Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Goran123]

Koju biste mi preporucili knjigu Oce, od Svetog Ignjatija Brjancaninova i Svetog Teofana Zatvornika, neku laganu, kao za pocetnike? (Oprostite mi sto pisem latinicom, nemam cirilicu, a naporno mi na google translate-u da kucam slovo po slovo)

[Драгана Милошевић]

Оче Саво, благословите,

 

Срећна слава Вама и Вашем братсву!

Помолите се пред Светим краљем за све нас мале и недостојне.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 24. 11. 2016. at 13:05, Драгана Милошевић рече

Оче Саво, благословите,

 

Срећна слава Вама и Вашем братсву!

Помолите се пред Светим краљем за све нас мале и недостојне.

Expand  

Захваљујем свима на честиткама. Нека вас све Господ молитвама Св. Краља Стефана Дечанског укрепи и подари вам духовни напредак и свако добро.

[PredragVId]

Оче Саво, благословите,

стално Вас нешто питамо и тражимо молитве. Међутим, данас, ево, преслушао сам ваше предавање из Грачанице, и тек пре пар минута сетисмо се супруга и ја, да Вам је данас слава. Најрадоснији а уједно и назаморнији дан у животу једног манастира. Е, па оче игумане, да не дужим. Ево и нас двоје да се придружимо са великим закашњењем славским честиткама. Желимо вам од срца, Вама и вашем (и нашем) братству Високих Дечана сретну ктиторску славу и да трајете и да нас спасавате на многаја љета. Изабрали сте јако узак пут па би смо и нас да подучите како се њиме живи. Још једном од мене и супруге @Рапсоди сретна Вам ктиторска слава.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 24. 11. 2016. at 21:06, PredragVId рече

Оче Саво, благословите,

стално Вас нешто питамо и тражимо молитве. Међутим, данас, ево, преслушао сам ваше предавање из Грачанице, и тек пре пар минута сетисмо се супруга и ја, да Вам је данас слава. Најрадоснији а уједно и назаморнији дан у животу једног манастира. Е, па оче игумане, да не дужим. Ево и нас двоје да се придружимо са великим закашњењем славским честиткама. Желимо вам од срца, Вама и вашем (и нашем) братству Високих Дечана сретну ктиторску славу и да трајете и да нас спасавате на многаја љета. Изабрали сте јако узак пут па би смо и нас да подучите како се њиме живи. Још једном од мене и супруге @Рапсоди сретна Вам ктиторска слава.

Expand  

Благодарим на поздравима. Помињите нас у својим молитвама. 
Нека и вас и све наше учеснике форума Св. Краљ Стефан укрепи својим молитвама и утврди на путу спасења. 

[Кратос]

Pozdrav oče,Hristos posredi nas.

Šta je pad i da li je pad uticao na promenu načina postojanja prvostvorene prirode?

 

[Икар Губелкијан]

Pomaže Bog, oče.

Imam pitanje (ili mi treba savet, ne znam koje od ova dva), koje, nadam se, neće zvučati zlonamerno. Naime, danas sam na društvenim mrežama naišao na gramatu koju je naš patrijarh namenio Draganu Lj. Vučićeviću, poznatijem kao vlasnik nazovi novina Informer. Radilo se valjda o doniranju za živopis neke crkve u Železniku. Besan nisam, pogotovu jer je početak posta. Takođe, toliko sam već star da nisam više naivan, i svestan sam, da Crkva kao heterogena institucija ima takve i drugačije osobe među sobom, a i da, pre svega, nije moje da sudim. Ali šta reći kad počne jedna od najmoćnijih institucija da sarađuje i hvali čoveka, čiji je jedini posao da truje ljude nekad čak i direktnim lažima, da seje strah i mržnju, kao što to čini svojim istupima. Na stranu da i samo njegovo pojavljivanje u javnosti ne oduševljava, jer je daleko od kulturnog, civilizovanog i vaspitanog, što društvena odgovornost i podrazumeva. Setimo se samo one afere o porno snimcima hrvatske predsednice, mislim, šta reći, samo im treba sajt otvoriti. I to nije jedina 'nepravilnost' koju uočavamo, čak i u mom lokalitetu događa se svašta naočigled svih. Kako se izboriti s takvim stvarima i da li se treba s njima uopšte boriti? Slati protestna pisma nekome? Šta činiti? A pre svega, kako kanalisati unutrašnju bol u takvim slučajevima. 

Hvala unapred na savetima i odgovoru, i svako dobro želim vama, i vašoj sabraći u Dečanima.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 28. 11. 2016. at 10:11, Ненад. рече

Pomaže Bog, oče.

Imam pitanje (ili mi treba savet, ne znam koje od ova dva), koje, nadam se, neće zvučati zlonamerno. Naime, danas sam na društvenim mrežama naišao na gramatu koju je naš patrijarh namenio Draganu Lj. Vučićeviću, poznatijem kao vlasnik nazovi novina Informer. Radilo se valjda o doniranju za živopis neke crkve u Železniku. Besan nisam, pogotovu jer je početak posta. Takođe, toliko sam već star da nisam više naivan, i svestan sam, da Crkva kao heterogena institucija ima takve i drugačije osobe među sobom, a i da, pre svega, nije moje da sudim. Ali šta reći kad počne jedna od najmoćnijih institucija da sarađuje i hvali čoveka, čiji je jedini posao da truje ljude nekad čak i direktnim lažima, da seje strah i mržnju, kao što to čini svojim istupima. Na stranu da i samo njegovo pojavljivanje u javnosti ne oduševljava, jer je daleko od kulturnog, civilizovanog i vaspitanog, što društvena odgovornost i podrazumeva. Setimo se samo one afere o porno snimcima hrvatske predsednice, mislim, šta reći, samo im treba sajt otvoriti. I to nije jedina 'nepravilnost' koju uočavamo, čak i u mom lokalitetu događa se svašta naočigled svih. Kako se izboriti s takvim stvarima i da li se treba s njima uopšte boriti? Slati protestna pisma nekome? Šta činiti? A pre svega, kako kanalisati unutrašnju bol u takvim slučajevima. 

Hvala unapred na savetima i odgovoru, i svako dobro želim vama, i vašoj sabraći u Dečanima.

Expand  

Бог вам помогао брате,

Грамата је у овом случају дата за помоћ у фрескописању цркве, а не за новинарство. Веома је важно да разумемо да Црква не суди људе, ни када их награђује за неко конкретно дело, али ни када некога кори због недоличног понашања. Признањем неког доброг дела она подстиче на врлину, а укором позива на покајање. У оба случаја Црква поступа с љубављу, а не доносећи суд о било ком човеку. Последњи суд је увек Божији суд јер Бог једини познаје срце сваког човека. Ми никада не знамо да ли ће се неко до краја свог живота покајати и променити, нити да ли ћемо и ми сами остати у заједници са Богом, или ћемо је, не дао Бог, изгубити. Зато нас Господ учи да не судимо како не бисмо сами били осуђени, јер када год узмемо да процењујемо некога као личност и смештамо га у неку категорију врлине или порока, већ смо сами себе осудили јер смо узели на себе оно што припада једино Богу. Борба са потребом да просудимо дела других једна је од најтежих у нашем духовном животу, јер ми и сами као слаби људи суђењем других на известан начин увек имамо потребу да оправдамо сами себе. Ниједан човек не би био у стању да препозна неки грех или порок да га сам нема у себи, ако не у делу, онда у помисли или подсвести. Мала деца не примећују зло око себе и на све гледају безазлено, јер зло још нису окусили опитно у свом животу, али постепеним старењем свако од нас на свој начин проживљава трагедију пале човекове природе коју сви делимо. Све оно што чине неки људи и ми бисмо можда и сами учинили када бисмо се нашли у сличним околностима и нико не може да гарантује да је отпоран на било коју страст пале човекове природе. Отуда су древни подвижници љубави Божије говорили: "Данас је сагрешио брат мој, а ја ћу можда сутра" и молили су се једни за друге у страху Божијем да и сами не изгубе благодат Духа Светога. Зато су древни оци, као дубоки познаваоци човекове пале природе били јако опрезни када је требало донети суд о било коме. Навео бих две приче из Отачника, које су јако поучне за све нас, посебно у ове дане поста: 

(Из живота Аве Пиора): "Окупи се једном приликом сабор у Скиту у вези са једним братом који беше сагрешио, те оци говораху; а ава Пиор ћуташе, а затим устане и изађе па, узевши једну врећу, напуни је песком и обеси је на плећа; и ставивши у једну крпу мало песка, носаше га пред собом. Па када га оци упиташе о чему се ради, он рече: - Ова врећа у којој је много песка то су моја сагрешења, јер их је много; и оставио сам их иза себе, да не бих трпео због њих и плакао. А ево, ово мало сагрешења мога брата је преда мном, њима се бавим осуђујући их. А не треба тако да чиним, већ треба своје да ставим преда се и о њима да се старам и да молим Бога да ми опрости. Тада оци устадоше и рекоше: - Заиста, ово је пут спасења."

(Из живота Аве Мојсија) "Догоди се једном у Скиту да некакав монах падне у грех, па пошто се састане сабор, пошаљу по аву Мојсија. Но овај не хтеде да дође, па му презвитер пошаље поруку, говорећи: - Дођи, јер те народ чека. И он устане и дође. Па узме једну пробушену кошару, напуни је песком и понесе је. А браћа, која му беху изашла у сусрет, упиташе: - Шта је то, оче? А старац им одговори: - Моји греси су иза мене и расипају се а ја их не видим; а дошао сам данас да судим о туђим гресима. А они, чувши то, не рекоше ништа ономе брату и опростише му."

У оба примера видимо како су древни египатски оци дубоко разумевали да смо сви ми међусобно повезани, пре свега зато што смо сви створени као иконе Божије и познани смо да у себи остваримо пуноћу лика Божијег, али исто због тога што сви носимо исту палу природу, јер смо сви сагрешили у Адаму. Православна Црква преношење првородног греха не види као преношење кривице (као што је случај код Римокатолика), већ као чињеницу да сви наслеђујемо од праотаца исту палу љуску природу, која је посрнула, постала трулежна и смртна. Без обзира да смо сви ми посебне личности, као носиоци исте природе нераскидиво смо повезани са другима и зато када један од нас посрне, сви патимо и страдамо, ако осећамо ту тајну. Ову природу, са свим својим ранама, узео је вољно сам оваплоћени Син Божији, Христос Господ и исцелио је учинивши је у својој личности Богочовека вечно причасном божанској природи, примивши чак и смрт да би смрћу победио силу смрти у палој природи човека. Зато једино у Христу налазимо истинску слободу од греха, смрти и ђавола. Сами, без обзира колико се трудили никада не бисмо могли да избегнемо замку страсти и грехова, који ће нама владати све док не узрастемо у Христу у безмерну меру свога раста и бесмртног узрастања. Зато без обзира на све тешкоће које често једни од других трпимо у овом животу треба да се трудимо да једни друге гледамо из ове перспективе, као већ искупљене у Христу Господу и све позване да у Христу нађемо истински смисао вечног живота. Тај смисао живота није у индивидуалном спасењу или некој индивидуалној праведности или било каквом моралистичком усавршавању, већ у томе да делатно и опитно љубављу заживимо као браћа у Христу, као удови једног тела, Цркве Христове. Тек тада ћемо бити избављени од пале природе и греха. Чему онда труд, када нас је Христос већ спасао? Труд у борби са грехом и страстима је потребан не Богу, него нама, да бисмо у својим срцима дали места Богу, да бисмо заживели Духом Светим који нам је дат као залог Светим Крштењем и којим у Христу бивамо усиновљени самом Богу Оцу. Зато наше спасење, односно наш вечни удео у радости Царства Божијег, пре свега зависи од нас самих, али и од нашег односа према ближњима. Љубав није питање емоција према Богу или другима, већ начин нашег живота и какав је наш однос према Богу и ближњем, а свети нас уче да богољубља нема без човекољубља, као ни истинског човекољубља без љубави према Богу. О тој чудесној тајни љубави нас посебно учи Апостол Павле у својој незаборавној Химни љубави (1 Кор, 13).

Искрено благодарим на поздравима и вама и свима желим благословен почетак Божићног поста.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 22. 11. 2016. at 12:35, Goran123 рече

Hvala Oce na odgovoru, a ako sumnjamo da li treba da se molimo?

Expand  

Наравно, сетимо се речи "Верујем Господе, помози моме неверју" Мк 9.24 Предлажем да прочитате беседу Св. Владике Николаја о немоћи неверовања и моћи вере https://svetosavlje.org/omilije/23/

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 23. 11. 2016. at 17:45, Goran123 рече

Koju biste mi preporucili knjigu Oce, od Svetog Ignjatija Brjancaninova i Svetog Teofana Zatvornika, neku laganu, kao za pocetnike? (Oprostite mi sto pisem latinicom, nemam cirilicu, a naporno mi na google translate-u da kucam slovo po slovo)

Expand  

Предложио бих да читате "Аскетске огледе" Св. Игнатија Брјанчанинова. Можете их наћи на интернету на https://svetosavlje.org/asketski-ogledi/ Једна од најбољих књига о Исусовој молитви и умећу умног делања јесте Зборник валамског схи-игумана Харитона. Овде ћете наћи посебно важне цитате Св. Теофана Затворника и Св. Игнатија и осталих отаца о молитви и значају умног делања https://svetosavlje.org/umno-delanje-o-molitvi-isusovoj/

Они и остали оци нас уче да је молитва начин живота и односа према Богу и свему што нас окружује. Молитва је стално хођење пред Богом, стално бдење ума у клети срца. Нажалост, пали човек је центар свог постојања пренео у (раз)ум који је одвојен од срца као духовног средишта човековог бића. Зато је важно да се молитвом као начином живота у сабраности (трезвењу) стално враћамо срцу и не дозволимо уму да лута по безначајним стварима, да се бави осуђивањем и уводи нас у страсти и грехове. Ум треба вратити својој природној делатности, а учитељи тиховања нас уче да је то стално заједничарење са Богом у молитви. Шта год радили треба да будемо сабрани у срцу и да благодаримо Богу. Трудећи се у овом делању више ћемо примећивати чудесну премудрост Божију свуда око нас и јасније ћемо сагледавати лик Христов у ближњима, мање ћемо осуђивати и постаћемо дубље свесни пролазности свега створеног и пада човекове природе. Тада ће се постепено смиривати непрестани ток помисли који нас уводи у немир и расејаност и у наше срце ће се полако уселити Христов мир. О томе нас уче сви делатници молитве. Молитвени живот је неодвојив од евхаристијског живота јер не можемо живети евхаристијски (благодарно) ако смо расејани и ако о Богу мислимо само на Литургији или с времена на време. Читав човеков живот треба да буде литургијски. То је тајна будућег начина живота коју смо позвани да у овоме животу окусимо по мери наше љубави и труда. На умно делање нису позвани само монаси и свештеници, већ сви верници.

У почетку је важно да се враћамо молитви и сабраности увек када год одлутамо или паднемо у расејаност или униније. У оној мери колико свако од нас направи места Богу у свом срцу Господ ће доћи и уселиће се у нас Духом својим Светим. Зато наша вера није философија или етичко учење, већ пре свега опитно познање Бога и треба да се пројављује у сили и Духу, а не у пролазним речима овога света, како нас учи Апостол у Првој посланици Коринћанима.

Јако је занимљиво колико отпор постоји према молитви и умном делању, а изговор се најчешће тражи у томе да је то само за изабране и да смо ми недостојни, па ваљда зато треба да живимо у расејаности и не мислимо на Бога. Господ није дошао ради изабраних него да спасе оне који су пали и подигне немоћне, а како да нас подигне када ми то чак и не тражимо од њега и не вапимо својим срцем већ мудрујемо светском мудрошћу, а силе се Божије одричемо. Они који су само започели да упознавају утеху молитве као сталног хођења пред Богом, па макар и у најмањој мери, дубоко осећају колика се сила крије иза ње и какав се нови свет отвара пред нама, а они који су окусили Духа Светога у сили уче нас да том узрастању нема краја и да ће вечно трајати. Имајући у виду превртљивост наше природе која је склона самообмани (прелести) јако је важно да се саветујемо са искуснијима, и да се стално у смирењу враћамо духовним учитељима и њиховим речима, ако немамо некога да нас надгледа у нашем духовном животу. Молитва није као јога или нека посебна техника, већ почива на покајању и као таква је неодвојива од љубави према ближњима и тражи од нас бескрајно трпљење и спремност да праштамо и тражимо опроштај. Ономе који куца, Господ ће отворити двери и неће га оставити. Важно је да чврсто верујемо у то и да се трудимо по својим моћима, а остало је све на Господу.

[Икар Губелкијан]

  On 29. 11. 2016. at 10:02, Архимандрит Сава Јањић рече

Бог вам помогао брате,

Грамата је у овом случају дата за помоћ у фрескописању цркве, а не за новинарство. Веома је важно да разумемо да Црква не суди људе, ни када их награђује за неко конкретно дело, али ни када некога кори због недоличног понашања. Признањем неког доброг дела она подстиче на врлину, а укором позива на покајање. У оба случаја Црква поступа с љубављу, а не доносећи суд о било ком човеку. Последњи суд је увек Божији суд јер Бог једини познаје срце сваког човека. Ми никада не знамо да ли ће се неко до краја свог живота покајати и променити, нити да ли ћемо и ми сами остати у заједници са Богом, или ћемо је, не дао Бог, изгубити. Зато нас Господ учи да не судимо како не бисмо сами били осуђени, јер када год узмемо да процењујемо некога као личност и смештамо га у неку категорију врлине или порока, већ смо сами себе осудили јер смо узели на себе оно што припада једино Богу. Борба са потребом да просудимо дела других једна је од најтежих у нашем духовном животу, јер ми и сами као слаби људи суђењем других на известан начин увек имамо потребу да оправдамо сами себе. Ниједан човек не би био у стању да препозна неки грех или порок да га сам нема у себи, ако не у делу, онда у помисли или подсвести. Мала деца не примећују зло око себе и на све гледају безазлено, јер зло још нису окусили опитно у свом животу, али постепеним старењем свако од нас на свој начин проживљава трагедију пале човекове природе коју сви делимо. Све оно што чине неки људи и ми бисмо можда и сами учинили када бисмо се нашли у сличним околностима и нико не може да гарантује да је отпоран на било коју страст пале човекове природе. Отуда су древни подвижници љубави Божије говорили: "Данас је сагрешио брат мој, а ја ћу можда сутра" и молили су се једни за друге у страху Божијем да и сами не изгубе благодат Духа Светога. Зато су древни оци, као дубоки познаваоци човекове пале природе били јако опрезни када је требало донети суд о било коме. Навео бих две приче из Отачника, које су јако поучне за све нас, посебно у ове дане поста: 

(Из живота Аве Пиора): "Окупи се једном приликом сабор у Скиту у вези са једним братом који беше сагрешио, те оци говораху; а ава Пиор ћуташе, а затим устане и изађе па, узевши једну врећу, напуни је песком и обеси је на плећа; и ставивши у једну крпу мало песка, носаше га пред собом. Па када га оци упиташе о чему се ради, он рече: - Ова врећа у којој је много песка то су моја сагрешења, јер их је много; и оставио сам их иза себе, да не бих трпео због њих и плакао. А ево, ово мало сагрешења мога брата је преда мном, њима се бавим осуђујући их. А не треба тако да чиним, већ треба своје да ставим преда се и о њима да се старам и да молим Бога да ми опрости. Тада оци устадоше и рекоше: - Заиста, ово је пут спасења."

(Из живота Аве Мојсија) "Догоди се једном у Скиту да некакав монах падне у грех, па пошто се састане сабор, пошаљу по аву Мојсија. Но овај не хтеде да дође, па му презвитер пошаље поруку, говорећи: - Дођи, јер те народ чека. И он устане и дође. Па узме једну пробушену кошару, напуни је песком и понесе је. А браћа, која му беху изашла у сусрет, упиташе: - Шта је то, оче? А старац им одговори: - Моји греси су иза мене и расипају се а ја их не видим; а дошао сам данас да судим о туђим гресима. А они, чувши то, не рекоше ништа ономе брату и опростише му."

У оба примера видимо како су древни египатски оци дубоко разумевали да смо сви ми међусобно повезани, пре свега зато што смо сви створени као иконе Божије и познани смо да у себи остваримо пуноћу лика Божијег, али исто због тога што сви носимо исту палу природу, јер смо сви сагрешили у Адаму. Православна Црква преношење првородног греха не види као преношење кривице (као што је случај код Римокатолика), већ као чињеницу да сви наслеђујемо од праотаца исту палу љуску природу, која је посрнула, постала трулежна и смртна. Без обзира да смо сви ми посебне личности, као носиоци исте природе нераскидиво смо повезани са другима и зато када један од нас посрне, сви патимо и страдамо, ако осећамо ту тајну. Ову природу, са свим својим ранама, узео је вољно сам оваплоћени Син Божији, Христос Господ и исцелио је учинивши је у својој личности Богочовека вечно причасном божанској природи, примивши чак и смрт да би смрћу победио силу смрти у палој природи човека. Зато једино у Христу налазимо истинску слободу од греха, смрти и ђавола. Сами, без обзира колико се трудили никада не бисмо могли да избегнемо замку страсти и грехова, који ће нама владати све док не узрастемо у Христу у безмерну меру свога раста и бесмртног узрастања. Зато без обзира на све тешкоће које често једни од других трпимо у овом животу треба да се трудимо да једни друге гледамо из ове перспективе, као већ искупљене у Христу Господу и све позване да у Христу нађемо истински смисао вечног живота. Тај смисао живота није у индивидуалном спасењу или некој индивидуалној праведности или било каквом моралистичком усавршавању, већ у томе да делатно и опитно љубављу заживимо као браћа у Христу, као удови једног тела, Цркве Христове. Тек тада ћемо бити избављени од пале природе и греха. Чему онда труд, када нас је Христос већ спасао? Труд у борби са грехом и страстима је потребан не Богу, него нама, да бисмо у својим срцима дали места Богу, да бисмо заживели Духом Светим који нам је дат као залог Светим Крштењем и којим у Христу бивамо усиновљени самом Богу Оцу. Зато наше спасење, односно наш вечни удео у радости Царства Божијег, пре свега зависи од нас самих, али и од нашег односа према ближњима. Љубав није питање емоција према Богу или другима, већ начин нашег живота и какав је наш однос према Богу и ближњем, а свети нас уче да богољубља нема без човекољубља, као ни истинског човекољубља без љубави према Богу. О тој чудесној тајни љубави нас посебно учи Апостол Павле у својој незаборавној Химни љубави (1 Кор, 13).

Искрено благодарим на поздравима и вама и свима желим благословен почетак Божићног поста.

Expand  

Hvala od srca na izdvojenom vremenu i mudrim rečima.

 

Svako dobro.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 22. 11. 2016. at 19:28, Goran123 рече

Pomoz Bog Oce, mozete li mi odgovoriti da li Srpska Pravoslavna crkva vrsi sluzbe, Liturgiju- svetosavski, ili postoje neke izmjene?

Expand  

Бог вам помогао. У свакој канонској православној Цркви служи се канонска и благодатна Св. Литургија и у то немојте сумњати. Смутња око служења "по новом" или "по старом" долазi с једне стране од самог ђавола који људе још неутврђене у вери подстиче на ревност без разума, па олако суде како ко служи, а с друге стране и од непознавања Св. Литургије и њеног историјског развоја. Да ли данас служимо на исти начин као што су служили Апостоли? Наравно да не. Да ли служимо на исти начин као што је служио Св. Јован Златоусти? Одговор је опет не. Да ли служимо идентично као Св. Сава у 13. веку? Одговор је исти. Али, да ли служимо исту Св. Литургију у благодати Духа Светога? Одговор је ДА, јер Св. Литургија је свештенодејство самог Христа, Првосвештеника, "који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје" како се каже у молитви Херувимске песме. Свештеници и верни народ саслужују Христу који Духом Светим врши тајну која свештено изображава његов принос васцеле творевине Богу Оцу. Исти и цели Христос је био у Литургији која је служена у 3. веку и оној у 13. веку, као што је и данас када се она врши у канонским православним епархијама.

Како је Црква Христова проходила свој историјски пут од апостолских времена до данас, тако се развијао сам чин служења св. Литургије. У почетку служило се у скромним условима, а потом од времена цара Константина у велелепним храмовима, па је и Литургија добијала свечанију форму. Источна, православна Литургија развијала се посебно на традицијама Јерусалимске литургије Св. Јакова, кападокијске литургијске традиције Св. Василија Великог и антиохијске традиције коју је Св. Јован Златоуст пренео у цркву Царског града. Литургија је у Св. Софији била повезана и са царским ритуалом и с временом су се посебно развили входови, улазак архиепископа и цара у храм (Мали вход) и свечано доношење предложених дарова (Велики вход) уз певање херувимске песме. Део богослужења пре уласка свештенослужитеља у храм (садашњег Малог входа) тзв. енарксис (који се састојао од антифона и јектенија) служен је пре почетка Литургије, било у форми литије (ако се ишло до неког храма у Цариграду да се тамо служи) или у самој припрати (нартексу) Велике Цркве. Зато је Литургија почињала свечаним уласком у храм и благословом "Мир свима" који је произносио са горњег места архиепископ. Међутим, с временом овај предначални део је спојен са Литургијом. Слично се развила с временом и проскомидија, која је у почетку била једноставна радња. О развоју источне православне Литургије писане су многе књиге и важно је да знамо да је постојао један константан литургијски развој самог текста Литугрије и начина како су одређене свештене радње вршене. Ипак, сама срж Литургије остала је иста од апостолских времена. Тај поредак је следећи: верни народ са својим предстојатељем (Епископом, свештеником) окупљао се заједно у храм, читани су текстови из Старог завета, апостолске посланице и Јеванђеље, а Епископ је  беседом поучавао народ. Читане су молитве и прозбе за опроштај грехова и мир у Цркви. Потом су сви једни другим праштали пољупцем мира и дарови које су верници били донели (хлеб и вино) приношени на место где је предстојатељ узносио анафору (Молитву приношења) позивајући их речима:"Заблагодаримо Господу" и "Горе (имајмо) срца". У евхаристијској молитви свештенослужитељ је призивао благодат Духа Светога да освети предложене дарове, а потом су узношене молитве за живе и упокојене, да би се на крају службе сви причестили Светим тајнама и изашли у миру. Ова форма Литургије заједничка је свим древним литургијама, па и оној којој данас служимо.

Најранији богослужбени текст Литургије је тзв. Кодекс Барберини из 8. века, који је сачуван у древном манастиру Гротаферата код Рима (где се још служи источним обредом). И након овог текста дошло је до промена да би постепено текстови литургија Св. Василија и Св. Јована Златоуста, као и Пређеосвећене Литургије били утврђени у данашњем облику. И поред тога у разним помесним Црквама постоје специфичне праксе и начини како се одређене радње врше. На нашу, српску праксу служења Литургије утицаји су долазили и из Цркава са јелинског говорног подручја, као и из Руске Цркве. Наравно, пракса служења коју је примио Св. Сава дошла је из Константинопоља, као што су пре тога и Руси крајем 10 века примили константинопољску Литургију у Кијевској Русији.

Ми у манастиру Високи Дечани имамо сачуван Служабник (текст Св. Литургије и других свештених радњи) из 14. века и са својим текстом и рубрикама (упутствима за вршење одређених радњи) он је сличнији ономе што неки по незнању називају "новим начином служења" зато што су с временом у нашу праксу ушли одређени обичаји из Руске Цркве. Будући да су рубрике (упутства за служење) на Истоку увек биле оскудне јер се подразумевало да се зна како се врше одређене радње, данас је јако тешко реконструисати до детаља како се служило, али је најважније да знамо да су данашње форме служења било под извесним руским или грчким утицајима једнако исправне и део су нашег богатог литургијског наслеђа, као што се негде пева предањски (византијски) напев, а негде Мокрањчев хорски. Што се тиче читања молитава, оне молитве које свештеник у име верног народа у множини узноси Богу Оцу у Христу Господу увек су читане наглас јер су то молитве целог сабрања, док су личне молитве којима се свештеник моли за укрепљење за служење пред олтаром Господњим читане тише. Будући да су цркве биле велике, још у 6. веку видимо у списима цара Јустинијана да се почела развијати пракса тихог читања молитава (што због величине цркава, а није било озвучења, а што због старости и снаге свештенослужитеља). Сам Јустинијан наређује да се молитве читају гласно како је то била пракса од раније када не само да су молитве читане гласно, него су и поједини епископи састављали своје молитве анафоре, па су неке од њих заживеле у пракси Цркве. Никако не разумем због чега се непотребно прави проблем око читања молитава. Замислите чин крштења или венчања у коме би свештеник у себи читао све молитве. Наравно да тако не бива, и зато је добро где постоји могућност да се молитве целог сабрања читају гласно и разговетно и да се верни народ сабере на ове речи, посебно на евхаристијску молитву узношења. Али ако неко чита и тише и то је у реду јер свако чини по својој снази, али и савести и разумевању Свете Литургије. Св. Ава Јустин је редовно служио на српском и оставио нам је један од најлепших превода литургијских текстова како би верни народ могао да разуме лепоту Литургије. Предивне молитве, нарочито на Василијевој Литургији садрже целокупно богословље наше Цркве. Не треба бежати од нашег језика. Ако се служи на језику који народ недовољно не разуме или претерано тихо, Литургија може да постане приватни чин свештеника, а народу да се остави да само слуша појање појаца, што није добро јер не освештава дарове сам свештеник него сам Христос Духом светим делује у садејству свештеника и верног народа. Зато сам свештеник у Православној Цркви не може да служи Литургију.

Такође, не заборавимо да је Литургија не само принос дарова уз благодарење (евхаристију) Богу Оцу, у Христу Духом Светим, већ и сједињење са Богом примањем освештаних дарова као Тела и Крви Христове. У древној Цркви толико је било необично да се неко ко учествује у приносу не причести као што је необично да неко дође на свечану вечеру, а ништа не окуси. Ми долазимо у цркву да бисмо показали да смо једно у Христу и да бисмо примањем Тајни примили освећење као удови Тела Христовог. Зато Литургија није служба као јутрење или вечерње, већ нешто сасвим посебно, па не говоримо да неко присуствује Литургији него УЧЕСТВУЈЕ у њој. Ово се често заборавља, што из немара, што из нездравог смирења. Христовим тајнама прилазимо не као да добијамо награду, већ да бисмо примили "лек бесмртности" и исцелили душу. Једино они којима је епископ или свештеник одредио да се не причешћују док не промене свој начин живота, не приступају тајнама. Свако лично и самовољно одвајање од причешћа није добро јер Господ је дошао да бисмо га примили, а не да бисмо живели у сопственом свету индивидуалне побожности. Наравно, учешће у тајнама подразумева да цео наш живот треба да буде труд да живимо богоугодно и да се стално спремамо за сусрет са Господом.

Црква никада није третирала Литургију као неку магијску радњу и сваки свештенослужитељ (Епископ пре свега) има слободу да служи у оквирима литургијског предања. Зато се Сабори никада нису ни бавили начином служења Литургије јер Црква дише Духом Светим и Литургија је жива радња, а не нека формула који магијски доноси благодат. Нажалост, у данашњем нецрквеном менталитету оних који олако причају о Литургији, уноси се непотребна смутња јер управо стварање подела око начина служења одгони благодат Божију. У православној традицији чак и поједини древни манастири (посебно у грчким срединама) имају своје нарочите традиције и литургијске обичаје. Правило је да се свој типик не носи никоме у госте и да се свако прилагоди пракси својих домаћина. Тако је било вековима када су разне Цркве имале своје литургије и служили су на разним језицима, чак и једно време са различитим пасхалијама (времену служења Васкрса, док то није утврђено на Никејском сабору), али то ништа није сметало да се литургијски живи у пуноћи заједнице коју имамо у Господу Христу.

Зато смо дужни да читамо о Литургији и упознамо се са њеним значењем и историјом, али још више да живимо Литургију целим својим животом јер је ово тајна која се наставља и као хришћани треба да евхаристијски живимо свакога тренутка благодарећи Господу на свему и за све.

[Хаџи Срђан]

Помаже Бог! 

Оче благословите,

Имам једно питање у вези светог писма тачније тамо где Господ објашњава да грех не улази на уста већ из срца па набраја грехове итд... и то ми је јасно где је Господ ставио акценат и на шта морамо да обратимо пажњу тј на страсти. Како да одговоримо људима који често се изговарају овима речима из светог писма а кад не посте? Хвала!

[aliluja]

Poštovani Oče Savo.... 

Kada govorimo o osudi bližnjeg.. Šta to zaista znači? Da li je osuda njegovog ponašanja jednaka osudi njegove ličnosti? Odnosno da li je osuda nečijeg ponašanja - osudjivanje bližnjeg? 

Hvala unapred! 

[aliluja]

  On 29. 11. 2016. at 19:17, Хаџи Срђан рече

Помаже Бог! 

Оче благословите,

Имам једно питање у вези светог писма тачније тамо где Господ објашњава да грех не улази на уста већ из срца па набраја грехове итд... и то ми је јасно где је Господ ставио акценат и на шта морамо да обратимо пажњу тј на страсти. Како да одговоримо људима који често се изговарају овима речима из светог писма а кад не посте? Хвала!

Expand  

Dodaću samo jedan komentar, dok otac Sava ne nadje vremena da nam adekvatno odgovori na tvoje dobro pitanje... 

Imala sam ekstremne situacije gde mi je moja svekrva govorila kad je primetila .. iako je ništa nisam pitala.. niti pričala da postim.. To ništa ne vredi ako čovek nije u redu.. Greh ne ulazi na usta... Ko veruje u Boga taj se može pomoliti bilo gde.. U crkvi su ovakvi.. onakvi... ništa to ne vredi .. itd.... Pošto ja poznajem njen stav prema tome,  koji ona veruje da je pravi,  završila sam sa njom celu diskusiju u jednoj rečenici.. gde se je skroz povukla.. Počela je opet govoriti da post ništa neće pomoći...da čovek treba da vodi računa kakav je i tako dalje... (uh.. uh..).. Rekla sam joj samo :  "Onaj ko ne može da se suzdrži od hrane, neće znati ni od ružne reči.."... To mi je u pravom momentu  došlo u misao... Bogu hvala.. i završena je bila cela diskusija... Mirno i tiho sam joj rekla..

Pozdrav