Зоран Ђуровић - Онан - Онанија

[Дејан]

Доказ да мастурбација квари добар укус. Наравоученије: бирајте пажљиво материјал...

то сам рекао алегоријски

некада чак и не постоје никакве снови и примисли, напросто тело одради оно што му је чинити

[Nina 777]

Види, ако неко стварно осети дубоку унутрашњу жељу да не мастурбира, било из религијских или било којих других разлога, онда вероватно одустајање од тога по њега неће имати никакве физичке или психичке последице. У пракси је, чини ми се, ситуација најчешће поптуно другачија. Имаш гомилу, углавном младих, људи који то раде, не осећају ни најмање да је то лоше и онда крену у цркву и чују од некога да је то грех. А плата за грех, зна се шта је... Још је добро ако то чују од неког нормалног као добронамерни савет. Углавном чују од тешких фанатика, са детаљним упутствима како да се ”боре” и са детаљним описима шта с десило са онима који су то радили (углавном урбане легенде и сумњива житија). Таквим људима ће скоро сигурно страдати психа, а онда и тело.

 

И да, кажи ми искрено (не мораш стварно да ми кажеш, само размисли), да ли би ти икада сам дошао до идеје да је нека умерена мастурбација, која није патолошка, лоша, да то ниси чуо од духовних ауторитета? Мислим, брате, ја сам то сам открио и радио са 5 (и словима пет) година. Никада ми није пало напамет да у томе има било чега лошег (као што ми није падало на памет да је лоше да уживам у укусној храни), док нисам (стицајем географских околности) срео Владимира Димитријевића. С друге стране, Јеротић ми је лично (кад се јесу појавили одређени проблеми) само рекао да то радим и не бринем. Баш тако.

 

Сада је то све за мене давна прошлост јер сам изашао из те ваше приче, али ако хоћеш искрен савет од бившег инсајдера, лично мислим да је све то потпуно небитно. Има толико ствари које сваки човек реално треба да исправи на себи и ту хришћанство може и те како да помогне. Мастурбација и сексуалност уопште не би требало да буду грехолошке теме. Осим ако није нека патологија, али тада је вероватно више посао за психијатре него за грехологе. 

Upravo je u tome poenta!Ako covek nije sam shvatio,osetio,doziveo da je nesto greh,tj.da njegovoj dusi ne prija ili iz svesne odluke da krene iz poverenja prema autoritetu crkve(ali ne iz straha,vec iz svesne,smirene  odluke zbog ljubavi prema Bogu,zbog zelje za jacim dodirom Boga),onda I ne treba da se zaustavi(osim ako ne govorimo o gresima koji ocito ugrozavaju druge,ali tad ce ih zaustaviti ti drugi,ako nisu mazohisti,ili zakon   )Naglo presecanje navike,samo zato sto te preplase paklom(koji pri tom I nije dobro shvacen,jer pojedinacni greh samo daje doprinos putu ka paklu),upravo izaziva krivicu I probleme,cak izvitoperenje prirodne strasti,I zato je Jerotic dao takav savet,bolje je onda I ostati u nekom grehu/navici,nego se jos gore upropasiti.

I to je u redu,ali kada ljudi vec ostaju u nekoj navici,ne smatrajuci je grehom,onda ne treba da zamere onima koji ne zele da u njoj budu,smatrajuci je grehom.Niko nikom sudija da ne bude.Mada si to I rekao u uvodu.Ne mislim na tebe licno,vec uopste ljudi uapadaju u osude  jedni drugih,kad se ne razumeju.

[Дејан]

Оп0ет ћу поновити речи епископа Лазара Пухала: Наложио сма свештеницима да не бране момцима да мастурбирају, већ да их питају какве мисли имају током мастурбације, ако неко има патолошке мисли да га упуте код психијатра.

[Nina 777]

Upravo je u tome poenta!Ako covek nije sam shvatio,osetio,doziveo da je nesto greh,tj.da njegovoj dusi ne prija ili iz svesne odluke da krene iz poverenja prema autoritetu crkve(ali ne iz straha,vec iz svesne,smirene  odluke zbog ljubavi prema Bogu,zbog zelje za jacim dodirom Boga),onda I ne treba da se zaustavi(osim ako ne govorimo o gresima koji ocito ugrozavaju druge,ali tad ce ih zaustaviti ti drugi,ako nisu mazohisti,ili zakon   )Naglo presecanje navike,samo zato sto te preplase paklom(koji pri tom I nije dobro shvacen,jer pojedinacni greh samo daje doprinos putu ka paklu),upravo izaziva krivicu I probleme,cak izvitoperenje prirodne strasti,I zato je Jerotic dao takav savet,bolje je onda I ostati u nekom grehu/navici,nego se jos gore upropasiti.

I to je u redu,ali kada ljudi vec ostaju u nekoj navici,ne smatrajuci je grehom,onda ne treba da zamere onima koji ne zele da u njoj budu,smatrajuci je grehom.Niko nikom sudija da ne bude.Mada si to I rekao u uvodu.Ne mislim na tebe licno,vec uopste ljudi uapadaju u osude  jedni drugih,kad se ne razumeju.

zasto se kad hocu da izmenim,dopunim,ponovi post,i kako se brise?

[Срђан Шијакињић]

Ako covek nije sam shvatio,osetio,doziveo da je nesto greh,tj.da njegovoj dusi ne prija ili iz svesne odluke da krene iz poverenja prema autoritetu crkve

 

Ове речи ме подсетише на још једну дилему - шта у ситуацији када осећам да је нешто грех, да ми не прија, али нисам сигуран да ли је то због тога што то заиста јесте грех или је пак у питању аутосугестија, под утицајем неких учења, мишљења итд. Нпр. ја сам осећао да је радити недељом грех, а онда када сам наишао на нека разјашњења и размислио о суштини те заповести да се не ради недељом, скапирао сам да је поента да те рад не одваја од учешћа у Литургији, и сада ево не осећам да је грех ако недељом поподне урадим нешто... Дакле, да ли можемо увек веровати нашем осећају, или и осећај може настати под утицајем одређених идеја... 

[Срђан Шијакињић]

Уздати се у нешто што не видиш, не чујеш, не опипаш, чега по свему уопште и нема и што се никако не може ничим доказати - ту не може бити поуздања, ту може бити само вере. И то слепе вере. Вера је слепо, најслепље (има ли та реч у српском? сиц!) слепило и лудост. Да не будем погрешно схваћен, али вера је по свему само за будале.

 

Сјајне речи, баш ми се допадају... Само, да ли мислиш да без икакве резерве може да се каже да је веровање лудост, нешто потпуно страно разуму? Или би се можда донекле и сложио да само постојање идеје о Богу, у човечанству, допушта да је разумно да постоји равноправна могућност да Бог јесте исто као и могућност да ничег нема? И онда веровање не би била лудост само, већ избор једне од две опције, које су подједнако (не)вероватне...

 

ПС: И не само постојање идеје, већ и постојање оног осећаја у нама да нечег можда има, оног немира због кога све и да желимо не бисмо могли да раскрстимо са вером заувек... Оне неизвесности да ли је то што осећамо само аутосугестија, механизам одбране пред апсурдом или истински траг, позив Бога у нама...

[Лазар Нешић]

да ли мислиш да без икакве резерве може да се каже да је веровање лудост, нешто потпуно страно разуму? Или би се можда донекле и сложио да само постојање идеје о Богу, у човечанству, допушта да је разумно да постоји равноправна могућност да Бог јесте исто као и могућност да ничег нема? И онда веровање не би била лудост само, већ избор једне од две опције, које су подједнако (не)вероватне...

 

Nein! - што би рекао драги ми Карл Барт

 

Ево да мало саблазним: нема никакве могућности да је вера нешто разумно, нити извесно, нити могућно, нити поуздано, нити нешто што се достиже и поседује. Она није опција међу опцијама. Није идеја међу идејама. Није чак ни искуство на које би неко могао да се позове. Штавише, толико је све то у вези са вером немогуће, да је немогуће уопште чак и веровати. Вера је оно немогуће човеку. Нема човека који би могао да каже: да, верујем. Вера је празнина, амбис, ништа.

 

Једино што вера уопште може да релативно буде јесте оно (наравно сасвим лудачко!) "па ипак" реалности њене радикалне немогућности. "Па ипак" реалности да ништа осим смртничког поретка ствари уопште постоји. Дакле вера као извесна сумња у све оно што је реално и могуће и извесно. Лудост.

 

П.С.

 

Па читајмо само Јеванђеља ... она су вероватно најјаче сведочанство како је готово немогуће и претешко веровати. Чак и упркос Богочовеку и чудима и свему.

[Nina 777]

Ове речи ме подсетише на још једну дилему - шта у ситуацији када осећам да је нешто грех, да ми не прија, али нисам сигуран да ли је то због тога што то заиста јесте грех или је пак у питању аутосугестија, под утицајем неких учења, мишљења итд. Нпр. ја сам осећао да је радити недељом грех, а онда када сам наишао на нека разјашњења и размислио о суштини те заповести да се не ради недељом, скапирао сам да је поента да те рад не одваја од учешћа у Литургији, и сада ево не осећам да је грех ако недељом поподне урадим нешто... Дакле, да ли можемо увек веровати нашем осећају, или и осећај може настати под утицајем одређених идеја... 

To je dobro pitanje,jer kao sto cemo verujuci sopstevnom osecaju, proglasiti za vrlinu ili prirodnost nesto sto je greh,tako mozemo i nesto sto realno nije greh,utuviti sebi kao greh,slusajuci svakakva nerazumna ucenja.Savest je glas Boziji u nama,nepogresiva je,sa njom nema kompromisa,ali na zalost nije uvek budna.Cesce operisemo krivicom,o cemu je otac Milos Vesin kog sam imala srecu da licno upoznam i razgovaram o ovoj temi,napisao naucni rad.

Imamo savest(trebamo je stalno buditi),osecaj,rasudjivanje,zakon Boziji i crkvenu etiku,bar onaj deo  oko kog su Sveti(oni koji ostvarise Carstvo vec sada i ovde) bili usaglaseni.Naravno da ne treba slusati svaku glupost,a mnoge se i po crkvi vrte,gledala sam neki podsetnik za ispovest,sacuvaj Boze-bio sam u restoranu,lepo sam se obukao,isao sam u pozoriste...sve to stavljeno pod greh,veze sa mozgom nema.

Zelja za Bogom,trazenje od Njega da nam pokaze sta je greh,a pre svega nas greh("ko je sebe video,veci je od onog ko je viideo andjele"),srce,osecaj,r azum,rasudjivanje...i borba,padanje i ustajanje do kancnog ispunjenja.Jedino tako..

[Volim_Sina_Bozjeg]

Aba....

 

Čovek je po svojoj prirodi religiozno biće. Vera nije baš nevidljiva pogotovo što dolazi od "Kanala" (ako smem tako da nazovem Tvorca) i deluje na srce um i dušu onoga koji dobijanje deli sa svima (dakle u potpunoj svetlosti,što moraš priznati ipak nije tama vere).

 

Iznosimo veru Onoga koji je daje dok god darove (blagodatni talanti isplaćeni verom našom) imamo i delimo,tja umnožavamo).

[Volim_Sina_Bozjeg]

Najizbrušeniji dijamant vere je u nama(dobijen na dar) a zašto je to tako, pojedinačno i orginalno vredi sagledavati....

[Nina 777]

Nein! - што би рекао драги ми Карл Барт

 

Ево да мало саблазним: нема никакве могућности да је вера нешто разумно, нити извесно, нити могућно, нити поуздано, нити нешто што се достиже и поседује. Она није опција међу опцијама. Није идеја међу идејама. Није чак ни искуство на које би неко могао да се позове. Штавише, толико је све то у вези са вером немогуће, да је немогуће уопште чак и веровати. Вера је оно немогуће човеку. Нема човека који би могао да каже: да, верујем. Вера је празнина, амбис, ништа.

 

Једино што вера уопште може да релативно буде јесте оно (наравно сасвим лудачко!) "па ипак" реалности њене радикалне немогућности. "Па ипак" реалности да ништа осим смртничког поретка ствари уопште постоји. Дакле вера као извесна сумња у све оно што је реално и могуће и извесно. Лудост.

 

П.С.

 

Па читајмо само Јеванђеља ... она су вероватно најјаче сведочанство како је готово немогуће и претешко веровати. Чак и упркос Богочовеку и чудима и свему.

Uh ovo mi vise deluje kao filozofski pokusaj da se "opravda" postojanje vere u onih koji tvrde da je imaju,i jedan pomalo nihilisticki prizvuk,koji doduse moze i da bude put ka veri,slicno onom ,preko greha do svetosti,ovde preko iskustva nistavila,praznine do vere,do Boga...Razumem ovo kao put do vere,ali mislim da iskusni u veri nikada na ovaj nacin ne bi govorili o veri.

Sta vise govroili su na sl.nacin-Vise ne verujem,sad znam da Bog postoji.Vera je izvesnost o stvarima nevidljivim.

Bog je veoma konkretan za one koji ga srecu u sebi,neki ga i vide u vidjenjima,ali svako od nas ga je okusio i vec moze da se  govori o njegovoj izvesnosti,iako je culo kojim ga doticemo nemoguce predociti superiornosti necijeg racija.

[Лазар Нешић]

Čovek je po svojoj prirodi religiozno biće.

 

На жалост, не могу се сложити. Драг ми је доктор Јеротић, али ова његова теза ми није баш блиска. Да је тако као што он каже, сви би веровали. Али, стварност је сасвим другачија.

Вера је тотално и крајње неприродна ствар. Она се уопште не тиче природе, већ једино човекове воље.

 

 

 

Vise ne verujem,sad znam da Bog postoji.

 

Чекао сам да неко ово напише, зато морам да кажем: мислим да би се сам Бог саблазио до овога. Нема ништа погрешније и даље од хришћанства и Јеванђеља и свега што је Христос рекао и урадио, него ли рећи: не верујем - знам да Бог постоји. Онда оде цело хришћанство у маст и пропаст. Можемо само веровати. Чак и искуство Бога (било какво: осећај, виђење, итд. тди.) може да буде само ствар вере, не знања. Што се тиче знања, знамо да Бога нема и никада га неће бити. Знање ће увек говорити: нема Бога, мртав је. Тако је то у историји.

 

Не бих даље водио ову расправу око вере, спамује се тема узалуд, а и мене нико неће убедити да је другачије. Ни сам не знам, само верујем да верујем

[Дејан]

На жалост, не могу се сложити. Драг ми је доктор Јеротић, али ова његова теза ми није баш блиска. Да је тако као што он каже, сви би веровали. Али, стварност је сасвим другачија. Вера је тотално и крајње неприродна ствар. Она се уопште не тиче природе, већ једино човекове воље.

Meni je veoma bliska, zato što svi veruju, tačnije svi su religiozni a neki su verujući.

Recimo, sreo sam mnoge koji negiraju Boga , izjašnjavaju se kao ateisti al kad ih bolje upoznaš, vidiš da su duboko sujevjerni ljudi, dakle oni veruju, i to je neki oblik verovanja.

[Дејан]

ako ne veruju u Hrista, lako oni nadju surogat pa veruju u Tita...

[Nina 777]

На жалост, не могу се сложити. Драг ми је доктор Јеротић, али ова његова теза ми није баш блиска. Да је тако као што он каже, сви би веровали. Али, стварност је сасвим другачија.

Вера је тотално и крајње неприродна ствар. Она се уопште не тиче природе, већ једино човекове воље.

 

 

 

 

Чекао сам да неко ово напише, зато морам да кажем: мислим да би се сам Бог саблазио до овога. Нема ништа погрешније и даље од хришћанства и Јеванђеља и свега што је Христос рекао и урадио, него ли рећи: не верујем - знам да Бог постоји. Онда оде цело хришћанство у маст и пропаст. Можемо само веровати. Чак и искуство Бога (било какво: осећај, виђење, итд. тди.) може да буде само ствар вере, не знања. Што се тиче знања, знамо да Бога нема и никада га неће бити. Знање ће увек говорити: нема Бога, мртав је. Тако је то у историји.

 

Не бих даље водио ову расправу око вере, спамује се тема узалуд, а и мене нико неће убедити да је другачије. Ни сам не знам, само верујем да верујем

A ja sam znala da si namerno cekao da to neko kaze,pa sam namerno to rekla (ali bez sale,zaista sam znala) naravno da to nije logicno znanje,ono sto inace podrazumevamo pod znanjem,time se figurativno  izrazava samo koliko je necija vera postala izvesnost.To su rekli meni omiljeni vl.Nikolaj i Blum,ali sam ih shvatila na ovaj nacin.Ovakvo vidjenje vere,koje si izneo, kao ste rekoh od nihilizma do vere vidim samo kao put,koji sam na neki nacin i sama okusila,to iskustvo sumnje u sve postojece...Ne moramo se sloziti,bitan je cilj,koji nam je ,svima ovde isti

Nisam zelela da te ubedim,vec samo diskutujemo,ali u pravu si za to je potrebno druga tema