хвалити, заиста суштога Бога (...). Ти дакле, Боже вечни, који си кроз Њега (Твога Логоса) створио све, и кроз Њега све удостојаваш надлежног промисла, и као што си кроз Њега даровао биће, тако кроз Њега Ти и добробиће дарујеш. Боже и Оче Сина Твога Једнороднога, Који си кроз Њега створио пре свега херувиме и серафиме, векове (еоне) и војинства, силе и власти, начела и тронове, анђеле пак и арханђеле. И који си после свега тога кроз Њега створио овај феноменални свет и све у њему. Ти си поставио небо као кров и разапео га као шатор (Исаија 40:22; Псалам 103:2), ни на чему си, само мишљу утврдио земљу (Приче 2, 19), изградио небеса и устројио ноћ и дан. Ти изводиш светлост из хранилишта и скраћивањем ње саме наводиш таму ради успокојавања зверова који се крећу по свету, сунце си поставио на небу да управља даном и месец да управља ноћу (Књига постања 1:16), и на небу си хор звезда нацртао у славу Твога величанства. Ти си створио воду за пиће и умивање, животодавни ваздух за удисање и издисање, за произвођење звука језиком који замахује по ваздуху, као и за слушање, тако да би се уз садејство његовог слуха могла чути реч која му се упути. Ти си створио огањ ради смањења мрака, за удовољавање потреба, и да би нас он загревао и светлио нам. Ти си оделио велико море од земље и учинио га погодним за пловидбу, а земљу си учинио удобном за ходање – њега си напунио животињама малим и великим, а њу си населио њима питомим и дивљим, оденуо је разним биљкама, увенчао травом, украсио цвећем и обогатио семењем. Ти си укротио бездан и оцртао за њу велико пространство – мора, пуна сланих вода, а оградио њене пределе најситнијим песком (Јеремија 5:22). Ти је ветровима час подижеш до висине планина, час простиреш као равницу, да би онима који плове бродовима, укроћена тишином, била удобна за путовање. Ти си дакле, свет саздан Тобом кроз Христа опасао рекама, наводнио га потоцима, овлажио непресушним изворима и утврдио га горама ради чврстине и стабилности тла у непокретном пребивању. Ти си Твој свет напунио, и мирисним га и лековитим травама украсио, и још многим и различитим, и моћним и најслабијим животињама, оним за јело и оним за рад, питомим и дивљим, које пузе уз шиштање, тако и крицима разнообразних пернатих птица, понављајућим се у круговима година, бројем месеци и дана, променама годишњих доба и проласком кишоносних облака – и то ради произрастања плодова, ради одржавања животиња, равнотеже ветрова, који дувају онако како си им Ти назначио (Јов 28:25), и ради размножавања биља и траве опет, напунио. И Ти не само да си саздао свет, већ си и грађанина света (космополиту) – човека створио, обзнанивши га као украс света. Ти си рекао Својој Премудрости: „Створимо човека по икони Нашој, и по подобију Нашему, и да владају над рибама морским и птицама небеским“ (Књига постања 1:26). Ради тога си га и створио од бесмртне душе и од трошног тела, њу саздавши из небића, а њега из четири стихије. И дао си му дакле, по души, способност разумног дијагностиковања, разликовања побожности и непобожности, запажања праведности и неправедности, а по телу, даровао му петочулну способност, као и способност усходнога кретања (...). Све Теби узноси славу, Владико Сведржитељу» (Зборник древних литургија, Евхаристијска молитва, в. у Ек.-библ., на руском). 5. Еко-парадигма Светога Василија Великога Како данас и како у датом тренутку схватати еколошки смисао речи велики, и при том бити на трагу саме древне, саме библијске екологије? Дакле: Онај који нам је подарио разум како бисмо из најмањих ствари у творевини спознали велику премудрост Уметника који је све то саздао, нека нас удостоји да из великих ствари (Сунца и Месеца) појмимо још већи наук о Саздатељу (преко микро-света: мушица и мрава) (Шестоднев, 6, 64; в. у Ек.-библ.). Поновимо да онако како мрава или другог, по природи малог створа, називамо великим, да тако треба истог да поредимо и са истоврснима. Чињеница је да је мрав марљив. Да он сву своју бригу усмерава ка будућим стварима. Према томе и питања постављамо: Како то да нам угледање на мрава не би могло послужити као извор нашег спокојства; како ствари будућега века не бисмо могли сматрати важнијим од овога живота? Зар мрав у току лета не сабира себи храну за зиму; зар он одгађа то, суштински важно дело, зато што још нису наишле зимске тегобе? Зар он не нагони себе на рад све док у своје ризнице не смести довољно хране; штавише, зар се он уз мудро домишљање не стара да му храна траје што дуже? (Исто, 9, 13). То треба да важи и за све људе: оно што треба да учинимо у овом животу зар не би требало да нас определи за све оно што ће нам се догодити у нашем будућем, односно у вечном животу? (Упоредити: Шестоднев, в. у Ек.-библ.). Том опредељењу свакако ће претходити свеопште преображење и васкрсење, или Трећи Божји земљотрес: наше васкрсење једнима од нас за живот, а другима за суд, и то једном истом божанском енергијом. Вечни живот са Христом једнима за исцељење од смртне ране проузроковане грехом и страстима и за другу заједницу са Њим; другима пак остајање у ранама, и незаједничење у другој заједници са Њим, што ће се и са другом смрћу поистовећивати. Јер, то је стање ствари након добровољног прихватања, или добровољног одбијања вечног живота са Христом у другој заједници с Њим. Шта бисмо пак могли у сажетку рећи о статусу српског народа и његовог животног простора, и једног и другог посматраних из перспективе црквене екологије? Народа кога су многи вешто омрављивали, и његов животни простор многи смањивали, али који је и сам доприносио и једноме, и другоме? Расуђујући на основу онога што је преостало од српског народа и његовог животног простора, тражени одговор проналазимо у Фисиологу, и у Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа. Најпре одговор из Фисиолога на питање: на кога да се угледа подвижнички Српски народ? Да се угледа на подвижнике ради Господа који носе своје добродетељи као духовна бремена, који иду и на гумно, који и у привременом животу сабирају и сипају у житнице Христове и у клијети; еда би, када дође зима овог пролазног живота нашли спокојство за своје подвиге. И још ако се животом уподобимо светима да ћемо наћи покоја у времену земном. И да не помишљамо да зграбимо оно што припада нашем ближњем, да не бисмо били као лењиви раб који је сам себе осудио што прима таленте, али их у земљи крије. Ако ли су подвизи светих тврда храна, Фисиолог нас подсећа на мекшу храну: на три мравље природе. Када год мрави иду на гумно, они се крећу један по један; а када носе товар, они који се сретну лижу се; док они који носе зрно, одлазе; коначно, они који ништа не носе не завиде мртвима, него хитају да и сами узму своје бреме (О мраву, в. у Фисиол.). У Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа ми изнова налазимо задовољавајући одговор на болно питање о слуџбини Српскога народа: Од Светога је Духа сваки узрок који спасава. Ако некоме од тога удахне по достојању, брзо га узима од људи на земљи, даје му перје, чини да порасте, и меће га у ред оних горе. (Осмогласник, в. у Ек.-библ.). Закључак Порукa Великог Православног Сабора Православне Цркве одржаног на Криту, а упућена хришћанима и свету, гласи, да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек истовремено са искоришћавањем природе мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће имати своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је ради тога осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она и примењује свештене Чинове за исцељење од рана које јој човек наноси, сам будући рањен гресима. Она дакле помоћу њих, Чинова, освештава, и штити природну средину; она све њих, Чинове, укључује у оквир Свете Божанствене Литургије: те возглавитељке целокупне твари, возглавитељке у будуће Царство Божје! Или у будући поредак ствари, организован по Божјем благоизвољењу. Црква дакле слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме; она при том најпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице и подвиге. И то све у интерпретацији и актима и еко-парадигмама сопствених учитеља-црквених, Светих Отаца, које је она, Црква, усагласила са собом, и учинила их богомудрим. К?
-
- епископ
- крушевачки
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Епископ крушевачки Давид: Свештена екологија
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Литургија и свет око нас
Eпископ Крушевачки др Давид Перовић Православни Богословски факултет, Београд Свештена екологија у окриљу Православне Цркве (Ктисиолошки аспекти по избору) Господ се зацари, у лепоту се обуче. Обуче се Господ у силу и опаса се. Дому Твоме, Господе, доликује светиња, докле дани трају. Јер утврди Васељену, која се неће поколебати. Прокимен: У Суботу вече, глас 6 Aпстракт: Велики и Православни Сабор Цркве Православне одржан је на Криту, и он је оданде упутио поруку хришћанима и свету, поруку која гласи: да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек, истовремено са искоришћавањем природе, мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће моћи да имају своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она примењује свештене Чинове за освећење и заштиту природне средине; и опет, она слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме. Али она понајпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице, односно богомудре еко-парадигме црквених учитеља-Светих Отаца. Кључне речи: Свештена екологија, Чинови за освећење и заштиту, еко-био етика, еколошка химна-ода, ктисиологија, еко-Анафора, микро-екологија, еко-парадигма, еко-литература, еко-музика, еко-филмографија. Увод Свети и Велики Сабор Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље сажето указује и на еколошко питање; на савремено, актуелно, онтолошко питање. Дакле у Параграфу 8. Поруке Сабора стоји да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Штавише, да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећености атмосфере штетним загађењима и променом климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу. Зато човек истовремено са њом мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине. (Из П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве; в. у Eко-библ.). Али Први септембар је само један од црквених дана када се сећамо да су Прародитељи Адам и Ева увели палог Архангела у свој и у људски живот и у човеково окружење, када су заједно и створили мегистански еколошки проблем: наш изгон из Раја сладости у свет пикрије, и затварање његових врата за нама (Икос, Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, Требник, в. у Eко-библ., Валиндра Никодим, на грчком). Узрочно–последични догађај овог сепаратистичког акта Прародитеља јесте и зидање Вавилонске куле, чији архитектонски пра-одјек примећујемо данас на централном здању Бриселске Централе (в. на Слава и ниње, Ихос Плагиос 1, Свештени Чин, 20, исто). Реакцију Хришћанске Цркве на оба, као и на све друге сепаратистичке видове коренитог одвајања твари од њеног Створитеља ми налазимо описану у последњем великом огласу Цркве, упућеном свеколикој Васељени: Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. Псалам 95). (Параграф 12. П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве, исто). 1. Свештени Чинови за освећење и заштиту природне средине У великој свештеној молитви за Заштиту природне средине констатује се да су неред и злоупотреба учињени у нашем природном окружењу изазвали неравнотежу; да је то проузроковало растакање икономијског система природе, и да су се умножили видови насиља над планетом Земљом. Зато је истога тога дана, 1. септембра Велика Христова Црква одредила да се пре свега чине молитве и молепствија, приноси и благодарења за све људе, и за заштиту и очување нашег природног окружења од кварења и растакања. Јер то је добро и угодно пред нашим Спаситељем Богом. Сетимо се да је Господња Земља и сва пуноћа њезина, Икумена и све што живи у њој. И да заједно са свима нама целокупна твар жарко ишчекује да се јаве синови Божји, богољупци и човекољупци, који ће је заштитити и успокојити (Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, у Требник, в. у Еко-библ.). Заштита и окриље Свевишњега Који год пребивају под заштитом Свевишњега настаниће се под окриљем Бога небескога (Псалам 90). Као што је Христос својим уласком донео спасење дому Закхејеву (Лк. 19, 1-10) тако се и уласком свештених служитеља и са њима Светих Христових Анђела даје Његов мир дому који се освећује и милостиво се он Њиме благосиља. Тако се спасавају и просвећују сви који ће у том дому живети (Тропар гласа осмог, Требник, 424; в. у Еко-библ.). Заштита куће коју узнемиравају зли дуси Син Живога Бога Оца, Христос, седи на Херувимима изнад сваког је Поглаварства и Власти и Силе и Господства. Он је поставио Небо као свод, Земљу створио својом моћи а Васељену уредио мудрошћу. Он је заштита оних који у Њега полажу наду. Он је чувар житеља дома од сваке несреће; Његова војска Анђела њихов је чувар. Он је човеково утврђење, моћан Владар мира (Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси, Требник, 429-430; в. у Ек.-библ.). 2. Рефлексија о еко-и-био-етици Тамну страну наше пост-нуклеаристичке3 епохе можемо насловити Био-зоном греха, страсти и смрти и еко-зоном бура, атомских језгара и огња; њен пропратни коментар опет, ми можемо профилисати следећим речима. Живимо у времену зла. То се огледа већ у томе да ништа више не носи своје право име (...) Све плови под лажном заставом, ниједна реч не одговара истини (...) Живимо у добу запоседнутом демонима у тој мери да добра и праведна дела можемо да чинимо једино још у највећој скровитости, као да је реч о нечему незаконитом. Рат и револуција не јењавају. Напротив. Наша све хладнија осећања распирују њихов жар. (Видети: Ф. Кафка, Дневници:1914-1923, Изабрана дела, књ. 6). Каквом бисмо то молитвеном и химнолошком богословљу ми могли прибећи по одјеку претходних речи?! Каквим то протестима, и прозбама за спас нас, данашње деце Божје, и за очување Божје творевине?! Какав то каталог нових грехова да саставимо ми, савремени, еколошки и техно-грешници?! Протести и прозбе Да нас Господ избави од духа себедопадљивости, себељубља и себеобожавања, који нас и на спољашње украшавање и бојадисање и намештање нагони, те да нам подари ревност за саборно живљење и себеукрашавање врлинама, од Господа да молимо. Да нас Господ заштити, спаси, помилује и сачува од духа свих страсти што харају светом, од сваковрсног обесвећења тела и душе, и од кремације телеса, која су храмови Тела Господњега и Његовога Светога Духа, Господу да се помолимо. За духа покајања и за одрицање од духа телесне похоте, помаме и похаре деце Божје, и за утврђење у дару и призвању којим смо призвани, Господу да се помолимо. За заштиту све деце света од телесне злоупотребе, и смртоносног белог праха, од безвредних и лоших ствари сваке врсте и разорне музике, од таште и распусне забаве и спиритизма, виртуелне магије и разорне маште, од помодне и ревијалне сујете и расипништва у времену глади и беде и болести наших ближњих, и од сваког нечасног пословништва и добитка, од Господа да молимо. Дух човекољубља, истине, правде и покајања да прожме све неправедно обогаћене појединце и њихова пословништва, еда би они свим сиромашним и незапосленим ближњима својим помагали у славу Божју, од Господа да молимо. Просвећени Духом Светим, Духом Истине, ми да не одајемо славу сујетним и страсним људима и лажним пророцима и звездама-падалицама, већ да се Христу уподобљујемо као сви Свети Његови, од Господа да молимо. Да нас Благи Утешитељ и свудаприсутни надахнитељ Свети Дух заштити од разорне моћи произвођача снова и среће, и да нам Он буде ризница добара, од Господа да молимо. Да се уразуме и покају сви заслепљени продавци телеса и душа, прозливени злочестивим људима и самозлим демонима, и да се покају сви истополни блудници – људи, жене и деца, магови и магисе, Господу да се помолимо. Своју животворну силу стварања и рађања сви супружници да окрену од беле куге ка дечјој радости, а многобројни међу њима страсти према кућним љубимцима да преокрену у љубав према деци, од Господа да молимо. Још да се молимо да сасвим престане затирање и злоупотреба зачете деце Божје у српском народу, и у свим хришћанским народима, и у целом свету, па да се врши заповест Божја о рађању и множењу и насељењу целе Божје Земље. Заштиту нашој јуности од спиритизма и магије и вештичарења и коцке, од Господа да молимо. Заштиту и избављење од свих белих и црних магова, вештица и вештаца, гуруа, погађача и хазардера, и за њихово покајање, опет и опет од Господа да молимо. Да разапињемо своје страсти и жеље и да не чинимо вољу тела и помисли, већ да чинимо све у љубави Христовој, од Господа да молимо. Још да се молимо да се брзо скрше шаке и обест козмократора што у потаји кроје и прекрајају Божји свет, и да козмократори више не унесрећују и не уништавају неизбројиво мноштво људи, и за њихово покајање. Да се истреби лихварство и нечасна зарада, и да већма престане трговина белим робљем и новорођенчадима и зачетом децом и телесним органима живих и упокојених људи, опет и опет Господу да се помолимо. Да увек отварамо срце и руку за све оне који се нуждавају житејскога сувишка наше издашности: хране и одеће, лекова, потрепштина и човекољубља, од Господа да молимо. Да се спасемо од најезде мамонових, богомрских емисара што прљавим новцима неправедног суде као праведног а праведног као неправедног осуђују, и тако затиру мале народе, и за њихово покајање, од Господа да молимо. Да се избавимо од природњака и чаробњака и научника који се Бога не боје и људи не стиде, већ о злу мисле и оруђа за масовну погибељ људи смишљају, и сву Божју Земљу красну и уређену уништавају, и за њихово покајање, Господу да се помолимо. Да престане примена Божје науке на чедоморство, безболну смрт, генетску и атомску разградњу и преизградњу, и на свесно смањење броја Божјих људи на планети Земљи, од Господа да молимо. За избављење од духа буне и немира и страначких раздора међу децом Божјом, и да она дају добро сведочанство вере пред свим људима, Господу да се помолимо. За престанак самоуништења српског народа у ратовима за туђе интересе и победе и границе и изворе, Господу да се помолимо. Још да се молимо да се у покајању и смирењу сачувамо од скверни и мрзости опустошења на месту светом на коме се благовести блага Божја реч. Господ да нам пода. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, за заштиту Божје творевине од безбожја и насртаја на њу, Господу да се помолимо. Од отровних помисли, сложених демонских мисли и речи, од отровних гасова, штетних испарења и зрачења радиоактивног отпада да се избавимо ми, и да сва Божја творевина опстане, од Господа да молимо. Од сваке агресије твораца ратова и разоритеља небеса, од смртоносних товара и направа, токсичних магли и хемо-трагова њихових што као мртвачки покров падају на нас и на плодну земљу, да нас избави Цар мира и Спас душа и телеса наших, од Господа да молимо. Још да се молимо да се избавимо од људи којима је на језику мир а у срцу рат и демонска помисао и варварски плен и нечасни добитак, и за њихово покајање. Да се наш род избави од нових и неочекиваних крсташких најезди и крсташке отимачине и лицемерне правде богомрске, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од увезене и наметане нам убиствене и самоубиствене културе и администрације и пословништва и богова рата, и екселенција и старова и прелата и медија што широм света бришу стопе и сасецају корење православних царева и ромејства и оцрковљених култура, Господу да се помолимо. Да се избавимо од сваке невоље, гњева и опасности што нам прети од оних који себе називају плаћеницима и псима рата, и од нечистог дела Седме силе медијске, и слугу мрских сајтова, и расколних и гордих самозваних бораца за веру, и за њихово покајање и смирење, Господу да се помолимо. Да не будемо удеоничари оних који широм планете сеју ветрове и убирају огњене и нуклеарне пожаре, ни синова овога света који искушавају синове светлости, Господу да се помолимо. Човекољубиви Господ да нас заштити од крсташтва и џихада и тероризама који се заједно са временским непогодама обрушавају на васиони свет, Господу да се помолимо. Господ да се смилује на нас и да нас избави од налета адске прљавштине и депресије и карцинома и леукемије што затиру наше народе многогрешне и многострадалне, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од сваке уније са уцењивачима и клеветницима савести и истине, и да не ступа у њихово ропство ствари лепих за гледање и укусних за јело и надмених за живљење, Господу да се помолимо. Господ да нас укрепи својом свемоћном силом Најсветијега Причешћа, еда бисмо и речју и делом устајали против сваког безакоња и човекомржње, безумља и братомржње, израбљивања, угњетавања и поништавања свих немоћних и болесних, обесправљених и презрених људи који су Божја чеда као ми, од Господа да молимо. И све помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Увек-Дјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој предајући Христу Богу. Да нас заштити и да нас помилује Свесвета Тројица, Бог наш; еда бисмо сви познали Једнога Бога Оца живих и мртвих, и Једнога Моћнога и Свемоћнога Господа Исуса Христа, Цара и Васкрситеља и Судију васељене, и Једнога Духа Светога, Господа Утешитеља и Животодавца – Тројицу Једносушну и Равнославну, којој и приличи свака слава, част и поклоњење и сила и суд, свагда, сада и увек и у векове векова. 3. Еколошка мега-ода Псалмом 104(103) слави се стваралачка моћ Господња над Свемиром и Господња владавина њиме. Библијска наука о стварању или ктисиологија (Књига Постања 1 и 2, ДевтероИсаија, Јов 38-40, и другде) у овом Псалму добила је свој облик химне или оде. Њен састављач црпе богословску мудрост из побожности и Предања Божјег народа и Библијског света. Ту побожност нам је препоручивао сами Господ, Који је видео Оца на делу у свему (Мт. 5, 45; 6, 26, 30, 29). Наш састављач овога псалма или химне или оде познавалац је и изванбиблијских текстова (Ехнатонова Песма сунцу, месопотамске химне природи, мит о Хаосу у сиријско-хананском облику). (Deissler, A, Psalmi, 321, 323; вид. у ек.-библ.). Цар Створитељ света Благосиљај Господа, душо моја, Господе, Боже мој, силно си велик! Одевен величанством и лепотом, светлошћу огрнут као плаштом! Небо си разапео као шатор, на водама саградио дворове своје. Од облака правиш кола своја, на крилима ветрова путујеш. Ветрове узимаш за гласнике, а жарки огањ за слугу својега. Земљу си ставио на ступове њене: неће се пољуљати у векове векова, покрио си је водама безданим к'о хаљином, изнад брегова стајаху воде; на Твоју се претњу повукоше, од Твоје грмљавине задрхташе. Брегови се дигоше, долине спустише на место које си им одредио. Одредио си границу коју не смеју прећи, да опет не покрију земљу. Дариватељ хране за животиње и човека Изворе свраћаш у потоке што жуборе међу брдима, и они напајају све звери шумске, дивљи магарци жеђ гасе у њима. Уз њих се гнезде птице небеске и певају међу гранама. Ти натапаш брегове из дворова својих, земља се насићује плодом Твојих руку. Ти дајеш те ниче трава за стоку и биље за пољоделство човеку да изведе хлеб из земље и вино што разведрује срце човечје; да уљем освежи лице и да хлеб човеку окрепи срце. Стабла се Господња напајају храном, кедри ливански које он засади. Онде се птице гнезде, у њиховој крошњи дом је родин. Високи брегови козорогу а пећине јазавцу дају склониште. Господар и уредитељ времена Ти си онај који је створио месец да означује времена и сунце знаде када има заћи. Кад разастреш тмине и ноћ се спусти, тад се у њој крећу шумске животиње. Лавићи ричу за пленом и од Бога траже храну. Кад сунце огране, нестају и лежу на лежаје. Тад човек излази на дневни посао и на рад до вечери. Владар над земљом и морем Како су многобројна Твоја дела, о Господе! Све си то мудро учинио: пуна је земља створења Твојих. Ено мора, великог и широког, у њему врве гмизавци без броја, животиње мале и велике. Онуд пролазе немани, Левијатан којег створи да се игра у њему. Господар живота и смрти И сва ова бића жељно чекају да их нахраниш на време. Дајеш ли им, тада сабирају: отвараш ли руку, насите се добрима. Сакријеш ли лице своје, тад се растуже; ако им одузмеш дах, угибају и опет се у прах враћају. Пошаљеш ли дах свој, опет настају, и тако земљи обнављаш лице. Радост због Господње владавине и царства Нека довека траје слава Господња: нек' се радује Господ у делима својим! Он погледа земљу и она се потресе, дотакне брегове, они се задиме. Певаћу Господу докле год живим, свираћу Богу своме докле год ме буде. Мило да му буде певање моје! Ја ћу се радовати у Господу! Нек' злочинци са земље нестану и безбожника нек' више не буде! Благосиљај Господа, душо моја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! (Псалам 104 (103), упоредити са Deissler, A, Psalmi, 321, 323, и в. у Ек.-библ.). 4. Еко–евхаристијска крилатица Средишња молитва Литургије Дванаесторице Апостола или Апостолских Установа или Климентове, као и свих Литургија ~ Молитва Евхаристије, обухвата и благодарност Богу за стварање света и Његов Промисао о њему. У коликој мери смо сви ми заједно активни за Божји Промисао о том свету, или против њега, тема је целокупне мега~проблематике нашег еколошког битовања. «Достојно је као истинито и праведно пре свега Тебе хвалити, заиста суштога Бога (...). Ти дакле, Боже вечни, који си кроз Њега (Твога Логоса) створио све, и кроз Њега све удостојаваш надлежног промисла, и као што си кроз Њега даровао биће, тако кроз Њега Ти и добробиће дарујеш. Боже и Оче Сина Твога Једнороднога, Који си кроз Њега створио пре свега херувиме и серафиме, векове (еоне) и војинства, силе и власти, начела и тронове, анђеле пак и арханђеле. И који си после свега тога кроз Њега створио овај феноменални свет и све у њему. Ти си поставио небо као кров и разапео га као шатор (Исаија 40:22; Псалам 103:2), ни на чему си, само мишљу утврдио земљу (Приче 2, 19), изградио небеса и устројио ноћ и дан. Ти изводиш светлост из хранилишта и скраћивањем ње саме наводиш таму ради успокојавања зверова који се крећу по свету, сунце си поставио на небу да управља даном и месец да управља ноћу (Књига постања 1:16), и на небу си хор звезда нацртао у славу Твога величанства. Ти си створио воду за пиће и умивање, животодавни ваздух за удисање и издисање, за произвођење звука језиком који замахује по ваздуху, као и за слушање, тако да би се уз садејство његовог слуха могла чути реч која му се упути. Ти си створио огањ ради смањења мрака, за удовољавање потреба, и да би нас он загревао и светлио нам. Ти си оделио велико море од земље и учинио га погодним за пловидбу, а земљу си учинио удобном за ходање – њега си напунио животињама малим и великим, а њу си населио њима питомим и дивљим, оденуо је разним биљкама, увенчао травом, украсио цвећем и обогатио семењем. Ти си укротио бездан и оцртао за њу велико пространство – мора, пуна сланих вода, а оградио њене пределе најситнијим песком (Јеремија 5:22). Ти је ветровима час подижеш до висине планина, час простиреш као равницу, да би онима који плове бродовима, укроћена тишином, била удобна за путовање. Ти си дакле, свет саздан Тобом кроз Христа опасао рекама, наводнио га потоцима, овлажио непресушним изворима и утврдио га горама ради чврстине и стабилности тла у непокретном пребивању. Ти си Твој свет напунио, и мирисним га и лековитим травама украсио, и још многим и различитим, и моћним и најслабијим животињама, оним за јело и оним за рад, питомим и дивљим, које пузе уз шиштање, тако и крицима разнообразних пернатих птица, понављајућим се у круговима година, бројем месеци и дана, променама годишњих доба и проласком кишоносних облака – и то ради произрастања плодова, ради одржавања животиња, равнотеже ветрова, који дувају онако како си им Ти назначио (Јов 28:25), и ради размножавања биља и траве опет, напунио. И Ти не само да си саздао свет, већ си и грађанина света (космополиту) – човека створио, обзнанивши га као украс света. Ти си рекао Својој Премудрости: „Створимо човека по икони Нашој, и по подобију Нашему, и да владају над рибама морским и птицама небеским“ (Књига постања 1:26). Ради тога си га и створио од бесмртне душе и од трошног тела, њу саздавши из небића, а њега из четири стихије. И дао си му дакле, по души, способност разумног дијагностиковања, разликовања побожности и непобожности, запажања праведности и неправедности, а по телу, даровао му петочулну способност, као и способност усходнога кретања (...). Све Теби узноси славу, Владико Сведржитељу» (Зборник древних литургија, Евхаристијска молитва, в. у Ек.-библ., на руском). 5. Еко-парадигма Светога Василија Великога Како данас и како у датом тренутку схватати еколошки смисао речи велики, и при том бити на трагу саме древне, саме библијске екологије? Дакле: Онај који нам је подарио разум како бисмо из најмањих ствари у творевини спознали велику премудрост Уметника који је све то саздао, нека нас удостоји да из великих ствари (Сунца и Месеца) појмимо још већи наук о Саздатељу (преко микро-света: мушица и мрава) (Шестоднев, 6, 64; в. у Ек.-библ.). Поновимо да онако како мрава или другог, по природи малог створа, називамо великим, да тако треба истог да поредимо и са истоврснима. Чињеница је да је мрав марљив. Да он сву своју бригу усмерава ка будућим стварима. Према томе и питања постављамо: Како то да нам угледање на мрава не би могло послужити као извор нашег спокојства; како ствари будућега века не бисмо могли сматрати важнијим од овога живота? Зар мрав у току лета не сабира себи храну за зиму; зар он одгађа то, суштински важно дело, зато што још нису наишле зимске тегобе? Зар он не нагони себе на рад све док у своје ризнице не смести довољно хране; штавише, зар се он уз мудро домишљање не стара да му храна траје што дуже? (Исто, 9, 13). То треба да важи и за све људе: оно што треба да учинимо у овом животу зар не би требало да нас определи за све оно што ће нам се догодити у нашем будућем, односно у вечном животу? (Упоредити: Шестоднев, в. у Ек.-библ.). Том опредељењу свакако ће претходити свеопште преображење и васкрсење, или Трећи Божји земљотрес: наше васкрсење једнима од нас за живот, а другима за суд, и то једном истом божанском енергијом. Вечни живот са Христом једнима за исцељење од смртне ране проузроковане грехом и страстима и за другу заједницу са Њим; другима пак остајање у ранама, и незаједничење у другој заједници са Њим, што ће се и са другом смрћу поистовећивати. Јер, то је стање ствари након добровољног прихватања, или добровољног одбијања вечног живота са Христом у другој заједници с Њим. Шта бисмо пак могли у сажетку рећи о статусу српског народа и његовог животног простора, и једног и другог посматраних из перспективе црквене екологије? Народа кога су многи вешто омрављивали, и његов животни простор многи смањивали, али који је и сам доприносио и једноме, и другоме? Расуђујући на основу онога што је преостало од српског народа и његовог животног простора, тражени одговор проналазимо у Фисиологу, и у Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа. Најпре одговор из Фисиолога на питање: на кога да се угледа подвижнички Српски народ? Да се угледа на подвижнике ради Господа који носе своје добродетељи као духовна бремена, који иду и на гумно, који и у привременом животу сабирају и сипају у житнице Христове и у клијети; еда би, када дође зима овог пролазног живота нашли спокојство за своје подвиге. И још ако се животом уподобимо светима да ћемо наћи покоја у времену земном. И да не помишљамо да зграбимо оно што припада нашем ближњем, да не бисмо били као лењиви раб који је сам себе осудио што прима таленте, али их у земљи крије. Ако ли су подвизи светих тврда храна, Фисиолог нас подсећа на мекшу храну: на три мравље природе. Када год мрави иду на гумно, они се крећу један по један; а када носе товар, они који се сретну лижу се; док они који носе зрно, одлазе; коначно, они који ништа не носе не завиде мртвима, него хитају да и сами узму своје бреме (О мраву, в. у Фисиол.). У Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа ми изнова налазимо задовољавајући одговор на болно питање о слуџбини Српскога народа: Од Светога је Духа сваки узрок који спасава. Ако некоме од тога удахне по достојању, брзо га узима од људи на земљи, даје му перје, чини да порасте, и меће га у ред оних горе. (Осмогласник, в. у Ек.-библ.). Закључак Порукa Великог Православног Сабора Православне Цркве одржаног на Криту, а упућена хришћанима и свету, гласи, да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек истовремено са искоришћавањем природе мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће имати своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је ради тога осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она и примењује свештене Чинове за исцељење од рана које јој човек наноси, сам будући рањен гресима. Она дакле помоћу њих, Чинова, освештава, и штити природну средину; она све њих, Чинове, укључује у оквир Свете Божанствене Литургије: те возглавитељке целокупне твари, возглавитељке у будуће Царство Божје! Или у будући поредак ствари, организован по Божјем благоизвољењу. Црква дакле слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме; она при том најпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице и подвиге. И то све у интерпретацији и актима и еко-парадигмама сопствених учитеља-црквених, Светих Отаца, које је она, Црква, усагласила са собом, и учинила их богомудрим. Као такви, они су онда од користи целој Планети Земљи. Bishop of Krusevac PhD. David (Perovic) Sacred Ecology In wing of Orthodox Church Summary Great and Orthodox Council of Orthodox Church was held in Crete, and from there he sent a message to Christians and the world, a message that reads: it is obvious that today's ecological crisis was caused by spiritual and ethical reasons; that it is rooted in unsaturated greed and selfishness that lead to irrational exploitation of natural wealth. Therefore simultaneously with this, man has to nurtures in themselves aware of the fact that he is only "econom" (administrator in the name of the host), but not owner of God’s creation. Only under this condition future generations will have their inalienable right to natural goods which the Creator entrusted us. The Orthodox Church is sensitive to a pain and existential distress of nations and their cry for justice and peace. That is why she applies sacred acts for the consecration and protection of environment; and again, it celebrates the creative power of the Lord over the Universe and points to the Lord's rule of it. But she points out first and foremost to its beneficial eco-Eucharistic catchwords, or God-wise eco-paradigm of church teachers - the Holy Fathers. Key words: Sacred ecology, Act for consecrating and protection, eco-bio ethic, ecological hymn- ode, ktisiology, eco-Anaphora, micro-ecology, eco-paradigm, eco-literature, eco-music, eco- filmography. Еко–библиографија Βαλληνδρά Νικόδημος, Μητροπολίτης Πατρῶν, Ἰερα Ἀκολουθία ὑπὲρ προσταςἰας τοῦ Περιβἀλλοντος, Τῆς Ἀποστολικἠς Διακονἰας τῆς Ἐκκληςἰας τῆς Ἑλλἀδος, Ἀθῆναι, 1993, 7, 8, 16, 17. Василије Свети Велики 2001: Шестоднев. Нови Сад: Беседа, 175, 182, 228, 230-231. Deissler, Alfons 2009: Psalmi. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 318-323. Собрание древних литургий восточных и западных. Анафора евхаристическая, ДАРЪ, Москва, 2007, 105-110. Кафка, Франц1978: Дневници: 1914-1923. Београд: Нолит, у: Изабрана дела, књ. 6. Такође Виктор Бичков 2010: Естетика Отаца Цркве. Београд: Службени гласник; Хришћански културни центар, 96-99. Надић, Дарко 2012: Филм као средство проеколошке пропаганде. Холивуд и екологија у: Огледи из политичке екологије. Београд: Чигоја, 209-238. Обред благосиљања нове куће или станишта. Такође, Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси у: Требник1983. Крагујевац: Каленић, 424, 427, 429-430. Такође Лука 19, 1-10. Осмогласник недељне службе (превео са грчког Иринеј (Ћирић) Епископ бачки). Нови Сад: Беседа, 1988, 77. Перовић, епископ Давид, Оглед из молитвеног богословља и химнологије са коментарима у: Богословље 1, 2016, 3-13. 10. П О Р У К А Светог и Великог Сабора Православне Цркве одржаног на Криту православном народу и сваком човеку добре воље. Са грчког превео епископ бачки Иринеј. www. spc. rs. Српска Православна Црква (Званични сајт), 20. јули 2016, 12:30. Псалам 104 (103). Фисиолог – средњовековни медицински списи (Избор), Просвета, Српска Књижевна Задруга, Београд 1989, 40. Φουντοὺλη, М. Ἰωἀννου, Τελετουργικἀ Θἐματα, Εὐσχημόνως καί κατά τάξιν, Τόμος Γ’, Ἀποστολικὴ Διακονὶα, Αθῆναι, 2007, 145-147. Еко–музика Бах, Ј. С, Миса ha~moll. Бетовен, ван Лудвиг, Симфонија No 6, Пасторална, у F, Op 68. Такође Девета Симфонија (Ода радости). Виолински концерт, D Major, op. 61. Вивалди, Четири годишња доба. Дедић, Арсеније, Homo Volans, Офелија, 1973. Мокрањац, С. Стеван, Руковети. Мусоргски, М, Слике са изложбе. Чајковски, И. П, VI Симфонија, Судбинска, ha~moll, op. 74. Еко–филмографија 2 Besson, Luc, The Fifth Element, 1997. 2 Cameron, James, Avatar, 2009. Carthy, Mc Cormac, The Sunset Limited, 2011, SAD. 24. Chaplin, Charles, Modern times, 1936. 25. Columbus, Chris, The Bicentennial, Man, 1999. 26. Eastwood, Clint, Pale Rider, 1985. 27. Glass harp-Toccata and fugue in D minor – Bach – BWV 565. Такође Ave Maria on glass harp. 28. Hillcoat, John, The Road, 2009. 29. Kubrick, Stanley, Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb, 1964. 30. Lang, Fritz, Metropolis, 1927. 31. Scott, Ridley, Blade Runner, 1982. 32. Spielberg, Steven, Artificial Intelligence: AI, 33. Tarkovskiy, Andrey, Stalker, 1979. Solaris, 1972. 34. Truffaut, Francois, Fahreinheit 451, 1966. 35. Wachowsky, Andy & Lana, Matrix 2 (Reloaded), Matrix 3 (Revolutions), 2003. 36. Ward, Vincent, What Dreams May Come, 1998. Извор: Епархија крушевачка View full Странице -
Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- васељенски
- патријарх:
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
У овогодишњој поруци поводом Дана заштите животне средине 1. септембра Васељенски патријарх Вартоломеј је истакао да је „живот Православне Цркве примењена екологија, опипљиво и недодириво поштовање према природној околини“. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Ово је један од разлога зашто је 2001. г. Грчка православна архиепископија у Америци основала Саветодавни одбор по научним и технолошким питањима, са његова три пододбора за питања енергије, екологије и економије. И док, отуда, укључивање православних јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама у ова размишљања можда представља новину, мада то није први пут да о овоме дискутујемо. На делање на еколошким питањима позвани смо и, штавише, то нам је заповеђено, на самом почетку књиге Постања, у којој су нам старање о природи и однос према Божјим створењима изложени у виду налога. А овај снажан библијски нагласак водио је у литургијску свет да је Бог Дух Свети „свудаприсутан и све испуњава“, чиме стичемо визију да је Бог осветио сву твар и тиме позвао људски род на преображење. На крају крајева, Бог све одржава, а не човек. Међутим, такође све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштовати Бога који прожима сву твар. Околни свет и Црква Истичемо да се космос није променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијом скупином приоритета и ставова, другом скупином приоритета и снага које превладавају у нашем свету и времену. Понекад се ова схватања сукобљавају с православним погледом на свет. На пример, често се сусрећемо са окошталим појмом индивидуализма, који је стран нашем богословљу и предању. У Православној цркви увек смо наглашавали да живимо и постојимо као људска бића заједнице и да се спасавамо као чланови заједнице која је Црква. Исто тако, често се сучељавамо са гледиштем да је Бог одвојен од света, уместо да Бог воли свет и да је Бог свудаприсутан. Такво настојање подстиче неку врсту материјализма или секуларизма где се свет схвата на утилитаристички начин у складу с механистичким моделом какав нам је нудило Доба просвећености. Такав материјализам пориче унутарњу суштинску лепоту и вредност света, проповедајући свет без Бога и Духа његовог, чиме апсолутно десекрализује и ниподаштава сву твар. Као резултат тога, Бог се прогони у забито далеко небо, и тако је сасвим уклоњен са земље и удаљен од ње. Отуда не можемо више казивати да ствари буду „и на земљи као на небу“. Наравно да се овакво гледиште радикално разликује од богословља и његове примене. Најзад, ако се одвојимо једни од других и од Бога, и ако изолујемо овај материјални свет од небеске стварности, онда неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству, које нас просто гони да тражимо испуњеност свог живота у томе да се има, а не у томе да се буде. Сходно томе, стицање материјалних добара постаје циљ по себи, не због тога што су нам оне неопходне за наше постојање и живот, него што су привлачне за наш идентитет и статус. Ствари нису више вредне по себи или за ближње, него су ту једино за нашу корист и задовољство. Очигледне су негативне последице таквога става по околину у којој живимо. Но, сад се дубље посветимо овом питању. Еколошке последице услед погрешних приоритета Да ли све ово заиста прети нашој околини данас. Ма како било претешко стално се враћати на ову тему, њене еколошке последице су очигледне. И у обичном животу сви ми опажамо те претње природној средини и често доживљавамо и последице од мношта еколошких учинака, не само у нашој држави, него и, и то нарочито, у другим земљама у које многи од нас често путују и у којима је еколошка свест мање изражена. У такве ударце на човекову средину спадају: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Године 2008. били смо сведоци огромног излива угљене прашине у Тенеси; 2010. доживели смо страхотни излив нафте у Мексичком заливу; 2011. г. катастрофалне последице од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; 2012. били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у Пакистану, а што се тиче нас овде ближе, имали смо смртносне ударце циклона кад је ураган Катрин погодио Њу Орлеанс 2005, а ураган Сенди опустошио Њу Џерси 2012, као и последњих деценија многобројне разорне пожаре у Калифорнији. Ту недавно објављени Научни извештај о климатској промени и њеним последицама, издан у септембру 2013. г. од стране Међународног панела о климатској промени, на којем ја радила стотина научника из десетак земаља, истакао је неколико тачака забринутости у виду поразних закључака по питању климатске промене, као што су: глобално загревање, подизање морског нивоа, све већа концентрација угљенмоноксида и отапање ледених санти. Људски утицај на климатску промену је очигледан из читавог низа осматрања и анализа, мада је сасвим могуће да је људски чинилац био доминантан узрочник приметног загревања и да бива све јачи почев од средине 20. века. Премда скептици наводе да клима иначе показује различите понашање, дугорочни трендови као да су препознативи, те да нема разлога за неко самозадовољство. Срећом Православна црква има на челу Његову Све-Светост васељенског патријарха Вартоломеја, који је потпуно свестан ових проблема, и у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то предузео као значајну ставку своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао осам међународних конференција, пет летњих семинара и, досад, један Скуп на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље и апеловао на људе вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе светске политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. На последњем његовом еколошком симпосиону, одржаном у Њу Орлеансу у октобру 2009.г. на тему „Велика река Мисисипи: успостављање равнотеже“, Његова Светост је нагласио да су „људи проширили своју владавину над природом до те мере да су апсолутне границе нашег постојања прекорачене. У потрази за грађевинским дрветом изгубили смо трећину својих шума у свету, претварајући их у пољопривредне оранице, а не помишљајући на то да су ови џиновски сунђери добављачи свеже воде и кисеоника“. Шта су наши одговор и задатак? Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. Закључак На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. У предговору књизи „Озелењивање православне парохије“, коју је објавило Православно удружење Преображења Господњег, Његова Светост васељенски патријарх Вартоломеј је истакао: „Од самог почетка своје свештеничке службе надао сам се и молио се да разне еколошке иницијативе Васељенске патријаршије имају за плод стварање истовремено и ‘зелених парохија’ и ‘зелених свештеника’ широм света.“ Искрено сам уверен да ми овде у САД имамо изванредну прилику да удовољимо том позиву о заштити човекове средине. Избор је на нама. Хоћемо ли ослушнути Реч Божју и послушати је? Хоћемо ли се доказати као одговорни пристави? Свет мотри на нас. Свет очекује. А време лети. Парафразирајући св. апостола Павла, можемо рећи: „Ево, сад је најпогодније време, сад је дан спасења човекове средине“ (ср. 2 Кор 6,2). *Предавање грчког архиепископа Димитрија на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration). Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
-
- православно
- богословље
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Православно богословље и екологија на делу
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Поводом Дана очувања животне средине 1. септембра - Гледиште архиепископа Димитрија на еколошка питања* Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Ово је један од разлога зашто је 2001. г. Грчка православна архиепископија у Америци основала Саветодавни одбор по научним и технолошким питањима, са његова три пододбора за питања енергије, екологије и економије. И док, отуда, укључивање православних јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама у ова размишљања можда представља новину, мада то није први пут да о овоме дискутујемо. На делање на еколошким питањима позвани смо и, штавише, то нам је заповеђено, на самом почетку књиге Постања, у којој су нам старање о природи и однос према Божјим створењима изложени у виду налога. А овај снажан библијски нагласак водио је у литургијску свет да је Бог Дух Свети „свудаприсутан и све испуњава“, чиме стичемо визију да је Бог осветио сву твар и тиме позвао људски род на преображење. На крају крајева, Бог све одржава, а не човек. Међутим, такође све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштовати Бога који прожима сву твар. Околни свет и Црква Истичемо да се космос није променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијом скупином приоритета и ставова, другом скупином приоритета и снага које превладавају у нашем свету и времену. Понекад се ова схватања сукобљавају с православним погледом на свет. На пример, често се сусрећемо са окошталим појмом индивидуализма, који је стран нашем богословљу и предању. У Православној цркви увек смо наглашавали да живимо и постојимо као људска бића заједнице и да се спасавамо као чланови заједнице која је Црква. Исто тако, често се сучељавамо са гледиштем да је Бог одвојен од света, уместо да Бог воли свет и да је Бог свудаприсутан. Такво настојање подстиче неку врсту материјализма или секуларизма где се свет схвата на утилитаристички начин у складу с механистичким моделом какав нам је нудило Доба просвећености. Такав материјализам пориче унутарњу суштинску лепоту и вредност света, проповедајући свет без Бога и Духа његовог, чиме апсолутно десекрализује и ниподаштава сву твар. Као резултат тога, Бог се прогони у забито далеко небо, и тако је сасвим уклоњен са земље и удаљен од ње. Отуда не можемо више казивати да ствари буду „и на земљи као на небу“. Наравно да се овакво гледиште радикално разликује од богословља и његове примене. Најзад, ако се одвојимо једни од других и од Бога, и ако изолујемо овај материјални свет од небеске стварности, онда неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству, које нас просто гони да тражимо испуњеност свог живота у томе да се има, а не у томе да се буде. Сходно томе, стицање материјалних добара постаје циљ по себи, не због тога што су нам оне неопходне за наше постојање и живот, него што су привлачне за наш идентитет и статус. Ствари нису више вредне по себи или за ближње, него су ту једино за нашу корист и задовољство. Очигледне су негативне последице таквога става по околину у којој живимо. Но, сад се дубље посветимо овом питању. Еколошке последице услед погрешних приоритета Да ли све ово заиста прети нашој околини данас. Ма како било претешко стално се враћати на ову тему, њене еколошке последице су очигледне. И у обичном животу сви ми опажамо те претње природној средини и често доживљавамо и последице од мношта еколошких учинака, не само у нашој држави, него и, и то нарочито, у другим земљама у које многи од нас често путују и у којима је еколошка свест мање изражена. У такве ударце на човекову средину спадају: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Године 2008. били смо сведоци огромног излива угљене прашине у Тенеси; 2010. доживели смо страхотни излив нафте у Мексичком заливу; 2011. г. катастрофалне последице од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; 2012. били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у Пакистану, а што се тиче нас овде ближе, имали смо смртносне ударце циклона кад је ураган Катрин погодио Њу Орлеанс 2005, а ураган Сенди опустошио Њу Џерси 2012, као и последњих деценија многобројне разорне пожаре у Калифорнији. Ту недавно објављени Научни извештај о климатској промени и њеним последицама, издан у септембру 2013. г. од стране Међународног панела о климатској промени, на којем ја радила стотина научника из десетак земаља, истакао је неколико тачака забринутости у виду поразних закључака по питању климатске промене, као што су: глобално загревање, подизање морског нивоа, све већа концентрација угљенмоноксида и отапање ледених санти. Људски утицај на климатску промену је очигледан из читавог низа осматрања и анализа, мада је сасвим могуће да је људски чинилац био доминантан узрочник приметног загревања и да бива све јачи почев од средине 20. века. Премда скептици наводе да клима иначе показује различите понашање, дугорочни трендови као да су препознативи, те да нема разлога за неко самозадовољство. Срећом Православна црква има на челу Његову Све-Светост васељенског патријарха Вартоломеја, који је потпуно свестан ових проблема, и у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то предузео као значајну ставку своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао осам међународних конференција, пет летњих семинара и, досад, један Скуп на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље и апеловао на људе вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе светске политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. На последњем његовом еколошком симпосиону, одржаном у Њу Орлеансу у октобру 2009.г. на тему „Велика река Мисисипи: успостављање равнотеже“, Његова Светост је нагласио да су „људи проширили своју владавину над природом до те мере да су апсолутне границе нашег постојања прекорачене. У потрази за грађевинским дрветом изгубили смо трећину својих шума у свету, претварајући их у пољопривредне оранице, а не помишљајући на то да су ови џиновски сунђери добављачи свеже воде и кисеоника“. Шта су наши одговор и задатак? Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама. Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку. Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот. Закључак На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи. И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана. У предговору књизи „Озелењивање православне парохије“, коју је објавило Православно удружење Преображења Господњег, Његова Светост васељенски патријарх Вартоломеј је истакао: „Од самог почетка своје свештеничке службе надао сам се и молио се да разне еколошке иницијативе Васељенске патријаршије имају за плод стварање истовремено и ‘зелених парохија’ и ‘зелених свештеника’ широм света.“ Искрено сам уверен да ми овде у САД имамо изванредну прилику да удовољимо том позиву о заштити човекове средине. Избор је на нама. Хоћемо ли ослушнути Реч Божју и послушати је? Хоћемо ли се доказати као одговорни пристави? Свет мотри на нас. Свет очекује. А време лети. Парафразирајући св. апостола Павла, можемо рећи: „Ево, сад је најпогодније време, сад је дан спасења човекове средине“ (ср. 2 Кор 6,2). *Предавање грчког архиепископа Димитрија на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration). Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште. И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо? За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде. Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“. Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“. Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити. Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем. Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад. Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога: започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима; укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил; одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима; мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима. Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“. др Елизабета Теокритов* ------------------------------------------------------------------------------- *Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској. Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
-
„Твоје од Твојих“: Православље и екологија
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Тешко да је претерано говорити о „спасавању земље“. Међутим, услед глобалног загревања потоп прети пространим приморским пределима. Процељује се да је десет од сто свих врста угрожено до истребљења. Ненадокнадиве шуме нестају по један хектар сваког секунда. Велике реке не дотичу више до мора, јер им се вода одузима за наводњавање, индустрију или вештачка језера и базене. Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште. И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо? За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде. Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“. Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“. Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити. Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем. Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад. Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога: започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима; укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил; одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима; мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима. Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“. др Елизабета Теокритов* ------------------------------------------------------------------------------- *Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској. Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице-
- екологија
- православље
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Православље као екологија тела, душе и духа (АУДИО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Све је слабије присуство човека у Цркви и све је мања присутност човека у природи. Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божјој. Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човековој души, а не само у сферама екологије, технологије и политике, оценио је парох јужночикашки и ленсиншки. Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин је професор на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу. Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку богословију и Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска), где је студирао и Психологију, док је музичко образовање употпунио студијама соло певања и дириговања. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске Свети Сава. Усавршавао се из области музике и психологије у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од 1990. године, парох је при храму Светог архангела Михаила у јужном Чикагу и професор на Богословском факултету Српске Цркве у Либертивилу. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, предавање је организовала Српска православна Црквена општина врбашка. Извор: Радио Беседа-
- протопрезвитер-ставрофор
- милош
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки одржао је, 1. новембра 2017. године, предавање у дворани биоскопа Југославија у Врбасу. Отац Милош је говорио на тему: „Православље као екологија тела, душе и духа”. Током предавања, отац Милош је истакао да „данашњи свет постаје све мање хришћански, све се више удаљава од Христа и у исто време постаје све мање еколошки, претварајући природу искључиво у средство експлоатације ради задовољења људских потреба и хтења”. Благодарећи Радију Беседа, Православне Епархије бачке доносимо звучни запис предавања оца Милоша Весина. Све је слабије присуство човека у Цркви и све је мања присутност човека у природи. Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божјој. Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човековој души, а не само у сферама екологије, технологије и политике, оценио је парох јужночикашки и ленсиншки. Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин је професор на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу. Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку богословију и Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска), где је студирао и Психологију, док је музичко образовање употпунио студијама соло певања и дириговања. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске Свети Сава. Усавршавао се из области музике и психологије у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од 1990. године, парох је при храму Светог архангела Михаила у јужном Чикагу и професор на Богословском факултету Српске Цркве у Либертивилу. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, предавање је организовала Српска православна Црквена општина врбашка. Извор: Радио Беседа View full Странице
-
- протопрезвитер-ставрофор
- милош
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Патријарх Вартоломеј: Екологија је од екуменског значаја!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Васељенски Патријарх је учинио посету Исланду не само у знаку заштите човекове животне средине, него и из разлога да успостави ближи контакт са евангелистичким и католичким хришћанима Исланда. Овде је посетио духовни центар Руске Православне Цркве у изградњи и сусрео се са католичким бискупом Исланда Тенцером који под собом има 14.000 верника. У наставку је посетио бискупско седиште у Скалхолту које је основано из Хамбурга–Бремена 1056. године. Од око 340.000 Исланђана њих око 250.000 су лутерани. Као симбол екуменске сарадње католика и лутерана на еколошком ангажовању Свјатејши Патријарх Вартоломеј, Бискуп Тенцер и висока представница Лутерантске „Исландске Народне Цркве“ Агнес Зигурдарсотир посадили су три дрвета у древној манастирској порти. Извор: Српска Православна Црква-
- патријарх
- вартоломеј:
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј је као главни говорник на еколошкој конференцији на Исланду „Artic Cyrcle“ истакао централни значај истицања јавног мњења за спас климатских промена. Екологија мора бити ствар свих хришћана и у међурелигијском дијалогу и сарадњи светских религија имати посебно место, рекао је Предстојатељ ове Цркве пред 2.000 учесника ове међународне конференције. Васељенски Патријарх је учинио посету Исланду не само у знаку заштите човекове животне средине, него и из разлога да успостави ближи контакт са евангелистичким и католичким хришћанима Исланда. Овде је посетио духовни центар Руске Православне Цркве у изградњи и сусрео се са католичким бискупом Исланда Тенцером који под собом има 14.000 верника. У наставку је посетио бискупско седиште у Скалхолту које је основано из Хамбурга–Бремена 1056. године. Од око 340.000 Исланђана њих око 250.000 су лутерани. Као симбол екуменске сарадње католика и лутерана на еколошком ангажовању Свјатејши Патријарх Вартоломеј, Бискуп Тенцер и висока представница Лутерантске „Исландске Народне Цркве“ Агнес Зигурдарсотир посадили су три дрвета у древној манастирској порти. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
- патријарх
- вартоломеј:
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Еколошка порука Патријарха Вартоломеја
a Странице је објавио/ла Guest у Вести из Православних помесних Цркава
Еколошка порука Патријарха Вартоломеја „Боже, који си створио васељену и од Земље направио савршено мјесто за живот човјека, даровао нам заповијести и могућност да увећавамо, умножавамо и испуњавамо творевину, владајући животињама и биљним свијетом“, каже се у овогодишњем саопштењу Његове светости. „Овај свијет који нас окружује дао нам је наш Творац на дар, као поље друштвених активности, али и духовног освећења, не би ли смо наслиједили творевину, која ће у будућности бити обновљена. Ово је увијек био богословски став свете Цркве Христове, и то је разлог из којег смо покренули еколошке мјере у име светог васељенског трона у заштиту наше планете, која већ дуго страда од нас, свјесно и несвјесно.“ Патријарх Вартоломеј је прије двије деценије 1. септембар назначио за „Дан молитве за заштиту околине“. Извор-
- Васељенска патријаршија
- Васељенски патријарх
- (и још 4 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.