О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА

[JESSY]

Molitva se ostvaruje samo Duhom Svetim. On dušu uči kako se moli. "Jer ne znamo šta ćemo moliti kao što treba nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim" (Rimlj.8,26). Mi ne treba da ulažemo nikakav napor. Dovoljno je da se obraćamo Bogu sa raspoloženjem smernoga sluge, molbenim i preklinjujućim glasom. Tada će naša molitva biti ugodna Bogu. Stojmo sa pobožnošću pred Raspetim i govorimo: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me". Time je sve rečeno. Kada se čovekov um pokrene na molitvu, onda u deliću sekunde dolazi božanska blagodat. Onda se čovek oblagodaćuje i sve posmatra drugim očima. Sva suština je u tome da zavolimo Hrista, molitvu, izučavanje svetih spisa. Uzmimo, naprimer, broj milion, pa ga usitnimo na jedinice. Čovekov udeo kroz podvig predstavlja milioniti deo svega.

 

Pre molitve duša treba da se priprema kroz molitvu. To znači: potrebna je molitva za molitvu. Čujte kako se sveštenik tiho moli na svetoj Liturgiji pred čitanje svetog Jevanđelja:


"Zapali u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, neprolaznu svetlost bogopoznanja, i otvori oči uma našeg da bismo razumeli Tvoje evanđelske propovedi. Usadi u nas i strah Tvojih blaženih zapovesti da bismo, pobedivši sve telesne pohote, živeli duhovnim životom, misleći i tvoreći sve što je Tebi ugodno. Jer si ti prosvetljenje duša i tela naših, Hriste Bože, i Tebi slavu uznosimo, sa bespočetnim Tvojim Ocem i presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin."

 

Sam Gospod naučiće nas molitvi. Nećemo se naučiti sami niti će nas neko drugi naučiti. Nemojmo govoriti: Načinio sam toliko i toliko metanija - prema tome, sada sam sebi obezbedio blagodat, nego molitveno ištimo da u nama zasija neprolazna svetlost bogopoznanja i da se otvore naše duhovne oči kako bi smo razumeli božanske reči.

 

Starac Porfirije

[Данче*]

Степени савршенства у молитви

Први степен – молитва телесна – више у читању, стајању и метанисању (клањању). Пажња се удаљава, срце не осећа, воље нема: ту је стрпљење, труд и зној. Не обазирући се ипак на то, одреди границе и чини молитву. Ово је делатна молитва.

 

Други степен – молитва пажљива – ум се навикава да се у часу молитве прибере и целу је изговара са сазнањем (тј. разумевањем), без лутања. Пажња се раствара са писаном речи и говори као своје.

 

Трећи степен – молитва осећајна – од пажње се срце загрева и што је тамо у мисли, то овде постаје осећај: тамо је реч скрушена, а овде осећај скрушености; тамо је молба, а овде осећај нужде и потребности. Ко је прешао ка осећају, тај се без ријечи моли, јер Бог је Бог срца. Зато ово и јесте граница молитвеног учења – ставши на молитву прелази од осећаја ка осећају. При овоме се читање може прекидати.Када се молитвени осећај уздигне до непрекидности тада се почиње – молитва духовна, која је дар Духа Светога који се моли за нас – то је посљедњи степен молитве који се може постићи. Али, кажу има још и молитва која се умом не може постићи, или која прелази границе сазнања.

 

Четврти степен молитве је својствен анђелима.

 

Епископ Кинешемскиј Василиј (Преображенскиј) (1876-1945)

[Џуманџи]

@odahviing

 

Znas sigurno pricu o Bludnom sinu iz N.Zaveta. Vidi njegov razgovor sa ocem: 

 

- Idem oce. 

- Idi sine.

 

- Znaci ne volis me? 

- Volim te mnogo sine. 

 

- Znaci zelis da odem?

- Nimalo sine. 

 

- Znaci ne bolujes sto idem? 

- Bolujem sine.

 

- Pa onda sto ne cinis nista? 

- Cinim. 

 

-Sta? 

-Postujem te!

 

Molitva nam je potrebna zato sto nas Bog postuje. 

 

Предивно... 

[JESSY]

Ако је суштина молитве општење човека са Богом, тј. општење слично оном које се дешава између двоје људи, онда се подразумева да између Бога и човека мора да постоји право дубоко разумевање и сродство. Христос у Јеванђељу говори: Неће сваки који Ми говори: „Господе, Господе ући у Царство Небеско, него онај који твори вољу Оца Мојега“ (Мт.7,21). Ово значи да није довољно да се човек моли већ да, осим молитве, осим молитвених речи, треба и да живи животом који би био израз ове молитве, који би ову молитву оправдавао.

Један древни писац каже: Не своди молитву само на речи: учини да читав твој живот буде служење Богу и људима... И тада ће, ако се будемо молили живећи оваквим животом, наша молитва звучати истинито. Иначе ће она бити потпуна лаж, иначе ће она бити изражавање мисли и осећања који у нама не постоје, које смо од некога преузели, зато што нам се чини да са Богом тако треба разговарати. А Богу је потребна истина: истина нашег ума, истина нашег срца и обавезно истина нашег живота. Каква је заправо корист ако општење није до краја истинито?

 

 А истинитост наступа оног тренутка када ми стајући пред Бога, поставимо себи питање: „Ко сам ја пред Лицем Онога са Ким сада ступам у разговор? Да ли ја, заиста, желим да се сретнем са Њим лицем у лице, да ли моје срце чезне за Њим? Да ли је мој ум отворен? Шта је заједничко мени и Ономе Коме се обраћам?..“ И ако откријемо да нема ничег заједничког међу нама или да има премало тога, онда ће и молитва обавезно бити или неистинита или слаба и немоћна и неће изражавати човека. Инсистирам на томе зато што је то важна особина молитве: морамо бити искрени до краја.

 

Тада се јавља питање о томе каквим речима се треба молити. Зашто се, на пример, у цркви сви моле туђим речима, односно речима Светих, речима које су настале током векова и поколења? Може ли се оваквим речима молити истинито? Да, може! Само, да би ова молитва била истинита потребно је са овим људима који су се столећима пре нас молили свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом, свим вапајем душе своје, поделити искуство богопознања и искуство људског живота из којег су се ове молитве родиле. Свети нису измишљали молитве. Молитве су се у њима рађале из преке потребе: из радости, или из несреће, или из покајања, или из туге због напуштености, или напросто због тога што су и они прави, истински људи - и зато што је опасност пред којом су се налазили изазвала управо ове молитве, ишчупала их из душе. И ако желимо да се молимо овим речима морамо да саучествујемо у њиховим осећањима и искуству. Како ово да учинимо? Можемо ли да се пренесемо столећима у прошлост? Не, не можемо, али постоји негде у нама једно основно људско искуство које нас сједињује са њима. Ми смо људи као што су то и они били, и ми тражимо Бога, Истог Оног Којег су они тражили, Којег су они нашли.

МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ БЛУМ

[Данче*]

Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у самим речима, којима се означава тај предмет. На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог: реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).

 

Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без Њега.

Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.

Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута "Трисвето" и "Оче наш" и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се не очишћујемо посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од искушења, беде и напасти? Зар је узалудно изображавање крсног знамења? О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога.

 

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ

[Дијана.]

Исправан метод делања Исусове молитве

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

Сматрам за своју обавезу да овде изложим, по мери нашег оскудног знања и оскудног искуства, учење Светих Отаца о опитном делању молитве Исусове, уз јасно означавање тога који начин бављења молитвом и који облик умне и срдачне молитве одговара свим хришћанима без изузетка и монасима почетницима, а који начин делања је својствен онима који су узнапредовали и који су у то стање узведени благонаклоношћу и благодаћу Божијом.

Без икакве сумње, прво место међу свим начинима треба да се да ономе који предлаже свети Јован Лествичник, као посебно лаком, потпуно безбедном, нужном и чак неопходном за делотворност молитве, одговарајућем за све хришћане који благочестиво живе и траже спасење - и за мирјане и за монахе.

Велики наставник монаха два пута говори о томе начину у својој Лествици која узводи са земље на небо: у Поуци о послушању и у Поуци о молитви. Већ и то што он свој начин излаже на месту где се говори о послушању монаха у општежићу, очигледно показује да је тај начин намењен монасима почетницима. Опис тога начина понавља се у одвојеном, опширномучењу о молитви, после поуке за безмолвнике, дакле - понавља се за узнапредовале монахе; ово очигледно показује да је тај начин добар и за безмолвнике, за узнапредовале монахе. Понављамо, највећа вредност овог начина састоји се у томе што је он, уз све своје предности, потпуно безопасан.

У Поуци о молитви свети Јован Лествичник каже: "Бори се да враћаш своју мисао у речи молитве, или боље - да је закључаш у њих. Ако се услед твоје детиње слабости деси да се твоја мисао умори и падне, уведи је поново у речи молитве. Непостојаност је својствена људском уму. Али, Онај Који све може да учврсти, може и ум наш да начини постојаним. Ако се истрајно подвизаваш, доћи ће и к теби Онај Који одређује границе мору људског ума, и рећи ће му у молитви твојој: Доћи ћеш довде и даље нећеш прећи (Јов. 38,11).

Дух је немогуће свезати. Где је пак Саздатељ Духа, све указује потчињавање. Почетак молитве састоји се у томе да се помисли које приступају одбију кратким речима истог тренутка кад се појаве. Средина је у томе да ум пребива само у ономе што се молитвом говори или мисли. Савршенство молитве је отимање ума ка Господу".

У Поуци о послушању свети Јован вели: "Непрестано се бори са мишљу, враћајући је к себи када се удаљи: Бог од послушника не захтева непомичну молитву. Не тугуј када си поткрадан, него буди миран, постојано враћајући ум ка себи". Овде је дат начин пажљиве молитве, и наглас и само умом. У пажљивој молитви не може да не узме учешће и срце, како је рекао преподобни Марко: "Ум који се моли без расејаности, ограничава срце".

Дакле, онај ко се буде молио на начин који предлаже свети Јован Лествичник, молиће се и устима, и умом, и срцем; када узнапредује, задобиће умну и срдачну молитву, и привући ће к себи Божанску благодат, као што се види из наведених речи великог наставника монаха. Шта пожелети више од тога? Ништа.

Каква прелест може да се појави уз такав начин бављења молитвом? Једино одвлачење у расејаност - сасвим очигледна погрешка, неизбежна за почетнике, која може брзо да се излечи кроз враћање мисли у речи, и да у своје време буде уништена милошћу и помоћу Божијом, уз постојани подвиг.

Опит ће брзо показати како је уз употребу метода потребно да се, нарочито спочетка, речи произносе сасвим споро, да би ум могао да се смешта у речи као у форме; ово се не може постићи брзим читањем. Метод светог Јована веома је погодан и за бављењемолитвом Исусовом и за читање молитвеног правила у келији, чак и за читање Светог Писма и светоотачких књига. На овај метод треба се навикнути, као да се сриче по слоговима - тако полако. Онај ко се научио томе методу задобио је молитву усну, умну и срдачну, својствену свакоме ко води делатан живот.

Свештеномонах Доротеј, наш земљак, велики наставник духовног подвига који се по угледу приближио светом Исаку Сиријском, саветује ономе ко се учи молитви Исусовој да је испрва произноси наглас. Он каже да молитва наглас сама по себи прелази у умну.

"Од много молитве наглас - каже овај свештеномонах - проистиче умна молитва, а од умне молитве појављује се срдачна. Исусову молитву не треба произносити гласно, него тихо, тако да је чујеш само ти".

Приликом нарочито снажног деловања расејаности, туге, унинија и лењости веома је корисно да се молитва Исусова савршава наглас: на гласну молитву Исусову душа мало-помало бива подстакнута услед тешког духовног сна у који је обично гурају туга и униније.

Веома је корисно да се молитва Исусова савршава наглас приликом појачаног насртаја помисли и маштања која долазе од.тедесне жеље и гнева, када се услед њиховог дејства распали и прокључа крв, када се срцу одузму мир и тишина, када се ум поколеба и ослаби, и као да буде оборен и свезан од стране мноштва непотребних помисли и маштања: ваздушни кнезови зла - чије се присуство не види телесним очима, али се у души познаје по дејству које они на њу врше - кад чују за њих грозно име Господа Исуса долазе у недоумицу и забуну, плаше се и брзо одступају од душе.

Метод који предлаже свештеномонах Доротеј је веома једноставан и лак. Њега треба сјединити са методом светог Јована Лествичника, то јест молитву Исусову произносити наглас, тако да је чујеш само ти, без журбе, закључавајући ум у речи молитве: закључавање ума у речи молитве завештава и сам авва Доротеј.

Механизам светог Јована Лествичника неопходно је задржати и уз метод који излаже преподобни Нил Сорски у првом Слову свога Предања или Устава скитског. Преподобни Нил је свој метод позајмио од грчих отаца - Симеона Новог Богослова и Григорија Синаита - и донекле га упростио.

Свети Нил говори о задржавању даха, о чему су говорили и ови свети, то јест да се не дише брзо: "и опит ће брзо научити да је то веома корисно за сабирање ума".

Неки, који тај механизам не схватају и преувеличавају његов значај, претераним задржавањем дисања повређују плућа и уједно усвајањем неправилног схватања наносе штету души. Свака ватреност и претерано напрезањеслужи као препрека напредовању у молитви, која се развија једино у наручју мирног, тихог и побожног расположења душе и тела. "Све што  је неумерено - од демона је" -говорио је Пимен Велики.

преузето из књиге "Енциклопедија Православног Духовног Живота"

[JESSY]

• 

Молите се увек

 

”Зови ме и одазваћу ти се, и казаћу ти велике и тајне ствари, за које не знаш.” (књига пророка Јеремије 33, 3)

Какав изузетан библијски стих!! Какав узвишени позив! Овај позив је Бог оригинално упутио пророку Јеремији, када га је затворио зли јудесјки краљ. Крањ је, наиме, мрзео поруке од Бога, које је Јеремија говорио по Божијем наређењу. Тако је пророк Јеремија постао затвореник са врло неизвесном будућношћу. У тако компликованој ситуацији Бог му је поручио;” Зови ме, упућуј ми молитве. Одговорићу ти, видећеш и показаћу ти тајне и мудрости које су изнад свега што си до сада  спознао.”

Ова порука није намењена само пророку Јеремији. Бог ово исто поручује свакоме од нас. Али Бог нам не може показати ”велике и тајне ствари” уколико Га не дозивамо и не молимо Му се. У Јеванђељу по Луци 18, 1 пише; ”Каза им (Исус) пак причу како треба свагда да се моле и да не клону.”

Ако бисте желели знати разлог зашто је потребно да се молите, ево, управо сте прочитали разлог – зато што је Господ Исус рекао да то морамо чинити. Онај ко је спреман на једноставан чин послушности Господу Христу, искушава радост и задовољство због испуњених молитава (као што је спасење блиских и драгих људи, излечење, снабдевање оним што нам је преко потребно…)

Молитва је од Бога показан начин на који од Њега можемо добити извесне ствари и повољне ситуације.

У посланици Јаковљевој 4,2 пише; ”Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите си и војујете, и немате, јер НЕ ИШТЕТЕ.” Постоје многе ствари и околности које су спремљене да нам припадну, али нам не припадају, јер се не молимо за њих и не тражимо их од Бога.

Можда сте се питали; ”Како то да не знам која је Божија воља за мој живот?” Опет понављам, не знате је јер се не молите Богу за то, не тражите од Њега одговор. Можда се питате; ”Како то да увек имам само најнужније за живот и увек сам живео више него скромно?” То је зато што си нисте тражили од Бога да вам да. Или се питате; ”Зашто имам овај проблем, који никако не одступа од мене?” То је зато што не тражите од Бога да то уклони од вас.

Ви се можда молите Богу многобројним општим молитвама, али Га уопште не питате за решење својих личних проблема и не молите Му се за ваше личне ствари.

Ипак, дозволите ми да по овом питању будем јасна. Ја вам никако не сугершем да никада нећете бити болесни, ако од Бога тражите здравље или да никада нећете имати неплаћених рачуна и несташицу новца, уколико тражите од Бога олакшање у финансијском смислу, нити да се више никада нећете питати шта је Божија воља за наредни период вашег живота.

Ја вас, ипак, уверавам да ће у вашем животу, ако се молите Богу за ваше потребе, постојати заиста пуно момената када ће вас Бог излечити, када ће вас снебдети оним што вам је потребно, када ће од вас уклонити невољу, када ће вам откривати Своју вољу за ваш живот.

Бог само чека на вас да то и затражите.

[JESSY]

...пусти молитву нека говори...

[Данче*]

Нека се васцела твоја душа с љубављу привеже за смисао молитве, тако да твој ум (нус), твој унутрашњи глас и твоја воља, три саставна елемента твоје душе, постану једно и да једно постане ово троје. На тај начин ће човек, који је образ Пресвете Тројице, ступити у везу и сјединити се с прототипом (праобразом). Као велики посленик и учитељ умне молитве, Григорије Палама Солунски је рекао: "Када једнота ума постане трострука а ипак остане једнота, тад се сједињује са божанским Тројединством и затвара врата за сваку врсту прелести и устаје против плоти, света и кнеза овога света.

 

старац Јефрем (Филотејски и Аризонски)

[JESSY]

Evo par misli koje sam procitala na nekom pravoslavnom sajtu....mozda ti pomognu...

 

Zato sto je molitva bez podviga. Da bismo se od srca molili treba da se povizavamo. Moramo osetiti patnju u srcu.

Molitva treba da bude povezana sa pozrtvovanjem.

Ako hocesmolitvu, ocisti se od strasti.

ponekad je dobro da molitvu izgovaravamo naglas kako bi je cula i nasa cula.

Dar molitve mora se jarko zeleti, neumorno prositi, strpljivo i sa nadom cekati, sa zahvalnoscu primati.

Najkraci zakon molitve jeste da ne umisljas nista dok se molis.

Cestom molitvom covek se pocinje uciti istinskoj molitvi. Bog videci nasu dusu da zeli koliko toliko da se moli daje joj nekoliko minuta ciste molitve. Ko se moli cesto,
sama mu molitva postaje najveci ucitelj.

[Данче*]

Један диван и душекористан текст:

 

Непријатељи молитве

Архимандрит Рафаил Карелин

 

   Молитва има унутрашње и спољашње непријатеље. Први непријатељ је самољубље. Самољубље је неправилна љубав према себи. Она се испољава у три облика: као таштина, среброљубље и сластољубље, односно тежња ка наслади.

   Молитва је унутрашњи живот, а таштина је театралност, спољашњи живот, живот пред људима. Молитва је унутрашњи, невидљиви и најмоћнији фактор постојања људске личности, а таштина замењује лице маском и саму молитву претвара у представу. Ташт човек је глумац светости, он не може да пребива умом у свом срцу, он непрестано вежба улоге које ће играти пред људима, укључујући и улогу молитвеника. Ташт човек ће правити алузије на силу и значај своје молитве, причаће о необичним случајевима или чак чудима која се дешавају по његовој молитви. Кад се ташт човек налази у окружењу људи спреман је да се моли сатима како би зачуо аплаузе упућене његовој побожности. Страст таштине даје му демонску силу за молитву, а кад остаје насамо са собом, жеља да се моли у њему нестаје. Ташт човек се не моли, већ само глуми молитву, зато његова молитва постаје бездушна и лицемерна. Таштина постепено прелази у гордост. Горд човек не осећа потребу за помоћи Божијом, он сматра да су за њега довољна његова лична савршенства како би испунио Јеванђеље или га чак превазишао. Горд човек постаје бог за себе, зато молитва или потпуно нестаје или се у њој потпуно губи осећај побожности: он разговара с Богом као с једнаким себи.

   Даље следи среброљубље. Помисли и осећања среброљубивог се налазе тамо где је његово богатство. Он је у непрекидном немиру: како га сачувати, како га повећати, чак и на молитви размишља о новцу. Његова молитва је мртва и хладна, то је само неки спољашњи данак Богу, зато што се он не узда у Бога, већ у новац, он је постао његов бог. Срце среброљубивог постаје тврдо као камен, молитва не оставља у њему практично никакав траг, као челично сечиво на дијаманту. Апостол Павле је среброљубље назвао идолослужењем.[1]

   Сластољубље или љубав према насладама је у стушини самољубље, неправилна љубав према себи кад човек себе поистовећује са својим телом. Молитва захтева трезвење као прозрачност ума, а наслада гаси светлост ума. Наслада спада у комплексе нервне узбуђености, зато се по правилу завршава душевном пустошју, умором и тугом. Свака наслада је губитак духовне снаге. Наслада је један од главних непријатеља молитве, као сурогат и фалсификат духовне радости. Љубав према насладама чини човека хладним и егоистичким, молитва за њега постаје нешто несхватиљиво и туђе, он је у себи мрзи. док је гордост пре свега провокација против вере, "замена" Бога самим собом, а среброљубље непријатељ наде (није Бог, већ богатство извор и гаранција човекове среће), наслада је грех против љубави.

   Следећи неприајтељ молитве је заборављање. Цео живот је школа и сваки дан је лекција коју човек добија. Главна лекција је у томе да нас Бог никада не оставља. А заборав уништава сећање на помоћ и доброчинства Божија којима је прожет, као светлосним зрацима, сав наш живот. Друга лекција је да је грех смрт. Колико пута смо чинећи грех у искуству осетили да улазимо у област смрти и одбацивања, да после почињеног греха наша душа постаје мртвац којег носимо у себи, који трули и распада се! Треће искуство нашег живота је да је једина истинска радост Бог, а све остало су илузије и привиди. Заборав нам одузима сећање на ова неопходна знања која смо стекли мучним и горким искуством. Заборав је потпут птице која кљуца сазреле плодове и оставља празне гране. Зато је заборав облик безумља: човек стално пада на истом месту.

   Други непријатељ молитве је незнање или несхватање. Незнање бива вољно: човек не зна зато што не жели да зна, а главно знање се састоји у ономе што је истински постојеће – то је невидљиви свет, док све видљиво подлеже разарању и смрти. Човек се плаши овог знања, он тражи срећу у вештаствености и материјалности, у којој се крије велика лаж, пошто се све материјално налази у ропству времена и смрти.

   Још један непријатељ је неразумност. Неразумност је неправилна скала вредности, неправилно изабран циљ или пак неправилна средства за остваривање циља. Неразумност је заробљеност спољашњим, вечно врћење у оној равни земаљског бића где су само испразност и мучење духа. Истинска мудрост је сматрати јединим благом Бога и јединим злом – грех, а све остало су међустања, не добро и зло, већ само ситуације. Ако је Бог највише и једино благо, најважније у нашем животу је богоопштење, чије главно средство је молитва. Љубав према насладама разлаже у човеку вољу, чини га плашљивим. Бојазан је парализа душе, кукавица је потенцијални издајица и одступник. Да би човек савладао плашљивост треба уништити њен узрок, везаност за оно што се човек плаши да изгуби. Да би човек савладао плашљивост треба да уништи пристрасности, љубав према телесном спокоју и насладама. Плашљивост рађа лаж. Лаж гута духовне силе човека, јер за једном лажју следе друге две. Човек који лаже принуђен је да држи у уму слику коју је измислио, да јој прида привид истине, а на ово одлази огромна количина времена и снаге. Због тога је велика мудрост увек говорити истину: истина је проста, лаж је разнолика, Бог је истина зато је Бог прост. Ван истине није могуће видети Бога, а молитва је пут ка виђењу Божанства; лаж уништава или изврће молитву. Свет лажи је област демона, ма каквим узроцима и околностима човек да се правда.

   Следећи непријатељ молитве је лењост. Лењост је једна од последица насладе. Воља се у духовном смислу испољава као пажња према речима молитве. Силе душе су се "одвојиле" једна од друге, зато је за молитву неопходна воља, а не очекивање да човек пожели да се моли. Наслада паралише вољу, чини човека суровим и тврдоглавим, или напротив плачним и хистеричним. Да би се уништила лењост треба водити борбу с маштањем и сновима, с оним тананим сладострашћем које се као отров убризган у вену, разлива по људском телу и поробљава ум. Молитва је у многоме ствар воље. Ако не можемо да се концентришемо на речи молитве и она исклизава из наше пажње као зраци сунца који се не могу задржати руком, можемо привремено да оставимо молитву и у својству припреме за њу треба да се бавимо размишљањем о следећим стварима.

   1. Способност човека да се моли јесте највише достојанство човека. Ако се по дару речи човек разликује од свих земаљских бића (код светих отаца он се назива словесним бићем), молитва чини његову душу буде једнаког достојанства с Анђелима. (Преподобни Максим Исповедник пише за молитвенике да је њихова душа једнака Анђелима, осим што Анђели немају, за разлику од људи, похот и гнев.) Ниједна врлина, ниједан духовни дар, ниједна заповест, нису у стању да подигну човека на такву висину као молитва, зато је она – царица свих врлина.

   Кад не желимо да се молимо и речи молитве нам изгледају као суви песак који нам је испунио уста, треба да кажемо да је то лаж, да наш дух увек жели да се моли, да жели да увек буде с Богом, да нас од молитве не одвраћа лењост већ болест наше душе. Као што не можемо да поистовећујемо своје тело с гнојним ранама које га покривају, тако не можемо да поистовећујемо себе, и што је главно, свој дух, с оном болесном жеђи за насладама, с оним стремљењем ка спољашњем које се супротставља нашој молитви. Треба упитати себе: "Ко сам ја? Да ли је мој дух око вечности или су моје страсти црви из гроба који се хране трулежју? Ја сам дух, моје је моја душа. Делимично моје је моје тело које ће васкрснути с другим својствима саобразним душевним, и тада ће бити истински моје, а остало ништа није моје."

   Тражити срећу у спољашњем је најстрашнија обмана демона. Адам пуноту битија није тражио у Богу, већ у спољашњем предмету, у некаквом плоду који је у свом безумљу почео да сматра извором моћи, насладе и блаженства. Кад тражимо смисао живота и срећу у спољашњем понављамо злокобну грешку Адама. Боготворећи спољашње он је изгубио Бога као унутрашњи фактор свог живота. Страст боготвори спољашње. Повратак од спољашњег ка унутрашњем и од унутрашњег ка Богу може се остварити само путем молитве. Зато учити се молитви значи учити се спасењу. Наћи своје сопствено срце значи наћи Бога, а наћи срце могуће је само кроз Бога и срести се с Богом могуће је само у срцу. Ући умом у срце могуће је само у светлости благодати, зато што су без Бога дубине срца скривене за нас и непознате нама самима. Ово благо је закопано у земљу; човек као да пролази, чини се, познатим местом, корача по њему и не зна шта се тамо чува.

   То је прва помисао, први предмет за размишљање, које међутим, нема ништа заједничко с медитацијом. Медитација је аутосугестија, за коју је као приликом хипнозе, потребно пасивно стање наше свести. Медитација као да уводи страну материју у човекову духовну природу.

   2. Други предмет нашег размишљања је време, дејства у равни битија, вечност и време. Све спољашње се налази у власти времена, оно није наше, ми се само додирујемо с њим; наше је оно што можемо да задржимо. У бујици времена све се руши и нестаје. Ми смо попут човека који седи на обали реке и гледа талас који јури: он мисли да је он његов, али кроз трен њега више нема. Живот у времену је најнижи облик живота, то је само припрема за вечни живот. Велика је заблуда сматрати пут који одлази у даљину својим сопственим домом. Истински живот је вечни живот. Тамо нема губитака, разочарења, осећања сопствене немоћи, тамо нема промена, већ постоји отварање, притом вечност није некаква непокретност, вечност је динамика. Постоје два аспекта вечности: вечни живот и вечна смрт. Трећег стања нема. Земаљски живот протиче на позадини вечности на коју смо ми заборавили. Време ће бити склоњено као што се у позоришту скида сцена, и тада ћемо се неочекивано наћи у сфери вечности; тамо ће човек видети себе онаквим какав јесте. У срцу онога ко није искоренио у свом срцу богоборачке страсти царује смрт. Страст и грех нису просто слабост, њихова метафизичка основа је мржња и богоборство, то је такође царство, царство састане.

   Молитва овде на земљи даје искуство додира с вечношћу, молитва је доказ наше борбе с грехом и страстима. Молитвом као да говоримо демону: "Нисам твој." Човек којем је молитва туђа сведочи да воли свој грех и не жели да се растане од њега.

   3. Трећа помисао је помисао на смрт. Један од парадокса наше свести састоји се у томе што свуда видимо смрт и најмање од свега размишљамо о њој. Чини нам се  да смо ми изузетак из општег правила: сви умиру, али се нас смрт неће дотаћи. Смрт је увек неочекивана, увек је трагична. Један од узрока овога јесте наша неприпремљеност за њу, трудимо се да преваримо себе како бисмо мирно грешили. У овом смислу сви ми личимо на ноја, који, како кажу, спасавајући се од непријатеља, зарива главу у песак: он ништа не види и мисли да његови непријатељи такође не виде. Занимљиво је да је ној једна од најбржих животиња, коју не може да стигне чак ни јахач на коњу и кад би знао од кога и како треба да се спасава, сачувао би свој живот. Кад би се човек сећао смрти и припремао за њу покајањем и молитвом, смрт би за њега постала прелазак у вечни живот, а не џелат који је ушао на врата његове куће како би га везао и затим погубио.

   Зато треба имати на уму последњи дан свог живота, који може да постане било који, чак и данашњи дан. Преподобни Јован Лествичник сматра да је сећање на смрт неопходно за молитву. Треба питати себе: "Ко си, зашто си дошао овамо, кад ћеш и куда ћеш отићи одавде?" Јован Лествичник пише: "Неки кажу да је молитва боља од сећања на смрт, а ја опевам два бића у једном лицу."

   4. Следећа помисао је помисао на пакао. Пакао је место заборава, то је вечна одбаченост, тамо нема ни наде, ни љубави, тамо је море мржње. Ми се трзамо кад читамо приче о собама за мучење и логорима и губилиштима. С каквом истанчаном суровошћу се џелати ругају својим жртвама, али тамо постоји крај, у крајњу руку – смрт, а у паклу нема смрти, тачније, тамо је вечита смрт која нема краја. Ма како сурови садисти били људи, ма како дивљу насладу да налазе у мучењу својих жртава, ипак се у души сваког џелата понекад пробуди нешто добро и људско, макар као успомена из детињства. Међутим, колико је  демон страшнији и суровији од свих злочинаца који су живели на земљи! Он је оваплоћење самог зла. Демон је црни пламен мржње према Богу, он се свети Богу, преко Његове творевине. Човек је образ Божји, зато мрзећи Бога демон мрзи човека.

   Ипак, најстрашније у паклу није мучење, већ туга због губитка. Грешник зна шта је изгубио, ко је могао да буде и ко је постао. Међутим, у паклу нема покајања, тамо је само уподобљење демонима и зато свест о губитку вечног живота изазива код грешника мржњу према Богу, сличну мржњи демона. У паклу ће људи који су на земљи најближи мрзети једни друге, тамо ће мајка за кћерку и син за оца стати у облику огромних човекообразних змија и шкорпиона. Волети се може само добро у човеку: стварно или претпостављено. Рафинирано зло није могуће волети. Зло, кад у њему нема трагове добра које препорађа подлеже самоуништењу. Пакао је раздвојеност, подела добра и зла. Пакао је као и рај, динамичан, само што је у паклу присутан процес распадања, тамо су само центрифугалне силе и грех ће, откривајући се у вечности, чинити сваког грешника све више и више сличним сатани. И античком и савременом хуманизму подједнако је тешко да прихвате учење о паклу, они су више волели да га сматрају или "педагошком методом" или "мучном митологијом". У ствари то је апологија греха, самоумирење грешника који не жели да се бори против својих страсти. Кад би човек знао како је ужасан и мрзак демон, он би схватио да је царство демона – царство вечне смрти, да је грех не просто оскудица добра, већ у метафизичком смислу – убиство Христа; зато је непокајани грешник богоубица. Грех је одвајање душе од Бога. Бог је живот и извор живота, другог извора нема, бесмртност без Бога се претвара у смрт.

   5. Последње размишљање је о рајском блаженству. Човек је створен за рај, рај је пребивање с Богом; унутрашњи рај је Божанска светлост у људском срцу. Овде на земљи, човек се осећа као изгнаник, он је несрећан, пати, - и то је универзална чињеница. Спољашњи услови живота нас не избављају од страдања, значи, с човечанством се догодило нешто заиста ужасно, чим се сва његова историја претворила у трагедију. Тако може да пати цар, који је изгубио своје царство. Човек тражи срећу, али је нигде не налази. Философија не даје ни срећу, ни истину – то је лавиринт: отворивши једна врата човек види десет других затворених, притом не зна да ли се приближава излазу или не. Чулна задовољства такође не доносе срећу. Људи који су се у потпуности потчинили страстима имају тужна и мрачна лица. Једини бљесак светлости у људском животу је осећај близине Бога, то су капљице духовне радости које је човек осетио у молитви, нарочито у Тајни или у чудотворној икони. Оне личе на капљице воде за онога ко у пустињи умире од жеђи.

   Човек тражи истинску љубав, али овде, на земљи налази другу љубав, изопачену, афективну, помешану с блатом страсти, која доноси само једно сурово разочарење за другим, која сакрушава душу. И само у неким тренуцима свог живота он осећа као додир Божанског прста, другу, чисту, Божанску љубав; њу може да да само Бог, њој се супротстављају људске страсти. Рај је љубав душе према Богу и Бога према души. Рај јесу зраци љубави од сваког свеца према свима и од свих људи према сваком, то је прави светлосни океан љубави.

[JESSY]

i ovo....

 

-U molitvi ne daj da ti pogled luta, samo tako mozes izbeci vrazje zamke.

Kada se molis, treba da se osecas kao dete u majcinskom narucju.

.. kako da osetis molitvu kada si satima pre toga sedeo ispred televizora i slusao vesti’.

Moras da naucis da u molitvi ne nalazis napor nego radost.

 

nadam se da ce biti na korist.... :0442_feel:

[Ljubičasta]

Divno...hvala mnogo.Pronadjoh uzrocnike u ovim tekstovima pa cu da radim na tome da ubuduce preduprijedim.

[Ненад Р.]

Као што свако добро омогућава да се чини друго добро , тако ће и молитва , као плодно дрво , донети добар род осталих врлина онима који је врше са пажњом , чисто и искрено.

Патријарх Павле .

 

Одломак из уводног текста Молитвеника Светог Саве.

[bgpj]

Evo,da zapocnem jednu temu.Zanima me da li neko od vas ima molitveni sto u svom domu?Ja ga imam.U svojoj sobi,stavljen na istocnom zidu.Prekriven je belim stoljnjakom (to mi je kroz,skoro,celu godinu),iako cu uskoro kupiti crveni (koji ce ga zameniti),a beli cu koristiti samo od Vaskrsa do Pedesetnice.

Takodje imam i ljubicasti tj.purpurni koji koristim za Veliki post do Vaskrsa.Zatim tu mi je glavna ikona na sredini,male ikonice i plasticne slicice i krst.I ispred sveto pismo.

Pricao sam sa dosta ljudi iz moje lokalne Crkve,i svi oni imaju molitveni sto (cak imaju i stoljnjake koje su narucili iz crkvenih prodavnica).

Zamolio bi i da neki postave sliku,ako mogu?Unapred hvala!

 

bravo brate i meni se to svidja,evo moje