Зоран Ђуровић - Онан - Онанија

[RYLAH]

Па читајмо само Јеванђеља ... она су вероватно најјаче сведочанство како је готово немогуће и претешко веровати. Чак и упркос Богочовеку и чудима и свему.

 

Ваљда постоји могућност да су људи од тада мало напредовали, макар као нада, тако да ово можемо да припишемо старим временима, јудејског система, када је тек требало да се утаба пут новоме? Ипак апостоли и небројени након њих нису имали дилеме у вери једном када је Господ васкрсао.

 

Да, имали су многа неслагања у форми, али је суштинско веровање у Бога остало недирнуто.

[Срђан Шијакињић]

Ево да мало саблазним: нема никакве могућности да је вера нешто разумно, нити извесно, нити могућно, нити поуздано, нити нешто што се достиже и поседује. Она није опција међу опцијама. Није идеја међу идејама. Није чак ни искуство на које би неко могао да се позове. Штавише, толико је све то у вези са вером немогуће, да је немогуће уопште чак и веровати. Вера је оно немогуће човеку. Нема човека који би могао да каже: да, верујем. Вера је празнина, амбис, ништа.   Једино што вера уопште може да релативно буде јесте оно (наравно сасвим лудачко!) "па ипак" реалности њене радикалне немогућности. "Па ипак" реалности да ништа осим смртничког поретка ствари уопште постоји. Дакле вера као извесна сумња у све оно што је реално и могуће и извесно. Лудост.

 

Увек ми се чинило да у језику (бар српском) фали једна реч која би направила јасну разлику између веровања у смислу вере (о којем ми говоримо) и веровања које срећемо у свакодневном животу... Рецимо, иако никад нисмо завирили у поштанско сандуче испред поште у нашем граду, свако од нас са великом сигурношћу верује да се у њему никада не налазе дијаманти, већ писма. Можда се на овај други начин не може веровати у Бога, али лично не могу да осетим да је потпуно неразумно веровати, да је реалност таква да ништа сем пролазног поретка не постоји... Далује ми као разумно допуштена претпоставка да Бог постоји, исто онолико колико и претпоставка да ништа не постоји, због тога што би реалност коју познајемо и наше искуство света, били потпуно исти у обе варијанте - и да је прва претпоставка тачна, као и да је друга претпоставка тачна... Обе могућности (Бог или јесте или није, нема треће) се уклапају у стварност коју познајемо... Са једне стране имамо гомилу аргумената да одбацимо Божије постојање, а са друге имамо много сведочанстава људи који говоре да су искусили нешто што им је одагнало сваку сумњу у постојање Бога... Колико год одбацивали таква искуства, опет остаје превише људи, довољно интелектуално поштених да не би варали себе и друге, који говоре да је за њих Бог извесност колико и писма у сандучету, да то само по себи не би представљало аргумент да није неразумно допустити могућност (дакле не извесност, само могућност) Божијег постојања... Као што није неразумно допустити могућност да Манчестер освоји нешто ове сезоне, колико год то изгледало лудачки. 

 

Извињавам се ако спамујемо тему, али ми ово много значи, а не знам где бисмо могли да наставимо сем овде... А и занима ме да чујем мало више од твога и размишљања осталих на ову тему, ако имаш времена...

[Vaske]

Ваљда постоји могућност да су људи од тада мало напредовали, макар као нада, тако да ово можемо да припишемо старим временима, јудејског система, када је тек требало да се утаба пут новоме? Ипак апостоли и небројени након њих нису имали дилеме у вери једном када је Господ васкрсао.   Да, имали су многа неслагања у форми, али је суштинско веровање у Бога остало недирнуто.

 

 

Teško da se vjera može posmatrati kroz ideju evolutivnosti, prije će biti da je posrijedi nataloženo iskustvo vjerovanja koje "olakšava" put, i to opet samo pojedincima koji se "otkinu" na put ali to iskustvo ničim ne čini samo hrišćanstvo danas "superiornijim" u odnosu na neki raniji period, možda čak naprotiv.

[Volim_Sina_Bozjeg]

На жалост, не могу се сложити. Драг ми је доктор Јеротић, али ова његова теза ми није баш блиска. Да је тако као што он каже, сви би веровали. Али, стварност је сасвим другачија. Вера је тотално и крајње неприродна ствар. Она се уопште не тиче природе, већ једино човекове воље.

Nije Hristos puko stvaralaštvo,no je Ljubav koji prirodu stvori,da veruje u Njega,kako bi se Otac mogao nazvati.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Sin: Tata a zašto ne smem da idem kod drugara?

 

Otac: Nije tvoje da znaš zašto.

[RYLAH]

Teško da se vjera može posmatrati kroz ideju evolutivnosti, prije će biti da je posrijedi nataloženo iskustvo vjerovanja koje "olakšava" put, i to opet samo pojedincima koji se "otkinu" na put ali to iskustvo ničim ne čini samo hrišćanstvo danas "superiornijim" u odnosu na neki raniji period, možda čak naprotiv.

Ако се вера не може посматрати кроз идеју еволутивности, онда смо у великом проблему, јер нам ни пракса ни добар део веровања нису исти као пре две хиљаде и четрдесетак година, и то је једна мала еволуција. Мислим да је развој друштва обликовао веру макар колико и вера друштво ако ништа друго. А ту су и небројена практична искуства.

 

Мислим да је кроз еволуцију друштва еволуирало и хришћанство, и то на боље, ослобађајући се стега религије која је морала бити и много тога поред религије у ранијим временима, и дозвољавајући себи да се бави само собом.

[Nina 777]

A da li neko od administratora moze da prebaci par zadnjih komentara ,vezanih za veru otvorivsi neovu temu  npr."moj dozivljaj vere" mene isto zanima jako ova tema,a ovde samo spamujemo zadatu temu.

[Juanito]

Sin: Tata a zašto ne smem da idem kod drugara?

Otac: Nije tvoje da znaš zašto.

Otac, deset godina kasnije (hvata se za glavu): "Gde sam pogrešio?"

[Vaske]

@@ RYLAH,

 

Promjene svakako postoje, razvoj društva je uticao na hrišćanstvo, a hrišćanstvo opet na razvoj društva, tu nema spora ali ništa od toga nije učinilo samo vjerovanje lakšim. Ako govorimo o prvim hrišćanima, ok njima je bilo teže da se preselembetaju u nešto novo, ali sam izazov vjerovanja sve nas čini početnicima. Lako je biti religiozan ali istinski vjerovati je bogme teško. Ja se evo ne odričem svog hrišćanstva taj vakat ali se Hrista odreknem svaki dan, kapiraš razliku. i u tom pogledu mi nije ništa lakše nego Petru koji je sjedio sa Njim. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Otac, deset godina kasnije (hvata se za glavu): "Gde sam pogrešio?"

Automatski to povlači i grešku sina.

[w.a.mozart]

Sin: Tata a zašto ne smem da idem kod drugara?

 

Otac: Nije tvoje da znaš zašto.

 

"Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima; jer vam sve kazah što čuh od Oca svojega!"

 

Rekoh čisto da se ubacim

[Volim_Sina_Bozjeg]

"Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima; jer vam sve kazah što čuh od Oca svojega!"

 

Rekoh čisto da se ubacim

I kad će biti drugi Hristov dolazak? Ne? Ne liči ti na moj dijalog: Nije tvoje da znaš?

[RYLAH]

@@ RYLAH,

 

Promjene svakako postoje, razvoj društva je uticao na hrišćanstvo, a hrišćanstvo opet na razvoj društva, tu nema spora ali ništa od toga nije učinilo samo vjerovanje lakšim. Ako govorimo o prvim hrišćanima, ok njima je bilo teže da se preselembetaju u nešto novo, ali sam izazov vjerovanja sve nas čini početnicima. Lako je biti religiozan ali istinski vjerovati je bogme teško. Ja se evo ne odričem svog hrišćanstva taj vakat ali se Hrista odreknem svaki dan, kapiraš razliku. i u tom pogledu mi nije ništa lakše nego Petru koji je sjedio sa Njim. 

 

Самошто је разлика што ти данас, уколико желиш, имаш и утабану стазу и упутства којима се можеш руководити. Што није довољно без твог личног напора, али ти је искуствено предање. А они који су следили, уз сва одрицања која тај пут носи, достизали су нижи или виши степен просветљења, које већ на најнижем степену носи безусловну веру, можда чак и знање, само што се они просветљени не усуђују да то тако назову из милијарду разлога. То је оно што нас одваја од првих хришћана који можда јесу гледали свакаква чудеса јер су били мала заједница, али нису знали како да иду тим путем. Да ли ми заиста и идемо тим путем, друга је ствар, али је несумњиво да су нам стазе давно утабане. Дакле, одговорност је у целости на нама, али изговора немамо. Имамо чак и где, само што успут имамо и милијарду изговора, попут оног младића кога је Господ звао а он га одбио.

 

Поред тога, друштво је еволуирало до тог степена да хришћанске "главешине" данас не морају да се баве световним законима, суђењима, одржавањем реда, наплатом пореза, брачним правом, школством... Што их је све ослободило да се баве теологијом на свим нивоима, коју су коначно у стању да у одређеном степену схвате и лаици, што нам је свима користило. Ако ни због чега другог, данас свако ко жели може да дође до стања да не живи у сталном стању кривице и недефинисане гриже савести, што ослобађа човека за контакт са Творцем. А ово су све само неке од предности данашњих хришћана.

 

Зато мислим да нам је лакше него чак и Петру, само је питање да ли имамо снаге и воље.

[w.a.mozart]

I kad će biti drugi Hristov dolazak? Ne? Ne liči ti na moj dijalog: Nije tvoje da znaš?

 

Totalno van konteksta... plus - primedba treba da bude upućena Hristu a ne meni - ako ćemo već racionalno da rasparčavamo

[Vaske]

@@ RYLAH,

 

Da, i ja sam rekao da se nataložilo iskustvo vjere ali ti to nekako previše formalno postavljaš. Mogu ja da ispunim sva uputsva, da usvojim sve savjeta i sve sve sve ali da Boga opet ne bude, nema ga, pa nema, iako sve sluti da je tu ipak me nije "dotakao", ipak se nismo sreli.

Ne misliš valjda da Ga mogu dobiti na recept?