Православна чуда

[Данче*]

ЧУДО СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ

Прослава Светог Василија Острошког Чудотвотрца врхунила је у Светој Литургији где принесмо Дарове, да би након службе породица Славић принела колач на дар свецу као захвалност за излечење. Овај светитељ-слава му и милост је био лекар њихове ћерке, девојчице Тамаре Славић. Ова благочестива породица са Косова и Метохије нас је после Литургије и резања колача удостојила трпезе под орахом, а Тамарина мајка, сестра Слађана Славић нахранила нас је још и следећом причом:
„Моја ћерка Тамара се родила 1998. год., а њена болест која се манифествовала кроз болове, поврацање и крваву мокраћу је откривена 2003. год. После двадесет дана у Лесковцу добијемо упут за Београд, за Институт за мајку и дете. Стање се не поправља, после дугих и мучних прегледа и генетског профила откривен је Тарнеров синдром, као скуп више болести: наглувост, слабовидост, потковичасти бубрези са поремећеним тзв. филтерима, срчани залисци деформисани, стерилитет услед недостатка рада репродуктивних органа или недостатка истих, и успорен раст и развој физички и ментални. Шок за мене као мајку после преживелих догађаја избеглиштва и саобраћајног удеса. Туга очај, безизлаз, немоћ познат свима који пате. Памтим речи моје мајке да се помирим, ако Бог жели узеће је себи одмах, а ако је воља Божија излечиће је. Подигох се из очаја, почех са покајањем, постом средом и петком и вапајима и сузама које само Господ зна. Сестра Биља (без шаке) из Цркве каже да треба да одем у Острог. Од 2003. до 2006. односно до овог догађаја Тамара се шприцала хормоном раста свакодневно без кога није могла, уз честе одласке за Београд. 2006. Године први пут идемо за Острог као ходочасници са хаџи Славицом из Власотинца и оцем Макаријем Тошићем, мислим из Ђуниса – Бог му дао све што иште, духовно нас крепи, стижемо у Острог. Ходам боса и носила сам је у руке до пола пута, а онда се она усправи на ноге и рече „види мајко ја сад ходам, ја сад могу, не плашим се мене чува Свети Василије“. Осећај пред кивотом неописив – радост, топлина. Као да сам цео живот била у мраку а сада смо у светлости , без терета. Вапила сам за помоћ а и нада да ће нам помоћи Свети Василије (слава му и милост) није ме напустала никада од тог трена. Светац нас све чује то знам и свима помаже. Сутрадан смо се причестили по милости Божијој, код кивота, причетио нас је садашњи владика нишке епархије преосвећени Јован Пурић. Тако је било и следеће године. Све је било боље и боље. Ишли смо сваке године и пре четири године били смо два пута. Ишли смо код оца Јоила, знате сви био је чувар кивота Светог Василија. Испричала сам наш случај и то да се Тамара шприца итд.а он, цитирам „какве ињекције, ништа, само код Светога Василија кажите тамо нека вам очитају молитву пред кивотом и нека помажу уљем и готово, нема болести, Свети Василије свима помаже, верујте“! Како је рекао тако је и било. Тражили смо монахе за молитву али никог није било код свеца, помолих се и захвалих светом Василију за све пошто смо морали да се вратимо. И гле чуда, заплачем кад се сетим, монах не знам име нека ми опрости, позива баш нас да се вратимо да треба да нам се очита молитва и помаже уљем. Све је било како само може Господ да уреди и Свети Василије. Молитва је почела, миомирис се ширио свуда, дрхтала сам од страхопоштовања, од радости како ја недостојна и грешна стојим, како је Бог милостив и осечај да је Светац жив, да је ту присутан, да слуша наше патње, жалости, болести, жеље и да све то већ зна. И док је монах изговарао речи молитве осећај да као кад родитељ, отац или мајка, помилују вас преко чела, косе, главе, благо, милосно и однесу све бриге и терет. О које радовање, олакшање и негде у срцу да се не бринем више, да ће од сад бити здрава. Помазали су нас уљем као што је и рекао отац Јоил, и од тада Божија, Светог Василија, па моја Тамара је здрава. Лекари не верују па кажу да је немогуће, гледају њу па дијагнозу, немогуће неки одмахују, неки се крсте. Ово је заиста велико чудо Светог Василија међу многобројним и непресушним. Слава му и милост и преклоњење и хвала за све, и сада и увек и у све векове. Други пут исте године били смо на поклоњење и тражили неког да испричамо шта се десило, што смо и учинили, замоливши за благослов да у знак захвалности славимо Светог Василија исто као крсну славу. Добивши благослов добили смо и упутства да потражимо брата да се то забележи. Прошле године долази нам свештеник из манастира Острога и преноси нам позив уз питање да ли би пристали да одемо на Острог да се забележи ово чудо и камером. Па ако је Богу и Светом Василију угодно, ко смо ми да тако и не учинимо, и надам се да ћемо отићи. Немам важећа лична документа али се надам да ће се све средити да одемо. И ово да испричам. Прве године кад смо почели да славимо Светог Василија, слава му и милост, била сам забринута где да обавимо резање колача. Пошто се наводно само крсна слава слави, ма проблеми шта да кажем, и родбина и неки из цркве су овог мишљења, не знам где, како, код кога. Помолим се коме другом него опет Богу и Светом Василију и незнам Бог зна, да ли је сан или визија или јава али видим једног свештеника како се труди у цркви да тај дан буде како доликује свечаном догађају, као да долази владика и да код њега носимо да служи тога дана и реже колач. Све у славу и част Светог Василија“.
Ова сада дубоко верујућа, племенита девојчица - Тамара Славић је сада друга година средње Економске школе у Лесковцу, здрава је и живи сасвим нормарлно.

 

http://www.eparhijaniska.rs/2014-08-01-22-42-13/%D0%B0-%D0%BD-%D1%98%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE/%D0%B1%D0%BE%D1%88%D1%9A%D0%B0%D1%86%D0%B5-%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/5252-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B3

[Данче*]

Зашто иконе плачу?

Одавно се зна за случајеве мироточења, чак и крвоточења икона. То се најчешће дешава у црквама али није реткост да иконе замироточе и у домовима хришћана. Сваки такав случај побуђује посебну пажњу и обавезно питање: шта то значи? Зашто иконе мироточе? И колико год размишљали, нећемо се померити од почетка, али ће мироточива икона продубити наш однос према Господу, Његовој Мајци и Светима.

 

У Москви у једном од пензенских станова сваког дана се дешава чудо.

Обична арбековска вишеспратница, каквих у Пензи има на хиљаде, десетине хиљада. И сам стан је обичан. Али, ипак постоји нешто што овај стан издваја од других. То су иконе, много икона. Иако, искрено говорећи, и тиме данас тешко да можете некога да задивите: време је такво да те нико неће гонити ни за што, што си крстио дете, ни зато што си се венчао, што идеш у цркву, носиш православни крст... Просто одмах се види да ли су иконе у кући моде ради или је то нешто тајанствено, знак непрекидног духовног општења са Богом.

У случају Нине Ивановне (име и презиме су измењени) је то знак нечег тајанственог. Она мало коме говори о чуду које се у њеном стану дешава свакодневно. Само духовним сестрама, и то далеко не свим. Али то је у њеном карактеру. Не прича много, уздржана је. Нина Ивановна се преобрази када прича:

- Ја сам то случајно видела. Почела сам да премештам кандило и шта сам угледала? Из ока Мајке Божије на икони "Достојно јест" је потекла суза! А можда то није суза, већ нека кап, крупна таква... Угледала сам ту сузу и скоро заплакала: "Господе, зашто у мојој кући иконе плачу? Ја не желим да оне плачу! ". Узела сам ватицу, натопила је светом водицом и обрисала ту кап. Ватицу сам сачувала као светињу. А ујутру сам већ специјално тражила да нема нове сузе. И шта сам видела? На разним местима сам видела ситне капље, које су светлеле као брилијанти. Господе, то је чудо! Због чега ми је то дато? Какав је то знак?

(Овде је умесно направити дигресију, да би се читаоцу објаснили неки детаљи ио икони, ио њеној власници.)
Та икона има два назива: "Достојно јест" и "Свемилостива". Пресвета Богородица има стотине иконописних ликова: на овом је насликана са Богомладенцем Исусом, Који у рукама држи свитак са речима православног исповедања Мајке Божије. Натпис гласи: "Дух Господњи је на мени, њега ради помаза Ме".

Оригинална икона се налази на Светој Гори, у Карејском манастиру, који је основао цар Константин Велики 35 године. Интересантна је историја њеног прослављења. Једном је у келију код једног послушника дошао неки монах, и када су сви заједно почели да певају пред иконом Богомајке "Часнију од херувима ...", монах је рекао: "А ми овако величамо Мајку Божију:" Достојно је заиста блаженом звати Тебе Богородицу..." , а после додајемо:" Часнију од херувима ... ". Послушник је био у таквом умиљење, да је замолио госта да напише песму. Али у келији није било ни оловке, ни папира. Тада је гост насликао песму на камену, који је био као восак под његовом руком. Гост се представио као Гаврило и постао је невидљив. Монаси су сазнавши за то и угледавши камену плочу почели од тада да певају нову песму. А икона пред којом је тај Архангелски поздрав био испеване је названа "Достојно јест".

"Бајка!" - Рећиће неко. Али онда је бајка и то што се дешава са копијом те иконе у стану Нине Ивановне. Икону су јој поклонили. Обична, икона фотографија. Али домаћица свако јутро налази на њој нове капљице - брилијанте. И то није бајка, већ стварност. Оне су свуда: испод очију Богомајке, на ореолу, испод руке, на свитку, на одежди Богомладенца. А на прсту Мајке Божије капи су се зауставиле и образовале као неку малу шољицу.

У акатист (величању) те иконе се понавља стих: "Радуј се, хришћанима Помоћнице и милосрдна Заступнице грешника". Нина Ивановна, је као и сви ми наравно човек са гресима. Али и велика трудбеници. Њој је допао и тежак удео. Муж јој је био болестан скоро 40 година, може се рећи током целог породичног живота. Има година дана како је умро. У то време је икона "Достојно јест" већ мироточила.

"Мислим да ми се то даје ради укрепљења - и у вери, и у животним невољама, - каже Нина Ивановна. - Душа ми је тако туговала, тако сам се мучила, гледајући мужевљево страдање, бринући се о њему ... Не знам како бих наставила даље да живим после његове смрти. Данас нисам ни тужна нити у унинију. Гледам са усхићењем на светлу икону и захваљујем Господу што ме није оставио, узносим молитве Пресветој Богородици због тога што ме милује и помаже да даље живим... "

Нина Ивановна нема ни крепко здравље. Године носе своје, срце боли, притисак ... "Ако сам раслабљена, узимам икону у руке, молим се, целивам је... - и постаје ми лакше ..."

Одавно се зна за случајеве мироточења и чак и крвоточења икона. То се најчешће дешава у црквама. Мироточење домаће иконе је најређа појава. Али нико не може дати тачан одговор на питање: "Због чега плачу иконе?". Сећам се речи пензенског свештеника Успењске цркве оца Андреја, који је на слично питање одговорио са неком скривеном боли: "Зашто? Плачу због наших грехова. Колико цркава стоје разрушене, светиња порушених... ". И сећам се још сведочења других људи, у чијим кућама иконе одједном почињу да благоухају. И то такав мирис - неовоземаљски! - Се осећа по стану! .. И то благоухање престаје такође изненада онако како је и почело. А то је оно - зашто?

    Можда и не треба да покушавамо да докучимо истину? Верујући људи кажу: "Само Господ зна". Научници који су испитивали миро које истиче са икона (са пријатним мирисом и потпуно без њега), су се већ уверили: оно по свом саставу не садржи ништа овоземаљско. А ми све треба и да прихватимо као стварност.

    "Тајна је ово велика"...

    Татјана Володина

http://www.prijateljboziji.com/_Zasto-ikone-placu/38720.html

[Данче*]

Чудо у Либертвилу

Глас Цркве, издавачка кућа и истоимeни часопис епархије шабачко-ваљевске (сада шабачке), прва се још 1987. године одлучила да светог Владику Никлаја узме за своју крсну славу. Говорећи о светитељском чудотворству Светог Владике Николаја, владика Амфилохије је са дирљивом искреношћу посведочио о једном чудесном догађају на гробу Светог Владике Николаја у Америци, из свог властитог искуства.

 

И ја сам био један од сведока чудотворства не само његове речи него и чудотворства друге врсте. Данас, кад месни епископ и месна шабачко-ваљевска црква на старохришћански начин прибројава и посведочује да ВладикаНиколај припада лику Светих, хоћу да исповедим и са радошћу посведочим оно што ми се догодило пре шеснаест година.

 

Наиме, 1970. године посетио сам са, овде присутним о. Атанасијем (Јевтићем), наш манастир Светог Саве у Либертвилу у Америци. Наш школски друг, о. Драгољуб Малић превалио је хиљаду километара својим колима да би нас довезао до Либертвила, са једним циљем да целивамо Николајев гроб у коме почивају његове свете мошти, дивни дар америчком континенту, и да би на гробу обавили помен. 

Стигли смо у рано јутро. Било је доста магловито, тиха росица је росила. Помен је служио о. Атанасије а нас двојица смо певали. Никога није било ни у храму ни у близини. Храм је био затворен, владала је потпуна тишина над целом околином. И док смо певали, однекуд се зачула нека умилна мелодија. Као да је певао неки чудни хор, мелодија је долазила у таласима, није ми било јасно, да ли из храма или однекле другде. То је трајало све време нашег служења на гробу Владике Николаја. Питао сам да ли ми се то причињава, или је стварност? Међутим, под утицајем те мелодије, више анђеоске неголи људске, миље је обујмило моју душу и дивна непоновљива радост. У тренутку сам помислио: Видиш, милостиви Свети Владика хоће да награди наш мали труд и то што смо ми из даљине дошли у посету... Но, о том доживљају нисам оцима ништа рекао. 

На повратку, пак, негде на половини пута, наш возач о. Драгољуб ће рећи: ''Оци, да ли ви чусте нешто док смо служили на гробу Владике Николаја?'' Упитао сам га: ''Шта?'' – ''Заклео бих се  да је на гробу певао некакав хор, каквог никада у животу нисам чуо.'' Тек тада сам и ја рекао је: ''Знате, бојао сам се да вам кажем, али исто то сам и ја чуо и осетио док смо помен вршили''.

Прошло је од тада много година, а ја и данас свим бићем осећам да је то био дивни дар небески мени и мојој огреховљеној души; дар од Светог Владике Николаја, кога је заволела душа моја од првог сусрета са његовом писаном речју. Очевидно, хтео је овај нови српски Просветитељ да ме утеши и да ме обрадује.

 

Да овоме додам и следеће: Исте године када је до Србије допро глас о његовом упокојењу, Мати Ана из Враћевшнице, дивна монахиња српска, дала је да се излије звоно ''у славу Божју и у част Св. Владике Николаја''. То звоно од тада па све до сада звони у срцу Србије. Свети, пак, Старац Ћелијски Отац Јустин, сам нам је говорио да се само један дан молио за покој његове душе, а после тога да му се обраћао као светитељу. Ако је онај који је поседовао и знао дугим искуством шта је светост, тако рекао, и осетио да се заиста ради о светом човеку, шта онда да кажемо ми, који смо са много мање духовног знања и искуства?

Шта нам друго преостаје него да заједно са Оцем Јустином и бројним богомољним душама, које нису изгубиле осећај за светост и светињу, пробуђени светом речју Владике Николаја, а са нама заједно и цео српски народ – да захвалимо Христу на дивноме дару, и да му се помолимо да нас ни и убудуће не лиши људи сличних Св. Владици Николају''.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
Из монографије ''Свети Владика Николај – живот и дело'', аутора протођакона др Љубомира Ранковића

 

http://www.prijateljboziji.com/_Cudo-u-Libertvilu/38738.html

[Viktor Ljvovic]

Cudo u Rusiji u vezi mostiju sveto Georgija.

 

Prema izvorima sajta Pravoslavie.ru, zapanjujuce cudo se dogodilo u Petrogradu.  Cudo se dogodilo tokom boravka mostiju svetog Georgija Pobedonosca, donetih iz svetogorskog manastira Ksenofonta. Tokom prenosa mostiju u petrogradski hram, jedna slepa zena se poklonila mostima i odmah pocela da govori: --Vidim, Gospode! Vidim!'' Zena je bila slepa 10 godina.

 

http://www.romfea.gr/agioritika-nea/1126-thauma-sti-rosia-me-to-leipsano-tou-agiou-georgiou

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Mene interesuje što od vremena Apostola pa do danas mošti imaju veće moći od živih vernika?Kako danas nema nekog koji može da kaže poput Apostola u Ime Isusa Hrista ...i da se desi čudesno isceljenje?

[Натан]

Mene interesuje što od vremena Apostola pa do danas mošti imaju veće moći od živih vernika?Kako danas nema nekog koji može da kaže poput Apostola u Ime Isusa Hrista ...i da se desi čudesno isceljenje?

Вероватно зато што смо дебело назадовали, иако су многи убеђени у супротно - лажни (духовни и физички) ''еволутивни'' процес.

Знање се умножило, те сви нешто мудрујемо, а питање је шта нам је од вере остало.

Не бој се, није крај близу, има времена. х-))) 

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Вероватно зато што смо дебело назадовали, иако су многи убеђени у супротно - лажни (духовни и физички) ''еволутивни'' процес.

Знање се умножило, те сви нешто мудрујемо, а питање је шта нам је од вере остало.

Не бој се, није крај близу, има времена. х-))) 

Pa to je najčudnije da nema nijedog vernika danas koji može to isto što su Apostoli mogli.DA li je moguće da ne postoji baš nijedan koji nema istu snagu vere danas?

[Натан]

Pa to je najčudnije da nema nijedog vernika danas koji može to isto što su Apostoli mogli.DA li je moguće da ne postoji baš nijedan koji nema istu snagu vere danas?

Могу, ал нећу да се експонирам. 

Има бре, кроз историју је било много Отаца и побожног света, који су својим молитвама лечили људе. 

Данас је то права реткост, јер је у току природни процес духовног пропадања. Ми смо, ваљда, она (де)генерација која ће кроз муку да се спасава.   

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Могу, ал нећу да се експонирам. 

Има бре, кроз историју је било много Отаца и побожног света, који су својим молитвама лечили људе. 

Данас је то права реткост, јер је у току природни процес духовног пропадања. Ми смо, ваљда, она (де)генерација која ће кроз муку да се спасава.   

Čim si reko da možeš već si kreno da se eksponiraš.

[Натан]

Čim si reko da možeš već si kreno da se eksponiraš.

Е, то ми није требало, повлачим се сад. хд

 

А за чудо у Петрограду - Слава Богу!

[Никола Ђоловић]

Mene interesuje što od vremena Apostola pa do danas mošti imaju veće moći od živih vernika?Kako danas nema nekog koji može da kaže poput Apostola u Ime Isusa Hrista ...i da se desi čudesno isceljenje?

 

И мене већ дуго мучи то питање...

Подсећање:  Зашто данас нема исцељења као у време Христово?

[Ромејац]

A BLIND WOMAN’S SIGHT WAS RESTORED BEFORE GREAT MARTYR GEORGE'S RELICS IN ST. PETERSBURG

 

Meeting of Greatmartyr George's relics at the Novodevichy Convent of Holy Resurrection in St. Petersburg.

 

“We always tend to rely on a miracle in our faith. But the Lord works miracles precisely in the moments when we really need them,” - says Hieromonk Joseph, head of the delegation from Mt. Athos who is guarding the reliquary, reports AgionOros.ru. “Having venerated the hand of St. George the Victory-Bearer, a blind woman with a cane left the church. In the street she opened her eyes and exclaimed in joy and tears: ‘I can see! O God, I can see!’—although for the past ten years she was virtually blind. Dozens of believers, including ourselves, were eyewitnesses of this miracle”.

Fr. Joseph adds that the Athonite monks do not pay too much attention to cases of physical healings and do not keep records of them.

“The most important miracle is the rebirth, the eternal salvation of a human soul. And we have seen such miracles in St. Petersburg more than once. We have seen this in eyes of the faithful, in their smiles, their tears.”

According to the hieromonk, the faithful in St. Petersburg feel with all their heart that Holy Great Martyr George revives and blesses all the people who call upon him.

“Even if we leave the testimonies of physical cures which are not always recorded, we can definitely bear witness to the presence of a special, unusual grace inside the church. Volunteers and all the worshippers alike notice this. A relief in difficult situations comes at once. Those who come here with their sorrows, with a heavy heart, leave the temple absolutely transformed,” relates Priest Dmitry Dmitriyev, head of the volunteer service at the St. Petersburg Diocese’s youth department.

 

The relics of Greatmartyr George at the Novodevichy Convent of Holy Resurrection in St. Petersburg.

[Данче*]

Валаамско мироточење Казањке Богородице

На Валааму у Русији замироточила Казањска икона Мајке Божије

Уочи празника Свих светих Валамског манастира 7. јуна, за вријеме свеноћног бденија, у храму Бесплотних сила небеских на Казањској икони Мајке Божије уочено је неколико уљних капи мира, које су навлажиле вео и мараму Пресвете Богородице.

 

Казањска икона живописана је у једном сибирском манастиру, специјално за валамски скит, и у мају 2015. достављена је на Валам. Прекривена је стаклом у посебном оквиру са натписом «Заштити и спаси земљу».

Скит Свих светих сматра се најзатворенијим скитом, јер тамо жене могу ући само једном годишње — на престони празник скита.

По благослову епископа тројицког Панкратија, икона је фотографисана, након чега је опет намонтирано стакло.

 

У Валамском манастиру забиљежени су многобројни случајеви чудесног истициња мира са икона. Неколико таквих случајева званично је потврђено.

11. јула 1999, на празник Преподобних Сергија и Германа Валамских чудотвораца, послије заједничке молитве с блаженопочившим Његовом светошћу патријархом Алексијем Другим, икона преподобних Сергија и Германа Валамских чудотвораца, која се налази поред кивота са њиховим часним моштима почела је да мироточи. У почетку миро се у малим капљама појавило на мантијама преподобних Сергија и Германа, а затим је у танком млазу потекло низ икону. Приликом детаљног прегледања површине иконе, на изображењима преподобних могло се примијетити мноштво ситних структура мира. Миро је представљало прозрачну густу маслинасту течност с једва примјетним благоухањем. «Мироточење светих икона доживљавамо као пројаву милости Божије према нама у овом тешком времену у коме живимо» – говорио је почивши патријарх Алексије II.

Још један случај мироточења у Валамском манастиру забиљежен је 24. августа 2004. године. Свето миро појавило се на стаклу иконе Пресвете Богородице „Свецарица“. Икона је насликана на Светој Гори специјално за Валамски манастир. Мајка Божија је више пута кроз ту икону показала своју милост исцјељењима обољелих од рака.

Тада се мироточење десило послије молитвеног обраћања ветерана, официра у резерви Вјачеслава Вишњакова Богородици за спасење свога млађега сина Игора, који је као војник нестао без трага у Чеченском рату. Чудо се и десило за утјеху ожалошћеном оцу: на стаклу иконе, крај деснице Пречисте Владичице, појавио се грчки крст, који је обилно био намочен миром. Миро се стакало са свих крајева крста, долазећи до најниже лајсне оквира иконе. Монах, коме је Вјачеслав причао о својој невољи и који га је посавјетовао да се молитвено обрати Богородици, одмах је схватио, да Она,чије је срце „пробило оружје“ приликом крсних страдања Њеног Сина, није могла остати равнодушна према родитељском болу. Послије мироточења одслужен је благодарствени молебен пред иконом.

Са руског: Марија Живковић
Извор: Православие.ру

http://www.prijateljboziji.com/_Valaamsko-mirotocenje-Kazanjke-Bogorodice/39023.html

[Иван Ивковић]

У Санкт Петербургу жена прогледала крај моштију светог Ђорђа

 

 

«Ми увијек хоћемо да се у својој вјери наслањамо управо на чудо. Али Господ га даје онда када је оно заиста потребно», каже вођа светогорске делегације, јеромонах Јосиф, који се стално налази уз ковчег са руком светог Ђорђа, која је из Свете Горе достављена у Русију на поклоњење вјерницима.

 

«Цјеливајући десницу светога Ђорђа, слијепа жена уз помоћ штапа изашла је из храма. На улици је отворила очи и са радошћу и сузама почела да виче: «Ја видим, Господе, ја видим!“, иако је десет година ходала готово слијепа. То су својим очима видјели вјерници који су се ту затекли и ми», каже отац Јосиф, а о чуду саопштава AgionOros.Ru

 

 

Отац Јосиф је додао да монаси светогорског манастира не стављају акценат на физичка исцјељења и не воде евиденцију о томе. «Најважније чудо је – препород , спасење људске душе. И такво чудо ми смо видјели у Петербургу више пута. То смо видјели у очима вјерника, у њиховим осмјесима, у њиховим сузама.»

 

Према ријечима монаха, читавом душом у Петрограду осјећа се да свети Ђорђе Побједоносац освећује и благосиља људи који му се обрате.

Руководилац волонтерске службе при омладинском одјељењу Санктпетербуршке епархије јереј Дмитриј Дмитријев је казао: «Чак и да не говоримо о физичким исцјељењима, која нијесу увијек забиљежена, са сигурношћу се може говорити о посебној, необичној благодати коју запажају и волонтери и вјерници. Осјећа се олакшање. Они који овдје долазе са својим невољама и болним срцем, излазе сасвим другачији.»

 

Са руског: Марија Живковић

 

Извор: Православие.ру

 

https://radiosvetigora.wordpress.com/2015/06/08/%D1%83-%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D1%82-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B1%D1%83%D1%80%D0%B3%D1%83-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D1%80/#more-24252

[Данче*]

Чудеса преподобног и богоносног
оца нашег Петра Коришког

Чудеса су једна од карика у ланцу доброчинства која Бог чини човечанству. Тај дар Божији дан нам је благовољењем и милосрђем Божијим а ми смо дужни да се према дару и Дародавцу односимо са великом побожношћу и благоразумношћу. Чудесна исцељења учињена самим Господом или преко Његових угодника имала су свети смисао и свети циљ – да кроз пролазно спасење тела од телесних болести, видљиво и опипљиво засведоче о могућности вечног спасења душе и тела. Зато су она апостоли Речи Божије и сведоче о сили и власти Божијој над свом видљивом и невидљивом творевином. Стварни извршитељ чуда, благовести велики руски светитељ Игњатије Брјанчанинов, управо је – Реч. Где се прима реч није нужно знамење, због достојанства које припада Речи. Чудеса и знамења су управо – снисхођења немоћи људској. Да би се десило чудо, није потребна само сила чудотворца, већ и вера оног коме се чудотвори.
Многобројна и предивна су чудеса преподобног и богоносног оца нашег Петра Коришког, учињена од његовог престављења до данас. Преко њих преподобни, апостолски, кроз векове, проповеда истинитост и силу вере православне. Многа од њи остала су записана само у срцима многих верних, и по њиховом одласку из земног живота и сама запала у таму заборава. Један мањи број чудесне пројаве силе Божије преко моштију Светога Петра, које смо у манастиру записали по сведочењу оних који су примили исцељења или њихових очевидаца, дајемо у наредним редовима у славу Бога који је диван у угоднику свом Преподобном Петру Коришком чудотворцу.

Божија опомена архитекти

Започињући материјалну обнову црноречког манастира, тадашњи настојатељ јеромонах Артемије Радосављевић, упутио је позив стручњацима Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, да дођу и виде у каквом је стању манастир и на основу тога одобре потребна средства за његову обнову. Позив је прихваћен и ускоро у Црну Реку долази архитекта Вељко. После разгледања манастирских објеката костантовао је да је обнова потребна. Ту своју констатацију Вељко и саопшти настојатељу и братији окупљеним у манастирској кухињи, говорећи да је њихов манастир од изузетног историјског и културног значаја, те да је обнова потребна, али да средстава у Заводу нема довољно. Јер, мора се, рече, улагати у приоритете а то су: Студеница, Грачаница, Дечани и други... Само што је изговорио последњу реченицу у свом образложењу с плафона се обруши повећи комад малтера и паде на сто, неколико сантиметара испред говорника. Комад малтера од педесетак килограма уздрмао је сто а шољица с кафом која је стајала испред Вељка распрсла се у парампарчад. Ударац о сто је био толико јак да су сви занемели од страха и чуђења овој изненадној поруци. На сву срећу порука је прошла без повређених.
Када се на првом састанку дискутовало о расподели средстава за рестаурацију манастира многи су се у почетку залагали за поштовање утврђених приоритета. За реч се при томе јави Вељко и исприча чудесан догађај приликом боравка у црноречком манастиру. Из приче су сви схватили поруку светога Петра да се са обновом мора кренути и једногласно су Црну Реку уврстили у приоритете. Завод је касније извршио обимне радове на рестаурацији и обнови манастирских објеката који су омогућили нормалан живот братије у манастиру који ће касније, промислом Божјим и молитвама светога Петра, постати духовно жариште целе рашко – призренске епархије.

 

Чудо спасавања од сигурне смрти

Године 1981. два аутобуса верника из Велике Плане на путу за манастир Девич свратише и до црноречког манастира. Била је мркла кишовита ноћ. Да би се дошло до манастира морало се скелом и чамцем преко језера „Газиводе“. Само они најтврђи у вери и љубави према светом Петру одлучише да и при тешком времену и слабој видљивости наставе пут од око сат времена пешачења колико треба од језера до манастира. Тридесетак верника који до манастира стигоше дочекао је о. Артемије с фењером, јер у манастиру још увек није било струје. Један од пристиглих гостију, по имену Гвозден, упита у манастирском дворишту:”па људи где је овде црква?” Младић који је био гост у манастиру показа руком у правцу цркве и рече:”ено је тамо”. Не знајући да преко сувог корита реке, на том месту понорнице, постоји дрвени мост преко кога се улази у манастир, Гвозден крену журно кроз мрак и промашивши мост стрмоглави се у кањон са висине од око седам метара. Крикнуо је једном и заћутао. Два младића, манастирски гости, узевши фењер сиђоше у кањон очекујући да тамо угледају разбијено о огромно камење тело несрећног Гвоздена. За дивно чудо он је не само остао жив него није било ни озбиљнијих повреда, сем једне мале посекотине на глави. Када је изашао из кањона уз помоћ она два младића и сам је журно закорачао преко моста да заблагодари светом Петру на указаној милости. Ту ноћ је Гвозден провео у манастиру славословећи Бога и угодника Његовог Петра Коришког чудотворца а сутрадан после доручка сретан и благодаран наставио пут према Девичу са својим сапутницима.

+ + +

Слично чудо свети Петар учинио је на Петровдан неколико година касније када је са моста у кањон пала беба на очиглед мноштва народа који се беше окупио на сабору. Када су је изнели из кањона беба је била жива а трагова повреде нигде није било, на велику радост мајке и свих присутних.

 

http://manastircrnareka.nr.rs/cudesa.php