Брак - заједница мушкарца и жене

[Месечева]

И још понешто ал ајд сад да ћутим

Мислим да би било великодушно да нам одаш тајну.

[Драшко]

Мислим да би било великодушно да нам одаш тајну.

...па овај...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ако је неко већ написао извињавам се и можете да обришете пост. Мислим да је духовит и користан.

 

Питају једног деку и бабу, да им одају тајну како сачувати 50 година брака. Они се погледаше насмејаше и рекоше: Па можда смо ми имали срећу да живимо у време док су се ствари поправљале а не одмах куповале нове.

[Anika]

То је тако нормално, а постало је ретко. Људи лако одустају једни од других.

[Kaludjerovic Sreten]

И још понешто ал ајд сад да ћутим

Hm ? .....  

[Лидија Миленковић]

Brak spašava velika količina piva i čepovi za uši.                                                                                                                                   

• Ђорђе Р, Срђан Шијакињић, Млађони и 3 осталих воле ово
• Амин!

 

Pazi kad su samo muski aminovali 

[JESSY]

Pazi kad su samo muski aminovali

па шта си друго очекивала, драга моја....

[aliluja]

Ta zajednica izmedju muškarca i žene može veoma dobro da funkcioniše... ukoliko samo njih dvoje (bez svojih roditelja... braće i sestara)..ostanu u njoj.

[Sanja Т.]

Оног момента када брак почне да се спашава - готов је!

Ово није истина! Укратко, брак "васкрсава" .Трпи успоне и падове и успоне... Треба се борити за брак...И ништа није готово, док није готово!

[JESSY]

”Жене покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви.” (Еф. 5, 22-23)

Да ли то значи да је муж апсолутни господар, неприкоснивен и недодирљив у власти својој?

Видјећемо да није баш тако и да се у хришћанском браку, кроз узајамну љубав, и покоравање вољи Божијој, улога мужа и жене изједначавају.

Господ наш донио револуционарну промјену у дотадашње поимање брака. Кушајући Господа, фарисеји га питају: ”Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу?” (Мт. 19, 3) А то: ”за сваку кривицу”, подразумијевало је, према неким тумачима овог крутог прописа Староз завјета, прекоран поглед женин, пресољен ручак или било шта друго, једнако банално. ”Кад ко узме жену и ожени се њом, па се догоди да му она не буде по вољи, што он нађе на њојзи штогод ружно, нека јој напише књигу распусну и да јој у руке, па нека је отпусти из своје куће.” (5. Мојс. 24, 1)

Међутим, код пагана, Римљана, ситуација је била далеко гора. ”Като, пишући о римском праву, вели: Ако ухватиш своју жену у невјерству, можеш је убити без суда. Али, ако би она тебе ухватила у прељуби, она се не смије усудити да те прстом такне; уствари, она нема право.” (Џон Мек Артур)

У такву ситуацију, и свијест укоријењену, долази Господ и ставља се у заштиту жене и подсјећа кушаче своје да их је Бог мушко и женско створио и да је дубоко усадио у њихова бића неодољиву тежњу једног ка другом.

 А на позивање фарисеја на Мојсија, и њихово неограничено право на жену, Господ им одговара: ”Вама је Мојсије допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако.” (Мт. 19, 8) 

Од свих могућих разлога за отпуштање жене Господ је допустио само један једини – невјерство, прељубу. ”А ја вам кажем – вели, одсјечно, Христос: Ко отпусти жену своју осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и који се ожени отпуштеницом, чини прељубу.” (Мт. 19, 9)

Продубљујући заштиту жене, Апостол Павле наређује мужевима да воле своје жене, и не само тек да их воле, него да их воле истрајно, жртвено и чак са свим манама које би оне могле имати. Ту љубав мужевљеву према жени својој он пореди с љубављу христа према Цркви, невјести својој. ”Мужеви, волите своје невјесте као што Христос завоље Цркву и себе предаде за њу.” (Еф. 5, 25)

 Покорност жене је безусловна, али и љубав мужа према жени такође је безусловна. ”Жену морамо волети не само због тога што је настала од нас и што је део нашега тела, но и због тога што је Господ то одредио”, Вели Свети Јован Златоусти.

Кад се љубав и покорност у браку сретну, дође до потпуног изједначавања. Ако муж воли своју жену он од ње неће захтијевати ропску покорност; ако жена воли свога мужа чиниће му, из љубави, и сама све што би њен муж од ње очекивао.

Свети Апостол Павле и мужеве приводи Христу, и Господа ставља у центар њиховог живота, упућујући их да се на страдалног Христа угледају. Кад вели мужу да је он глава жени, као што је и Христос глава Цркви, Апостол говори о Христу као Спаситељу. Зарад невјесте своје Господ је био на крсту разапет. ”Желиш да ти се жена покорава – пита нас Свети Јован Златоусти – онда сноси одговорност за бригу према њој као што је и Христос за Цркву. Чак и ако треба да поднесеш нова страдања због ње, и свој живот да даш за њу, немој оклевати. Па опет, ти нећеш ништа учинити равно Христовом делу. Ти се жртвујеш за неког ко ти је већ близак, а Христос је дао Себе за ону му је окренула леђа и омрзла га.” Исти Светитељ савјетује и на који начин муж да обезбједи поштовање и покорност своје супруге. Вели он, да је Господ усавршио невјесту своју, Цркву, ”не претњама, насиљем или застрашивањем, него својом вечном, неизмерном љубављу. ”Тако и ти треба да волиш своју жену. И кад те омаловажава и руга ти се, својом љубављу, пажњом и поштовањем ти још увек можеш да је придобијеш и покориш себи.” ”А шта ако жена одбије да ми се покори – поставља питање Свети Златоусти , и одговара: Ништа за то! Твоја је дужност да је волиш; испуњавај своју дужност. Чак ако и не добијемо од других оно што нам припада, ми морамо да испуњавамо своју дужност.” ”Све сноси због ње, али је никада немој понижавати, јер ни Христос никада није понижавао Цркву.”

Најидеалније је – и томе треба тежити – да муж и жена, преливени истинском љубављу, ”читају” мисли једно другог; тако да њихова повезаност прерасте у узајамну послушност.

 

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=2854

[JESSY]

Брачна превара и развод

 

Први разлог за развод је супружничка неверност. Господ је допустио развод у таквом случају. У Старом Завету је била још строжија ситуација: од тренутка преваре једнога од супружника брак је аутоматски престајао да постоји. Ако не грешим, у Старом Завету чак и ако би једно од супружника хтело да опрости оном другом , по закону то није смело да се уради, већ би се брак раскидао.

Од времена Христовог доласка ми не сагледавамо тако ствари и увек поздрављамо праштање. Ако је супружничка неверност била резултат грешке, привремене слабости иза које је уследило искрено покајање мислим да је најбоље опростити. Међутим, ако жена сазна да је муж вара и да има намеру да настави то да ради, онда мислим да нема никаквог смисла  да се такав брак чува и на даље.

Сећам се разговора са једном женом коју је муж варао. Када се то открило она му је опростила. Након неког времена се опет испоставило да је вара. Она је донела одлуку да се растану. Неко од њених познаника који је сазнао за њену одлуку јој је рекао: „Мисли на децу. Он добро зарађује. Од чега ћете живети?“

Она је одговорила: „Мислим да ако се будем помирила са овим и наставим тако да живим деца ће тада мислити да су такве ствари у реду. Када отпочне њихов сопствени породични живот они неће сматрати да је за њих превара немогућа. Управо због деце ја и одлазим. Нека нам и буде тешко, али ће зато деца схватити да постоје ствари због којих породица престаје да постоји.“ Поставља се оправдано питање: Да ли је у праву та жена? Јер ако би она опростила, деца би ипак видела њен бол због преваре и то би за њих можда била можда и већа лекција од једноставног одсуства оца. А притом би имали и лекцију трпљења, љубави која прашта.

– У ситуацији о којој говоримо муж се није кајао, имао је намеру да настави такав живот. Да је она видела његово искрено кајање опростила би му. Волела га је. Она је донела ту одлуку схвативши да се он неће исправити. Хоћу да кажем да има смисла разводити се ако се супружник који је погрешио не каје, ако је он… – тешко је наћи реч, назовимо ствари правим именом – вуцибатина, просто вуцибатина. Сви имамо недостатке са којима некако покушавамо да се боримо, кајемо се. У овом случају није тако: вуцибатина је човек који се у животу не ослања на моралне норме, већ на свој егоизам, корист, не штедећи притом ни породицу, ни децу. Не мислим да је потребно тежити да се сачува такав брак…

Међутим, постоји и тежи случај када се онај ко је погрешио каје, када жели да се врати у породицу а други супружник ипак страда и у себи више не осећа љубав и поверење који су постојали пре преваре. Љубав је убијена преваром другог. Преварени супружник није сигуран да ли ће имати снаге. Да ли ће се љубав вратити. Да ли ће се прељуба поновити. Како донети праву одлуку – опростити или не?  

Моје лично мишљење је да се треба потрудити да се опрости. Можда ће, на крају крајева, поћи за руком да се то све превазиђе. Притом бих желео да кажем још нешто: ако опраштате – опростите. Често се догађа да људи праштају, али да при свакој следећој препирци пребацују другом оно што се догодило раније. Не. Ако сте донели одлуку да подигнете оно што се чинило разореним, неопходно је категорички себи забранити подсећање на прељубу. Свом срцу, наравно, нећеш моћи да забраниш да се не сети тога, али споља то ни на који начин не треба да се показује.

Свештеник Игор Гагарин

Извор: imanade.org

[Данче*]

MEĐUSOBNO UVAŽAVANJE SUPRUŽNIKA

U Svetom Pismu postoji izraz, koji se u dovoljno širokom smislu odnosi na brak: „a žena da se boji svog muža“ (Ef. 5:33). Ovde, u reči „boji“, svako može da vidi odraz vladajućeg položaja muškarca u društvu prvog stoleća. Ali ipak, uvaženje prema drugom čoveku, kao ličnosti, ne predstavlja zakonomernu superiornost tog čoveka, na koga se ono odnosi. Uvažavanje se pre svega izražava prema Bogu, a pošto su Bog i Njegova tvorevina tesno povezani, onda se uvažavanje, takođe, odnosi i na tvorevinu. O sličnom uvažavanju prema drugom životu je učio i Albert Švajcer. Znači da je to dužno uvažavanje prema onima, koji su stvoreni po liku Božijem. Uvažavanje mora biti onakvo, kakvo muž pokazuje prema svojoj ženi, ako je „voli kao i sebe samog“ (Ef. 5:33).

 

Iako se uvažavanje prema ljudima mora izražavati u svim odnosima, ono se posebno projavljuje u braku, gde se dvoje spajaju u jednu celinu, kao što je rečeno u Svetom Pismu „i biće dvoje jedno telo“. Bez uzajamnog uvažavanja, to jedinstvo može da se ispuni mržnjom.

 

Ponovno ocenjivanje bračnih veza – to je zapravo ponovno ocenjivanje uzajamnog uvažavanja supružnika u srednjem dobu. Porodični život se razlikuje u svakom konkretnom braku, ali međusobno uvažavanje supružnika je ključni aspekt koji se tiče njihovog porodičnog života.

 

Kao prvo: postojeće neslaganje među supružnicima mora biti prevaziđeno, ukoliko je to neophodno. Uvažavanje – to je kada supružnici vide jedno u drugom ličnost, unikatnost tog čoveka, s njegovim čarima i osobinama koje ga izdvajaju od nekog drugog čoveka, a ne formalno ispunjavanje porodičnih obaveza. Uvažavanje je osnova radosti, kada je drugi čovek pored tebe; uvažavanje – to je pokretačka sila za supružnike, da bi sve radili zajedno s radošću.

 

Kao drugo: uvažavanje prema supružniku – to je naš trud da popravimo odnos prema onom, ko ima direktan uticaj na naša osećanja i brige. Ukoliko postoje nekakvi problemi u odnosima, i vi želite da popravite stanje stvari, onda, u tom slučaju, dijalog može biti odgovarajuće sredstvo za to.

 

Kao treće: Uvažavanje prema drugome označava da ja prihvatam njegove nedostatke u našim odnosima, kao nešto što je tako, ali to ne isključuje kritiku iz opravdanih razloga. Ukoliko nas naš perfekcionizam prinuđuje da se mnogo ozbiljnije odnosimo prema nedostacima drugog, onda gubimo osećaj radosti, i u tom slučaju postoji velika opasnost da nas naša nadmenost učini grubim.

 

I kao poslednje, međusobno uvažavanje supružnika znači, da mi činimo vrlo važne korake u srednjem dobu, kao da sređujemo „stare ploče“ koje su se nakupile tokom prošlih godina, i koje nam smetaju da otvorimo novu stranicu u našim odnosima. O. Balzak je rekao da: „brak mora stalno da odoleva zveri, koja ga razara, a njeno ime je  - navika“. Srednje godine – su vreme ispitivanja novih stvari u vašem braku, nadvladavanje otpora prema promenama, vreme kada se „sve veruje, svemu se nada“ (1Kor. 13:7). Sve je u vašoj moći, ukoliko želite da vaš brak postane nova tvorevina.

 

Brak – to je nekakav „tandem“, čijem će razvoju doprinositi zajedničke odluke i rasuđivanja u vašoj porodici. Slušajte pažljivo jedni druge!  Svakodnevno nezadovoljstvo unutar porodice je uzrok toga, da supružnici ne čuju jedno drugo. Zajedničkim razmatranjem mogućnosti vaše porodice, možete doneti takve odluke, koje niko od vas dvoje ne bi mogao da donese sam. Ukoliko je odluka donesena zajednički, onda je verovatnije da ćete zajedno i da počnete njenu realizaciju. Vaše zajedničko rasuđivanje je put do toga, da se suštinski zbližite međusobno. Zajedničko rasuđivanje je veoma važan „erogen“ u supružničkim osećanjima. Bračni par mora svom braku da posvećuje svo svoje vreme, snagu i svakojake početke, da bi i dalje podržavali jedinstvo porodice, pa čak i kada deca napuste roditeljski dom. Zahvaljujući otvorenom dijalogu o delikatnim pitanjima, možda ćeš u sebi osetiti nekakav „odbrambeni“ stav. Ukoliko si ti kao i većina nas, onda možeš očekivati da će se i u tebi pojaviti to „odbrambeno“ stanje. Ono obično zatvara ta naša najosetljivija i nepomirljiva mesta. Ali kada smo toga svesni, onda u našoj veri možemo naći izvor, koji ćemo suprotstaviti tom našem „odbrambenom“ stavu.

 

O. Filotej Faros „Polovina puta“, izdanje Armos 

Prevod s novogrčkog: redakcija internet-izdanja „Pemptusija“.

 

Prevod sa ruskog S. M.

25 maj 2015 god.

 

Izvor: http://www.pemptousia.ru/

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8457

[Снежана]

Како да вам брак буде дуговечан?....Узмите кредит за стан на 40 година 

[NinaD]

Брачна превара и развод

 

Први разлог за развод је супружничка неверност. Господ је допустио развод у таквом случају. 

Од времена Христовог доласка ми не сагледавамо тако ствари и увек поздрављамо праштање. Ако је супружничка неверност била резултат грешке, привремене слабости иза које је уследило искрено покајање мислим да је најбоље опростити. Међутим, ако жена сазна да је муж вара и да има намеру да настави то да ради, онда мислим да нема никаквог смисла  да се такав брак чува и на даље.

 

– У ситуацији о којој говоримо муж се није кајао, имао је намеру да настави такав живот. Да је она видела његово искрено кајање опростила би му. Волела га је. Она је донела ту одлуку схвативши да се он неће исправити. Хоћу да кажем да има смисла разводити се ако се супружник који је погрешио не каје, ако је он… – тешко је наћи реч, назовимо ствари правим именом – вуцибатина, просто вуцибатина. Сви имамо недостатке са којима некако покушавамо да се боримо, кајемо се. У овом случају није тако: вуцибатина је човек који се у животу не ослања на моралне норме, већ на свој егоизам, корист, не штедећи притом ни породицу, ни децу. Не мислим да је потребно тежити да се сачува такав брак…

 

Моје лично мишљење је да се треба потрудити да се опрости. Можда ће, на крају крајева, поћи за руком да се то све превазиђе. Притом бих желео да кажем још нешто: ако опраштате – опростите. Често се догађа да људи праштају, али да при свакој следећој препирци пребацују другом оно што се догодило раније. Не. Ако сте донели одлуку да подигнете оно што се чинило разореним, неопходно је категорички себи забранити подсећање на прељубу. Свом срцу, наравно, нећеш моћи да забраниш да се не сети тога, али споља то ни на који начин не треба да се показује.

Свештеник Игор Гагарин

Извор: imanade.org

 

Znači bila sam 28 godina udata za vucibatinu, to sam shvatila. Sve sam ovo prošla. Doživela prevaru, koja nije bila sporadična već je potrajala izvesno vreme, a ja oprostila i nikad nisam više to pomenula. Trudila se svim silama da vratim i ustoličim ljubav u svom domu. Opet se ponovilo posle više godina i opet bez namere da se prekine, ali ovaj put sa namerom da ode i bez obzira što sam jasno stavila do znanja da je porodica najvažnija i da ću zbog porodice pokušati i ovaj put da oprostim i da ne osuđujem. Pred našim sudom on je podneo tužbu za razvod, on tužitelj, a ja tužena. Sudija mi nije dala niti da progovorim. Njega je pitala ima li šanse za pomirenje (poznaje i njega i dotičnu), a meni je nakon njegovog očekivano negativnog odgovora samo rekla da nema nikakve veze to što bih ja eventualno imala da kažem. Dakle, nimalo bar elementarnog poštovanja prema meni kao žrtvi u ovom slučaju (bilo je i nasilja). Crkveni razvod sam zatražila ja nakon sudskog. Sveštenik je sam sastavio tužbu (poznaje detaljno situaciju) i priložio sudsku presudu. Presuda crkvenog suda kaže da smo oboje krivi. Oboje se možemo ponovo venčati uz dopuštenje. Ne mogu ovo da shvatim, ali je bolelo.

[kordun]

Brak spašava velika količina piva i čepovi za uši. 

bolje dva piva nego jedna zena