Брак - заједница мушкарца и жене

[Кратос]

 Kuća i imanje nasleđuje se od otaca; a od Gospoda je razumna žena

 

 

 

Ako se budem oženio nekom nerazumnom znaću da nije od Gospoda 

[Лапис Лазули]

 Kuća i imanje nasleđuje se od otaca; a od Gospoda je razumna žena[/size]

 

 

 

Ako se budem oženio nekom nerazumnom znaću da nije od Gospoda 

Bolje to gledaj pre nego se ozenis posle ti nista ne vredi jer tvoje je da se ponasas sa ljubavlju ako si hriscanin a ona ako nije nema obavezu da bude razumna:D

[Кратос]

Bolje to gledaj pre nego se ozenis posle ti nista ne vredi jer tvoje je da se ponasas sa ljubavlju ako si hriscanin a ona ako nije nema obavezu da bude razumna:D

Sa ljubavlju ću joj,ako je nerauzmna,dati knjigu otpusnu.

Samo srpkinja,pravoslavka dolazi u obzir.

[Лапис Лазули]

Sa ljubavlju ću joj,ako je nerauzmna,dati knjigu otpusnu.

E time svedocis netrpljenje i neljubav a to nije hriscanski ni malo !

[Лапис Лазули]

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/10/21/umece-cuvanja-ljubavi-zalaze-se-u-detinjstvu/

[Снежана]

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/10/21/umece-cuvanja-ljubavi-zalaze-se-u-detinjstvu/

Умеће чувања љубави залаже се у детињству

 

Куда одлази љубав?

 

 

Који су узроци развода и растанака? Зашто љубав одлази, нестаје? Највероватније зато што ми бивамо савршено неприпремљени за њен долазак. Ми одрастамо у породицама у којима родитељи ништа не говоре деци о суштини љубави, савршено не умеју да изразе своју родитељску љубав према деци како би деца осетила срећу од тога што су они вољени.

По свуда деца у својим породицама могу да посматрају само „анти-љубав“ – свађу, мржњу, стремљење да се под било коју цену истрајава на своме и да се свете свом увредиоцу. При том духовна основа истинске љубави се подрива, зато што, сагласно Јеванђељу, Љубав је свагда жртвена, она „…се не преузноси, не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло… (1 Кор. 13, 4-5).

Сви родитељи који се обраћају за помоћ дечијем психологуу, говоре да они, наравно, воле своју децу и чине све неопходно за њих, но ту се поставља питање шта они под тим подразумевају. При краћем разматрању показује се да они воле не тако како је Христос заповедио, него тако како умеју, реализујући позицију родитељског егоизма, а брину се они у првом реду не о души детета, него о томе, како га нахранити, напојити, поставити у кревет и проверити да ли је домаћи урађен.

Треба ли се чудити томе што у таквим породицама израстају инфантилна деца-потрошачи (потребитељи), који имају осакаћено самољубље, комплекс ниже вредности (непуноцености) и подављено духовно достојанство човека. Отискујући се на пучину самосталног живота, млади, момци и девојке, имајући такво окрњено, дефектно самосазнање, стреме се да построје свој лични живот „на песку“ жеђи за самоутврђивањем, гордости и сујете (тшчеславија).

„Недољубљени“ у детињству сопственим родитељима млади људи маштају о томе да нађу такву љубав при којој ће од љубљен-е/ог да добију нежност, бригу, пажњу и материјално благостање. Док истинска љубав свагда тражи могућност да се да другом, да посвети блиском човеку и себе и свој живот. Грешка у поставкама и очекивањима у односу на свој будући породични живот у младих бива тако велика да се фактички већ на свадби може предсказати скори развод.

Дело је у томе што после познанства, на првом етапу узајамних односа млади људи осећају истинску привлачност и интерес једно ка другом. Појављује се заљубљеност која их очарава, буквално „омађија“ младића и девојку. Буквално све: спољашњи изглед, мисли, речи и поступци, – чине се интересантним, прекрасним. Сви најбољи душевни квалитети се примећују и пројављују у општењу, и то је за обоје веома вредно.

У то се време лако и слободно дише, хоће се свему веровати и тако је лако давати узајамна обећања. Чини се да ће та сказка да траје на сав живот… Но не! После кратког периода, отприлике 2-3 месеца, само што почне реалан заједнички живот с његовим неминовним проблемима и бригама о конкретним ситуацијама, идилија се прекида.

На површину испливава оно све најгоре, све ниско, све оно притајено, што се чувало у урвинама „несвесног“, које је било напуњено још у раном детињству. Почињу свађе, конфликти, који су у многом условљени лошим васпитањем, личносном незрелошћу и психолошким траумама задобијеним од родитеља. за време свађе свако од младих људи очекује да ће га други поштедети, сажалити се на њега и поћи му у сусрет, уступити му у нечему и схватити га, но то се не догађа зато што се двоје самољубивих људи никада не могу договрити.

Што чешће бивају конфликти, то брже одлази наша љубав. Нажалост, бивамо савршено неспремни да прихватимо тај Дар Божији. Ми не схватамо и не ценимо шчедре божанске „дарове“ који нам се дају у аванс, рачунајући на то да ћемо једном да дорастемо до схватања њихове суштине.

Неопходно је имати у виду то да до истинске хришћанске Љубави ми треба још да дорастемо. Сав живот требамо да се учимо таквој Љубави, преодолевајући свој егоизам и самоотвержено служећи једно другом.

[Данче*]

Како сачувати брак?

 

Главна борба коју уопште човек води је борба – са ким? Апостол Павле говори: „Не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“. Ко су духови злобе у поднебесју? Други назив се ретко употребљава у храму, он је пре народан, али јако тачан и правилан – у питању су зли духови. То јест, у питању је борба са демонима. Са духовима злобе. А коме је од нас јасно у чему се састоји ова борба?

Наљутио си се на своју жену јер ти није припремила ручак, чак те је и послала да ставиш децу на спавање. Одакле се у теби појавио овај осећај увређености и шта са њим учинити? Догодило се следеће: ти си прихватио помисао. Постоји изузетно важан подвижнички појам у Православљу који се назива „помисао“. Помисао не представља мисао већ, ако се тако може рећи, мисао-осећање. Налази се истовремено и у глави и у срцу. У питању је мисао праћена осећањем.

Заправо, већина помисли уопште није наша. Имају однос са нама само зато што нам се предлажу. Поред сваког од нас налази се друг са роговима и репом. Како је говорио Владимир Иљич Лењин: „Другови! Међу нама има другова који нама друговима, уопште нису другови!“ Они лове одговарајуће стање и чим се у теби јавља осећање увреде, на пример, (разумљиво, уместо да твоје основне потребе у јелу, одмору и подршком буду задовољене, теби говоре да урадиш још нешто), теби се предлаже гомила мисли. Ако им дозволиш да се развију, можеш на тај начин доћи и до женине прабабе. Вероватно си приметио да се мисли на тај начин везују једна за другу, тако да си у стању да се сетиш свега. Тридесет година си у браку, али си на пример, у стању да се сетиш како је жена на свадби рекла нешто можда неприкладно твојој мами. И потпуно нормални односи између супружника претварају се у некакав пакао, ти просто не схваташ како си могао све ове године да живиш са таквом особом.

Иако се заправо ништа није догодило. Твоја жена је остала каква је и раније била. Међутим, ти си прихватио мисли које су веома брзо разориле читав твој унутрашњи свет. Ако је у питању случајност – можда си долазио кући пет година заредом и све је било одлично и сада си изненада дошао и тако се нешто догодило – онда ће се ова мисао развијати прилично дуго. На почетку ћеш се и сам ужаснути: како сам у стању да помислим тако нешто за своју жену? Међутим, овако или онако, на почетку се прихвата помисао, затим почињеш да мислиш о помисли, затим се слажеш са њом у срцу, а затим она заправо постаје твоје друго „ја“. На крају, помисао може да се претвори у порок са којим нећеш бити у стању да се избориш, као што ни алкохоличар није у стању да се одупре алкохолу.

Дозволивши помисли да у твојој глави направи анализу у твоју, а не у корист твог супруга или твоје супруге, ти си већ једном ту стазицу прошао и други пут када се то догоди, нећеш имати потребу да размишљаш о томе. Мисао-осећање ће истог трена проћи цео тај пут и ти ћеш доспети у стање крајње озлобљености. Дакле, твој задатак се састоји у томе да не дозволиш тој помисли да делује у теби.

Као свештеник непрестано имам прилику да разматрам породичне проблеме младих породица. Они долазе код мене да се посаветују. Заједно или сами. И могу да кажем да се у 100% случајева догађа једно те исто. Накупљају се увреде: „Он ме не разуме, ја седим код куће са децом, а он је на послу. Он тамо има живот, бриге, проблеме. Долази кући, ја желим да поразговарам са њим, волим свог мужа. А он руча и иде да легне. Зато што мора да устане у шест ујутро. И ја га, наравно, разумем, али ми смо три године у браку и за ове три године смо поразговарали само два пута“. Или: „Она не воли и не уме да спрема. А моја мама је тако лепо спремала, такве пирошке је правила! Шта сада? Када огладним – да зовем мајку? Или да сваки дан једем у ресторану?“

Цео проблем је у томе што ми прихватамо помисли – увреде, гнева, осуде, раздражљивости и гомилу других. А шта треба радити? Па потребно је не прихватати их. Лако је рећи, тешко урадити. Иако заправо и није тако тешко. Просто је неопходно знати како.

По том питању постоји заједничко оружје борбе за породичне људе и за монахе које се назива Исусова молитва. За друга средства реалне борбе са помислима, да будем искрен, ја не знам. Исусова молитва: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Или „помилуј ме грешну“. Зашто је то реално оружје против демона? Па, као прво, зато што призивамо име Божије, призивамо Бога у помоћ и буквално се Исусовом молитвом заклањамо од помисли као штитом.

Када пробаш, открићеш каква се заиста борба води унутар тебе. Мисао покушава да ти продре у главу, а ти јој одговараш: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Она прилази са друге стране, а ти: „Не, сачекај“ – „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ – мирно изговараш Исусову молитву, не дозвољавајући мисли да се врти у глави.

Чим се умириш и будеш у стању да са стране погледаш на ту конкретну помисао која ти није дозвољавала да живиш, можеш да почнеш да беседиш са овом помисли. Постоји правило да сваку помисао можеш да размотриш, уз изузетак блудне помисли. Блудне помисли не смеш да разматраш ни под којим изговором, од њих одмах треба да побегнеш. Све остале можеш на овај начин.

Ето, на пример, ако си муж који није дозволио себи да се увреди. Ти си се смирио и сада можеш да се присетиш да те је жена од јутрос звала и рекла да има температуру тридесет девет, а да си ти потпуно заборавио на то. Или да вам се дете разболело и зато се цео дан бавила њиме и уопште није имала могућности да ти припреми нешто. Дужан си да покушаш да нађеш оправдавајуће објашњење.

Или ако си жена којој муж не поклања цвеће. Ето, никако не поклања, а теби је то важно, тебе вређа његова непажња. Пробала си и испада само горе. Шта, зар мрзиш саму себе? Зашто би опет и опет правила сцене ако то свеједно неће довести ни до чега? Добро, недељу дана ћете се дурити једно на друго, а онда опет исто – никакве промене. Мирно, све је у реду: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну, заборавила сам да је то само тек тако прихваћено да се женама поклања цвеће“. Заборавила сам на то. То јест, покушај некако себе да увериш. Да, баш тако. Да га оправдаш, увериш себе, али тек након што је помисао отпала. И мисаоно окрени ситуацију из тога да је он подлац, у то да сам ја блесава.

А ако се то тиче мушкарца, онда наравно, обрнуто, није она безосећајна, већ сам ја глупан јер не схватам шта се са њом догађа. На крају крајева, размислите о томе сутра. А данас се просто заштитите од те помисли молитвом: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“.

Ова тактика не дозвољава да се увреде гомилају, да се ђаво пушта. Ствар је у томе што смо ми уопште такви да се журимо да живимо, док се ђаво уопште не жури. Он је, попут искусног ловца, у стању дуго да седи и чека. Повод. И дочека га. И он користи тај повод. А ти можеш да ни не приметиш то. Једном си пропустио, други, трећи пут, прошла је година, две, три и како ми је једна изузетна млада жена (пре три године је ушла у брак) рекла: „Љубав је нестала“. Дошли су код мене обоје, она ми у његовом присуству и говори: „Знате, љубави је било и сада је нема.“ Ја говорим: „Па где је отишла?“ – „Па, не знам, била је, сада је нема.“ То јест, особа већ јасно констатује чињеницу. Ја говорим: „Шта причате? Како је нема? Шта се догодило?“ Она ми говори: „Не, ми нормално живимо. Он ради, имамо децу, све је ту, новац, храна, а љубави нема.“ Ја питам: „А чега има?“ – „Увреда, раздраженост…“ – „Хајде да почнемо са решавањем.“

У основи свега леже ето те исте увредљиве, осуђујуће помисли које ни на који начин нису биле одбачене, које су биле прихваћене и које су на почетку просто квариле расположење. Па, има љубави, све је у реду, поред тебе је изузетна особа коју волиш. Међутим, прихватила си помисао увреде или помисао раздражености или још нешто друго. Па добро, покварио вам је расположење тог дана, али сте затим све заборавили и поново љубав и прави медени месец и ви разумете једно друго. А затим се дешава још неки повод – не мора одмах. Након месец дана.

Ти си себи дозволила да мислиш о томе, са другарицом попричала, свештенику си се пожалила, потребно је да урадиш нешто, немогуће је да се трпи такво понашање мужа… А какво је његово понашање? Па, не поклања ти цвеће (наводим то као пример). То јест, уопште, нека бесмислица је у питању! Али ти си тај пут прошла један пут, други, трећи, разумљиво је да се живот не може склопити из нечег што је било само једном. Сада ти није поклонио цвеће, раније је заборавио да твојој мами честита рођендан, једном приликом си била тужна јер је твоју другарицу напустио муж, а он ти прилази и жели да има интимне односе са тобом – кап, кап, кап – све се накупља, накупља. Прошло је неколико година и љубав је отишла. Људи долазе и говоре: нема љубави. Ето, та мисао – нема љубави – не сме се чак ни изговарати. Чим се јави таква мисао – изговарај Исусову молитву.

Јако је важно схватити да љубав нигде не одлази. Једноставно, прихватајући мисли ми дозвољавамо ђаволу да разори конкретно не наше односе са мужем или женом – већ пре свега наше односе са Богом.

Шта мислите, да ли ђавола уопште занимају наши односи са мужем или женом? Па, веома мало. Наравно, јасно је да је њему увек добро када је нама лоше, али шта је његов главни задатак? Наши односи са Богом. Ето, сада се види зашто су наши односи у браку вредни Богу. Зашто нам Он једноставно није рекао: „плодите се и размножавајте“ и није уредио партеногенезу. Међутим, Он је из неког разлога рекао: нека између њих постоји љубав. Нека то буде брак. Нека то буде породица. Нека човек „остави оца свога и матер своју и прилепи се жени својој и нека буду двоје једно тело“. Богу је то веома важно.

Зато што кроз брачну љубав човек усходи ка љубави према Творцу. Он се само тада учи (ја сада посебно изостављам монаштво, јер говоримо о породици) да љуби Бога, када љуби своју жену. Или када она љуби свог мужа. Ето, зашто је ђаволу тако важно да разори љубав.

Зашто Црква брак сматра светим, а развод недопустивим? Шта, жао јој је или нешто слично? Па, живео си са једном или са једним, и, није ишло. Људи су се допали једно другом, било им је лепо, а затим је прошло десет година и схватили су да су странци и разишли се како треба. И зашто је Црква против? Постојала је једна љубав, сада је друга. Међутим, овде је присутна јако важна ствар: управо кроз љубав према мужу и жени, пробијајући се кроз та сама искушења, помисли и остало, остало, остало – једино тада се пробијамо до истинске Љубави.

Дон Жуан је говорио: „Само је јутро љубави добро“. Јако много људи тако и сматра. Заљубио си се и то је добро. А затим почиње сва та свакодневица – а то нам већ више није по вољи. Логика Дон Жуана није у томе да сакупи што више сексуалних партнера, он није животиња на крају крајева. Важно му је друго. Важно му је да откине пупољак осећања која се јављају када се још ништа не говори, када се ништа не подразумева. Просто се јавља неки контакт очима. Неко осећање, међусобна заинтересованост, некаква искра између двоје. То је лепо! То је то, оно јутро љубави! Осетити га, откинути, доћи, довести га до… а остало није занимљиво. Остало је рутина.

Међутим, испоставља се да заправо није ни налик томе. Бог говори да све то има право да постоји. Јутро љубави има право на постојање и ми не заборављамо нашу прву љубав – за нас је то важно, значајно, да, то је лепо, али се не може ићи путем Дон Жуана.

И најважније што морамо да схватимо. Да чак ако добијеш „лошу“ жену, то није повод да би жалио себе несрећног: „Како тако, како Васа има такву жену, и једно и друго и пето и десето, а ја добио – ни рибу ни месо.“ То је већ помисао која се не сме ни у ком случају прихватити. За запрепашћење је да, као по правилу, ми не видимо оно што се догађа у нашој глави и у нашем срцу. Код већине људи већи део помисли живи годинама. Они их чак и не региструју. Не примећују мисли које се у њима налазе. Ето то је занимљивије од свега.

То узгред говори о томе колико смо уопште ми у заблуди, мислећи да наше мисли јесу наше. Већина мисли које ми мислимо, наш компјутер (глава) не региструје. Ми не примећујемо да их мислимо. Ми се, по правилу, користимо тек резултатима. Као каса у продавници – тр-тр-тр-тр-тр – и на рачуну је исписана одређена сума. А шта се тамо догађало, у компјутеру, ми не примећујемо. И таква је ствар по питању већине наших мисли.

У православном подвижништву, када мисао тек приђе човеку, она се назива речју „прилог“ – када нам се мисао предлаже она још увек није наша. Штавише, ако ми ту мисао и допустимо, чак и неку веома греховну мисао, али је одмах одсечемо чим се јавила, нашег греха ту уопште нема. Ту чак нема потребе ни да се кајемо. Међутим, по правилу, на стадијуму прилога ми мисли и не региструјемо. Ми их примећујемо на стадијуму резултата, када човек говори: „Зовем се Васа и ја сам алкохоличар“. А док се читав тај процес претходно одиграва, ти ништа не примећујеш.

Постоји златно правило: борити се са помишљу у моменту када си је приметио. Јако је важно почети макар на стадијуму резултата. Нека је ова помисао нанела своју разорну штету скоро 100%. Али си ти то приметио и седећи на рушевинама почни да се бориш. Почни да изговараш Исусову молитву и не пуштај даље те плодове у своју главу, не пуштај их. Ако искрено то почнеш да радиш, следећег пута ћеш помисао приметити неки тренутак раније. Ако не почнеш то да радиш, следећи пут ће бити горе и горе.

Исусова молитва поседује једну особину – она чини да се демон лоше осећа. Име Божије буквално спаљује демона. Замисли: он те тако дави, дави и одједном твоје грло постаје тако усијано да његове несрећне канџе почињу да се диме. Први пут неће поверовати. Болеће га, али ће наставити да те дави, надајући се да ћеш ипак престати и да ћеш се вратити у реку помисли које њему пријају. И зато на почетку ова борба изгледа апсолутно безнадежна. Ти изговараш Исусову молитву, а он се свеједно пробија са те стране, покушаваш да га не пустиш, а он опет улази, улази, улази.

На почетку се све чини безнадежним и потпуно непримереним са нашим животом, јер, мораш да мислиш о још много чему. Међутим, није тако, јер када помисао овлада тобом ти свеједно нећеш бити у стању да мислиш ни о чему другом.

Док ђаво не схвати да си озбиљан, да ниси просто одлучио: „дај да пробам данас, па ако не иде, значи то је то, нећу се тиме бавити, све то је за монахе“. Он се управо и нада да ћеш тако поступити. Важно му је да докаже да он неће одустати, али ако види да ћеш ићи до краја, следећи пут ће све бити једноставније. То јест, ако си први пут потрошио на помисао увреде цело вече, а затим се она поново будила и гушила те, или си се ти будио и поново враћао Исусовој молитви, следећи пут ће ти бити потребно само пола сата. А затим, када већ усвојиш ову молитву биће ти можда довољно да је изговориш једном и ђаво ће побећи. У овоме је неопходно бити истрајан и упоран.

 

Свештеник Максим Првозвански

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-sacuvati-brak/43000.html

[Орловић]

Брак – Велика Тајна[1]

 Архимандирит Емилијан Метеоритски и Светогорски

 

Нико не доводи у питање то да је, после дана рођења и крштења, најважнији дан у човековом животу дан његовог ступања у брак. Наравно, и најчаснија и најсветија Света Тајна брака се нашла међу осталим установама које је световна олуја нашег доба покушала да сатре.

Брак је за многе прилика за проводе и ужитке. Али, живот је озбиљно питање. Духовна борба, напредовање ка циљу, Небу. Брак је најризичнија тачка и најважније средство за то напредовање. Никоме се не дозвољава да избегне свезе брака, било да ће, посветивши себе Богу, склопити тајни брак, било један светотајински брак.

Тема којом ћемо се данас позабавити јесте светотајински брак. Видећемо како брак може допринети нашем духовном животу, да бисмо се надовезали на тему коју смо отпочели у нашој претходној беседи. Знамо да је брак Богом установљена институција. Частан је,[2] „тајна велика".[3] Човек који није ушао у брак просто пролази кроз живот и нестаје, док брачан човек живи живот.

Како, пак, савремени људи размишљају о тој светој установи брака, о тој „тајни великој" која је благословена од стране наше Цркве? Људи улазе у брак и изгледа ти да се спајају две благајне, два интереса, две сујете. Уједињују се два човека без идеала, рекли бисмо две нуле. Јер људи без идеала, без трагања нису ништа друго до нуле.

Око себе стално слушаш следеће: „Ушао сам у брак да бих живео свој живот, а не да бих се затворио у четири зида." Чујеш и како неки други говоре: „Ушао сам у брак да бих се лепо проводио у животу", и децу своју, ако уопште имају децу, предају некој непознатој жени да би они слободно могли да јуре по позориштима, биоскопима и световним друштвима. Тако дом њихов постаје хотел, у који се враћају ноћу, или штавише после поноћи, после провода, како би се одморили. Људи су изнутра празни, па због тога у дому свом осећају стварну празнину. У њему не постоји никакво задовољство, те стога јуре и провлаче се тамо и амо, да би себи нашли срећу.

Улазе у брак без знања, без свести о одговорности, само зато што желе да уђу у брак, или зато што мисле да је то неопходно да би били друштвени људи. Али, шта је резултат тога? То сваки дан гледамо. Свима нама су познате олупине брака. Један светован брак, каквим се тај брак данас схвата, може да има само једну карактеристику: то да је убица човековог духовног живота. Због тога треба да осетимо да ако промашимо у браку, скоро да смо промашили и у свом духовном животу. Ако успемо у браку, успели смо и у свом духовном животу. Наш успех или неуспех, напредак или потоп у духовном животу почињу од брака нашег.

Пошто је ово, дакле, тако озбиљна тема, вреди видети који су предуслови, и каква припрема, неопходни да би се постигао срећан, истински хришћански брак.

Да би младић или девојка имали успешан брак, од малена треба да стекну одговарајуће васпитање. Као што дете треба да чита, као што учи да мисли и да се интересује за своје родитеље или за своје здравље, тако га треба припремити и да би могло да склопи један успешан брак.

Али, у наше време нико се не занима тиме да децу припреми за ту велику тајну, која ће играти најважнију улогу у њиховим животима. Ни родитељи се не занимају тиме, изузев спремања мираза, за који се заиста интересују.

Дете од малена треба да научи да воли, да даје, да ускраћује, тј. да жртвује себе, да слуша. Да осећа да су чистота душе и тела његовог драгоцено благо, које треба да чува као зеницу ока.

Карактер детета треба да се обликује нормално, да би оно постало частан, храбар, одлучан, искрен, радостан човек, а не неко полужалосно створење које ће непрекидно оплакивати своју судбину, један безвољан предмет без мисли и снаге.

Дете од малена треба да научи да се интересује за неку науку или неко занимање, да би сутра било способно да издржава своју породицу, или, ако је девојчица, да помогне ако то буде потребно. Жена, чак и кад је образована, треба да научи да буде домаћица. Да научи да кува, да шије, да везе. Неки би рекли: „Ма, оче, то што говориш је само по себи разумљиво". Питајте мужеве, па ћете видети колико жена, када се уда, ништа не зна о домаћинству.

[Орловић]

Избор животног сапутника је такође питање које, када стигнемо у одговарајуће доба, не треба одлагати. Човек ни у ком случају не треба да се жури, јер је „брз брак, брзо безнађе", али ни да одгађа то важно питање свог живота. Не треба да одуговлачи, јер је одуговлачење смртна опасност за његову душу. По правилу, нормалан ритам човековог духовног живота почиње браком. Неожењена/неудата особа као да живи на ходнику и још није зашла у собе.

Нека се родитељи старају да се дете понаша нормално, али и да се моли, да би тај благословени час дошао као дар који ће Бог послати.

Наравно, када стигне до избора супружника, дете ће узети у обзир и мишљење родитеља. Колико сте само пута, ви који сте родитељи, осетили као да вам ножем пробадају срце када вас деца ваша нису питала за мишљење о ономе ко ће им бити животни друг. Мајчинско срце је осетљиво и не може да издржи такво рањавање. Дете треба да пита родитеље, јер они имају неку особиту интуицију којом поимају ствари које се тичу њихове деце. Али, то не значи да отац и мајка треба да врше притисак на своје дете у избору. Нека га оставе да на крају само слободно направи свој избор.

Ако присилите своје дете по питању брака, вас ће сматрати одговорним ако ствари не буду ишле добро. Притиском никада не бива нешто добро. Помоћи ћеш му, али ћеш га и оставити да изабере онога ко му се више допада или онога према коме ће осетити љубав - љубав, а не сажаљење или самилост. Ако вам дете ваше након неког познанства каже: „Жао ми је, јадне/Жао ми га, јадног. Оженићу је/Удаћу се за њега", тада знајте да се налазимо у предворју једног неуспелог брака. Само човек који ће се детету више допасти, или којег ће заволети, може да стане поред нашег детета. Требало би да обоје, будући муж и жена, желе брак, да осећају привлачност једно према другом, да осећају да истински, унутрашње, ненасилно желе да живе заједно.

Некорисно је да по том питању извршимо притисак на своју децу. Понекад, из љубави, мислимо да су она наш посед и да са њима можемо да чинимо све што желимо. Тако наша деца постају створења неспособна да живе живот било као брачна било као безбрачна.

Браку ће свакако претходити упознавање, које је једно веома танано питање, а које ми, међутим, заборављамо. Упознавање никада не треба да нас уљуљкује, ако нисмо сигурни да је оно објективно. Љубав не ослепљује човека. Љубав му отвара очи, да би другога ви-део онаквог какав јесте, и са његовим недостацима. Народ каже: „Обувај обућу свога места макар била и тесна". Дакле, узми човека којег си упознао. А упознавање увек треба да је повезано са зарукама, дакле веридбом која је једно такође тешко питање.

Када сам једној девојци предложио да се озбиљно замисли о томе да ли треба да настави своју веридбу, одговорила ми је: „Мајка ће ме заклати ако раскинем веридбу". Али, веридба не постоји ако не постоји и могућност да се она раскине. То што сам се верио не значи да ћу свакако и да се венчам. Значи да пробам да ли треба да се венчам са особом са којом сам се верио. Ако нека девојка није у стању да раскине веридбу, не треба ни да се заручује, или боље да не улази у брак. У периоду веридбе треба да будемо веома пажљиви, јер ћемо на тај начин имати много мање несугласица и несрећа након венчања. Још, као што један човек каже, срце своје за време упознавања треба да држиш у себи, и са обе руке, као да се ради о неком медведу. Јер знате колико је опасно срце, које, уместо у брак, може да те одведе у грех. Постоји могућност да те особа коју си одабрао посматра као играчку или као пробну четкицу за зубе. После ћеш ти да доживиш плач и тугу, али ће бити касно, јер ће се већ показати да је твој анђео био направљен од блата.

Немој изабрати човека који троши сате по клубовима, на проводе, путовања и луксузе, нити онога код којег ћеш открити да се иза његових речи љубави крије самољубље. Немој изабрати за жену ону која је налик баруту, те се запали чим јој шта кажеш. Она није супруга за тебе.

Још, ако желиш да имаш један стварно успешан брак, немој прилазити онај девојци или младићу који не може да се одвоји од родитеља својих. Христова заповест је јасна: „Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој".[4]

Када видиш да је онај други привезан за мајку или оца, да их слуша отворених уста, и да је спреман да учини било шта што они кажу, бежи далеко од њега. То је један емотивно болестан, душевно незрео човек, и са њим нећеш моћи створити породицу. Онај кога ћеш изабрати за мужа треба да има храбрости, јунаштва. Али, како може да има јунаштво кад још није научио, није схватио, није прихватио то да је дом његов био саксија у коју су га ставили, да би га након тога извадили и засадили негде другде?

Такође, када дође до тога да изабереш особу свог живота, обрати пажњу на то да можда није затворена, те нема пријатеља. Ако данас нема пријатеље, сутра ће му бити веома тешко да тебе има за пријатеља и супружника.

Обрати пажњу на гунђала, на оне који се жале, на меланхоличне, који личе на птице кукавице. Обрати пажњу на оне који се непрекидно жале: Не волиш ме! Не разумеш ме! Нешто није у реду са тим створењима Божијим. Још обрати пажњу на фанатике и наизглед побожњаке. Не на верујуће, него на такозване побожњаке, који се узбуђују због безначајних ствари, којима је све и свако крив, и који су преосетљиви. Како ћеш моћи да живиш са таквим човеком? То би било као да седиш на трњу.

Још обрати пажњу на оне који брак виде као нешто зло, као неки затвор, и на оне који говоре: „Ма, никада у животу свом нисам ни помислио на брак".

Обрати пажњу и на неке лажне хришћане, који брак посматрају као нешто ниско, као грех, који чим чују нешто везано за брак сагињу главу.[5] Ако ступиш у брак са неким ко је такав, он ће за тебе бити трн, а ако се такав одлучи за монаштво, биће терет за манастир.

Обрати пажњу на оне који мисле да су савршени и себи не налазе никакву ману, док другима стално налазе мане. Обрати пажњу на оне који мисле да су „изабраници Божији"[6] и да могу да промене цели свет.

Да обратиш пажњу и на једно веома важно питање: наследност. Добро упознај оца, мајку, деду, баку, стричеве изабраног/изабране.

И још на то да за будући брак постоје основни материјални предуслови.

Али, пре свега обрати пажњу на веру. Верује ли? Да ли човек којег мислиш учинити својим животним сапутником има идеале? Како ће моћи да те прими у срце ако му Христос не значи ништа? Зар имаш утисак да ће моћи да цени тебе када није могао да цени Христа?[7] Свето Писмо говори мужу да жена твоја буде жена „завјета твога",[8] дакле твоје вере, религије, она која ће те повезивати са Богом. Само тада можеш, као што кажу Оци наше Цркве, да склопиш брак „уз сагласност Епископа",[9] дакле, уз одобравање Цркве, а не само неку формалну дозволу.

Претходно разговарај са својим духовником. Са њим све испитај и он ће као прави пријатељ стати уз тебе, па када стигнете до жељеног циља, брак ће за тебе заиста бити један дар Божији. Биће дар, јер „сваки има сопствени дар".[10] Бог сваком од нас даје његов дар. Једног шаље у брак, другог у девственост. Не да Бог изабира рекавши: „Ви ћете на ову страну, а ви на ону", него нам Бог даје храброст, подршку, снагу, да бисмо успешно окончали оно што је изабрало срце наше.

Ако сте на овај начин изабрали свог супружника, захвалите Богу. Повежите га са својим духовником. Ако немате духовника, обоје изаберите једног духовника, који ће бити ваш Старац, отац, онај који ће вас подсећати на Бога и указивати вам на Њега.

У животу ћете имати многе потешкоће. Упитници ће падати као киша. Бриге ће вас опседати и почесто ћете видети да ваш хришћански живот бива тежак. Немојте се узнемиравати. Бог ће помоћи. Ти учини оно што је до тебе. Можеш ли да читаш пет минута на дан? Читај. Можеш ли да се молиш пет минута на дан? Моли се. А ако не можеш пет, моли се два минута. Остало је Божија брига.

Када у браку наиђеш на потешкоће, када видиш да твој духовни живот не напредује, немој губити наду, али немој ни да се задовољаваш оним што си већ стекао. Узнеси срце своје Богу. Угледај се на оне који су све дали Њему и чини све што можеш да би био сличан њима,[11] па макар и чежњом срца свог. Када на тај начин кренеш даље, истински ћеш осетити шта је циљ брака. У противном ћеш и ти у животу лутати као што лута неки слепац.

Шта је, дакле, циљ брака? Навешћу вам три главна циља. Прво, брак је пут бола. Заједнички живот мужа и жене назива се супружништвом, дакле, они под истим јармом дижу заједнички терет. Брак је сапутништво и заједничка судбина у болу и, наравно, у радости. Али, обично шест жица нашег живота одзвања тужно, а само једна радосно. Муж и жена ће пити из исте чаше олује, муке, промашаја. Свештеник у току чина Свете Тајне брака младенцима даје да пију из исте чаше, која се назива „заједничком чашом",[12] јер ће они заједно подићи терет брака. Та чаша се назива и „сједињењем", јер се они сједињују да би заједно понели радости и бол.[13]

Када двоје улазе у брак, то је као да говоре: „Заједно ћемо наставити даље, руку под руку, и у добру и у злу. Проћи ћемо мрачне часове, часове мука пуне тежине, часове монотоније. Али, и у дубокој ноћи треба да показујемо да верујемо у светлост и сунце". О, драги моји, ко може рећи да у животу не пролази кроз тешке тренутке? Али, није мала ствар да знаш да ћеш у својим тешким тренуцима, у својим стрепњама, искушењима, у својој руци држати једну другу, вољену руку. Нови Завет каже да ће сваки човек, а пре свих онај који улази у брак, проћи кроз бол. „Јеси ли се одрешио од жене?", пита Свети Апостол Павле. Дакле, ниси се оженио? „Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио". Ако се ожениш, немаш греха. „И дјевојка ако се уда, није сагријешила. Али ће такви имати невољу тјелесну."[14]

Кад се већ жениш, имај на уму да ћеш много пропатити, да ће живот твој бити крст, али процветао крст. Имаће и радости своје, и осмехе, и лепоте. Када је пак у животу твом ведро, имај на уму цвет који скрива један крст.[15] Тако се и у твојој ведрини наједном може појавити један крст.

Живот није провод, како поједини који улазе у брак мисле, па после падају са неба на земљу. Брак је једно широко море, не знаш шта ће из њега изаћи. Узимаш човека којег си са страхом и трепетом и уз велику пажњу изабрао, па након годину, две, пет откријеш да те је преварио.

Веровати да је брак пут на којем треба да тражимо своју срећу, одрицање од крста јесте кривотворење брака. Радост брака је то да муж и жена, обоје потурају своја плећа и заједно иду навише уз стрмине живота. „Нисте патили? Нисте ни волели", каже један песник.

Само онај ко пати може истински волети. Због тога је мука неопходан састојак брака. „Брак", каже древни песник и философ, „јесте један свет који нада улепшава, а несрећа оснажује". Као што се челик показује у ватри, управо тако се и човек кали у браку, огњу тешкоћа. Када издалека посматраш брак, све ти изгледа као мед и млеко, све ти се осмехује. Када се приближиш, онда ћеш видети колико тешких тренутака скрива.

„Није добро да је човек сам", каже Бог,[16] због тога је поред њега ставио једног друга, помоћника у свим тренуцима у животу, а поготово у подвизима за веру; јер треба много да се помучиш да би могао да одржиш веру своју. Бог свима нама шаље благодат своју. Али, шаље нам је када смо расположени да радо трпимо и подносимо. Неки, чим наиђу на препреке, беже. Заборављају и Бога и Цркву. Али вера, Бог и Црква нису кошуља коју скидамо чим се презнојимо.

Брак је, дакле, једно напредовање у тугама и радостима. Када ти муке изгледају претешке, сећај се да је Бог с тобом. Он ће подићи крст. Он, који те је и венчао. Када Бога молимо за нешто, не догађа се да нам Он увек одмах пружи решење. Он нас веома полако води. Понекад и годинама. Дух Свети се „моли за нас уздисајима неизрецивим."[17] Дакле, ти се мучиш, а сам Христос са тобом трпи бол. Треба да прођемо кроз бол; у противном, живот наш неће имати истински смисао.

Друго, брак је једно напредовање у љубави. Стварање једног новог човека: „биће једно тело",[18] каже Јеванђеље. Бог уједињује два човека и чини их једним човеком. Из јединства двоје, који одлучују да уједначе своје кораке и ускладе откуцаје срца, произилази један човек. Том дубоком и исконском љубављу један је присуство, жива стварност у срцу другога. Ожењен/ удата сам значи како нити један дан, чак, ако је могуће, ни на неколико тренутака не могу без свог животног друга. Мој муж, моја жена јесте један део мог бића, мог тела, моје душе: допуна мене. Представља оно чиме се ум мој бави. Представља разлог из којег осећам да срце моје куца.

Двоје размењују вереничке прстенове да би показали да ће, кроз животне промене, на крају опет остати сједињени. Свако носи прстен на којем је уписано име другог и символички га ставља на прст, одакле полази једна вена која иде директно до срца. Дакле, име другог се уписује у моје срце. Један, рекли бисмо, другоме даје крв срца свог. Ставља га у утробу своју.

„Шта радиш?", питали су једном једног романописца, а он се изненадио. ,,Шта радим?', какво чудно питање. Ма, волим Олгу, жену своју". Муж живи да би волео своју жену. Жена живи да би волела мужа свог.

Љубав је нешто најосновније у браку. „Ниједно море и ниједна планина, ниједно место и време, ниједан зао језик не може да нас раздвоји", говорио је неко ко је волео своју супругу. „Ако можеш, узми га", говорила је једна друга жена, „скрива се у срцу мом". Њега су поводом неке клевете тражили како би га осудили, а он се скривао.

Брак, дакле, значи сједињење у једно. Бог се гнуша растајања и развода. Тражи нераскидиво јединство.[19] Свештеник скида прстенове са прста леве руке, ставља их на прсте десне, па потом опет леве и на крају њихове десне руке. Јер је десна рука она којом углавном радимо. То показује да други од тада поседује моју руку. Не чиним ништа што он не жели. Везан сам за њу. Везана сам за њега. Живим за другог, због тога трпим његове недостатке. Онај ко не може да издржи другог, не може ни да уђе у брак.

Шта мој брачни друг жели? Шта га занима? Шта га задовољава? То треба да радује, занима, заокупља и мене. Још тражим повод да му приредим ситна задовољства. Како ћу данас обрадовати свог мужа, своју жену, јесте питање које брачан човек себи сваки дан поставља. Бави се проблемчићима другога, његовим занимацијама, његовом науком, његовим радом, његовим пријатељима, да би им све било заједничко, да би показивао да учествује у његовој свакодневници.

Ако је потребно да се повуче, повлачи се. Онај ко воли последњи леже, а први ујутру устаје. Родитеље другога посматра као своје родитеље, са посвећеношћу, нежношћу. Јер веома добро знамо да је, када дете улази у брак, то за родитеља, чак и ако је припремио свадбу, један веома тежак тренутак. Брак је нешто што оца и мајку нагони на плач, јер се раздвајају од детета свог.

Жена послушношћу изражава своју љубав према мушкарцу. Покорава му се управо онако како се Црква покорава Христу.[20] Њена срећа је у томе да испуњава вољу свог мужа. Претварања, тврдоглавости, гунђања јесу секире које ломе стабло супружничке среће.

Жена је срце. Муж је „глава". Жена је срце које воли. Она је постојана у тешкоћама кроз које муж пролази, као царица Теодора која је подржала свог мужа на трону.[21] Она се у тренуцима његове среће труди да га још више уздигне на висине идеала. У тренуцима муке стоји уз њега као један диван и тих украс како би му пружила мир.

Муж треба да се сећа да је жена његова она коју му је Бог поверио. Жена његова је једна душа коју му је Бог дао да би је поново вратио Њему. Он воли своју жену као што Христос воли Цркву своју.[22] Штити је, стара се о њој, пружа јој сигурност, поготово када је забринута, када је болесна. Знамо, уосталом, колико је женска душа осетљива, због тога, као што каже Свети Апостол Петар, „указујте им част као слабијем женском сасуду".[23] Женска душа се вређа, малодушна је, веома лако се мења, одједном остаје без наде. Због тога муж треба да буде уз њу, пун љубави и нежности, да би успео постати благо њено.

Брак је, драги моји, као један чамчић који на таласима плови између стена. Ако само мало буде-те непажљиви, разбиће се у парампарчад.

Брак је, рекли смо, прво: један пут бола, друго: пут љубави, и треће: пут ка небу, позив Божији. Брак је, као што каже Свето Писмо, „тајна велика".[24]

Знамо за седам Светих Тајни. Овде тајна значи један знак тајанственог присуства неког истинског догађаја. Икона је једна тајна. Када јој се поклањамо, не поклањамо се дрвету, него Христу или Пресветој Богородици или Светитељу који је тајанствено присутан. Часни Крст је символ Христа. У њему постоји тајанствено присуство Христово. И брак је нешто такво. „Где су", каже, „двоје или троје сабрани у име моје, и ја сам међу њима".[25] Двоје људи улази у брак у име Христово - они већ постају знак који садржи и поседује самог Христа.

Стога, када са овим сазнањем посматраш неки брачни пар, то је као да посматраш Христа. У томе постоји неко богојављање. Због тога у неким другим земљама, у току чина Свете Тајне брака, младенцима стављају круне, да би показали како је муж цар Христос, а жена Црква, или за то користе маслинове гранчице.[26]

У браку је, дакле, све символично. Запаљене свеће символизују пет девојака. Када их свештеник у току чина Свете Тајне брака даје младенцима, као да им говори: очекујете Христа као пет девојака.[27] Или оне символизују огњене језике који су сишли на Педесетницу, и у суштини били присуство Духа Светог.[28] Свештеник прстенове, вере узима са Свете Трпезе, где их је претходно ставио, и ставља их на сто,[29] управо да би показао да брак почиње Христом и да ће се завршити Христом. Свештеник такође сједињује руке младенаца да би показао да њих сједињује сам Христос.

Дакле, Христос је уткан у тајну и у живот њихов.[30]

Све што се приликом обреда Свете Тајне брака врши јесу сенке и символи који показују да је Христос присутан. Када седиш и наједном угледаш неку сену, схваташ да неко долази. Не видиш га, али знаш. Устанеш раном зором и видиш као крв црвен хоризонт на истоку. Још мало, кажеш, па ће изаћи сунце. Заиста, тамо, иза планине, провирује сунце.

Када посматраш свој брак, свог мужа, своју жену, када посматраш бриге своје, тело свог сапутника, све у свом дому, знај да су то знаци присуства Христовог. То је као да чујеш кораке Његове, као да долази, као да ћеш сад зачути и глас Његов. Све су то сенке које нам показују да је Христос са нама.[31]

Истина је да се због својих брига осећамо као да је Он одсутан. Али, у сенкама Га видимо и сигурни смо да је са нама. Управо због тога у древна времена није било засебне службе за Свету Тајну брака. Узимали би мужа и жену, доводили их у цркву, причешћивали их и они би одлазили. Шта то значи? Да они тад већ живе са Христом. И венци су символ присуства Христовог. Конкретно, они символизују страдање. Сећате ли се Четрдесеторице Мученика у залеђеном језеру којима је Христос дао венце? Тако и Црква сада младенцима даје венце, помињући и Светог Прокопија, који је неколицини жена саветовао да пострадају, да би показале своју љубав према Христу.[32] Дакле, муж и жена стављају венце да би показали да су спремни да постану мученици Христа ради, који је са њима.

Улазим у брак, значи живим и умирем за Христа. Улазим у брак, значи желим и жедан сам Христа.

Ко је још носио венац? Цареви су носили венце. Сходно томе, венци показују да су супружници цареви, а дом њихов царство, царство Цркве, један део Цркве.

Одакле је почео брак? Откад је човек сагрешио. Претходно није постојао брак у данашњем смислу те речи. Када су првостворени, након пада, изгубили рај, Адам је познао Еву[33] и отпочео је брак. Зашто? Да би се сећали пада свог, и изласка из раја, и да би тражили рај. Брак сада бива поновни повратак у духовни рај, Цркву Христову. Дакле, улазим у брак значи постајем цар, постајем верни и истински члан Цркве Христове и трудим се у славу Њему.

Венци још показују и коначну победу у Царству Небеском. Када свештеник узима венце, он Христу говори: „Узми вијенце њихове у Царство своје".[34]

Стога је брак један пут: почиње на земљи и завршава се на небу. Једно спајање, увезивање са Христом, који нас уверава да ћемо једном отићи на небо. Брак је један „мост који преводи са земље на небо".[35]

Као да Света Тајна наше Цркве говори: „Изнад љубави, изнад мужа твог, изнад жене твоје, изнад свакодневних догађања, имај на уму то да си предвиђен за небо, да си ушао на пут који би свакако требало да те одведе тамо". Невеста и младожења пружају руке, свештеник их узима за руке, те играјући и певајући иду за њим око стола. То значи да је брак путања, пут који ће се завршити на небу, у вечности.

Изгледа нам да се у браку венчава двоје. Али нису двоје него троје. Муж узима жену и жена мужа, али обоје узимају Христа. Следствено томе, троје учествује у тајни и од тада кроз живот бивају и остају троје.

За време „Исаије ликуј" свештеник, образ Христа, младенце води за собом. То значи да нас је Христос зграбио, искупио нас,[36] заробио, учинио нас својим. Управо због тога „је ово тајна велика".[37]

Реч тајна је на латински преведена речју sacramentum, што значи заклетва. Дакле, брак је заклетва, спајање, повезивање, као што смо претходно говорили. То је сад већ сталан однос, веза са Христом.

Дакле, улазим у брак значи покоравам срце своје Христу. Ако желиш, можеш да уђеш у брак; ако желиш, можеш да не уђеш у брак. Али, ако уђеш у брак, брак у твојој Православној Цркви, која те је родила, има тај смисао.

Ожењен/удата сам, значи да сам роб Христов.

 

[1] Беседа у Светом храму Светог Николе у Трикали (централна Грчка), 17. јануар 1971

[2] Јевр. 13, 4.

[3] Еф. 5, 32.

[4] Мк. 10, 7.

[5] „Што се стидиш часног? Што се црвениш због онога што није скверно (није нечисто)? ... Хулиш на дар Божији, на корен нашег рођења". Св. Јован Златоуст, Беседа на посланицу Колошанима 12, 6, РG 62, 388

[6] Рим. 8, 33 и др.

[7] Нав. дело, Беседа 12, 7, РG  62, 390.

[8] Мал. 2, 14.

[9] Св. Игнатије Антиохијски, Посланица Поликарпу Смирнском, 5, РG 5, 724В.

[10] 1. Кор. 7, 7.

[11] В. Св. Јован Синајски (Лествичник), Лествица 26, О расуђивању, РG 88,102(Ш: „Светлост је за све људе јединствено устројство живота".

[12] Св. Симеон Солунски, Дијалог, глава 277, РG 155, 508 В.

[13] Свеш. Конс. Калиникос, Хришћански храм и оно што се у њему одвија,, Атина 1968, стр. 514.

[14] 1. Кор. 7, 27-28.

[15] Попут, нпр., цвета мака, који има четири латице и црну мрљу у облику крста на средини.

[16] В. Књ. пост. 2, 18.

[17] Рим. 8, 26.

[18] Мт. 19, 5; Мк. 10, 7.

[19] Мт. 19, 3-9; Мк. 10,2-12.

[20] Еф. 5, 22-24.

[21] Познато је да је Теодора подржала Јустинијана (527-565) у току немира Ника (532). В. Михаил Гликас, Хроника, од стварања света до владавине Алексија Комнина 4, РG 158, 500 С.

[22] Еф. 5, 25.

[23] 1.Петар З, 7.

[24] Еф. 5, 32.

[25] Еф. 5, 32.

[26] Свеш. Конс. Калиникос, Хришћански храм и оно што се у њему одвија,, Атина 1968, стр. 513-514.

[27] Мт. 25, 1-11.

[28] Дела Апостола. 2, 1-4.

[29] Служба веридбе, то јесте зарука.

[30] „... присутан сам и заједно са њима прослављам, и деснице младих ставqам једну у другу, а обе у десницу Божију". Св. Григорије Богослов, Посланица 193, РG 37, 316С

[31] „Брак је образ присуства Христовог". Св. Јован Златоуст, Беседа на Посланицу Колоша-нима 12, 6, РG 62, 389:

[32] У служби Венчања се у другој молитви у току отпуста помињу Четрдесеторица Мученика, као и Св. Прокопије. Погледај и у Великом синаксару, том 3, 7, Атина 1999, стр. 160-185, 135-138.

[33] Књ. пост. 4, 1.

[34] Служба венчања, молитва пре отпуста.

[35] Акатист Пресветој Богородици.

[36] Гал. 3, 13.

[37] Еф. 5, 32.

 

 

извор:

"Брак, велика Тајна" - Архимандрит Емилијан Метеоритски и Светогорски,

издаје Манастир Жича

са благословом Епископа Жичког Г. Хризостома

[Орловић]

Брачна арена

Протојереј Марк Данавеј[1]

 

Са прозора црквене канцеларије кроз мирну ноћ се расипа зрак светлости. Међутим, унутар те просторије бесни борба. Жена се разгневила: „Он ме не воли. Понаша се према мени као према једној од његових муштерија. Једино о чему брине јесте његов посао!" Јеца у папирну марамицу. Супруг узвраћа истом мером: „Неће ме ухватити на тај мамац! Њу ништа не чини срећном. Можда једноставно треба да се одселим". Свештеник, напет, али навикао на овакве сукобе, чека да би говорио, молећи се у себи да им може помоћи.

Је ли то горак крај хришћанског брака старог већ десет година? Или је то пресудан почетак нове етапе не само брачног већ такође и личног духовног узрастања? Благодаћу Божијом, али и сагласношћу и заједничким напором мужа и жене, десиће се ово друго.

Овако бурна сцена није необична. Највећи број бракова добиће свој део експлозивних битака, упоредо са добрим делом уобичајених сукоба и тешкоћа. Такви сукоби, међутим, нису по свему лоши. Они су у ствари веома важни, зато што су за огромну већину Хришћана брак и породични живот божанске радионице Господње, где ће Он користити такве ударце само да би исклесао грубе ивице наше пале природе и учинио нас спремнима да се преобразимо по Његовом сопственом лику и обличју. Брачни однос и све што са њим долази јесте оно што нам открива наше скривене мане и снажи нас да се суочимо са њима уколико желимо да преживимо и духовно, психолошки и емотивно напредујемо.

И поред свега, као православни свештеник и пастир, видео сам како чак и искрени православни Хришћани понекад пропуштају да препознају могућност духовног узрастања у својим свакодневним борбама да буду добри мужеви и жене, као и добри родитељи. Мислим да би један од разлога за то могао бити и тај што готово сви духовни списи који припадају нашем Предању потичу са монашког извора. Иако они могу пружити непроцењив духовни увид, иако би сви Хришћани требало да искористе предности читања те драгоцене литературе, постоје, ипак, аспекти брачног и породичног живота које већина монашких списа не описује једноставно због тога што се одигравају у другачијој арени - у арени брака.

 

Наш заједнички призив

 

Из Светог Писма и црквеног Предања сазнајемо да је циљ хришћанског живота узрастање у заједништво са Богом, које се често повезује са теозисом или обожењем . Сазнајемо, такође, да досезање тог циља не захтева само апсолутну и непоколебиву ве-ру у Бога, већ и извесно прихватање личне борбе и пожртвовања - једном речју - подвижништво. Ниједан Православни Хришћанин није изузет од те борбе, било да је у браку или монах, мирјанин или свештеник. То је заједничко за све.

Добро је познато подвижништво великих православних монаха. Постоје пустињаци - отшелници, столпници, велики испосници - да поменемо само неке од њих. У списима духовних Отаца Цркве такође је написано много тога о молитви и посту, о подвижничким правилима која су неопходна сваком Хришћанину. Међутим, шта је са свакодневним животом оних које је Бог призвао у свету тајну брака? Какве су могућности за подвижништво прихватљиве за њих?

Један од најзнаменитијих руских светитеља, Серафим Саровски, јасно учи да највећа подвижничка дужност монаштва није ни пост ни учење, нити било шта слично, већ добровољна послушност духовном старцу. Тај узајамни људски однос захтева да се човек одрекне слободне воље и потчини вољи другог, чиме се разобличава гордост и наноси смртни ударац самољубљу, тим главним препрекама духовном узрастању.

Верујем да је исти принцип садржан и у брачном односу када двоје људи покушавају да делају заједно. У браку се, пак, то одрицање од самога себе не састоји толико у послушности оном другом, колико у сарадњи и усклађивању двоје људи, у преплитању љубави и покорности, у узајамном предавању сопственог живота оном другом. Снага једног монаха који долази пред свог старца тражећи духовно вођство и усмерење има своју паралелу у брачном животу у тренуцима када муж и жена седе до касно у ноћ решавајући несугласицу. И једни и други постићи ће исти резултат - смерност, покајање и јединство.

Ако људи који су у браку сагледају свој живот из ове перспективе, биће надахнути да са вером пригрле све своје брачне борбе и да поверују да ће у њима и кроз њих Бог открити Своју вољу у њиховим животима и остварити њихово спасење. Они неће замишљати да је њихов духовни труд нешто одвојено од њиховог породичног живота. Неће мислити да за извршење великог дела подвижништва морају ићи тако далеко и бити као монаси и мо-ахиње.

Уместо тога, увидеће да су такве прилике свуда око њих, да им се налазе испред очију. Они ће се одлучити да бију добре битке тамо где јесу и лагано, мало помало, благодаћу Божијом, биће преображени у лик који је по Његовој вољи. Осврнимо се на неке подвижничке битке које су искључиво везане за брак и живот у породици.

 

Борба за успостављање односа

 

На првом месту налази се напор нужан да би се изградила интимна повезаност са другим људским бићем која ће трајати читавог живота. Један од првих циљева брачног живота јесте да двоје људи, који потичу из различитих околности и поседују различите личности, скупа уобличе заједничку визију живота, јединствено схватање својих приоритета и усмерења као пара и као породице, које ће обоје делити.

Да би се уобличила та заједничка визија, одлучујуће је да брачни пар научи да општи, то јест, да препозна и изрази своја сопствена осећања и да ослушкује и разуме и осећања других. Та врста општења захтева поштење, осетљивост, храброст, кроткост, љубазност, покајање и оданост.

Свака особа која је у браку убрзо открива да такво огаптење захтева велики напор, а често и емотивни бол. Откриће да је брачни друг огледало у коме су све сопствене мане изложене и увеличане представља за оне који су у браку уобичајено искуство. Међутим, кроткост и упорност, које треба уложити да би се суочило са тим греховима, да би се о њима отворено говорило са супружником и да се тај разговор искористи за разоткривање и чупање корена сопственог греха, могу представљати огроман духовни труд.

Сматрам да као свештеник често храбрим брачне парове да не прекидају позитивне напоре у тој области и да не очајавају. У исто време, ожалошћен сам неколицином која из овог или оног разлога не може или неће да користи тај највреднији аспект свог брачног живота. Могао бих чак да кажем да у таквом општењу између мужа и жене постоји нешто сасвим сродно очишћењу и исцељењу које се одиграва током Свете тајне Исповести.

[Орловић]

Борба за породицу

 

Односи који чине брак не ограничавају се, наравно, само на мужа и жену. Постоје (у већини случајева) и деца, а са децом не долази само нов извор радости и задовољства, већ, исто тако, и нове прилике за самоодрицање и борбу са грешним страстима. Упитајте само мајку која током двадесет година планира и припрема седам хиљада оброка, или (ону) која се, на помисао да се њен син бори у рату, рве са мучним страхом и стрепњом. Питајте оца кога је усред ноћи пробудио гласић: „Тата, мука ми је" да би након једног тренутка поново морао имати посла са проблемом од прошле вечери; или (оног) који се, када је његов син поново разбио керамичку лампу, испунио гневом и замахнуо руком да би ударио своје дете. Они ће вам рећи да свакодневно запажају своје недостатке и да се као Хришћани боре да их превазиђу.

Деца захтевају читав живот својих родитеља. И као што то сви родитељи знају, можда ћете, понекад, уистину осећати да је овај живот бесмислено утрошен. То је страшна ствар. Ипак, када се даје са љубављу и вером у Бога, давање је онда велики духовни подвиг. Господ је рекао: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн.15;13). Сигурно је да се ове утешне речи могу применити на оне добре родитеље чије мучеништво лагано расте, расподељено на читав живот.

Са децом долази и одговорност стварања породице, дома у коме се одгајају деца и у коме су сви окружени љубављу. То је једно од значења које имају круне које се стављају на главе брачног пара на православном венчању. Они постају владари малог краљевства и, у извесном смислу, оснивачи малих цркава, места где се поштује Бог и где се прижељкује Његова воља. То, међутим, не може бити изоловано краљевство, издвојено од осталог света.

Породица такође има и извесну заједничку одговорност да буде оруђе служења и доброчинстава другима. То се јасно изражава у једној од молитава које се изговарају приликом венчања и када се за нови пар молимо речима: „О најсветији Господару... испуни њихове домове обилном храном и сваком добром ствари, да би и они заузврат могли дати онима којима је потребно".

Подизање деце уистину је најзахтевнији позив на самоодрицање који ће већина зрелих људи икада прихватити у читавом свом животу. О, када би се наша култура у потпуности вратила таквом схватању и прекинула непрестано ударање у добош хедонистичког самозадовољства! Бог зна да наша деца очајнички пате због тога.

 

Борба за управљање поседом

 

Друга област, која захтева подвижнички труд у брачном животу, јесте неизмерна одговорност да се имовином, новцем и материјалним добрима управља на богоугодан начин. За оне који су у браку и имају децу поседовање тих ствари није необавезни луксуз; то је апсолутно и недвосмислено потребно. И поново, богоугодно управљање материјалним добрима захтева мудрост, уздржање, а често и самоодрицање.

Нажалост, изгледа да је савремена америчка култура опседнута пуким стицањем и трошењем све већег и већег броја ствари, у незаситој жељи за све већим и већим задовољством. Хришћанска породица се, према томе, мора непрестано борити да остане глува на те позиве сирена, да ућутка бескрајно бомбардовање рекламама, да живи као добар господар онога што јој Бог даје и као путник-поклоник који очекује да ће доћи много бољи свет.

То је један од разлога што је за хришћанску породицу пожр-твовано прилагање новца за Цркву суштинско, духовно дело. Можда би се чак могло рећи да је оно за Хришћане који су у свету од истог таквог темељног значаја као што су то свеноћна бденија за монахе у манастиру. То је подвижничко правило и непрекидна објава једној души о томе где се уистину налази њено највеће благо.

Новац није једино средство којим морају управљати породице и они који су у браку. Они морају управљати и својим време-ном. Овде се поново сусрећемо са свакодневном борбом и сасвим је извесно да је још једна, страшна недаћа нашег модерног доба презаузетост коју доноси са собом. Има тако много ствари да се уради и тако много могућности избора пред нама. Проблем је у томе што су неке од њих саме по себи зле, али је сигурно да свака од њих потенцијално може уништити све остале.

Желео бих, према томе, да себи представим како сваки Хришћанин повремено мора исукати замишљени мач и из све снаге пресећи све пометње које му се уплићу у живот и прете да потисну Једино што је потребно" - а то је сећање на Бога. Ипак, немојте овде направити грешку: деца и супружници нису део тог замршеног клупка које треба пресећи. Правилније, они су, такорећи, другови по оружју, они са којима и кроз које, на неки начин, Бог остварује наше спасење.

Породични односи, заједно са нашим редовним учешћем у светотајинском животу Цркве, представљају околности у којима ће већина Хришћана проживети свој живот. Не можемо наћи више духовног оправдања за човека који напусти своју породицу него за монаха који напусти свој манастир.

Ипак, брак, деца, породица или било шта друго, из тог разлога никада не смеју постати идол или самима себи циљ. Неће успети сви бракови, чак ни они хришћански. Неки ће се завршити разводом, остављајући за собом нове ране да буду зацељене и нове борбе са којима се треба суочити. Неће ни сва хришћанска деца остати на духовној стази својих родитеља. Неки ће одбацити чак и родитеље који су напорно радили да би њима било добро. За нас ће постојати и мноштво других борби, као што су старење, болест и смрт. Биће и непредвиђених тешкоћа.

Међутим, чак и такве трагедије као што су ове, већ помену-. те, могу бити прилике да предамо себе у руке Божије и да са подвижничком борбом откријемо и већу дубину Његове неописиве благодати и љубави. Свети Марко Подвижник је писао: „Сећање на Бога је патња срца која се подноси духом побожности". Тај принцип хришћанског живота подједнако се може применити на све, било да су у браку или монаси. Па ипак, као што смо видели, форме у којима се он може открити и оквир у коме се може проживети, могу се разликовати као ноћ и дан.

 

Награде за уздржање

 

Као Хришћани који су у браку, ми смо призвани да пригрлимо живот који нам је Бог подарио и да верујемо да нас је са свих страна окружио свим што нам је неопходно за спасење. Није потребно да идемо тако далеко и желимо да будемо оно што нисмо или да сумњамо да оно што имамо није довољно. Физичке тешкоће и емоционална суочавања у браку и породици замишљена су као оруђа Божија да би се „припремило наше спасење", уколико Му допустимо да га употреби у нашем животу. У ствари, уколико је „теозис", односно узрастање у обличје Божије циљ хришћанског живота и ако је предуслов за тај циљ ослобађање себе од сваког греха, овда сматрам да се за обичног човека брак с правом може назвати „кенозисом“.[2]

Ако сте у браку, саветујем вам да свој брачни живот посматрате на тај начин и да заједно са својим брачним другом обнављате ту визију у свакој етапи вашег заједничког живота. Обавежите се да ћете истрајати у свим тешкоћама брачног живота, на читавом путу од дана венчања па све до старости и да ћете се на њима учити. Као родитељи, подарите својој деци време и снагу која им је потребна. Посветите им свој живот чак и по цену својих личних жеља и снова.

Ако будете тако чинили, можда ћете једног дана стајати заједно са свима онима које волите, и чути: Добро, слуго добри и верни ... уђи у радост господара својега (Мт.25;21).

 

МОЛИТВА ЗА ОНЕ КОЈИ СУ У БРАКУ

 

О, милосрдни Боже, преклињемо Те да нас увек подсећаш да је брак светиња и да га као таквог морамо и чувати. Подари нам благодат Своју да бисмо остали у верности и љубави. Поди-гни у нама дух узајамног разумевања и поверења, да се међу на-ма не би десио сукоб или свађа. Подари нам Свој благослов да бисмо пред ближњима својим и пред Тобом стајали као складна породица. И најзад, милосрђем Својим, учини нас достојним вечног живота јер си Ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

 

 

[1] Отац Марко Данавеј је протојереј Саборне цркве Светог Јована Јеванђелисте на Игл Риверу, Аљаска

[2] Кенозис – самоумањење, одрицање од сопствених „права“ зарад љубави према ближњем (нап.прир.)

 

 

 

Са енглеског

Антонина Пантелић

 

Објављено у часопису „AGAIN“, vol. 18. no 4, децембар 1995

 

Преузето из зборника

„Православна ризница: О браку и породици“

стр. 199-205

 

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА – Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар

[Орловић]

Хришћански Брак према учењу Светог Јована Златоустог
Наталија Семјанко

 

За срећан брачни живот, није довољно да младожења направи обазрив избор младе, и млада избор у вези младожење и да добију Божији благослов за заједницу. Много више се мора бити учинити. Морају да се понашају, да успоставе своје односе на начин, достојан благослова Божијег и да не навлаче несрећу на себе; тако да тај брак, тај извор чисте среће, не постане извор безбројних невоља, њиховог сопственог делања.

„Брак може бити уточиште“, говори Златоусти, „али такође и бродолом, не због своје суштине, већ пре због дела оних који га злоупотребљавају. Јер ко се придржава правила, у њима ће наћи, у свом дому и супрузи, утеху и олакшање од свих невоља које га сусрећу на другим местима. Ипак, онај који прилази браку пренагљено и неопрезно, чак и ако може да ужива задовољство у својим светским тркама, пронаћи ће незадовољство и жалост у свом дому“.

"Сви благослови брака, засновани су на међусобној љубави, на међусобном поверењу и поштовању и последичном складу између супружника. „Не постоји ништа вредније него бити вољен од стране твоје жене, и волети је. Мудар човек схвата да договор између човека и жене јесте један од највећих благослова.“

„Где ово постоји, ту је свака срећа и свака награда, али где је то одсутно, онда ништа не може помоћи, све остало пропада, а живот је пун непријатности и несреће. Према томе, требали би да то тражимо пре свега осталог“.

Међусобна љубав између супружника не треба да зависи од њихове особите лепоте, и не треба да нестане ако неко од њих, из неког разлога постане мање леп, или чак ружан.

Златоусти је усмерио ово учење посебно према мужевима, јер у неким случајевима, њихова љубав нестаје у сразмери са опадањем лепоте код жена, које су их раније заводиле, или почињу да примећују њихове физичке недостатке.

„Не окрећи се од своје жене због њене ружноће“, поучава Свети Јован. „Послушај шта је записано у Писму: „Пчела је мала међу мувама, али је њен плод први од слатких ствари“ (Сирах 11:3) Жена је створење Божије. Када је вређаш, вређаш и њеног Творца. Па како онда треба неко да се влада према жени? Немој је хвалити за њен изглед; похвала, мржња и љубав ове природе јесу одлике нечасних душа. Уместо тога трагај за лепотом душе; опонашај Женика Цркве.“

Љубав између човека и жене треба да буде постојана и снажна, тако да би могла да преживи сваку несрећу, разочарење и искушење.

Златоусти учи мужеве: „Води бригу о својој супрузи, као што Христос брине за Цркву. Чак и ако мораш дати свој живот за њу, да подносиш понављане губитке и трпиш нешто страшно, не смеш је напустити, јер патњом, нећеш ништа урадити у поређењу са оним, што је Христос учинио за Цркву.“

 

***

 

Схватање узајемне потребе коју имају човек и жена један за другим, може послужити у решавању и јачању љубави и склада између супружника.

„Бог је поделио активности наших живота у два поља, јавном и домаћем. Женама је поверено да остану кући, људима су дате друштвене дужности; у трговини, на судовима, на саветима, у ратовима и друго. Жена не може бити у стању да баца копља или да гађа стрелом, али она може радити за вретеном, ткати одећу, успешно учествовати у домаћим дужностима. Не може давати мишљења на саветима, али ипак може саветовати код куће и често се, када муж предложи нешто у вези са кућом, дешава да је женин предлог далеко надмоћнији. Она се не може снаћи са државним благом, али може подизати децу, приметити рђаве намере слушкиња, пазити на часно понашање слугу, ослобађајући супруга од свих ових невоља, лично се бринући за оставу, ручни рад, кување, чување одеће доступном, и све остало што није достојно да муж ради, што је чак и тешко њему, без обзира колико времена он покушавао."

„Јер је ово такође последица мудрости и бриге Божије, што је учинио да су мушкарци најспособнији у најважнијим пословима, а мање способни у мање важним стварима, тако да би постојала стварна потреба за женом. Да је Бог створио човека, способним у оба поља, онда би женски пол лако могао пасти у презир пред очима мушкараца. Опет, да је поверио најважније ствари жени, онда би жене постале претерано горде.“

Неће бити ни договора ни љубави међу супружницима, када свако од њих, захтева љубав и оданост од другог, док не чини никакав напор да испуни своје дужности. Ово неће донети мир и договор, већ пре раздор, јер изражава не љубав и попустљивост, већ пре тврдоглавост и охолост. Према томе, најбољи начин за чување мира између супружника је да имају међусобно поштовање, за њихове дужности и да се свако од њих строго држи својих и да их испуњава.

„Чак и ако други не ради оно што треба“, говори Златоусти, „ми треба да учинимо шта се очекује од нас... јер ће свако примити шта је заслужио. Такав је брак у Христу, духовни брак. Нека онда жена не чека на врлину од мужа, него нека пре увежба своје, јер ће то бити неважно. Слично, нека муж не чека на добро понашање жене, пре него почне да брине за њу, јер онда врлина неће бити више на његовој страни. Нека свако, као што сам рекао, испуњава своје дужности унапред“.

 

***

 

Ако се супружници строго држе својих одговорности, тада ће мир и споразум неизоставно следити. „Ако се обоје супружника труде да испуњавају своје одговорности, онда ће међусобна корист брзо уследити. Ако је, на пример, жена спремна да поднесе чак и љутитог мужа, а муж не раздражује мрзовољну жену, тада ће потпуни мир бити успостављен међу њима, а њихови животи ће бити налик луци, удаљеној од таласа“.

Захваљујући њиховој међусобној љубави  у интересу њиховог општег благостања, свако би требао да разуме и буде попустљив према манама другог. Морају се наоружати стрпљењем у сусрет са најгоркијим незадовољствима, увредама и разочарењима.

Златоусти говори: „Шта се може урадити ако је муж кротак, а жена нервозна, оштрог језика, брбљива, расипница (заједничка мана међу женама) и има многе друге мане? Како може он, јадни човек, издржати свакодневне непријатности, гордост и бестидност? Или шта ако је она умерена и тиха, а он је груб, сумњичав, напрасит, ужива у охолости богатства и моћи, поступа рђаво са њом, слободном женом као са робом и не мисли о њој више него о слуги? Како ће она моћи да издржи овакво понижавање и угњетавање? Апостол говори: „Носи све то ропство, јер ћеш бити слободна када он умре, али докле год он живи, мораш ревносно покушавати да расуђујеш са њим и да га поправљаш, или, ако је ово немогуће, да храбро издржиш бзбројне нападе и немилосрдна вербалназлостављања.“

На другом месту, Златоусти саветује мужеве да се наоружају попустљивим стрпљењем и жене са потпуном покорношћу, да би зауставили све неслоге. „Неко би могао рећи: „Моје жена је безумна, расипна и има мноштво других недостатака“. Сноси све то стрпљиво. Из тог разлога ти заузимаш место главе, да исцелиш тело. Написано је: „тако су дужни мужеви љубити своје жене као своја телеса“ (Еф. 5:28). Жене су такође потчињене овом закону“.

 

***

 

Ако би човек имао жену лоше нарави, његова је обавеза да се не раздражи, већ да пре смирено сматра ту несрећу делом Божјијм, Који га кажњава за његове грехе.

„Твоја жена можда води рат против тебе“, говори Златоусти, „можда те сусреће када се враћаш у гневу, рукујући својим језиком као мачем. Тужно је када ти твој помоћник постане непријатељ! Али испитај себе. Зар ниси нанео штету жени у својој младости? И тако та рана, нанета од тебе некој другој жени, сада се исцељује твојом женом, а рана те друге жене, бива исцељена твојом сопственом женом. Да је мучна жена казна грешнику, написано је у Писму. Жена рђаве природе ће бити дана грешном мужу, дана као горки противотров, који ће исушити зле сокове грешника.“

Ако, као што Златоусти учи, жена рђаве нарави представља божанско кажњавање, онда је јасно, да муж мора издржати са потпуним стрпљењем, па према томе, ништа не може оправдати физичко насиље над женом. Ово нарушава учење Хришћанског стрпљења и попустљивости и схватања љубави, којег се муж мора увек држати. Златоусти недвосмислено осуђује нељудско понашање према женама, са којим се човек често сусреће, посебно у нижим слојевима, као највећи степен суровости и дивљаштва.

За исправљање неодстатака жене, Златоусти препоручује стрпљиво расуђивање, не прекоравање, и сигурно не насиље.

„Ако човек туче своју жену“, говори он, „то је велико бешчашће, не само за њу, већ такође и за њега. Говорим вам, жене и мужеви, нека вас Бог сачува од таквог греха, који би одвео мужа у ударање своје жене. Говорим овде о жени, али требало би да буде одвратно човеку племенитог карактера, да удари или подигне руку чак и на роба... Још више је онда нечасно подизати руку на слободног човека. Свако ово схвата, чак и према закону незнабожаца, где жена, која је тучена од стране свог мужа, више није у обавези да живи са њим, а он више није достојан живљења са њом. Зар није висина безакоња, да тако бешчастиш, као роба, свог животног друга, који ти је толико дуго помагао у животу? Такав муж, ако неко може уопште назвати такву особу мужем је, на истом нивоу као онај који убија свог оца или мајку. Јер, ако нам је заповеђено да напустимо своје мајке и очеве ради својих жена, онда то није ради вређања њих, већ ради испуњавања закона Божијег, као што се наши родитељи већ дуго слажу са великом ревношћу да буду напуштени, па чак и захваљују Богу за то. Зар онда није врхунац бешчашћа злостављати њу, ради које је Господ заповедио да напустимо чак наше родитеље? Зар то није безумље?“

„А шта са срамотом која следи? Којим речима чак и описати урлике и стењања жене на улици, када се комшије и пролазници суоче са домом човека који је починио такво бешчашће, слично дивљој звери, која растрже плен у својој јами? Боље би било да земља прогута таквог подлаца, него да се покаже поново у друштву."

„Али моја жена, говориш ти, је безобразна. Нека је и тако. Не заборављај да је она твоја жена, слабији суд, а ти њен муж. Из овог разлога си одговоран и начињен главом, са циљем да издржиш слабости своје жене, која треба да ти буде послушна.

Према томе, делуј на начин да твоја власт буде поштована, што ће се десити само ако се будеш уздржавао од понижавања свог потчињеног. Исто је и са Царем, који што се више поштује, часније се опходи према својим министрима и подређенима. Ако он понижава и омаловажава њихове врлине, његова сопствена слава знатно трпи. Тако ћеш и ти знатно смањивати веродостојност и достојанство сопственог вођства, ако будеш срамотио своју жену, чија је воља потчињена твојој."

 

***

 

Најбољи начин да се исправи рђав карактер твоје жене је разумна благост и пажљиви труд да се отклоне њени недостаци.

„Ако се нешто непријатно деси у кућу, због грешке твоје жене, онда“, саветује Златоусти мужевима, „треба да је утешиш, а не да повећаваш несрећу. Чак и ако си изгубио све. Али не постоји ништа жалосније, него имати жену кући, која није наклоњена свом супругу. Не постоји никаква мана твоје жене на коју би могао указати, ништа што би чак могао замислити, што ће изазвати више жалости од неслоге са твојом женом. Из овог разлога, твоја љубав према њој, требала би да буде вреднија од било чега.

Ако смо сви обавезни да носимо бреме другога, онда би још више, супруг требао да то ради за своју жену. Ако је сиромашна, не понижавај је због тога. Ако је неразумна, не нападај је, већ је пре исправљај. Она је део тебе и, ти заједно са њом, чиниш једно тело.

„Али она је свадљива, пијаница, лако губи живце?“ – Ако је тако, треба да тугујеш због тога, а ме да се гневиш; моли се Богу, да је промени; приговори јој, покушај да је убедиш и користи сва средства да је ослободиш њених мана.

„Ако почнеш да је удараш и гониш, онда се та болест ће исцелити, јер се насиље преовладава кротошћу, а не суровошћу. Такође, памти да ћеш бити награђен од Бога за твоје кротко опхођење са твојом женом.

Речено је да је један од незнабожачких философа имао свадљиву, жучну и дрску жену. Када су га питали зашто је још са њом, мудрац је одговорио да са њом, има сопствену школу философије у свом дому. „Бићу стрпљивији од других“ рекао је он, „ако учим у овој школи сваки дан.“

Да ли те ово задивљује? Дубоко уздишем када видим незнабошце, који су мудрији од нас, нас којима је заповеђено да опонашамо Анђеле, или чак још боље, којима је заповеђено да се угледамо на Самог Бога у нашој анализи кротости. Речено је да је женин рђав карактер био разлог зашто философ није напустио жену, а неки чак говоре да је управо због овог разлога, он изабрао њу. Ако направиш грешку у избору жене и доведеш лошу, неподношљиву жену у кућу, онда бар покушај да следиш незнабожачког философа, и чини све да је поправиш и немој јој наносити штету. А једном када будеш успео у ношењу брачног јарма у складу са њом, стећи ћеш друге предности и духовни напори ће ти бити прилично лаки.“

 

***

 

Златоусти учи да љубав мужа према жени, у целини, треба да буде разумно осећање. Треба да буде заснована на духовним квалитетима жене и треба да буде усмерена на исправљање и њено побољшање. Према томе, муж је крив у сопственим очима, пре своје жене, и пре суда Божијег ако остане равнодушан према њеним слабостима и грешкама и не обраћа пажњу на њих. Али, са друге стране, не треба да дозволи да га њени недостаци раздражују и да сурово гони своју жену због њих. Кротост заједно са разумном благошћу и љубављу, најпоузданији су методи уа њено побољшање."

„Чак и ако је твоја жена много грешила против тебе“, говори Златоусти, „све јој опрости. Ако узмеш неку са лошим моралом, учи је доброти и кротости. Ако твоја жена има мане, отерај ману, а не жену.

Ако након много искуства нађеш да је твоја жена непоправљива и тврдоглаво се држи својих навика, ни тада је немој отерати, јер је она део твог тела, као што је написано: „и биће једно тело“ (Пост. 2:24) Нека мане твоје жене буду неисцељене, и поред тога ћеш бити веома награђен за размишљање и расуђивање са њом... Ради страха Божијега, треба да патиш толико непријатности и да сносиш лошу жену, као да је она део твог сопственог тела“.

Говорећи о одговорности мужа да поучава супругу, Златоусти предлаже сам прилаз теми.

„Твоја жена“, говори он, „воли површан накит, скупу, модну одећу, прича превише, арогантна је. Тешко је и замислити да једна особа може имати све те мане, али замислимо такву особу и нека муж покуша да је поправи како год може. Како ће је поравити? Он ово може постићи, не забрањујући јој све ово одједном, већ ако почне са најлакшом ствари, оном за коју је најмања везана. Ако си нестрпљив и покушаш да је исправиш одједном, мало ћеш постићи. Зато, немој јој одузимати накит у почетку, пре јој допусти да га носи неко време. Уместо тога почни са обесхрабривањем њеног коришћења шминке. Међутим, немој користити застрашивања и претње, већ пре убеђивање и миловање. Објасни јој да други лоше мисле о њој због тога, реци јој своје мишљење и одлуке, и често је подсећај да ниси само ти тај, који не волиш када јој  је лице нашминкано и да сматраш да је то изузетно непријатно. Реци јој да те то веома разочарава, а да чак и најбоље жене губе своју привлачност на тај начин."

„Расуђуј о њој, на такав начин да би отклонио њену страст, али јој немој говорити о Паклу, или Царству, (јер ће то бити губљење времена), већ је увери да те она много више привлачи када је онаква, каквом ју је Бог створио, а и да је остали људи неће сматрати лепом и привлачном, када јој је лице нашминкано и премазано... Ако јој будеш рекао много пута и не послуша те, онда опет немој престати да јој говориш. Реци јој не у супротстављању, него пре са љубављу. Понекад јој покажи израз да ти се не свиђа, а у друго време је милуј и наговарај. Ускоро је више нећеш видети са унакаженим лицем крвавих (црвено намазаних) усана, ни обрве зацрњене угљем, као да је из огњишта, нити образима који изгледају као окречени гробови гробнице, јер све ово – угаљ, прашина и пепео – смрад. Треба да сносимо све мане наших супруга, са циљем да поправимо оно што желимо. Једном када исправиш ову ману, онда ће и друге бити лаке за исправљање. Онда се можеш окренути ка златном накиту и говорити јој о њему на сличан начин, а на овај начин ћеш мало по мало, расуђујући о својој жени, бити упоређен са вештим, оданим робом и стрпљивим господарем и сељаком“.

 

***

 

Са циљем да ојачаш о сачуваш морални утицај над својом женом трајно, муж би требао да почне са њеним поучавањем од првог њиховог дана заједно и да настави учење у свакој могућој прилици. У свим ситуацијама, он може обраћати пажњу на њено понашање, указујући јој не њене одговорности и дајући јој задатке за испуњавање.  Испуњавање ових задатака је пут ка моралном побољшању.

Златоусти у додатку општим упутствима, предлаже да се следи посебан пример: он предлаже да муж искључи из брачне прославе све што би могло увредити част девице. Он наставља, „Избегавањем свега овога, чинићеш праву ствар, поштујући њену скромност дуго, не нарушавајући је одмах. Чак и ако млада није часна, биће повучена дуго, покренута поштовањем према супругу и племенитошћу тих ствари, на које није навикнута.“

„Које је боље време за подучавање жене, од оног када она још увек поштује мужа, када га се још боји, и када се још уздржава скромношћу? Постави закон у то време и она ће му се покорити, добровољно и недобровољно. Прво говори из љубави, јер у наговарању ништа не олакшава прихатање поуке, као веровање да се оно даје из љубави и благовољења. Како јој можеш показати своју љубав?

Реци јој: „имао сам прилику да се оженим богатом и племенитом женом, али је нисам изабрао, пре сам сам се заљубио у твој начин живота, твоје поштење, твоју скромност и твоју част.“ Из љубави, пређи на речи Хришћанске мудрости. Говори о искушењима богатих, али само у пролазу, индиректно, јер ако усмериш сву енергију на критиковање богатих, испашћеш туробан и досадан. Али ако то доведеш у везу са ситуацију, која се доректно тиче ње, она ће онда бити пријемчива“.

„И тако, говори: Када сам имао прилике да оженим богату жену, одбио сам. Зашто? Не пренагљено или због мањка размишљања, него знајући да поседовање богатства не значи ништа и добро је презрети га. Уместо тога, ја сам био наклоњен ка врлинама твоје душе, које ценим више него било какво злато. Јер мудра млада, благонаклона и ревносна у части вреднија је него цео свет. Из тог разлога сам ја био привучен тобом и заљубио се у тебе, и унео те у своју душу. Овај свет не значи ништа. Зато се молим и чиним све тако да би могли да часно прођемо ово време на земљи, тако да би могли остати сједињени у свету који долази. Живот у овом свету је кратак, променљив и непостојан. Ако, угађајући Богу, учинимо себе достојнима да пређемо у следећи живот, онда ћемо увек бити срећни, заједно и неодвојиви од Христа. Ценим твоју љубав више од свега. Не налазим ништа непријатније него неспоразум са тобом. Чак и када бих изгубио све, постао сиромашнији од осталих, био потчињен ужасним несрећама и претрпео сваку несрећу, носићу и трпећу све, само ако ме будеш волела. И деца ће ми бити драга, ако су плод наше љубави. Али ти би требала да осећаш на исти начин.“

Онда додај речи Апостола, да се угађа Богу, када љубав постоји међу вама. Слушај Писмо: „зато оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се к жени својој и биће двоје једно тело“ (Матеј 19:5). Нека не буде међу нама повода за неслогу. Мени је то важније од богатства, масе слугу и јавних почасти. Зар неће ове речи бити боље за твоју жену од злата и богатства? Немој се бојати да ће тако вољена, она постати горда, него је пре смело увери у своју љубав према њој, а она ће те још више волети. Ако уради нешто добро, похвали је, и диви јој се, а ако уради нешто уради, што је често случај са младим женама, саветуј је и убеђуј. Презри новац и велике трошкове. Учи је да се улепшава оним што извире из благонаклоности, умерености и поштења. Постојано је подучавај неопходном. Твоје молитве неће бити мећусобне; нека свако иде у цркву, онда повратак кући, нека муж пита жену, и жена мужа о ономе што се читало и чуло тамо.“

„Ако си притиснут сиромаштвом, наводи Свете Оце Петра и Павла, који су држани у већем поштовању од краљева и богаташа. Покажи јој како су они живели у глади и жеђи. Учи је да у овом животу треба бојати само једног – вређања Бога. Ако желиш да имаш вечеру или гозбу, позови оне који су чувени по својој побожности, који ће благословити твој дом и својом посетом донети благослов Божији на твој дом. Искорени из њеног ума мисли о „мом“ и „твом“.

Ако каже, „Ово је моје“, реци јој „шта значи реч „твоје“? Ја не знам ту реч. Ја немам ништа своје. Како можеш рећи „моје“ када је све „твоје“. Ово нису само нежне речи, оне су велика мудрост. На овај начин, можеш утишати њен гнев и ишчупати горчину из њеног срца. Немој говорити са њом непажљиво, већ са нежношћу, поштовањеми љубављу. Поштуј је и неће јој бити потребно поштовање других. Неће јој бити потребне хвале других, ако је поштована од тебе. Учи је да се боји Бога и све ће доћи на своје место  итвој дом ће бити изобилан са благословима.“

 

***

 

Они који су сједињени у браку, немају право да одбију испуњавање оних захтева, који су нераздвојиви од његовог смисла и циљева.

Објашњавајући речи Апостола: „муж да чини жени дужну љубав, тако и жена мужу“ (1 Кор. 7:3), Златоусти говори, „Апостол користи реч „дужну“ јер нико од њих није сопствени господар, већ су пре робови један другог. Тако, када се сусретнеш са раскалашном женом, која те мами на грех, реци јој: „Моје тело не припада мени, већ мојој жени“. Нека жена каже исто онима, који покушавају да јој упрљају част: „мојењ тело није моје, већ мог супруга“.

„У другим деловима Старог и Новог Завета, мужу је дана велика власт над женом, на пример: „воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар“ (Пост. 3:16). Павле такође прави разлику: „Али и ви сваки... да љуби своју жену...а жена да се боји свога мужа“ (Еф. 5:33); а овде се ништа мање или више, мисли да треба да постоји једна власт. Зашто? Јер је ретходно говорио о чедности.

У другим пољима, говори Павле, муж има прерогатив, али не када се ради о чедности. Супруг не поседује сопствено тело, већ је то пре жена. Овде постоји потпуна једнакост и нема прерогатива. „Не забрањујте се једно од другог, већ ако у договору за време“ (1 Кор. 7:5). Шта значи ово?

„Нека жена не одбија да испуни вољу мужа“, он говори, „и нека муж не одбија испуни вољу своје жене.“ Зашто? Јер ужасне несреће бивају последица овакве врсте уздржавања – прељубе, блудничења и уништавање домова.“

„А он правилно говори, „не забрањујте се“, користећи реч „забрањујте“ насупрот ранијој дужности, јер уздржавати се по својој вољи, без сагласности своје жене, било би уствари проневера. Сада, када си ме убедио, и узмеш нешто што мени припада, онда то није проневера, већ ако неко узима нешто против воље другога и силом, онда је то проневера. Многе жене чине ово. Оне онда постају криве за похоту својих мужева, и све је бачено у неред, јер договор треба да се поштује изнад свега“.

„А, уствари, посгледајмо шта треба да се цени изнад свега. Узмимо човека и жену. Претпоставимо да се жена уздржава од свог мужа, насупрот његове воље. Шта онда? Зар он неће блудничити? А чак и да то не чини, зар неће постати тужан, раздражен, упаљен, бесан, и изазвати мноштво невоља својој жени? Каква је корист од поста и уздржања, ако је љубав нарушена? Никаква, јер је толико осећања повређено, толико много бриге, толико много принудних последица из тога!

Христос је кроз Павла заповедио да се жене не одвајају од својих мужева, и да се не лишавају један другог, осим уз сагласност. Али неке жене су занемариле своје мужеве ради уздржања, као да је то неко дело врлине, и тако били доведени до прељубе“.

 

***

[Орловић]

Човек и жена су обавезни да једно другом остану верни. Нарушавање брачне постеље је један од најтежих злочина. Из тог разлога Златоусти осућује тај грех највећом снагом. Његова осуда је исто тако вредна данас, у савременом друштву, где је овај грех најуобичајенијии међу мушкарцима и женама. Осуђујући мужа, који је неверан својој жени, Свети Златоусти говори:

„Какав изговор има он? Немој ми говорити о природним страстима. Зато је брак и заснован, да ти не би прелазио црту. Јер Бог, у интересу твог задовољства у части, дао ти је жену из тог разлога, тако да би могао задовољити тежње природе кроз своју жену и ослободио се похоте. Али ти, са незахвалном душом, обешчастио си Га, одбацио све неприлике, прекршио правила која су ти дана, каљајући своје добро име.“

„Зашто усмераваш свој поглед на нечију лепоту? Зашто размишљаш о лицу које ти не припада? Зашто нарушаваш брак – каљаш своју брачну постељу?“

„Није ти се због тога твоја жена придружила, остављајући свог оца и мајку и цео њен дом, да трпи бешчашће из твојих руку, тако да би ти могао да претпоставиш одвратног роба њој, узрокујући велику неслогу. Ти узимаш партнера за живот, једнаког теби у части и слободног. Да ли има смисла узети њен мираз, сачувати га и не проћердати, а онда покварити и упрљати оно што је драгоценије од мираза – чистоту и чедност твог тела, које припада твојој жени?“

Са циљем да одврати неког од неверства у браку, Златоусти често и са великим снагом и речитошћу показује колико је несрећан и измучен прељубник.

„Погледај на прељубника и можеш видети да је он хиљаду пута несрећнији од оних који су у ланцима. Он је уплашен и сумњичав према сваком: својој жени, мужу прељубнице, самој прељубници, слугама, пријатељима, познаницима, браћи, самим зидовима, сопственој сенци и чак самоме себи. А што је најгоре, савест му вапије и мучи га свакодневно. Ако замишља Суд Божији, онда једва да може да стоји од страха. Задовољство је кратко, али несрећа је продужена, данима и ноћима, у граду или у пустињи – његов тужилац га прати свуда, претећи му не мачем, већ неподношљивим мучењем, поразом и убијањем са страхом“.

Узроци који искушавају мужеве да буду неверни, нису избегли пред брижним оком Златоустог. Први међу њима јесу позоришта, у којима се певају неморалне песме и заводљиве представе се дају, често приказујући наге жене. Златоусти упозорава мужеве против оваквих забава. Наше доба такође има мноштво сличних искушења за чедност и верност мужева. Не овако буквално, али у својој суштини, осуде Светог Јована Златоустог се односе и на савремено друштво“.

„Морам вам рећи“, говори он мужевима, „они од вас који троше цео дан на такве забаве, чине од часног брака смешно позориште, и прекривају велику тајну срамом. Реци ми, шта ћеш мислити о својој жени, након гледања жена, које су толико осрамоћене у позоришту? Како ћеш моћи да гледаш у њу без црвењења, када си гледао цео њен пол, обешчашћен?

Немој ми говорити да је позориште само глума, јер је та глума створила прељубнике од много њих, и узнемирила домове. Шта ће твоја жена мислити о теби, када се вратиш са такве срамотне представе? Не мисли да си ти без греха, јер се ниси упрљао са блудницом, јер си у мислима учинио све... Ја нисам против весеља, али оно не треба да се одвија на рачун чедности и не са срамотним и бројним гресима.“

Да избегне свако завођење и искушење, ожењени човек не треба да гледа у лица лепих жена и да им се са жудњим уживањем дивите.

„Спаситељ није забранио гледање жена“, говори Златоусти, „већ је забранио гледање у њих са похотом. Да није ово мислио, Он би само рекао, „ко год погледа у жену“. Али, Он је рекао, „Ко год погледа у жену са жељом“ (Матеј 5:28), другим речима, ко год погледа на њу са циљем да задовољи похотно задовољство. Када гледаш на другу лепоту са жељом, вређаш сопствену жену, јер окрећеш свој поглед од ње и вређаш ону у коју гледаш, јер се мешаш са њом насупрот закона. Иако је ниси дотакао рукама, јеси очима. Из тог разлога се то назива „прељуба“.“

Златоусти даје следећи савет мужевима да се одупру, када се жеља подигне за нечијом другом женом. „Ако приметиш да је страст потпаљена према другој жени, а као последица тога, твоја жена те више не привлачи, иди у своју собу, отвори посланицу Павла и угаси огањ, постојано понављајући речи Апостола, „Али због курварства сваки да има своју жену“ (1 Кор. 7:2).

Уопште, у свом понашању према свим женама, муж би требало да се понаша на начин да избегне сваку сумњу о неверју.

„Избегавај“, говори Свети, „не само прељубу, већ и најмању сумњу. Ако је твоја жена непотребно сумњичава, смири је и убеди. Немој јој прилазити са гневом и охолошћу, она се само веома брине за тебе. Она је забринута због свог права поседовања. Та имовина је твоје тело, и њој је драгоценије од било чега“.

„И муж не би требало да се понаша на начин, који ће изазивати сумњу. Реци ми, зашто трошиш цео дан са пријатељима, а само вечери са женом? Ово ће неминовно довести до сумње. А ако те жена оптужи, немој се вређати. Она то ради из љубави, не зато што је дрска. Ова оптужба долази из ватрене љубави, усијаног расположења и бриге. Забринута је да јој нико не украде брачну постељу, да јој нико не одузме највеће благо, да је лиши њене главе.“

Свети Јован непопустљиво саветује мужеве и жене, да не треба да буду сумњичави једно на друго на основу речи и гласина, или из било ког другог безначајног разлога, и да не треба да, или сами или преко других људи, пазе једно на друго, да не би тако кроз подозривост или параноју уништили срећу свог брака“.

 

***

 

Свети Јован описује дужности жене, њене одговорности, следећим речима: „Жена је дана мужу да му прави друштво у животу, да рађа децу, а није за изопаченост; да брине за кућу, да га учи поштењу, а не да буде предмет нечистих задовољстава.“

„Дужности жене су да штити оно што је добијено, да пажљиво користи зараду супруга и да брине о дому. Из тог разлога је Бог човеку дао жену, тако да му у томе, као и умного чему другом, буде помоћница.“

Прва обавеза жене је да буде покорна своме мужу. Објашњавајући речи Апостола, „Жене! Слушајте своје мужеве као Господа.“ (Еф. 5:22), он говори, „Истинска жена треба да буде послушна свом мужу као Господу. Јер као што онај ко не слуша грађанске власти, нарушава заповест Божију, тако да много више то чини она, која се не покорава свом мужу. Ово је била Божија жеља од почетка. Даље, Апостол показује да је муж глава жени, као што је Христос глава Цркви, то јест, мужеви и жене, су заједно потчињени Христу, тако је и жена потчињена свом мужу, као Богу.“

Јер она живи у тишем окружењу дома и јер је кроткија и нежнија у природи, жена има пуну могућност и суштинску обавезу да смирује мужа, узнемиреног теретом и бригама друштвеног живота. Својим нежним учешћем у његовим пословима, она може гајити у њему, обновљену енергију, бриге о послу о нову жељу за послом. Супруга треба да се влада тако, да муж види свој дом као безбедну луку, место где увек може пронаћи љубав, мир, смирење и бројне друге радости, тако да завршивши своје послове, он хита кући њој и не тражи забаве на другим местима.

„Ништа не може бити више неразумније и штетније за срећу породице, од тога када жена сусреће мужа након његових послова и задатака, не љубављу, већ пре са каприциозним захтевима или прекорима, раздражењима, незадовољствима, па чак и грдњом. Ако се ово деси, она треба само себе да криви, ако муж бежи од куће, а срећа њене породице тада бива уништена. Муж, који троши време у трговини или на суду, ударан је светским бригама, као таласима.

Али жена, остајући кући, као у некој школи мудрости, фокусирајући своје мисли дубоко у себе саму, има могућност да се моли или да чита и да се бави другим побожним делатностима. И као што може гајити те врлине у себи, она може такође, сусрести свог бригама обремењеног мужа, утешити га, охрабрити, одвратити га од сурових мисли које су штетне за душу, и пустити га поново у свет, обновљеног позитивним мислима и осећћањима.“

„Заиста, нико не може лако и брзо довести мужа у смирено стање ума и усмерити његову душу ка свему ономе што је добро, као побожна и мудра жена. Он неће слушати ни пријатеље, ни учитеље, ни своје надређене, као што ће слушати своју жену, када га охрабрује и саветује, јер је њено охрабривање помешано са извесним задовољством, што је последица ватрене љубави премањој.

"Познајем мноштво тврдих и тврдоглавих мужева који су омекшани на овај начин. Јер је жена неодвојива од мужа за време оброка, када се одмара, у друштву и када је сам, потпно му је посвећена и тако блиско повезана као тело са главом. Док год је мудра и пажљива, нико се не може такмичити са њом у бризи за свог мужа.“

 

***

 

Мудра љубав према свом мужу служи као подупирач за све врлине жене. У осветљавању речи Апостола, да би жене требале да буду скромне, чисте, уредне, да воде бригу о дому, да буду нежне, Златоусти говори,

„Све то ствара љубав. Жена може бити нежна и пажљива са бригом о домаћинству. Јер скромност је рођена из љубави, а љубав ће зауставити све приговоре. Ако је њен муж незнабожац, ускоро ће поверовати у истину (Хришћанску веру); ако је он такође Хришћанин, постаће још бољи. Ако је породични живот срећно сређен, онда ће и духовни живот постати такође сређен, а ако није, онда он неће бити снажан. Јер ће жена, која се брине за дом, бити скромна, и добра домаћица. Она неће јурити за раскошем, неразумним трошковима и сличним стварима.“

Али, да би заслужила љубав свог мужа и, кроз то, добила морални утицај на њега, жена не треба да само на речима, већ такође и у својим делима показује да воли све што је добро и праведно и да се труди да буде побожна.

„Не толико речима“, говоро Свети Златоусти, „већ пре делима, жена може поправити супруга. Како? Када види да си озбиљна, корисна, равнодушна према накиту, да му није потребна велика зарада, већ да може да се радује у садашњости, када га не будеш питала за злато, бисере, ни скупу одећу; када будеш љубила скромност, поштење, нежност, онда можеш захтевати исто и од свог мужа. Онда ће слушати твој савет са стрпљењем, чак и са задовољством.“

Златоусти посебно омаловажава екстраваганцију и љубав према одећи код жена, праведно увиђајући ове мане као узрок невоља и раздора у мноштву домова. Тако да он објашњава жени:

„Ако желиш да задовољиш свог мужа, онда теба да улепшаваш и украшаваш своју душу, не твоје тело. Јер није накит тај, који ће те учинити угодном и привлачном, већ пре скромност, пажљивост према њему, вољу да чак умреш за њега. Ово је оно што највише осваја мужеве, док их накит повређује, јер им доноси мањак на рачуну у банци, изазива велики трошак и невоље...

На овај начин породични послови и зараде су најбоље обликовани, када се злато не користи не за ношење на телу и око чланака, већ пре за неопходности, као плаћање слугу, образовање деце и другим потребама. Ако, са друге тране, оно светли пред његовим очима и мучи му срце, онда каква је  корист?“

„Сјај злата не може утешити тужно срце. Знај и буди сигурна да, иако си можда најлепша међу женама, нећеш никада бити привлачна њему, кога си ожалостила; за ово ти треба смирени и весео дух. Али када се сво злато троши на накит жене и када то изазива мањкове у кући, нема задовољства за твог супруга. Тако, ако желиш да будеш вољена од мужа, буди му угодна, што ћеш постићи ако престанеш да придајеш превише пажње на одећу и шминку.“

„Сав тај накит и мода садрже извесно задовољство у првим данима брака, али време умањује ове вредности. Јер ако понекад не гледамо на сунце које је тако блиставо, небо које је толико прелепо, са једнаким чуђењем, јер смо се навикли на њих, да ли ћемо се дивити телу, дотераном уметнички?

Говорим вам ово да би могле волети лепоту која никада не пропада, са којом нам Апостол Павле заповеда да украшавамо себе, не са златом и бисерима, ни скупе украсе, „већ (чиме жене исповедају доброту) добрим делима“.

„Желите да будете вољене од људи и тежите за њиховим комплиментима? Не, побожна жена неће гајити такву жељу. И нико обазрив и скроман неће је хвалити због такве жеље, осим хедониста и недисциплинованих, а чак ни они неће лепо говорити о њој, већ ће је уместо тога осуђивати за храњење неморалних мисли о себи код других људи. А скромна жена ће бити хваљена од свих, јер гледајући у њу, неће видет опасност, већ ће се користити њеним примером врлине. Велика ће бити хвала њена, међу људима и велика ће бити њена награда од Бога.“

Мане жене су погубне за мужа, као што су и врлине корисне за њега. Ово је обично зато што муж почиње да трага за забавом и утехом ван породице, и да ли је чудо што он, огорчен својом женом и милован неком другом, брзо пада у замке намештене њему?“

Златоусти омаловажава жене, које инсистирају на раскоши, говорећи:

„Љубомора и прељуба настају када га не побуђујеш ка поштењу, већ га уместо тога присиљаваш да тражи задовољство у томе што велича прељубу. Из овог разлога, они брзо постају уплетени, јер да си га научила да то презире и да налази утеху само у поштењу, побожности и смирењу, онда се не би лако предавао прељуби. Блудница може украсити себе још боље него што ти можеш, али она није способна да се обуче у врлину. Тако, научи га да проналази задовољство у ономе, што неће пронаћи код блуднице... Онда ће твој муж бити смирен, ти ћеш бити поштована, а Бог ће бити милостив према теби. Онда ће ти се сви дивити и ти ћеш примити будуће благослове.“

 

 

Шта нас спречава да живимо према учењу

Светог Јована Златоустог?

 

 

 

^

[Arsenija]

Interesantno . 

[Плутон]

Стрејт пар се бори да добије право на грађанско партнерство које имају геј парови

 

http://www.theguardian.com/commentisfree/2016/jan/19/straight-people-equal-rights-civil-partnership-steinfeld-keidan