Брак - заједница мушкарца и жене

[Данче*]

Међусобно уважавање супружника

У Светом Писму постоји израз, који се у довољно широком смислу односи на брак: „а жена да се боји свог мужа“ (Еф. 5:33). Овде, у речи „боји“, свако може да види одраз владајућег положаја мушкарца у друштву првог столећа. Али ипак, уважење према другом човеку, као личности, не представља закономерну супериорност тог човека, на кога се оно односи. Уважавање се пре свега изражава према Богу, а пошто су Бог и Његова творевина тесно повезани, онда се уважавање, такође, односи и на творевину. О сличном уважавању према другом животу је учио и Алберт Швајцер. Значи да је то дужно уважавање према онима, који су створени по лику Божијем. Уважавање мора бити онакво, какво муж показује према својој жени, ако је „воли као и себе самог“ (Еф. 5:33).

Иако се уважавање према људима мора изражавати у свим односима, оно се посебно пројављује у браку, где се двоје спајају у једну целину, као што је речено у Светом Писму „и биће двоје једно тело“. Без узајамног уважавања, то јединство може да се испуни мржњом. Поновно оцењивање брачних веза – то је заправо поновно оцењивање узајамног уважавања супружника у средњем добу. Породични живот се разликује у сваком конкретном браку, али међусобно уважавање супружника је кључни аспект који се тиче њиховог породичног живота.

 
Као прво, постојеће неслагање међу супружницима мора бити превазиђено, уколико је то неопходно. Уважавање – то је када супружници виде једно у другом личност, уникатност тог човека, с његовим чарима и особинама које га издвајају од неког другог човека, а не формално испуњавање породичних обавеза. Уважавање је основа радости, када је други човек поред тебе; уважавање – то је покретачка сила за супружнике, да би све радили заједно с радошћу.
 
Као друго, уважавање према супружнику – то је наш труд да поправимо однос према оном, ко има директан утицај на наша осећања и бриге. Уколико постоје некакви проблеми у односима, и ви желите да поправите стање ствари, онда, у том случају, дијалог може бити одговарајуће средство за то.
 
Као треће, уважавање према другоме означава да ја прихватам његове недостатке у нашим односима, као нешто што је тако, али то не искључује критику из оправданих разлога. Уколико нас наш перфекционизам принуђује да се много озбиљније односимо према недостацима другог, онда губимо осећај радости, и у том случају постоји велика опасност да нас наша надменост учини грубим.
 
И као последње, међусобно уважавање супружника значи, да ми чинимо врло важне кораке у средњем добу, као да сређујемо „старе плоче“ које су се накупиле током прошлих година, и које нам сметају да отворимо нову страницу у нашим односима. О. Балзак је рекао да: „брак мора стално да одолева звери, која га разара, а њено име је  - навика“. Средње године – су време испитивања нових ствари у вашем браку, надвладавање отпора према променама, време када се „све верује, свему се нада“ (1Кор. 13:7). Све је у вашој моћи, уколико желите да ваш брак постане нова творевина.

Брак – то је некакав „тандем“, чијем ће развоју доприносити заједничке одлуке и расуђивања у вашој породици. Слушајте пажљиво једни друге!  Свакодневно незадовољство унутар породице је узрок тога, да супружници не чују једно друго. Заједничким разматрањем могућности ваше породице, можете донети такве одлуке, које нико од вас двоје не би могао да донесе сам. Уколико је одлука донесена заједнички, онда је вероватније да ћете заједно и да почнете њену реализацију. Ваше заједничко расуђивање је пут до тога, да се суштински зближите међусобно. Заједничко расуђивање је веома важан „ероген“ у супружничким осећањима. Брачни пар мора свом браку да посвећује све своје време, снагу и свакојаке почетке, да би и даље подржавали јединство породице, па чак и када деца напусте родитељски дом. Захваљујући отвореном дијалогу о деликатним питањима, можда ћеш у себи осетити некакав „одбрамбени“ став. Уколико си ти као и већина нас, онда можеш очекивати да ће се и у теби појавити то „одбрамбено“ стање. Оно обично затвара та наша најосетљивија и непомирљива места. Али када смо тога свесни, онда у нашој вери можемо наћи извор, који ћемо супротставити том нашем „одбрамбеном“ ставу.
 
О. Филотеј Фарос 
Извор: manastir-lepavina.org

[ВИЛМА]

Znači bila sam 28 godina udata za vucibatinu, to sam shvatila. Sve sam ovo prošla. Doživela prevaru, koja nije bila sporadična već je potrajala izvesno vreme, a ja oprostila i nikad nisam više to pomenula. Trudila se svim silama da vratim i ustoličim ljubav u svom domu. Opet se ponovilo posle više godina i opet bez namere da se prekine, ali ovaj put sa namerom da ode i bez obzira što sam jasno stavila do znanja da je porodica najvažnija i da ću zbog porodice pokušati i ovaj put da oprostim i da ne osuđujem. Pred našim sudom on je podneo tužbu za razvod, on tužitelj, a ja tužena. Sudija mi nije dala niti da progovorim. Njega je pitala ima li šanse za pomirenje (poznaje i njega i dotičnu), a meni je nakon njegovog očekivano negativnog odgovora samo rekla da nema nikakve veze to što bih ja eventualno imala da kažem. Dakle, nimalo bar elementarnog poštovanja prema meni kao žrtvi u ovom slučaju (bilo je i nasilja). Crkveni razvod sam zatražila ja nakon sudskog. Sveštenik je sam sastavio tužbu (poznaje detaljno situaciju) i priložio sudsku presudu. Presuda crkvenog suda kaže da smo oboje krivi. Oboje se možemo ponovo venčati uz dopuštenje. Ne mogu ovo da shvatim, ali je bolelo.

 

 

To u smislu da ne može više niko nikome da "ne da razvod", hvala bogu. Nema više ucena i prisilnog teranja da se ostane u braku sa nekim.

[NinaD]

To u smislu da ne može više niko nikome da "ne da razvod", hvala bogu. Nema više ucena i prisilnog teranja da se ostane u braku sa nekim.

Nije bilo reči o teranju nekoga da ostane u braku sa NEKIM. Postoji još uvek u našem zakonu nešto što se naziva pokušaj mirenja, ali sprovode ga same sudije i to na ovakav način. Sudije su pravnici, a ne psiholozi i porodični terapeuti i nisu kompetentni za taj posao. Svugde u razvijenim zemljama, pa čak i u nerazvijenim, države kroz pokušaj pomirenja daju jasno do znanja da porodicu visoko vrednuju. Ako ne uspe, onda se opet utvrđuje krivica i pruža kakva takva pravda za nedužnu stranu. Ako se porodica manje vrednuje od 17 godina mlađe švalerke, zašto onda ne bismo rasturili sve brakove jer to je sasvim u redu da niko ne može da te prisili da živiš sa NEKIM. Ali, po mom mišljenju, može bar društvo kroz pravosudni sistem da ti kaže da ne činiš dobro što ostavljaš suprugu koja je bila uz tebe kroz sve godine neimaštine, odricanja od svega zbog tvog školovanja i koja te bezrezervno podržavala i pomagala u postizanju tvog cilja (karijera i položaj), a to sve zbog toliko mlađe devojke za koju si ti karta za Holivud. Zvučim ogorčeno i mora biti da jesam, ali tvoj komentar je tako površan, a život je veoma složen. Hiljadu puta mi je bilo teško, ali sam oprostila jer mi je porodica bila važnija od vlastite sebičnosti. Ne razumem to teranje nekoga da živi sa NEKIM. Zar je uz prisilu bio 28 godina u braku? Zar je zbog mlađe devojke supruga koja je bila oslonac, rame za plakanje, odmena u mnogim obavezma, koja je pružala brižnost i ljubav i kojoj se do juče kleo na ljubav, sad odjednom postala NEKO s kim bi se na silu moralo živeti. Zna li ovaj svet danas za grehotu? Kada ni država ni crkva ne cene porodicu šta očekivati od pojedinca.

[Снежана]

@@NinaD,

Разумем твоје огорчење, али ни правници ни психолози ни породични терапеути ни свештеници не могу да натерају неког ни на помирење, а камо ли да заволи некога. Да ли си се заиста запитала шта ти то желиш да одржиш, породицу или твоју представу о породици?

[NinaD]

@@NinaD,

Разумем твоје огорчење, али ни правници ни психолози ни породични терапеути ни свештеници не могу да натерају неког ни на помирење, а камо ли да заволи некога. Да ли си се заиста запитала шта ти то желиш да одржиш, породицу или твоју представу о породици?

Ma ne radi se uopšte o tome. Kada neko želi da ode, voli nekog drugog, normalno bi bilo da to otvoreno kaže, a ne da igra igru, manipuliše, traži način da iz cele priče izađe sa oreolom na glavi. Duga je priča i vrlo mučna. Ni sama ne bih mogla verovati da se sve zaista tako događalo da ne postoje svedoci. I onda, dospeš na sud i očekuješ bar minimum korektnosti, a sudija te gleda kao kriminaca i otvoreno se stavlja na njegovu stranu, mada nema potrebe jer se razvodimo sporazumno, ali može mu valjati. Da ne dužm. Sa mojim problemima ja sam uspela da se izborim tako što za sebe nisam uzela ništa od onog što smo za skoro 30 godina stekli već sam svojim delom obezbedila decu, a ja se preslila kod majke (75) i bake (95) da brinem o njima. Usprkos svemu, ne želim mu nikakvo zlo. Pitam se samo, pored ovakvih zakona i sudova, kako prolaze mnoge druge žene, možda i muževi, koji su svoj život posvetili bračnom drugu i deci, a bili namagarčeni. Da li smo stigli do tačke kada ćemo sklapati predbračne ugovore i znati unapred da poverenje ne postoji. Ko štiti one koji nisu ništa krivi od prevaranata? Moj je problem rešen, ali znam za neke slučajeve gde su nedužni postajali žrtve uz "blagoslov" suda. Malo me pogodilo što je to i kod nas u crkvi isto. Neka politika nemešanja šta li. Cela moja priča dovela me do zaključka da sam neverovatno psihički stabilna, ali mnogi popucaju, a mnogi budu dovedeni na prosjački štap.

[NinaD]

I shvatila sam još nešto. Ona izreka da je za rat i za ljubav potrebno dvoje potpuno je netačna. Može samo jedan da voli, a takođe jedan može i da ratuje i čini zlo.

[JESSY]

[Чунга Лунга]

Tekst audio zapisa koji je u poruci iznad postavila Jessy:

 

 

СВЕШТЕНИК АЛЕКСЕЈ ЈАНГ
ПРАВОСЛАВНИ БРАК




Православно хришћанство је начин живота - не само оно што чинимо недељом ујутро, а потом брзо заборављамо када одемо из Цркве. Начин живота представља укупност наших навика и ставова, мишљења и делања: стил живота, пут у живот. За нас православне, хришћанство је хлеб насушни. И као рибе у води, ми тако морамо пливати у нашој вери. А као Христови следбеници, ми усвајамо наш пут од Христа и његове Цркве а не од мерила данашњег света. Ово постаје најочитије када посетимо неки манастир, где је уређење, дух, сврха живљења - све јасно прожето Православљем.

Већина нас православних хришћана не живи у манастирима; венчани смо; имамо своје куће, децу, посао. Али међу многим венчаним хришћанима такође постоје погрешне представе да њихов живот у Христу не потребује исту преданост коју захтева православно монаштво. Једно је сигурно, сви хришћани, били они у монаштву или не, једнако су позвани од Господа Исуса Христа на покајање и вечно спасење. Нема различитих ''скупина'' православних хришћана - сви су подједнаки и од свих се очекује да буду Христови следбеници, без обзира на то какав је њихов положај у Цркви.

Ипак, за нас хришћане не-монахе веома је тешко да живимо православним начином живота из дана у дан и из године у годину, јер непрестано живимо у друштву које не само да није хришћанско, него је повремено, и све више, непријатељски настројено према нашим хришћанским веровањима. Међутим, то не сме да нас обесхрабри, јер је сам Господ имао ово у виду кад је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! (Мат.10, 16)

Јако упориште и снагу православним мирјанима пружају брак и породичан живот, заједница Богом благословена за спасење свакога члана обитељи. Да бисмо ово у потпуности разумели, морамо сагледати доктринарне основе брака, садржане у Светом Писму и Светом Предању, који јесу будна савест наше Цркве.



Старозаветни и новозаветни погледи на брак


Када погледамо на установу брака, породични живот, на умножење људског рода онако како је описано у Старом Завету, одмах постајемо свесни значаја који се ту придаје продужетку трајања јеврејског народа. Имамо скоро бескрајна породична стабла дата нам у Старом Завету. Али у то време брак није био једини начин за продужетак рода. Деца су се такође добијала кроз обичај конкубината или праксу да се човек ожени удовицом свога брата, иако је можда већ и сам ожењен. Читали смо да је Соломон, на пример, ''имао седам стотина жена, принцеза, и три стотине наложница''; такође, Стари Завет бележи да је краљ Давид ''узео много наложница и жена из Јерусалима након доласка из Хеброна; и много синова и кћери би му рођено.'' Многе од великих личности Старога Завета имале су по више жена и наложница. Истицање значаја умножавања народа нама се чини претераним, а методи његовог спровођења скоро настраним. Међутим, основни разлог оваквога чињења није био величање блуда, већ жеља за потомством. Промискуитет није ни у ком случају опраштан од Бога у време Старога Завета ништа више него ли данас. Али у старозаветна времена Бог је почео да открива човеку каква су Његова очекивања. Постепено видимо да Бог не жели полигамне бракове, наложништво и обичај венчавања братовљеве удовице. Он почиње да смисао брака са рађалачког помера на један виши, духовнији ниво. Коначно, Бог је своје намере учинио врло јасним кроз то како је поступао са људима који суделују у недоличном општењу. Нама, који се сматрамо толико ''културним'', ''ученим'' и ''софистицираним'', Божије се делање може учинити веома окрутним. Али Он је желео да учини да једини извор живота јесте Он, а не плотско сједињавање мужа и жене. А где је Бог, ту може бити само светост и тајанство. Оно што ствара и продужава живот и није ништа друго до тајанство. Светост и тајанство морају бити заштићени и сачувани од светогрђа, нечистоте и непоштовања. Начин на који се Господ разрачунавао са телесним гресима и изопачењима у Старом Завету чини изричитим то да је брак чудесна и света тајна - толико света и тајновита, да било какав телесни грех јесте гнусоба пред Богом која се мора избећи по било коју цену. Али полни аспекти брака ће бити размотрени касније.

Са доласком Христа, брак више није имао за основни циљ продужетак људске врсте и породичне лозе, мада се рађање и даље сматрало битним елементом брака. Али Христос је дошао на свет и донео са собом доказ и васкрсења мртвих, дајући тако хришћанском браку нову сврху и смисао - задобијање вечнога живота мужа, жене и све деце.

Служба приликом венчавања у Православној Цркви почиње речима: ''Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.'' Овај возглас наглашава значај брака, а такође и његову циљ. Према црквеним канонима, они православни хришћани који се венчају изван Цркве бивају одлучени од светих Тајни Цркве. Неки људи су саблажњени овим; они сматрају да је Црква овде престрога. Али питање је: Шта даје пуноважност браку? Са духовног гледишта, шта даје смисао браку? За разлику од свадбених обреда у скоро свим не-православним црквама, брак у Православној Цркви није уговор - на закону заснован споразум којим се измењују завети и обећања између двоје људи. Заправо, браком двоје људи заснивају малу Цркву, породичну Црква, у којој могу славити истинитог Бог и трудити се око спасења својих душа. Та је породична Црква која је послушна Христовој Цркви. Као што Свети Василије Велики каже, природно је венчати се, али то мора бити више од природног, то мора бити свеза, рођена од двоје људи под окриљем Цркве.

Отуда и видимо да је у новозаветна времена намена брака промењена: са примарне сврхе рађања деце, у примарну сврху обезбеђивања начина људскоме роду да спасава своје душе. Сам обред венчања је испуњен богатом симболиком која јасно указује на овај аспект брака.



Мужевљева одговорност


Муж је глава жени...

Знамо да свака организација, свака институција - било црквена: парохија, манастир или световна: банка, предузеће, школа - мора имати главу, управитеља. Тако је и са успешним браком, породица је такође заједница, духовно и телесно устројена. Према Светом Писму и Светом Предању, вођа у браку је муж. Поново, речи светог Апостола Павла: Муж је глава жени... Он је онај који води. Он представља начело ауторитета унутар породице. Као што је свештеник духовни вођа пастве, одговоран пред Богом за своје парохијане, и зато духовни ауторитет у парохији, тако је и муж свештеник у својој породици, одговоран за давање основног тона породичном животу.

Ово не значи да је он изнад своје жене. У Христовим очима сви су једнаки; нема ни мушкога ни женскога. У ствари, брак је свеза једнаких. Нека не буде забуне: нема места никаквом ниподаштавању било какве врсте у православљу. То што је глава, не даје мужу било какву диктаторску, тиранску, самовољну или апсолутну власт над његовом женом и децом. Ипак, као сваки значајнан положај, и мужевљев прате одређене одговорности, које су веома тешке, али такође и веома изазовне и потенцијално креативне. Свето Писмо нам говори да муж мора волети жену као што је Христос заволео Цркву и дао Себе за њу (Ефес.5,25) Много хришћанских мужева има мало представе о томе шта оваква љубав значи. У свету, ''љубав'' обично упућује на телесну љубав или сентименталну, романтичну љубав. Ово нема ничег заједничког са хришћанским поимањем љубави. Сетите се само Христових речи ученицима: Нема веће љубави од оне да човек положи живот свој за другога. Љубав, дакле, са хришћанског становишта, значи жртву, само-порицање. Муж мора да исказује толико бриге, старања, нежности, пажње, поштовања и обзирности према својој жени колико и Христос за своју Цркву. Мужевљево старање мора бити толико да се протегне и до саме смрти. Баш онако као што је Господ Исус Христос страдао из љубави за своју Цркву, тако исто и Православни супруг мора да принесе све - чак и свој живот ако је неопходно - за своју супругу. И поново, Свети Апостол Павле каже, Муж је глава жени као што је Христос глава Цркви... Ми знамо каква је врста главе Господ био: Он је прао ноге Својим ученицима. Према нашем Спаситељу, бити глава, бити први, значи служити - предњачити у пружању љубави, разумевања, стрпљења, у пружању заштите својој породици. Ово је пример вожда, главе, какав је муж призван да буде. И када је он такав вођа, он је прави човек, истинити човек, веран својој боголико устројеној природи.

Мудра жена ће охрабривати свога супруга да буде такав човек; она неће покушавати да преузме тај положај ауторитета за себе. Психолози тврде да је гнев који жена осећа према човеку који јој је дозволио да уместо њега она буде глава породице, јесте најдубљи могући гнев. Тако се данас открива да многи случајеви деликвенције, па чак и душевних болести, долазе из домова где отац није глава куће, извор саосећања, љубави и заштите.

Мужевљева дужност да пружа љубав својој жени и породици не дозвољава му да застрашује жену. Он не сме да третира своју супругу као унајмљеног слугу - што многи мушкарци чине. Ево шта Свети Јован Златоусти има да каже о овоме:

''Заиста, слугу ће можда човек и привезати страхом; али не, ни њега неће, јер ће и он тражити начин да избегне и оде. Али ти свога животног друга, мајку своје деце, извор свих својих радости, не би требало да везујеш страхом и претњама, него љубављу и благом нарави. Јер, какво је то јединство где се жена плаши мужа? И какво ће задовољство муж имати ако са својом женом општи као са робињом, а не као са супругом која га воли по својој слободној вољи? Чак ако у нечему због ње и пострадаш, не кажњавај је, јер ни Христос није тако учинио за Цркву.''

Мушкарци, мужеви, права љубав за нас почиње када дајемо од својег другима. Ми заиста почињемо да волимо - у хришћанском смислу - када ми први дајемо. Један супруг се једном пожалио Светом Јовану Златоустом да га његова жена не воли. Светитељ му је одговорио: ''Иди кући и воли ти њу''. ''Али не разумете ме, рекао је тај супружник, како ја да волим њу када она не воли мене?'' ''Иди кући и воли ти њу'', Светитељ понови. И имао је право. Тамо где нема љубави, морамо дометнути мало своје, па ћемо је наћи.

Често се мужеви жале свештенику да их жена не воли. Тада свештеник открије да муж не ходи својим путем пружања љубави; он једноставно седи и тражи да буде вољен, отприлике као неки идол који чека да му служе и обожавају га. Такав муж мора да спозна да једини начин примања трајне љубави у браку јесте и њено давање. У животу обично примамо оно што дајемо: ако мрзимо - примамо мржњу; али ако пружамо љубав, заузврат и ми добијамо љубав.

Црквени Оци поручују да мужеви хришћани морају да воле своје жене више неголи своје световне послове, јер нема већег успеха од среће у дому; и ниједан успех који ми мушкарци у животу остваримо неће ништа значити ако оманемо у свом дому. Наше породице заслужују најбоље. Има нас исувише мушкараца данас који радимо најбоље што знамо изван, у свету, а најслабије код куће. Из тога разлога, Црквени Оци нам говоре да поставимо као највећу вредност труд који улажу наше жене и да будемо више жељни боравка код куће са њима неголи на неком свом послу. Мужеви, и ви будући мужеви, чујмо зато срцима ове речи једног човека из двадесетог века, Француза Анри Мориса:

''Обавезао сам себе зацео живот; изабрао сам; од сада моја тежња неће бити да тражим некога ко би ми удовољавао, већ да удовољим оној коју сам изабрао...''



Одговорност жене


Свети Апостол Павле говори: Жене, покоравајте се својим мужевима, као Господу... Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима (Ефес.5,22-24).

Данашње друштво, поготово овде у Америци и нарочито у јавном мњењу - филмовима, телевизији, новинама, књигама - презире врлину послушности. Ми смо место тога, побуђивани на сваком ћошку да ''урадимо по своме'', да се старамо ''под бројем један'' да удовољимо нашем сваком хиру и жељи. Али православни брак није, као што поменусмо, део овог световног или посветовљеног друштва. Његов циљ и циљеви друштва нису само различити; они су потпуно супротстављени. Сврха хришћанскога брака је вечни живот на Небесима са Господом Исусом Христом; сврха, пак, световног друштва јесте задовољство, уживање овде и сада и особито самоугађање и самовоља.

Нама је откривено Светим Писмом и Предањем да је послушност у ствари проводник ка хришћанском савршенству - и да послушност и покорност само потпомажу да се убрза борба за достизање врлинског живота. На другој страни, самовоља само појачава страст гордости и удаљава појединца од хришћанског пута мишљења и живљења. Митрополит Антоније Храповицки пише:

''Ако желите да будете добра, паметна особа а не глупава овца, само још једна у стаду, онда се не саглашавајте са својим савременицима који пропадају духовно и телесно; не идите путем самовоље, већ путем послушања. Само тада ћете бити личност. Тада ћете, вероватно... ви сами... сачувати своју веру и срце неповређеним, душу часном, неће вас ломити ветрови и олује као парче лима, онако како то бива са вашим савременицима.''

Сам Господ је најсавршенији пример послушања, јер је Својом послушношћу вољи Очевој Он отишао на страдања и смрт нас ради, и из греха нас извео у слободу и спасење.

Сви смо ми видели, неком приликом, примере породица где жена руководи, где ''носи панталоне''. И шта подразумевамо под тим неспретним изразом? Мисли се на то да је супруга преузела положај руководећег у породици и да покушава да буде глава своме мужу. Ово се може десити јер је супруг слаба личност - или веома себичан и презаузет да преузме своје праве одговорности; или може бити да жена има неки духовни или емоционални проблем који је гони да жели власт и моћ. У таквим случајевима жена је често жустра и љутита особа, што се одражава и на њено понашање изван породице. Таквој жени недостају основне врлине женствености - нежност, кротост, доброта. Где год је тако, ту постоје само осећања очаја, незадовољства, разочарања па чак и беса међу укућанима. Једна од првих ствари које свештеник мора ту урадити јесте да покуша да убеди мужа да почне да преузима улогу главе породице а мора такође да наговори жену да препусти нешто од власти која јој по праву не припада.

Треба рећи да овакви ставови нису искључиви: постоје тренуци када је потребно да жена покаже своју јачину или да муж послуша своју жену. У многим зрелим, духовно развијеним браковима, повезаност мужа и жене прераста у узајамну послушност.



Показатељи успешног брака

Искуство нас учи да када се двоје људи венчају, одмах почињу да откривају колико се у ствари разликују. Чињеница је, ми почињемо да се упознајемо тек у браку. Живимо бринући исувише само о себи. Заиста нам је потребан неко други да нам помогне да упознамо себе саме. Једна од неочекиваних предности квалитетног брака јесте и та што она пружа сопственог психијатра: узорна супруга ће увек радо саслушати свога мужа без потребе да за те услуге буде и плаћена! Познато нам је да многи емоционални стресови настају када особа са нагомиланим сопственим проблемима то нема са киме да подели. У добром браку, муж и жена деле своје бреме међусобно, потпомажући се и то безрезервно, не оптерећујући себе помислима како ће то онај други можда схватити.

Брак није мисионарски подухват! Довољно је што има своје подразумеване потешкоће и искушења, да би га сад још и супружник додатно отежавао покушавајући да сасвим промени и преобликује оног другог. Једна од најчешћих и највећих илузија младих супружника јесте жеља и очекивање да промени оног другог.

Истинита љубав не присиљава никога, не захтева промену; она подразумева узрастање. Како? Прво, прихватањем свога супружника онаквим какав је. Када се венчавамо, ми се не заветујемо да ћемо мењати оног другог, већ да ћемо га волети онаквог какав је. Најбоља ствар коју муж може учинити да утиче на своју жену или обратно, јесте да мења себе самога, да исправља своје недостатке држећи се поука које је Господ упутио својим ученицима.

За неверност у браку сматрамо чин када једно од њих изврши прељубу. Али стварност је, ми нисмо верни и одани ни када посао, родитеље, свој хоби или било шта друго стављамо испред свога супружника. То је такође невера. И ко год није спреман да стави свога супружника испред каријере, испред родитеља, пријатеља и просте забаве, није спреман за брак - и такав брак ће пропасти. Брак је за одрасле, није за децу.

Ако уметнеш прво дугме у одговарајућу гајку свога одела и остала дугмад ће бити на своме месту. Али ако се оно прво дугме стави у другу рупу, ништа неће бити на свом месту. Ради се томе да прве, најважније ствари треба да буду на првом месту, да се поштују приоритети. Исто је тако и у браку. Мужеви, ако држите ваше жене на првом месту - и жене, ако то исто чините - све остало ће доћи на право место у брачноме животу.

Има много карактеристика успешног брака, али по мом мишљењу ове три су најбитније:

1. Похвала. Ниједан брак неће напредовати ако у њему нема похвале. Свако у животу потребује поштовање у нечему и од некога. И ништа не може убити љубав брже од непрестаног куђења. Када се мужеви и жене похваљују узајамно - у малим или у битним стварима - тиме заправо говоре једно другоме: волим те; ценим те. Похвала храни добар брак. И то је оно што највише недостаје данашњим браковима.

2. Праштање. Праштање је кључно за срећан брак. Када ме парови питају: ''Да ли наш брак може опстати?'', мој је одговор увек: ''Наравно, под условом да сте спремни да праштате једно другом.'' А то опраштање не треба да постоји само после већих потреса унутар породице. Оно треба да буде свакодневно. У успешном браку, муж и жена непрестано траже опроштај једно од другог. Када то не чинимо, ране не зацељују. Само се све више међусобно удаљавамо. Бивамо све хладнији једно према другом и не примамо благослов који Бог шаље на мужеве и жене који праштају једно другом.

3. Време. Успешан брак потребује време. То се не дешава преко ноћи. Он мора да узраста. Дугачак је и напоран то процес; као и све праве ствари у животу, то се остварује кроз сталан труд и одрицања. Они међу вама који још нисте венчани или намеравате да то учините, запамтите ово: живимо у свету који тражи моментално задовољење потреба - хоћемо оно што ми хоћемо и то када нам се прохте а то је одмах! То нестрпљење са наше стране је погубно по брак, чак и у Православној Цркви. Ако немамо стрпљења једно за друго и ако нисмо спремни да се много година проведемо радећи на њему, онда нам је брак унапред осуђен на пропаст.

Ниједан брак није довољно добар да не би могао бити бољи и ниједан није толико лош да се не може побољшати - под условом да су они од којих то зависи, спремни да Божјом благодаћу заједно узрастају ка пуноти Христовој, који је и дошао ''не да му служе, него да служи.''

Основни и кључни предуслов за добар брак јесте способност напредовања. Незрелост је један од највећих проблема због којих пропада брак. Сигурно је, ми сви улазимо у брак са личним асортиманом незрелости и лоших навика. Али морамо научити да их превазилазимо. Када сам био дете, поучава Свети Апостол Павле, размишљао сам као дете. Говорио сам као дете, схватао као дете. Али када сам одрастао, одбацио сам детињарије. И колико је заиста зарад срећног брака потребно одбацити детињарије: неодговорност, тврдоглавост, саможивост, несаосећајност, ћудљивост, љубомору. Колико је важно молити се свакога дана: ''О Боже, помози ми да узрастам... да се преиспитујем...да сагледавам потребе и осећања моје жене/мужа, и да прихватим одговорност коју је Бог наложио на мене.''

 

Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/Lat_PravoslavniBrakJang.htm

[JESSY]

Иларион (Алфејев)   О БРАКУ 

Из књиге „Ви сте светлост свету"

Будући да сам монах, ја на крају крајева, ништа о браку не могу рећи из сопственог искуства. Оно на чему ја заснивам (ово предавање) је искуство контаката са јако много људи, међу којима и брачних парова, са којима сам близак и са којима се знам много година.

Црква брак схвата као тајну, при чему није тајна само венчање, него сав брак као савез мужа и жене. Ни једна религија, ни један поглед на свет не односи се према браку тако као хришћанство које благослови чудо сједињења двоје људи у једно тело, једну душу и један дух.

Далеко од тога да се чврст брак гаранртује венчањем. Бива да су људи ступили у црквени брак, над њима је било извршено венчање по свим канонима, а брак се није сачувао, распао се. И насупрот, могуће је навести много примера, када се из овог или оног разлога супружници нису венчали, али су притом кроз многе године живели као једна нераздвојна целина, као јака хришћанска породица.

Ја мислим да постоје две врсте (=типова) бракова. Први – брак као тајна, други – брак као заједничко живљење. Брак као тајна је када су два човека сједињени један са другим толико потпуно, дубоко и нераздвојно, да не могу замислити да живе једно без другог, када дају завет верности једно другом не само у овом (=земном) животу, већ и за сву вечност која потом следи.

Образцем брака као тајне може послужити судбина првог супружничког пара у историји – Адама и Еве. Они су били створени због заједничког постојања, Господ их је дао једно другоме. Они су принели једно друго као дар, за њих није било избора, није било колебања. Они су заједно живели у рају, заједно били изгнани из раја, заједно су почели живот на земљи, заједно рађали децу, заједно преживели Авељеву смрт и друге невоље које су их притискале. Они су отишли у други свет и заједно се појавили у аду. На икони Силаска у ад изображен је Христос Који изводи из ада то двоје људи, који су сачували верност једно другом како у рају тако и у аду, како у радости, тако и у невољама, како у данима успеха тако и у тренуцима пада. Они су заједно живели, заједно умрли и заједно васкрсли. Није више реч о две људске судбине, већ о једној судбини двоје људи свезаних нераскидиво, вечно.

Тајанствен је брак који је закључен из љубави, по узајамној сагласности, али израста у нешто далеко више него почетна заљубљеност. У таквом браку, код супружника постоји решеност да се заједно преживе не само светли, него и тешки тренуци, не само све (оно) добро и прекрасно, већ и горко, са чиме је неизбежно повезан живот на земљи.

Често брак почиње истинском, горећом, искреном заљубљеношћу. Људи дају завет верности једно другом налазећи се у стању замаха, полета, надахнућа, а некада и заноса, заслепљења. Заљубљени у почетку виде једно у другом само (оно) добро, идеализују једно друго. Али занос временом пролази, празник се смењује свакидашњицом и тада супружници с горчином почињу да сагледавају недостатке једно другог. Много тога што се раније показало жарко и прекрасно, сада се показује мутно, безбојно, тамно. Такво уочавање може наступити и кроз неколико месеци и кроз неколико година. Ако супружници успеју да певазиђу ову кризу, преживе је заједно, брак ће се сачувати, а ако не успеју, брак пуца и почиње се кретати ка разводу.

Брак као тајна може постојати само у том случају ако он од самог почетка – и чак још пре почетка – одговара оним потребама које су предочене браку хришћанске Цркве. Зашто је Црква установила строга правила, која се нарочито односе на узајамним односима између женика и невесте до брака? Зашто постоје одвојено заручење и венчање који су се у старини савршавали у различито време и временска разлика између њих је каткад износила и по неколико година? Данас, као по правилу, и заручење и венчање се савршавају истовремено, али првобитни смисао тих двају догађаја је потпуно различит. Заручење је сведочило да су муж и жена решили да припадају једно другом, да су они једно другом дали завет верности, то јест, у суштини већ су ступили у брак, али њихов брак до венчања још није потпун породични живот; они, посебно, треба да се уздржавају од супружничког општења. Они се сусрећу и растају и то искуство заједничког борављења и растајања удара темељ на коме ће затим бити изграђено чврсто здање брака.

У наше време брак се неретко распада управо зато што није имао чврсту основу: све је било изграђено на краткотрајном заносу, када људи не успевши да забију стуб у земљу, одреде какав треба да буде „дизајн" њиховог будућег дома, одмах почињу да подижу зидове. Такав дом се неизбежно показује да је изграђен на песку. Дуну ветрови, разаспу песак и он пада. Црква је управо зато за супружнике установила припремни период, да би муж и жена могли да изграде брак не само на страсном полном привлачењу, већ на нечему далеко дубљем – на душевном, духовном и емоционалном јединству, на заједничким жељама да дају живот једно другом.

      Тајанствени брак се, ако се тако може рећи, састоји у горућем срцу, али у трезвеној глави. Журба је овде неумесна. Муж и жена треба да имају довољно времена да би првобитна привлачност која ризикује да прође била испитана временом. Искуство заједничког и одвојеног пребивања треба да им да одговор на питање да ли су они спремни да живе заједно, да ли је сваки од њих спреман да каже: „Да, то је управо тај човек, с којим ја могу да поделим сав свој живот, коме могу дати све што имам".

      Немогуће је закључити брак ако у једној страни постоји ма каква сумња, у вези са правилношћу избора. Немогуће је ићи под венац, ако негде, па макар на најудаљенијем хоризонту постоји „трећи". Због тога док постоји двосмисленост, док постоје  сумња и колебање немогуће је журити са закључивањем брачне везе. А ако је припремни период прошао а људи не само да се нису одаљили (=разљубили) једно од другог, већ напротив, они су се још јаче привезали једно за друго, сродили се, схватили да су они спремни да сједине своје судбе, онда након венчања њихов брак задобија завршетак, задобија пуноћу кроз физичку блискост.

Постоји лажно, погрешно мишљење, да је Црква против супружничког општења, да оно, по учењу Цркве треба да буде сведено на минимум. Неки свештеници шире мишљење, издавајући га за учење Цркве, о томе, да је општење супружника у браку допустиво искључиво у циљу рађања деце, то јест, ради зачећа новорођенчади; а у сво остало време од полног општења се треба уздржавати. То није учење Цркве и никада није било такво. Бог не би створио људе таквима какви они јесу, не би ставио мужа и жену да привлаче једно друго, ако би све то било потребно искључиво ради рађања деце. Супружничка блискост има своју вредност и свој смисао, постајући нераздвојни део брачне свезе. На крају крајева, Црква је установила одређење дане и периоде, када се супружници позивају на уздржање од брачног општења – то је време Великог поста и других постова, то је оно време које Црква даје због тога да би се људи могли концетрисати на духовни живот, време аскетског подвига, испитивања. Обраћајући се супрузима, апостол Павле говори: „не забрањујте се једно другом, осим по договору, на време, ради упражњавања поста и молитве, а потом опет будите заједно, да вас сатана не би искушао вашим неуздржањем" (1Кор 7;5).

Брак – то је могућност за супружнике да непрекидно откривају нешто једно у другом, да изнова упознају једно друго. У том смислу живот у браку се може упоредити са религиозним животом, са богоопштењем. Спљашњи облик нашег општења са Богом из дана у дан је један те исти. Ми читамо једне исте молитве, долазимо на једну исту Литургију – све то остаје непромењиво током нашег живота. Али ако уз то ми озбиљно и дубоко живимо религиозним животом, ми сваки пут откривамо у уобичајеним речима нови смисао и нови садржај. И Бог нам се открива кроз те молитве и богослужења сваки пут другачије, ново. Свака Литургија, сваки сусрет са Богом у молитви – то је неко откриће. У богоопштењу нема ничег монотоног, рутинског, свакодневног, обичног. Тако и у браку. У њему супружници без обзира на то што се навикавају једно на друго, спознају навике, способности и могућности једно другог, ипак не престају да откривају једно друго, и за њих заједнички живот не престаје да буде празник свакодневног откровења, стицања нечег новог и прекрасног у блиском човеку. Свежина узајамног опажања у таквом браку не пролази, не ишчезава. Цвеће којим је почело заједничарење заљубљених у младости, не вене, остаје да вечно цвета.

Супружници су у браку позвани да узајамно допуњују једно друго. Веома је важно научити да се види и цени у другом оно чега нема у теби.

У браку људи сазнају то да, да се нису срели, остали би непотпуни, несавршени. Али то не значи да је брак једина могућност самореализације. Постоје и други путеви. Постоји и пут безбрачности, пут монаштва, када све оно што човеку недостаје, у њему се допуњује, не другим људском личношћу, већ Самим Богом, када сама благодат Божија „немоћи исцељује и недостатке допуњује".

У чему се брак као заједничко живљење разликује од брака као тајне? Брак као заједничко живљење означава да је у једном тренутку судбина спојила двоје људи, али међу њима нема те заједнице, тог јединства које је неопходно за брак, да би он постао тајна. Живот двоје (људи), али у сваком свој (сопствени) живот, своји интереси. Они би се давно развели, али их животне околности приморавају да остануи заједно, зато што је, например, немогуће поделити стан. Такав брак, био он „венчани" или „невенчани", не поседује оне особине које треба да поседује хришћански брак, када је, као што говори апостол Павле, муж за жену оно што је Христос за Цркву, и жена за мужа оно што Црква за Христа. У таквом браку одсуствује тесна, нераздвојна узајамност, верност, жртвена љубав. Људи у таквом браку не преступају кроз свој егоизам, и проживевши много, много година остају затворени сами у себе, значи, туђи једно другом.

У сваком браку започетом као простом заједничком живљењу, постоји потенцијал прерастања у тајну, уколико супружници раде над собом, уколико они стреме да се уподобе односу Христа и Цркве. Брак који је започео као заједничко живљење, може добити нову особину, ако супружници схвате брак као могућност да се израсте у неко ново јединство, уђе у другу димензију, победи свој егоизам и затвореност. Веома је важно научити подносити испитивања. Није мање важно учити се подносити недостатке једно другог. Нема људи, нити супружничких парова у којима нема недостатака. Нема породица где би све ишло идеално и глатко. Али ако супружници желе да њихов брак буде тајна, ако желе да створе истинску, потпуну породицу, они треба да се заједно боре са недостацима, примајући их, не као недостатке друге половине, него као своје сопствене.

Веома је важно, да не буде ни друге крајности, када узајамна привезаност, љубав и верност постану извор ревности, деспотизма и духовног насиља. То се дешава када један од супруга схвата другу половину као сопственост, подозрева његову или њену неверност, у свему види опасност. Веома је важно да при духовном, душевном и телесном јединству супружници могу да не посежу на слободу другога, уважавају у њему личност, да сваки признаје другоме право на могућност да има какав-такав свој живот мимо оног који протиче у породичном кругу. Та слобода, природно не би требала да буде слобода од брачних обавеза, од моралних норми, али она би требала да помогне човеку да у браку, као и у другим начинима живота открије своју индивидуалност.

Посебна тема (су) деца. Када се у породици роди прво новорођенче, брачни односи супружника ступају у нову фазу: појављује се трећа лице, које се, посебно у првим годинама свога живота налази у потпуној зависности од родитеља – не само у физичкој, материјалној, већ и у духовној. Све то што се дешава с родитељима и између њих,неизбежно се одражава на децу. Ако је брак родитеља тајински, потпуни хришћански брак, који је заснован на љубави и самопожртвовању, ако супрузи посећују цркву, заједно се моле, од првих година дете приопштавају црквеном животу, оној благодати коју деца несвесно задобијају, али која им се даје толико обилно, а некада и обилније него одраслима, онда у таквој породици дете расте у хармонији с родитељима, с онима који га окружују, са самим собом и са Богом. А ако у супружничким односима постоји дисхармонија, ако је њихово заједничко бивствовање у бољем случају само заједничко живљење, онда дете на може у себе упити осећање јединства и сједињења са својим родитељима, јер тога осећања нема (ни) између њих.

Шта се збива са људима ако их брак не саставља? Они се или разводе или живе заједно услед ових илионих околности. И овде је потребно рћи шта је боље.

Са једне стране, сваки је развод – трагедија. Црква не поздравља развод, сматрајући га за противприродан, јер ако је савез мужа и жене закључен, онда се он треба продужити и у овом и у будућем животу. С друге стране Христос говори да је развод допустив због прељубе (Мт. 5;32). Постоје и друге ситуације у којима је развод не само допустив, него и пожељан. Има породица где се заједнички живот претвара у мучење., например, када један од супружника страда од алкохолизма или наркоманије, када су у породици непрекидни скандали, свађе, када муж бије жену или децу и.т.д. Ја не мислим да у том случају, чак иако је брак венчани, Црква треба да настоји на очувању породице.

Има случајева када се брак очувавајући се „формално", распада се „де-факто", када супрузи сваки живе свој живот, варају једно друго, али притом сматрају да ради деце треба сачувати изглед породице, зато што ће, ако се они разведу, деца бити траумирана.заиста, развод родитеља, као по правилу, код деце изазива дубоку трауму, рану, која се можда неће залечити кроз сав наредни живот. И више од тога, непотпуне породице, породице у којима нема било оца, било мајке често се показују као узрок многих тешкоћа за дете, зато што код њега отсуствује искуство потпуних и пунокрвних породничних односа. У чину васпитања детета, сваки од родитеља имаразличите и узајамно допуњујуће функције – оно што детету даје отац, то му не може дати мати, оно што је недоступно оцу, даје мати. Али ако одрасли само стварају привид, да је код њих све прекрасно, када у самој ствари није тако, деца осећају фалш, при чему, боље млађа него старија. Дете не можеш обманути. Може бити да они то не умеју да рационално објасне, али на подсвесном и емоционалном плану осећаће лаж. Неизвесно је шта је у том случају боље за родитеље – да се разведу или да продуже да стварају наизглед породицу.

Желео бих да још нагласим, да за то, да брак постоји као тајна, неопходно је строго следити хришћанске моралне норме. Не треба мислити да, ако Црква, например, препоручује будућим супружницима да се до венчања суздржавају од супружничке блискости, да је та потреба заснована на неким застарелим средњовековним нормама, и да, пошто данас млади живе другачије, није обавезно то све сачувати. Те норме нису случајно биле установљене. Оне су поверене кроз многе векове животима многих поколења. У наше време се многи бракови распадају управо зато што су они закључени без тврде основе. Довољно је да млади људи осете заљубљеност – и они иду матичару или олтару. Али за неко време показује се да се „не усаглашавају карактери", а уствари они једноставно нису успели боље да упознају једно друго.

Зато, што су муж и жена који ступају у брак ближе тим моралним нормама које је установила Црква, што строже они буду сачували те норме, тим су веће шансе за то да њихов заједнички живот заиста постане тајна, свакоднени празник, што и треба да буде хришћански брак.

[JESSY]

 Да ли се супружничке свезе очувавају и након смрти? Јер Христос је рекао да се у царству Божијем неће ни женити ни удавати...

-                У будућем веку се неће ни женити ни удавати, али, како ја мислим, неће се ни разводити. Они људи, који су овде, на земљи, ступили у брак, тамо, на крају крајева, неће више ступати у њега. Али на питање да ли се и тамо очувава супружничко јединство, које је овде закључено и овде израсло и формирало се, поставши тајном, мислим да је могуће одговорити потпуно потврдно: да, очувава се. И на Страшном Суду ће, како ја мислим, такви супружници заједно стајати. А ако људи живе заједно, али без љубави, без узајамног схватања, онда то на крају крајева није потпуни брак. Такво заједничко живљење може трајати до смрти једног од супружника. Али у будућем веку ти ће људи остати туђи једно другом, зато што су и овде били туђи.

-                Нацртали сте прекрасну слику идеалног брака. Али, ето, човек је грешан, и пошто нико од нас није идеалан, онда, по мени, уопште и неможе бити идеалног брака, већ може бити једино стремљења ка њему, осећање богоостављености, тако и у браку, мислим да су такве етапе неизбежне. Зато, да би брак постојао као тајна, треба да буде непрекидна творевина двоје.

-                На крају крајева, нема идеалних супружника, али има бракова који, ако и нису идеални, али у сваком случају одговарају ономе што се назива хришћански брак. Ја мислим да ствар и јесте у томе, да се из свезе двоје људи који су далеко од идеалних, који су решили да сједине судбине и да живе тако да се  недостаци једног допуњују достојанствима другог, може се појавити нешто, ако не идеално, а онда јако приближно идеалу правог хришћанског живота.
 

[Лапис Лазули]

www.kurir.rs/zabava/zena/ceo-svet-zaluden-ruskim-lekarom-ove-savete-o-deci-svako-mora-da-procita-clanak-1970707

[Ненад Р.]

Једини исправан брак је брак из љубави, у супротном, то је брак из присиле или из интереса, треће не постоји.

[Sanja Т.]

Једини исправан брак је брак из љубави, у супротном, то је брак из присиле или из интереса, треће не постоји.

Из освете? :.mislise.

[Рапсоди]

   петак, 17. јуни 2011.Како издржати самоћу када човек није у браку?

 

 

Епископ Јегарски Порфирије (Перић

Самоћа није категорија хоризонтале, и ми кад осећамо самоћу ми осећамо самољубље али самољубље као одсуства љубави према Богу.

Јер ако ми имамо заједницу са Богом и знамо да нас Бог воли, ми за друштво имамо најнеопходнијег, за пријатеља некога који је најпотребнији нама.

Дакле, ако имао Бога за пријатеља, ако смо са њим у заједници ми онда никада не можемо бити сами, и ако се трудимо да узвратимо у ту заједницу  увек ћемо бити у заједници са свима онима који су чланови евхаристијске заједнице, али опет и опет.. по мери нашег подвига и по мери наше љубави.

Дакле, кад год се осећамо да смо усамљени, да смо тужни, да смо напуштени, да нас нико не разуме морамо знати да имамо проблема са собом и са својим егоизмом и то је наш највећи непријатељ.

Морамо знати да се онда укључила у наш живот више него што је то потребно логика на уштрб љубави.

Логика има потребу да брани свој его, да брани своја права, према томе нема другог излаза него да пођемо путем крста, да пођемо путем распећа и путем жртве али увек имајући на уму Христа.

Зато што, ако ми хоћемо да испуњавамо заповести о љубави Божијој, заповест о жртви а при томе се не сећамо Христа, то ће нам онда постати терет и постаће мука.

То је као кад имате конфликт са неким нпр. муж са женом и сад муж зна,  да он треба да отрпи јер то каже Јеванђеље, а уопште се не сећа Христа и не види у томе могућност да у томе учествује у крсту Христовом, онда то његово трпљење ће постати гутање.

У ствари, трпљење када је у Христу и Христа ради, онда је то трпљење које ослобађа, које афирмише и које је пут у радост пут у живот.

Све зависи од нашег односа са Христом, нема ту много мудровања, све заиста једноставно. Све је врло, врло једноставно.

Христос воли сваког од нас на непоновљив начин и заувек, и тако какав јесте и Христос је сваког од нас већ васкрсао јер је већ смрт победио. Ту онда нема много мудровања, него само да препознамо и почнемо да живимо у складу са том љубављу такви какви смо, немоћни и јадни, искомплексирани и шта све не, али ћемо ићи мало по мало напред.

Ако ми међутим будемо чистунци, не пушимо, не пијемо, трпимо, лишавамо се разних природних својих потреба, јер све оно што се извитопери у грех и страст у основи и у потенцијалу постоји као богом дани природни потенцијал за љубав.

Ако ми дакле лишавамо себе свега што захтева наша природа, а не чинимо то Христа ради, не сећамо се Христа онда ћемо у најмању руку запасти у психозу.

Значи Христос је центар, и он је Истина, Он је Пут, Он је Живот. Према томе морамо се непрестано сећати Христа,  живети у Њему, живети за  Њега и онда ћемо на своје питање добити лак и једноставан одговор а увек ћемо бити радосни.

[Лапис Лазули]

Жена треба да има поштовање према свом мужу. Муж треба да воли своју жену. Али данас, људи тумаче Јеванђеље наопако, и по том тумачењу изједначавају све, а затим се породица распада. "Жена би требало да буде послушна," - каже муж. Али, ако немаш љубави, не можеш ни мачку натерати да ти буде послушна ... Старац Пајсије Светогорац