Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Хаџи Срђан]

45 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Већ сам и раније писао о томе та је суштина литургије да се саберемо заједно, узнесемо благодарност Богу заједно са својим епископом или свештеником, принесемо дарове и причестимо се њима. Ми долазимо на литургију не само да се молимо или да "присуствујемо" ритуалу, већ да живо и непосредно опитујемо да смо једно у Христу. На литургију долазимо заправо да једемо, ако бих могао да кажем најједноставније. У раним периодима историје Цркве било је незамисливо да неко долази на литугију и не причести се, као што је незамисливо да некога позовете на вечеру, а он не једе и само гледа како ви једете. Проблем је с временом настао што је дошло до слабљења литургијске свести. Рани хришћани су живели у дубокој свести да су тело Христово, једна заједница, породица и да нису од овога света, да су само путници у овом времену и простору. Данас имамо озбиљан проблем секуларизације. Одласци на литургију су често бег из гужве и галаме свакодневног живота у коме често заборављамо и да смо хришћани и који је смисао нашег начина живота. Међутим, треба да се враћамо литургији као темељу нашег хришћанског живота и да разумемо да наш литургијски живот не престаје завршетком службе у цркви, већ се наставља, у породици, на послу, у сваком тренутку нашег живота. Зато је важан подвиг, да нас подсећа и враћа Христу. 

Због губитка литургијске свести код доброг броја хришћана, напуштања редовних постова, молитава, учешћа у богослужењима у појединим епархијама за оне који не посте редовно и не живе активним хришћанским животом обично се уводи период посебне припреме за причешће. Иако у канонима Цркве нема упутстава за посебне постове, осим редовних постова и литургијског поста (од поноћи до причешћа), епископи и свештеници упућују вернике на посебну припрему за причешће. Најбоље би било уколико бисмо редовно држали све постове, исповедали се и учествовали у редовном литургијском животу (службе барем недељом и празником). У том случају посебна припрема није неопходна осим уколико надлежни Архијереј или парох то тражи. Различите су праксе. У нашем манастиру имамо на недељним и празничним службама вернике (поклонике) који живе ативним хришћанским животом, који редовно држе постове и труде се у борби са грехом и страстима. Они могу да се причесте без посебног додатног поста. Понекад имамо поклонике који чак и не знају шта је причешће и њих упућујемо да морају да се припреме како би учествовали у евхаристији. Евхаристија није магијска радња која сама по себи исправља. Ако човек не зна шта прима и не улаже труд у борби са грехом и страстима учешће у евхаристији нема пуни смисао. Господ нам се у евхаристијским освећеним даровима даје цео али ако не знамо шта једемо и пијемо, причешће није на спасење и вечни живот.

У данашњој пракси имамо две врсте крајности. Једна је да се пред вернике постављају посебни постови и услови за причешће без обзира да ли живе редовним хришћанским и евхаристијским животом или не. Резултат је да се на таквим литургијама ретко ко причешћује. Причешће се по незнању неких свештеника и верника тумачи као награда за врлински живот и људи "из смирења" избегавају да се причесте. Ово је јако погрешна пракса која обесмишљава литургију. С друге стране имамо другу крајност. Причешће се даје свима без обзира да ли знају шта примају или не, да ли се труде у хришћанском животу или не. И ово је погрешно јер се инсистира на форми и људи врло често не мењају свој начин живота, а примају причешће често не знајући ни шта примају. Јако је добро да свештеник у беседи говори редовно о литургији, о смислу учествовања у литургији и о томе шта примамо. Примање Светог Причешћа није награда за добра дела, али с друге стране то је и лек за све нас који се боримо против страсти и греха. Господ се у евхаристији даје грешницима, али грешницима који се КАЈУ. Ово је јако важно јер, они који не живе у покајању не знају шта примају. Зато причећу прилазимо са дубоком свешћу да се сједињујемо са Господом, да прилазимо Лекару наших душа и тела, да добијамо лек бесмртности. Пошто све што нам Бог даје, даје се у слободи, без нашег слободног настројења и отворености срца свете тајне не делују саме по себи. Зато треба да борбом са страстима и грехом отворимо своје срце и Бог ће моћи да уђе и исцели нас. Они који занемарују значај покајања и сматрају да евхаристија делује сама по себе без обзира на наш начин живота дубоко су у криву, али исто тако и они који сматрају да је подвиг суштина хришћанског живота, а да је причешће или награда или средство за бољу борбу. Веома је важно да ово правилно разумемо јер у духовном животу све је у слободној синергији (садејству) Бога и човека.  

Зато је добро да се стално духовно саветујемо са својим свештеницима и редовно исповедамо и да се поуздамо у њихов духовни савет у вези учешћа у евхаристијском животу. Различите праксе треба да поштујемо и прилагођавамо се. Сваки епископ и свештеник носе одговорност за спасење душа које су им поверене и јако је важно да се држимо њиховог расуђивања, не правећи се учитељи другима. Ако смирено следујемо савету духовних пастира, Господ нас никада неће оставити. 

Хвала Вам много на овоме! Свако добро!

[Архимандрит Сава Јањић]

4 hours ago, grigorije22 рече

Zbog cega nasa Crkva i dalje ima predstavnika u SCC, ako je saborskom odlukom iz 1997 potvrdjeno da je clanstvo eklisioloski neprihvatljivo? U toj organizaciji se ispoveda jereticko ucenje o teoriji grana. Da li svojim ucescem u SCC nasa Crkva automatski prihvata sve ukljucujuci i teoriju grana? Ava Justin Popovic je to nazavao jezivom izdajom 1968 godine. Statut SCC predvidja teoriju grana a svako ko je clan te organizacije mora da postuje statut.

У мом претходном коментару на ову тему већ сам говорио о томе, али ево још пар речи:

Званично, колико ми је познато, теорија грана није обавезна за све чланице ССЦ. Мислим да је то чак и одлучено на једној од скупштина ССЦ, али треба проверити. Неке Православне Цркве учествују у раду Савета због тога што постоји уверење да се на тај начин сведочи православна традиција пред другима. Са том намером учешће у ССЦ су подржали и неки угледни богослови као Флорвски, Шмеман итд. Друге наше Цркве опет имају став да су компромиси постали исувише велики да би могли учествовати у тој организацији. На Сабору на Криту могао сам да чујем да више јако значајних православних јерарха сматра да је ова организација у кризи и да је превазиђена, односно да не доприноси повратку неправославних традицији Цркве. Зато су пасуси о ССЦ у документу о односу према другим хрићанима били посебно проблематични за више православних јерараха који нису потписали овај документ. Римокатолици не учествују у ССЦ јер то експлицитно забрањује њихова еклисиологија, посебно папска енцилика Mortaium animos папе Пија XI из 1928. године. Хрватски превод целе енциклике се може наћи на https://zrno.wordpress.com/teoloske-teme/crkveni-dokumenti/mortalium-animos-1928/

Навео бих један део поменуте папске енциклике због тога што врло јасно показује зашто је римокатоличка еклисиологија неускладива са учешћем у ССЦ и сличним организацијама које траже јединство и приближавање хришћана, али не под универзалном влашћу римских папа. Мислим да ово многима није познато и вреди прочитати, посебно зато што енциклика помиње и неприхватљивост учења оних који римском првосвештенику признају одређени примат части, али не и божанско право власти (што је став Православне Цркве). Ове папске одредбе никада нису поништене и даље су саставни део римокатоличког учења. Ниједан папа не може јавно да каже да је ово погрешно, а да не уђе у колизију са њиховим схватањем Цркве и власти у Цркви. Жао ми је што код нас православних постоји не мали број оних који улазе у опасну колизију са континуитетом наше традиције и чак оптужују за талибанство оне који се држе оног што је Црква вековима исповедала. Ако ништа друго, од римокатолика се можемо научити доследности. Они подржавају екуменизам али екуменизам који у коначној форми подразумева очување божанског карактера папског ауторитета као кључног фактора Цркве. За Православну Цркву ово је једнако неприхватљиво као и теорија грана коју развијају протестанти. Између римокатоличког и протестантског екуменизма ми морамо да инсистирамо на православном икуменизму (ако већ користимо ову реч новијег порекла), а која није ништа друго него бескомпромисно сведочење православне вере утврђене у вишевековном саборном и догматском искуству наше Цркве.

Погледајмо због чега РКатоличка црква не може да прихвати учешће у организацијама као што је "Светски савет цркава":

" 7. Ovdje se pak čini prikladnim izložiti i odbaciti određeno pogrješno mišljenje o kojemu ovisi cijelo ovo pitanje, kao i onaj složeni pokret kojim nekatolici pokušavaju uspostaviti jedinstvo kršćanskih Crkava. Naime, autori koji zastupaju ovo stanovište uobičavaju gotovo bezbroj puta navoditi ove Kristove riječi: “Da svi budu jedno… I bit će jedno stado i jedan pastir” (Iv 17, 21; 10, 16) – međutim sa sljedećim značenjem: da je Krist Isus izrazio tek želju i molitvu koja još nije ispunjena. Oni su naime mnijenja da jedinstvo vjere i uprave – koje je oznaka jedne istinite Kristove Crkvi – do sada gotovo nije postojalo, te da niti danas ne postoji. Oni drže da se to jedinstvo doista može željeti te da se čak jednoga dana može i ostvariti posredstvom voljâ usmjerenih k istome cilju – no da se u međuvremenu može smatrati jedino pukim idealom. Dodaju da je Crkva u sebi, odnosno po svojoj prirodi, podijeljena u odsjeke; to znači da je sastavljena od nekoliko crkava ili različitih zajednica koje još uvijek ostaju odijeljenima, te premda imaju neke zajedničke članke vjere, ipak se razlikuju u ostalima; da sve one uživaju ista prava; i da je Crkva bila jedna i jedinstvena od, uglavnom, apostolskoga doba sve do prvih sveopćih sabora. Stoga treba, kažu oni, posve ostaviti na stranu sporove i velike različitosti mišljenja, koje sve do danas razdvajaju članove kršćanske obitelji, te sastaviti od preostaloga nauka zajednički oblik vjere i predložiti ga za vjerovanje; po takvoj bi vjeroispovijesti svi mogli ne samo znati, već i osjećati da su braća. Mnoštvo crkava i zajednica, ukoliko bi se ujedinile u svojevrsni opći savez, bile bi u stanju snažno i uspješno se suprotstaviti napredovanju bezvjerstva. Obično se, časna braćo, govori ovako. Ima doduše nekih koji priznaju i tvrde da je protestantizam, kako ga nazivaju, vrlo nepromišljeno odbacio određene članke vjere i neke vanjske obrede koji su ustvari privlačni i korisni, i koje Rimska Crkva još uvijek zadržava. Međutim, uskoro nastavljaju s tvrdnjom da je i Crkva pogriješila te iskvarila izvornu vjeru dodajući i predlažući za vjerovanje određene nauke koji su ne samo strani Evanđelju, nego mu se dapače protive. Među najznačajnije od tih nauka ubrajaju onaj koji se odnosi na prvenstvo jurisdikcije, udijeljeno Petru i njegovim nasljednicima na rimskoj stolici. Između njih postoje neki, premda malobrojni, koji priznaju Rimskome Prvosvećeniku prvenstvo časti ili čak stanovitu jurisdikciju ili vlast; no ipak smatraju da to ne proistječe iz božanskoga zakona već iz sporazuma vjernikâ. Drugi opet idu čak dotle da žele da sâm Papa predsjeda nad njihovim, takoreći, šarolikim zborovima. No uprkos tome, premda se mogu pronaći mnogi nekatolici koji glasno propovijedaju bratsko zajedništvo u Kristu Isusu, ipak se ne može pronaći niti jedan jedini kome bi ikada palo na pamet podvrgnuti se i slušati Namjesnika Isusa Krista, bilo u njegovu svojstvo učitelja ili upravitelja. Tvrde međutim da bi se drage volje nagodili s Rimskom Crkvom, ali na istoj razini, to jest, kao jednaki s jednakim: no čak i kad bi mogli tako nastupiti, nema sumnje da ih nijedan savez u koji bi mogli ući ne bi primorao da se okane onih mišljenja koja su još uvijek razlogom njihove zablude i lutanja izvan jednoga Kristova stada.

8. Budući da je tome tako, jasno je da Apostolska stolica ni na koji način ne može sudjelovati u njihovim skupštinama, i da katolicima nipošto nije dopušteno bilo podržavati bilo raditi za takve pothvate; jer ako tako čine, poduprijet će lažno kršćanstvo, posve strano jednoj Kristovoj Crkvi. " https://zrno.wordpress.com/teoloske-teme/crkveni-dokumenti/mortalium-animos-1928/ 

или на енглеском http://w2.vatican.va/content/pius-xi/en/encyclicals/documents/hf_p-xi_enc_19280106_mortalium-animos.html 

[Архимандрит Сава Јањић]

4 hours ago, Живана рече

Поштовани оче Саво,

Интересује ме како Православна Црква гледа на католичке светитеље?

Прочитах малопре на теми о светој Бернардици

да јој је тело остало нераспаднуто тако дуг временски период, мада не помињу да из њега излази свето миро нити да се дешавају чуда али опет да је остало нетрулежно, па ме интересује да ли и ми православни треба да поштујемо католичке светитеље и да ли наша Црква сматра да је св.Бернардица на овај начин од Бога прослављена или како већ гледа на чињеницу нетрулежности њеног тела?

Хвала.

Римокатоличке и друге неправославне светитеље наша Црква богослужбено не прославља нити помиње. Лично верујем да и ван канонских и евхаристијских граница наше Цркве делује Дух Свети који упућује на пуноћу вере Католичанске Цркве која своју пуноћу има у православној традицији, али да треба бити јако опрезан. С једне стране не треба хулити ни на неправославне тајне ни на оне који неправославни сматрају светитељима, али с друге стране, од њих не тражимо молитвену помоћ нити обележавамо њихове празнике. То је вековна традиција наше Цркве. Сама нераспаднутост тела није по себи знак светости. Имамо случајева и код будиста и код других религија где постоје примери готово савршеног очувања човековог тела. Светитеље наше Цркве препознаје прво верни народ и потом се они и званично прослављају у Цркви. Светитељство није морална категорија у православљу, већ онтолошка. Светитељи су препознати као живи носиоци благодати Духа Светога у Цркви и зато прослављамо Господа који се чудесно у њима прославио.

[Zoran Đurović]

38 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У мом претходном коментару на ову тему већ сам говорио о томе, али ево још пар речи:

Званично, колико ми је познато, теорија грана није обавезна за све чланице ССЦ. Мислим да је то чак и одлучено на једној од скупштина ССЦ, али треба проверити. Неке Православне Цркве учествују у раду Савета због тога што постоји уверење да се на тај начин сведочи православна традиција пред другима. Са том намером учешће у ССЦ су подржали и неки угледни богослови као Флорвски, Шмеман итд. Навео бих један део поменуте папске енциклике због тога што врло јасно показује зашто је римокатоличка еклисиологија неускладива са учешћем у ССЦ и сличним организацијама које траже јединство и приближавање хришћана, али не под универзалном влашћу римских папа. Мислим да ово многима није познато и вреди прочитати, посебно зато што енциклика помиње и неприхватљивост учења оних који римском првосвештенику признају одређени примат части, али не и божанско право власти (што је став Православне Цркве). Ове папске одредбе никада нису поништене и даље су саставни део римокатоличког учења. Ниједан папа не може јавно да каже да је ово погрешно, а да не уђе у колизију са њиховим схватањем Цркве и власти у Цркви. Жао ми је што код нас православних постоји не мали број оних који улазе у опасну колизију са континуитетом наше традиције и чак оптужују за талибанство оне који се држе оног што је Црква вековима исповедала. Ако ништа друго, од римокатолика се можемо научити доследности. Они подржавају екуменизам али екуменизам који у коначној форми подразумева очување божанског карактера папског ауторитета као кључног фактора Цркве. За Православну Цркву ово је једнако неприхватљиво као и теорија грана коју развијају протестанти. Између римокатоличког и протестантског екуменизма ми морамо да инсистирамо на православном икуменизму (ако већ користимо ову реч новијег порекла), а која није ништа друго него бескомпромисно сведочење православне вере утврђене у вишевековном саборном и догматском искуству наше Цркве.

Погледајмо због чега РКатоличка црква не може да прихвати учешће у организацијама као што је "Светски савет цркава":"

Драги оче,

Код нас се често апсолутизују "званични" ставови КЦ, па се тражи да се одрекну јавно у праху и пепелу својих заблуда. Но то не функционише тако. 2Ват је изменио доста ствари из 1Ват и Тридентина иако је тврдио како је у свему доследан овим саборима (блажен који верује у овако нешто ). Често се разликују пракса и теорија. Нпр, ово је застарела Пијова енциклика против екуменизма као таквог, а види где су данас К. отишли? Пијо овде чак одбија да нас назове браћом, а данас, осим к. фундаменталиста нико то неће радити. И када је укинута Пијова одлука званично? Никад. А да ли су потоње папе које нас називају браћом, у правом смислу те речи, јер нам и сакраменте признају,јеретици? Нису.

Кроз теологију и конциле настале су промене, али нису формулисане: Пијо је лупао. Једноставно је његов антиекуменизам прегажен временом. И иде се напред. Једино што остаје као стожер, то је да је пуноћа истине у КЦ, док ми велимо да је у ПЦ. И ето забаве до зоре... ССЦ не може да буде нека над црква, како би неко хтео. И зато КЦ не учествује у томе. Али, као што и сам знаш, има посебне комисије за преговоре са одељеним црквама. Зато јој ништа не може бити наметнуто "с више". Ми смо мало тамо, мало вамо, како нам кад одговара.

Интересантно је те ствари видети и кроз проблем анатемисаног папе Хонорија монотелита. Сви озбиљни католички научници кажу да је исправно осуђен, али већина додаје да се несрећно изјаснио, па да није говорио екс катедра и сл. Чињеница је да се тај гаф десио, и да је озбиљан преседан, подривалачки елемент за тезу о незаблудивости папе. Из те идеје о незаблудивости, коју и ми делимо, упадамо у проблема оправдавања неоправдивог, лоботомије мозга и сл. Зато данас кат. елегантно прелазе преко ствари за које сматрају да су превазиђене. Тако и ми морамо стрпљиво да радимо на побијању идеје да су сви оци певали у хору...

Праштај на интервенцији...      

 

[Архимандрит Сава Јањић]

44 minutes ago, Zoran Đurović рече

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У мом претходном коментару на ову тему већ сам говорио о томе, али ево још пар речи:

Званично, колико ми је познато, теорија грана није обавезна за све чланице ССЦ. Мислим да је то чак и одлучено на једној од скупштина ССЦ, али треба проверити. Неке Православне Цркве учествују у раду Савета због тога што постоји уверење да се на тај начин сведочи православна традиција пред другима. Са том намером учешће у ССЦ су подржали и неки угледни богослови као Флорвски, Шмеман итд. Навео бих један део поменуте папске енциклике због тога што врло јасно показује зашто је римокатоличка еклисиологија неускладива са учешћем у ССЦ и сличним организацијама које траже јединство и приближавање хришћана, али не под универзалном влашћу римских папа. Мислим да ово многима није познато и вреди прочитати, посебно зато што енциклика помиње и неприхватљивост учења оних који римском првосвештенику признају одређени примат части, али не и божанско право власти (што је став Православне Цркве). Ове папске одредбе никада нису поништене и даље су саставни део римокатоличког учења. Ниједан папа не може јавно да каже да је ово погрешно, а да не уђе у колизију са њиховим схватањем Цркве и власти у Цркви. Жао ми је што код нас православних постоји не мали број оних који улазе у опасну колизију са континуитетом наше традиције и чак оптужују за талибанство оне који се држе оног што је Црква вековима исповедала. Ако ништа друго, од римокатолика се можемо научити доследности. Они подржавају екуменизам али екуменизам који у коначној форми подразумева очување божанског карактера папског ауторитета као кључног фактора Цркве. За Православну Цркву ово је једнако неприхватљиво као и теорија грана коју развијају протестанти. Између римокатоличког и протестантског екуменизма ми морамо да инсистирамо на православном икуменизму (ако већ користимо ову реч новијег порекла), а која није ништа друго него бескомпромисно сведочење православне вере утврђене у вишевековном саборном и догматском искуству наше Цркве.

Погледајмо због чега РКатоличка црква не може да прихвати учешће у организацијама као што је "Светски савет цркава":"

Драги оче,

Код нас се често апсолутизују "званични" ставови КЦ, па се тражи да се одрекну јавно у праху и пепелу својих заблуда. Но то не функционише тако. 2Ват је изменио доста ствари из 1Ват и Тридентина иако је тврдио како је у свему доследан овим саборима (блажен који верује у овако нешто ). Често се разликују пракса и теорија. Нпр, ово је застарела Пијова енциклика против екуменизма као таквог, а види где су данас К. отишли? Пијо овде чак одбија да нас назове браћом, а данас, осим к. фундаменталиста нико то неће радити. И када је укинута Пијова одлука званично? Никад. А да ли су потоње папе које нас називају браћом, у правом смислу те речи, јер нам и сакраменте признају,јеретици? Нису.

Кроз теологију и конциле настале су промене, али нису формулисане: Пијо је лупао. Једноставно је његов антиекуменизам прегажен временом. И иде се напред. Једино што остаје као стожер, то је да је пуноћа истине у КЦ, док ми велимо да је у ПЦ. И ето забаве до зоре... ССЦ не може да буде нека над црква, како би неко хтео. И зато КЦ не учествује у томе. Али, као што и сам знаш, има посебне комисије за преговоре са одељеним црквама. Зато јој ништа не може бити наметнуто "с више". Ми смо мало тамо, мало вамо, како нам кад одговара.

Интересантно је те ствари видети и кроз проблем анатемисаног папе Хонорија монотелита. Сви озбиљни католички научници кажу да је исправно осуђен, али већина додаје да се несрећно изјаснио, па да није говорио екс катедра и сл. Чињеница је да се тај гаф десио, и да је озбиљан преседан, подривалачки елемент за тезу о незаблудивости папе. Из те идеје о незаблудивости, коју и ми делимо, упадамо у проблема оправдавања неоправдивог, лоботомије мозга и сл. Зато данас кат. елегантно прелазе преко ствари за које сматрају да су превазиђене. Тако и ми морамо стрпљиво да радимо на побијању идеје да су сви оци певали у хору...

Праштај на интервенцији...      

 

Хвала на интервенцији оче. Наравно, поменута енциклика је из 1928, али ни најновија документа Ватикана нису дала подршку за учешће у ССЦ. Не бих се сасвим сложио да ова енциклика нема вредности.

Поменуо си Други Ватикански Концил из 60тих година. Недавно сам о томе нешто писао јер је на Криту, између осталог помињан однос римокатолика према Православној Цркви. Из кључних докумената не може се видети признање ни светотајинске црквености, ни пуноће валидности Светих тајни. Ево коментара који сам недавно пустио на ову тему:

На овом великом и до сада последњем сабору Римокатоличке цркве који је трајао три године и на коме је више заседања уз стални рад неколико саборских комисија на припреми докумената, јасно је дефинисан однос Рима према „одељеним хришћанима“ посебно православним. Реч је о два кључна документа Концила: Lumen gentium (Светлост народа) – догматска конституција о Цркви и Unitatis redintegratio (Васпостављање јединства) – декрет о екуменизму. Однос према „католичким црквама источног обреда“ Оrientalium ecclesiarum је посвећен већ „интегрисаним“ источним црквама којих тренутно има 23 и које су sui generis у пуном општењу са римским папом , што их по учењу Рима чини саставним делом своје цркве.

За однос Рима са Православном Црквом кључна су прва два документа, јер код већине необавештених постоји уверење да је Други ватикански концил признавши валидност тајни православне Цркве и изоставивши помињање православних као расколника, заправо признао пуну црквеност Православних Цркава, те самим тим суштински променио свој однос према Православљу.

Детаљном анализом ова два документа, што засигурно није намера ове анализе (јер захтева много више и простора и времена), може се закључити да суштински, осим промене терминологије, Рим и даље сматра да су православни хришћани изван заједнице са римским епископом и самим тим "одвојени" и "са недостатком". У званичним документима Другог ватиканског концила нигде се не подразумева да "одељени хришћани" имају пуноћу дарова као Једна Света Саборна Апостолска Цркве (или барем један њен изданак), већ да благодатни дарови на својеврсан начин онима који су одвојени од јединства цркве долазе једино од "Католичке цркве" и то са циљем да усмеравају православне хришћане ка обнови „католичког јединства“. 

Погледајмо један од кључних пасуса о дефиницији Цркве из Lumen gentium: (ради разумевања користимо званични хрватски превод, уз навођење цитата из латинског текста) Цео превод конституције на хрватски језик доступан је на:http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/279-dogmatska-konstitucija-o-crkvi-rlumen-gentiuml/ )

"Lumen gentium поглавље 8 - Krist, jedini Posrednik, sazdao je ovdje na zemlji svoju svetu Crkvu, zajednicu vjere, nade i ljubavi, kao vidljivi sklop; on ju bez prestanka podržava te po njoj na sve razlijeva istinu i milost. Društvo, pak, opskrbljeno hijerarhijskim organima, i otajstveno Kristovo tijelo, vidljivi zbor i duhovna zajednica, zemaljska Crkva i Crkva obdarena nebeskim dobrima, ne smiju se smatrati kao dvije stvari, nego one tvore jednu složenu stvarnost koja nastaje srašćivanjem ljudskoga i božanskoga elementa (quae humano et divino coalescit element) ….To je jedina Kristova Crkva koju u Vjerovanju priznajemo jednom, svetom, katoličkom i apostolskom (Haec est UNICA Christi Ecclesia, quam in Symbolo unam, sanctam, catholicam et apostolicam profitemur); nju je Spasitelj poslije svoga uskrsnuća predao Petru da ju pase (usp. Iv 21, 17); njemu i ostalim apostolima povjerio je njezino širenje i upravlja¬nje (usp. Mt 28, 18 ss) i zauvijek ju je postavio »kao stup i uporište istine« (usp. 1 Tim 3, 15).

Ta Crkva, u ovome svijetu ustanovljena i uređena kao društvo, postoji u Katoličkoj Crkvi kojom upravljaju Petrov nasljednik i biskupi s njime u zajedništvu, premda se i izvan njezina ustrojstva nalaze mnogi elementi posvećenja i istine koji, kao darovi svojstveni Kristovoj Crkvi, snažno potiču na katoličko jedinstvo. (Haec Ecclesia, in hoc mundo ut societas constituta et ordinata, subsistit in Ecclesia catholica, a successore Petri et Episcopis in eius communione gubernata(13), licet extra eius compaginem elementa plura sanctificationis et veritatis inveniantur, quae ut dona Ecclesiae Christi propria, ad unitatem catholicam impellunt.)"

Дакле, Црква постоји као видљива структура као једна и једина (UNA ET UNICA) Света Католичанска и Апостолска Црква и предата je од Христа Петру да је пасе. Она је по овој дефиницији устројена као "друштво" (societas) и постоји у Католичкој Цркви којом управљају Петров наследник и бискупи са њим (употребљен је глагол subsistere који по тумачима подразумева суштинско постојање само по себи, а не посредно). Како видимо касније, Ватикан не негира постојање елемената црквености у „одвојеним заједницама“, али оне суштински, без јединства са „Петровим наследником“ не баштине пуноћу црквености и не могу се по себи назвати Црквом, већ једино условно, посредно, у зависности од односа са папом). Признавање вредности које имају „одвојене цркве“ постојало је и раније, што можемо да видимо у различитим документима Ватикана од Флорентинског сабора надаље. У овој Конституцији је став разјашњен у том смислу што се признаје да изван структуре Цркве налазе елементи посвећења и истине (sanctificationis et veritatis) али који "подстичу на католичко јединство", које се опет, може успоставити једино у пуној заједници са „Петровим наследником“.

У 22. поглављу Конституције Lumen gentium посебно се говори о улози римског првосвештеника и епископском колегију и наглашава да је:

"Rimski je prvosvećenik, kao Petrov nasljednik, trajno i vidljivo počelo i temelj jedinstva kako biskupa tako i mnoštva vjernika. Pojedinačni su, pak, biskupi vidljivo počelo i temelj jedinstva u svojim partikularnim Crkvama" (Romanus Pontifex, ut successor Petri, est unitatis, tum Episcoporum tum fidelium multitudinis, perpetuum ac visibile principium et fundamentum. Episcopi autem singuli visibile principium et fundamentum sunt unitatis in suis Ecclesiis particularibus)

У складу са оваквим дефинисањем граница Цркве, објашњена је римска теологија екуменизма. Она, као што ћемо видети, не почива на тражењу истине коју сви имају или којој сви треба да се врате, већ искључиво подразумева сведочење пуноће истине коју Римска црква непрекинуто поседује ради реинтеграције одвојених заједница у јединство са римским епископом.

Погледајмо сада карактеристичне пасусе из декрета Unitatis redintegratio који је доступан и у хрватском преводуhttp://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/277-dekret-o-ekumenizmu-runitatis-redi-ntegratiol/
 
У првој и другој тачки овог документа можемо видети да Рим не прихвата чињеницу да је Црква подељена, већ да јединство Цркве и њен раст припадају пре свега бискупима и Петровом наследнику као глави. 

Најзанимљивија је, међутим, тачка 3. документа о односу према „одељеним“ хришћанима, те трећи пасус цитирамо у целини:

„U toj jednoj i jedincatoj Božjoj Crkvi ( In hac una et unica Dei Ecclesia) već su se od samih početaka pojavili neki rascjepi koje Apostol oštro kori kao vrijedne osude: u kasnijim su, pak, stoljećima nastale još veće nesuglasice i znatne su zajednice odijeljene od punoga zajedništva Katoličke crkve, ponekad ne bez krivnje ljudi s obiju strana. A oni koji se sada rađaju u takvim zajednicama i napajaju se vjerom u Krista, ne mogu biti optuženi za grijeh rastavljenosti i Katolička ih crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni, naime, koji vjeruju u Krista i na pravi su način kršteni, postavljeni su u neko, iako ne i savršeno, zajedništvo s Katoličkom crkvom. Dakako, zbog razilaženja koja na razne načine vladaju između njih i Katoličke crkve, kako u doktrinarnim, a katkad i u disciplinskim pitanjima, tako i pogledom na ustrojstvo Crkve, punom se crkvenom zajedništvu protive na malе a katkad i teže zapreke, koje ekumenski pokret nastoji prevladati. Uza sve to, oni se, u krstu iz vjere opravdani, pritjelovljuju Kristu pa se zato s pravom rese kršćanskim imenom, a djeca Katoličke crkve ih zasluženo priznaju braćom u Gospodinu.“

„Povrh toga, mnogi i izvrsni elementi ili dobra, od kojih se – uzetih zajedno – izgrađuje i oživljuje sama Crkva, mogu postojati također izvan vidljivih ograda Katoličke crkve: pisana Božja riječ, život milosti, vjera, nada i ljubav te drugi unutrašnji darovi Duha Svetoga i vidljivi elementi; sve to, što od Krista proizlazi i k njemu vodi, s pravom pripada jedinoj Kristovoj Crkvi“. (Insuper ex elementis seu bonis, quibus simul sumptis ipsa Ecclesia aedificatur et vivificatur, quaedam immo plurima et eximia exstare possunt extra visibilia Ecclesiae catholicae saepta: verbum Dei scriptum, vita gratiae, fides, spes et caritas, aliaque interiora Spiritus Sancti dona ac visibilia elementa: haec omnia, quae a Christo proveniunt et ad Ipsum conducunt, ad unicam Christi Ecclesiam iure pertinent.)

„Od nas odijeljena braća obavljaju također mnoge svete čine kršćanske religije, koji na razne načine, već prema različitom stanju svake Crkve ili zajednice, bez sumnje mogu stvarno roditi život milosti te valja reći da su prikladni za otvaranje pristupa u zajedništvo spasa“. (Non paucae etiam christianae religionis actiones sacrae apud fratres a nobis seiunctos peraguntur, quae variis modis secundum diversam condicionem uniuscuiusque Ecclesiae vel Communitatis procul dubio vitam gratiae reapse generare possunt atque aptae dicendae sunt quae ingressum in salutis communionem pandant.)

„Stoga te odijeljene Crkve ili zajednice, iako smatramo da trpe od onih nedostataka, nipošto nisu lišene značenja i važnosti u otajstvu spasenja“. (Proinde ipsae Ecclesiae et Communitates seiunctae, etsi defectus illas pati credimus, nequaquam in mysterio salutis significatione et pondere exutae sunt.) „Kristov se, naime, Duh ne ustručava poslužiti njima kao sredstvima spasenja; njihova snaga potječe od one punine milosti i istine koja je povjerena Katoličkoj crkvi“. (Iis enim Spiritus Christi uti non renuit tamquam salutis mediis, quorum virtus derivatur ab ipsa plenitudine gratiae et veritatis quae Ecclesiae catholicae concredita est). 

„Pa ipak, od nas odijeljena braća – bilo pojedinci bilo zajednice i njihove Crkve – ne uživaju ono jedinstvo što ga je Isus Krist htio darovati svima onima koje je preporodio i suoživio u jedno tijelo i u novost života, a što priznaju Sveta pisma i časna crkvena predaja. Jer samo se po Katoličkoj Kristovoj crkvi, koja je opće pomagalo spasenja, može postići sva punina spasonosnih sredstava“ (Attamen fratres a nobis seiuncti, sive singuli sive Communitates et Ecclesiae eorum, unitate illa non fruuntur, quam Iesus Christus iis omnibus dilargiri voluit quos in unum corpus et in novitatem vitae regeneravit et convivificavit, quamque Sacrae Scripturae et veneranda Ecclesiae Traditio profitentur. Per solam enim catholicam Christi Ecclesiam, quae generale auxilium salutis est, omnis salutarium mediorum plenitudo attingi potest).

„Vjerujemo, naime, da je samo apostolskome zboru na čelu s Petrom Gospodin povjerio sva dobra Novoga saveza radi uspostave jednoga Kristova tijela na zemlji; njemu se potpuno trebaju pritjeloviti svi koji već na neki način pripadaju Božjemu narodu, Premda taj narod, dok traje njegovo zemaljsko putovanje, u svojim članovima ostaje podložan grijehu, on ipak u Kristu raste i Bog ga blago vodi u skladu sa svojim skrovitim naumima, sve dok radostan ne bude prispio k cjelovitoj punini vječne slave u nebeskom Jeruzalemu.“ (Uni nempe Collegio apostolico cui Petrus praeest credimus Dominum commisisse omnia bona Foederis Novi, ad constituendum unum Christi corpus in terris, cui plene incorporentur oportet omnes, qui ad populum Dei iam aliquo modo pertinent. Qui populus, durante sua terrestri peregrinatione, quamvis in membris suis peccato obnoxius remaneat, in Christo crescit et a Deo, secundum Eius arcana consilia, suaviter ducitur, usquedum ad totam aeternae gloriae plenitudinem in caelesti Ierusalem laetus perveniat.)

Занимљиво је детаљно прочитати оба документа у целини да би се добила заокружена слика како Римокатоличка црква види себе у односу према другим хришћанима, али је и из ових одељака већ довољно јасно да екуменски дијалог Рим никако не види као тражење видљивог јединства Цркве које наводно не постоји. Оно, по римском учењу, већ постоји непрекинуто од апостолских времена и манифестује се структури на чијем је челу „Петров наследник“, а циљ екуменског покрета јесте да се  „одвојени хришћани“ прикључе том јединству како би благодат која код њих постоји „са недостатком“ постала потпуна. Римокатоличка црква, дакле, само условно признаје постојање тајни ван видљивих граница (Римокатоличке) цркве и не сматра потпуним, а њихово постојање види као својеврсно средство које треба да приведе пуноћи „католичког јединства“, које се пројављује и потврђује пре свега у јединству са римским епископом.

На основу ове мале анализе можемо закључити да је Римокатоличка Црква сачувала, ако ништа друго, онда пуну доследност свом схватању црквеног јединства од времена свог раскола са Православним Црквама до данас уз извесну промену језика којим се изражава тај став. Тврдња да је Други ватикански концил суштински донео нешто ново у односу Рима према другим хришћанима је апсолутно неутемељен. Једино се више не користи агресивно идеологија унијаћења, иако ниједном речју унијатство није нити може бити експлицитно признато као грешка јер је суштински засновано на темељима римокатоличке екслисиологије.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ево и наставка коментара, са акцентом на енциклику, сада већ за светог проглашеног папу Јована Павла II

Наравно, документи Другог ватиканског концила нису све што је речено на ту тему. Постоји читав низ докумената Ватикана који разрађују ове теме, али у потпуности доследно ставовима Концила. Један од таквих докумената је и Правилник са принципима и нормама о екуменизму из 1993. године.
http://www.vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/documents/rc_pc_chrstuni_doc_25031993_principles-and-norms-on-ecumenism_en.html

Међутим, ради потпунијег разумевања папског примата посебно је значајна енциклика Ut unum sint (Да буду једно) из 1995. године, која реафирмише концилске принципе екуменизма и додатно наглашава улогу римског папе као кључног фактора општег хришћанског јединства. (Користићемо текст енциклике на енглеском језику) http://w2.vatican.va/content/john-paul-ii/en/encyclicals/documents/hf_jp-ii_enc_25051995_ut-unum-sint.html

У овој, вероватно и најважнијој енциклици из времена понтификата Јована Павла II, о екуменизму се говори са дубљом богословском анализом. Као основа за даљу разраду принципа екуменизма узимају се поменута два концилска документа Lumen gentium и Unitatis redintegratio уз декларацију о верским слободама Dignitatis humanae. Појам Цркве се сада посебно сагледава у контексту заједнице, а не само као видљиво организовано друштво (societas) што је већ било наглашено у концилским документима.

Енциклика подвлачи основне идеје римокатоличког схватања цркве и екуменизма позивајући се на Други ватикански сабор: 

„Сабор истиче да Црква Христова постоји у Католичкој Цркви којом управљају наследник Петров и бискупи који су са њим у заједници“ и истовремено признаје „да постоје многи елементи освећења и истине који се могу наћи ван видљиве структуре. Ови елементи, међутим, као дарови који су својствени Цркви Христовој поседују унутрашњи динамизам у правцу католичког јединства“ (The Council states that the Church of Christ "subsists in the Catholic Church, which is governed by the Successor of Peter and by the Bishops in communion with him", and at the same time acknowledges that "many elements of sanctification and of truth can be found outside her visible structure. These elements, however, as gifts properly belonging to the Church of Christ, possess an inner dynamism towards Catholic unity)

У енциклици се даље наводи да је Католичка црква већ две хиљаде година сачувала јединство са свим њеним даровима и поред свих криза и неверства неких од њених службеника и понавља констатацију из Unitatis redintegratio да се кривица за поделе не може тражити само на једној страни.

Међутим, посебан акценат у овој Енциклици дат је у 88 тачки у којој се говори о улози Епископа римског у јединству Цркве (The ministry of unity of the Bishop of Rome). Овде се најпре објашњава на који начин конституција Lumen gentium види римског првосвештеника, као „Петровог наследника“ и „трајним и видљивим началом и темељем јединства не само епископата, већ и верника“. Улога римског првосвештеника се једино овде не афирмише толико у контексту власти, већ, љубави, пастирске бриге и служења, у складу са римским тумачењем „петровске мисије” (Petrine ministry) римских папа. У контексту тог служења Енциклика потврђује и учење о „папској незаблудивости“ које је формулисано на Првом ватиканском концилу:

„Када то околности траже, он говори у име свих пастира који су у општењу са њим. Он такође може, под врло специфичним условима који су јасно изнесени у Првом Ватиканском концилу, да прогласи ex cathedra да одређена учења припадају ризници вере. Сведочећи тако истину, он (папа) служи јединству“ (When circumstances require it, he speaks in the name of all the Pastors in communion with him. He can also—under very specific conditions clearly laid down by the First Vatican Council— declare ex cathedra that a certain doctrine belongs to the deposit of faith. By thus bearing witness to the truth, he serves unity.)

Стога, кључна констатација Енциклике Ut unum sint јесте да је заједница свих појединачних цркава са црквом Рима, неопходан предуслов за јединство (Цркве). 

„Католичка Црква у свом практичном животу и у својим званичним документима сматра да је општење (заједница) појединачних цркава са црквом Рима и њихових епископа са епископом Рима, по Божијем плану, суштински предуслов за пуно о видљиво јединство. Истина, пуно јединство у коме је евхаристија највиша светотајинска пројава, треба да видљиво буде изражено у служењу у коме сви епископи признају да су уједињени у Христу и да сви верници налазе потврду за своју веру. У првом делу Дела апостолских видимо Петра као онога који говори у име апостолског збора и који служи јединству заједнице, истовремено поштујући ауторитет Јакова као главе црве Јерусалимске.Ова улога Петра мора да се настави у Цркви тако да под једном Главом која је Исус Христос, (ова улога) буде видљиво присутна у свету као (показатељ) заједнице његових следбеника. (The Catholic Church, both in her praxis and in her solemn documents, holds that the communion of the particular Churches with the Church of Rome, and of their Bishops with the Bishop of Rome, is—in God's plan—an essential requisite of full and visible communion. Indeed full communion, of which the Eucharist is the highest sacramental manifestation, needs to be visibly expressed in a ministry in which all the Bishops recognize that they are united in Christ and all the faithful find confirmation for their faith. The first part of the Acts of the Apostles presents Peter as the one who speaks in the name of the apostolic group and who serves the unity of the community—all the while respecting the authority of James, the head of the Church in Jerusalem. This function of Peter must continue in the Church so that under her sole Head, who is Jesus Christ, she may be visibly present in the world as the communion of all his disciples.)

„Зар многи који су данас ангажовани у екуменизму не осећају потребу за таквим служењем? Служењу које председава у истини и љубави тако да се брод, тај предивни символ који је Светски савет цркава изабрао за свој амблем, неће насукати у бури, већ ће једног дана доћи у своју луку.“ (Do not many of those involved in ecumenism today feel a need for such a ministry? A ministry which presides in truth and love so that the ship—that beautiful symbol which the World Council of Churches has chosen as its emblem— will not be buffeted by the storms and will one day reach its haven.)

Дакле, Енциклика Ut unum sint само додатно потврђује учења Првог и Другог ватиканског концила, акцентирајући „суштинску улогу“ римског епископа у јединству Цркве, које је по римском учењу суштински важно као заповест Господња. Већ смо видели да Рим Цркву не сматра подељеном, али признаје постојање „одељених хришћана“ који због недостатка јединства са епископом Рима или због других разлога имају недостатке, али истовремено поседују и дарове који их упућују у правцу пуног јединства у заједници са римским првосвештеником.

Да ли то значи да Рим види сједињење са „одељеним хришћанима“, међу којима су и Православни, једино као повратак у „Петрово стадо“? То је једини логичан закључак који је потпуно јасно и недвосмислено изражен у свим поменутим документима. Занимљиво је, притом, да доктринарне разлике не заузимају посебно важно место јер је главни камен темељац Цркве заједница са „Петровим наследником“. 

Православна Црква се ни у једном званичном документу Другог ватиканског концила конкретно не назива „Црквом“. Говори се пре свега о „одељеним хришћанима“. Једини напредак у Енциклици Ut unum sint јесте да се ипак помињу православне цркве, али не у смислу пуноће црквености, већ само коришћењем имена којим се ове цркве саме називају. Иста пракса се примењује и у црквеној кореспонденцији и јавним обраћањима Ватикана. Тако да тврдње неких православних богослова, да је Другим ватиканским концилом Рим признао пуноћу црквености Православне Цркве, једноставно нису утемељене на чињеницама, што се види из самих концилских докумената, као и ове Енциклике из 1995. год.

За разлику од протестантских заједница које учествују у Светском савету цркава и који имају свој став о јединству Цркве Христове засноване на раније поменутој „теорији грана“ и, с друге стране, Римокатолика који су врло прецизно дефинисали свој однос према екуменизму у читавом низу саборских и других званичних докумената Ватикана, не можемо а да не приметимо да Православна Црква од почетка двадесетог века још није јединствено, јасно и недвосмислено разјаснила како види себе у односу на друге хришћане и који је смисао и циљ њеног учествовања у екуменском дијалогу. Зато није нимало чудно да ово питање остаје као озбиљан камен спотицања и у самој Православној Цркви.

----------------------------

Зато бих закључио - да дошло је до корекције језика који је инклузивнији, али суштински темељи римокатоличке еклисиологије нису ни најмање промењени у односу на раније енциклике и саборске одлуке од средњег века наовамо. Светотајинска црквеност се некатолицима признаје само условно, као одвојеној браћи, као одређени дарови који "воде католичком јединству", али мислим да ниједан римокатолички богослов не може да каже да Црква постоји у пуноћи и тамо где нема врховног ауторитета римског епископа. То је за њих једноставно суштина схватања Цркве и зато је то питање толико тешко у односима са Православном Црквом која може да прихвати првенство части као функционалну улогу председавања у љубави и производ историјског развоја Цркве, али НИКАКО као божанску институцију која је директно преко апостола Петра пренета на римске епископе. 

[Zoran Đurović]

Драги оче,

2 су овде проблема: 1) твоје интерпретације католичке позиције, 2) ако се узме твоја лична позиција она се ни у чему не би разликовала од ове коју ти видиш у католика. Дакле, певате исту песму, само што католици инсистирају на папи, ти на "саборности". 

Ти, као и католици за своју цркву велиш да је она "права" истинска, мада су они шири од тебе па признају благодат у одељеним црквама, док је ти негираш католицима и тиме их бацаш све у пакао јер нема, осим Хр, имена којим би се човек могао спасити. Ја, опрости ми, не верујем да се неко може спасити ван Хр и свега што то подразумева, а то је благодат којом нас Бог чини учесницима његовог живота. Када к. веле да нисмо пуна црква, то је нормално, јер нисмо у јединству са њима. Немамо видљивог јединства које је Петрова катедра, ако ћемо и по Кипријану. И ми ту нема шта да се бунимо. Лепо нам кажу људи и не лажу.

Тумач од ауторитета, за разлику од тебе и мене је Рацингер, који у Dominus Iesus, 16, вели да ми, иако нисмо у видљивом општењу са КЦ остајемо са њом у јединству (мада дефектном), јер делимо апостолско прејемство и валидну евхаристију, и ми смо за њих „валидне помесне цркве. Стога је и у овим црквама присутна и дејствујућа Христова Црква, иако недостаје пуно заједничарење са КЦ, утолико што не прихватају католичко учење о Примату“.

Ово је само продужење Августиновске доктрине. Али са признавањем да смо црква и да имамо евхаристију и свеце. 
Дакле, твоје тумачење да нас не признају црквом је неприхватљиво. Ти некако у свим овим стварима полазиш из сопственог искуства и то видиш споља. Када би твоје „тврдо“ тумачење било исправно, онда ништа не би могао да приговориш католицима јер они деле твоју позицију. Ти не желиш да прихватиш да су они напустили позицију нпр. папе Пија, кога си поменуо. Свет се изменио, као и КЦ. 
  

[александар живаљев]

 

ЕВО ПРИЛОГА РАСПРАВИ @Zoran Đurović из 19. вијека

Радио Београд, Tрећи програм

Студије
Жозеф де Местр: О папи


У седмичном циклусу СТУДИЈЕ, од понедељка, 11. до петка, 15. јула 2016. године, емитовани су одломци из књиге Жозефа де Местра "О папи".

Жозеф де Местр, писац, филозоф и дипломата рођен је у Шамбери, Војводству Савојском 1. априла 1753. године. Образовао се код језуита и након завршене обуке у праву на Универзитету у Торину постаје члан савојског Сената. Иако га с обзиром на језик којим је писао, сматрају Французом, он је себе сматрао Савојцем, нарочито после 1789. године, после Француске револуције. Од 1803. краљ Пијемонта и Сардиније Виктор Емануел I именује Жозефа де Местра за амбасадора у Русији. Заступао је интересе краљевства Сардиније са одређеним успехом и уживао је велики углед у петроградском високом друштву. Често се састајао са царем Александром I. У Русији је остао до 1817. године. После опозива са те дужности вратио се у Торино и био главни судија и државни министар све до смрти 25. фебруара 1821. Те године је објављен је и његов спис Санктпетербуршке вечери или Разговори о овоземаљској владавини Промисли.

Жозеф де Местр је био велики противник науке и либералних уверења, па самим тим и Франсиса Бекона, Волтера, Жан-Жака Русоа, Џона Лока. Важио је за образованог човека, а на основу његових текстова О револуцијама и Санктпетербушких вечери или Разговора о овоземаљској владавини Промисли не може му се оспорити јасан, убедљив стил. Сам Жозеф де Местр о свом стилу је рекао: „Оно што верујемо да је истинито, треба рећи и то рећи храбро; хтео бих, макар ме скупо коштало, открити неку истину која би шокирала цео људски род. Рекао бих му је без длаке на језику.”

Сматрао је да је револуција рационално одбацивање хришћанства, да је управо она главни кривац за крвопролиће и хаос који настају јер тако Бог кажњава оне који мењају поредак ствари. По Жозефу де Местру тај поредак и ред подразумевају пре свега монархију, изнад које је папа који треба да одлучује о најважнијим световним стварима, и наравно, џелат као неко ко ће кажњавати оне који не поштују тај поредак. Де Местр извор свих зала види у протестантизму и назива га „највећим непријатељем Европе којег је важно угушити свим средствима”. Сматрао је протестантизам „оцем анархије”. Жозеф де Местр се дивио „првобитном стању”, сматрао је да су антички мислоци били много ближи пореклу ствари иако лишени просвећености. Исто тако сматрао је да је рат божански, а самим тим саставни део законитости света, да је то начин окајавања греха оних који су грешни. Жозеф де Местр је био аутор Писма о инквизицији, неке врсте извињења за казнену улогу шпанске инквизиције. Без обзира што неки у њему виде пророка који се добро разумео у политику, тадашњи прогресивни умови су га сматрали за изразитог конзервативца.

Књига ће ускоро бити објављена у издању Службеног гласника.

Текст је превео Иван Радосављевић.
Чита: Марица Милчановић
Уредница Оливера Нушић.

Први део: 0:00
Други део: 19:01
Трећи део: 38:52
Четврти део: 55:17
Пети део: 1:14:13

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story..

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Драги оче,

2 су овде проблема: 1) твоје интерпретације католичке позиције, 2) ако се узме твоја лична позиција она се ни у чему не би разликовала од ове коју ти видиш у католика. Дакле, певате исту песму, само што католици инсистирају на папи, ти на "саборности". 

Ти, као и католици за своју цркву велиш да је она "права" истинска, мада су они шири од тебе па признају благодат у одељеним црквама, док је ти негираш католицима и тиме их бацаш све у пакао јер нема, осим Хр, имена којим би се човек могао спасити. Ја, опрости ми, не верујем да се неко може спасити ван Хр и свега што то подразумева, а то је благодат којом нас Бог чини учесницима његовог живота. Када к. веле да нисмо пуна црква, то је нормално, јер нисмо у јединству са њима. Немамо видљивог јединства које је Петрова катедра, ако ћемо и по Кипријану. И ми ту нема шта да се бунимо. Лепо нам кажу људи и не лажу.

Тумач од ауторитета, за разлику од тебе и мене је Рацингер, који у Dominus Iesus, 16, вели да ми, иако нисмо у видљивом општењу са КЦ остајемо са њом у јединству (мада дефектном), јер делимо апостолско прејемство и валидну евхаристију, и ми смо за њих „валидне помесне цркве. Стога је и у овим црквама присутна и дејствујућа Христова Црква, иако недостаје пуно заједничарење са КЦ, утолико што не прихватају католичко учење о Примату“.

Ово је само продужење Августиновске доктрине. Али са признавањем да смо црква и да имамо евхаристију и свеце. 
Дакле, твоје тумачење да нас не признају црквом је неприхватљиво. Ти некако у свим овим стварима полазиш из сопственог искуства и то видиш споља. Када би твоје „тврдо“ тумачење било исправно, онда ништа не би могао да приговориш католицима јер они деле твоју позицију. Ти не желиш да прихватиш да су они напустили позицију нпр. папе Пија, кога си поменуо. Свет се изменио, као и КЦ. 
  

Драго ми је да си потврдио оно што сам заправо и хтео да кажем. Римокатоличко схватање Цркве неодвојиво је и незамисливо без њиховог учења о папи које већ уобичајено зовемо папизам. Црквеност ван "видљивих граница" црквене структуре која је везана за папу постоји али не по себи, већ непотпуно и дефектно. Пуноћу добија тек признањем ауторитета папе. Једини начин да се оствари пуно јединство, које неће бити дефектно, јесте прихватање папизма. То се своди на исту причу, само се мења језик и методи. Ту нема суштинске разлике између Пија, Јована Павла, Бенедикта или Франциска. Разликује се само стил и језик. Данас је то више у домену public relations јер папа може у авиону да изјави на пример да се и атеисти спашавају и Бог зна шта друго, што би одушевило многе у свету, али учење црквеног магистеријума остаје исто.

До двадесетог века и привхатања сличних идеја у православним круговима, наравно из православне перспективе, у инославним заједницама се није могло говорити о светотајинској реалности независно од евхаристијске заједнице у Католичанској Цркви. Постојали су разни начини пријема оних који су одступили од вере у зависности од примене акривије или икономије (у чему се нисмо сложили у претходној дискусији). Имајући у виду да је у римокатоличком учењу суштина цркве у структури везаној за папу, а не у светотајинској реалности која зависи од Духа Светога (да будем овако директан), не би ме чудило да под условом да се сачува папски ауторитет римокатолици прихвате мистерије и других религија. Уосталом, већ видимо толико елемената синкретизма који су прихватљиви само уколико се уклапају у ту структуру. Православни приступ је другачији јер је схватање Цркве засновано од почетка на евхаристијском богословљу и заједници у Духу Светоме. Црква је реалност историјског присуства Христовог која се манифестује светотајинским деловањем Духа Светога где год правоверни епископ приноси Евхаристију. Из евхаристије произлазе и све друге тајне Цркве, њихов смисао и њихова валидност. Локална Цркве, Епархија је истовремено и локална и цела Католичанска Црква. У римокатоличком учењу једина пуна Црква јесте она којом председава римски бискуп, а остале цркве, бискупије имају пуноћу у оној мери у којој су повезане са том структуром универзалистичке еклисиологије. Папа је једини епископ пар екселанс, а остали су "апостолски збор око Петра" и његови викари. Ово је кључна разлика у поимању Цркве. Да би се оправдала централна и за римокатолике онтолошка и божанска установа папског ауторитета развијена је фабулозна традиција о вези Апостола Петра и Римске Цркве, која је заправо само резултат одређених историјских фактора и не подразумева никакву врсту божанског преноса ауторитета и власти. Зашто, уосталом, та мистерија није функционисала док је Петар био у Јудеји или у Антиохији већ се активирала тек у Риму. За православни исток ово је била римска бајка и нема историјских извора који би могли да посведоче да је Црква на овај начин разумевана. Ако се помињао апостол Петар, подразумевало се да је сваки канонски епископ наследник Петров али и осталих апостола. Римска еклисиологија која се с временом у овој форми развила на западу и доживела врхунац у Првом ватиканском концилу била је и остала страна Цркви Христовој. Зато су сви покушаји њеног насилног наметања православном свету били одбацивани и доживљавани као насиље и наметање неистине. Нажалост отпори римском централизму на Западу су брзо угушени и некада јаки црквени центри на Западу (Африка, Галија, Милано, Аквилеја итд) постали су само испоставе римских папа и курије. Колико у том процесу можемо говорити о тајни Цркве? 

У крајњем исходишту имамо једну богооткривену истину и предање Цркве као евхаристијске заједнице Тела Христовог коју конституише Дух Свети и једну историјску људску традицију Цркве као структуре којом председава папа као Христов прокси и гарант њеног јединства. Ово је јако озбиљна разлика и не може се узети као сапостојање две различите традиције које су једнако вредне, већ као истина и фалсификат. Што се тиче спасења, мислим да се слажемо да се нико не може спасити (ући у вечно постојање) осим кроз Христа. И инославне заједнице деле са Католичанском Црквом одређене традиције које упућују ка Христу али говорити о пуној валидности кључних тајни код инославних (на пример, недавно си то помено јако чудан став да је и аријанско причешће било валидно јер, како рече, није он освећивао дарове него Христос) потпуно излази ван оквира православне традиције, барем оне која је мени позната. Чему онда борба против јереси, да ли је то била само последица недовољне просвећености и знања древних отаца који би требало да се угледају на данашње корифеје верског синкретизма и конформизма у коме је све могуће и све треба и прихватити и толерисати. Оштрина борбе Цркве против јереси показује да је за древне оце то било озбиљно питање јер се вечни живот доводи у питање губитком светотајинске заједнице у Духу Светоме. Ако то није проблем, онда је све прихватљиво и целокупно досадашње предање треба свечано предати забораву.

Мислим да се суштинскине слажемо око овог питања и поштујем твоје право да се не слажеш са овим, само није у реду да се овај став који је Православна Црква вековима чувала сада проглашава талибанским само зато што не улази у оквире савременог синкретистичког екуменизма.  

 

[Bokisd]

Pa, evo najnoviji slucaj koji se upravo desava u Rimskoj crkvi, sinod o porodici. Skupili su se biskupi iz celog sveta u Rim, raspravlajli su o ulozi poridice u savremenom svetu, kako treba da izgleda ( porodica), sta je osnova, koji su problemi, kako ih prevazici i slicno.  Bili su zastupljeni razliciti stavovi na tom sinodu, od tvrdih tradicionalistickih, do nesto libelarnijih. Na kraju, sve odluke i tekstovi sa sinoda su prosledjeni papi na razmatranje, i poglavar rimokatolicke crkve, ce u dogledno vreme, izdati neku svoju enckliku u kojoj ce dati svoj konacni sud o ovoj temi, koji ce ( sud ) imati vecu tezinu, od sinoda biskupa koji su rapravljali na ovu temu. Ispada, da su biskupi, samo neki savetodavci pape, koji na kraju, i ne mora da uzme njihova misljenja skroz u obzir pri donosenju svoje odluke.

„Када то околности траже, он говори у име свих пастира који су у општењу са њим. Он такође може, под врло специфичним условима који су јасно изнесени у Првом Ватиканском концилу, да прогласи ex cathedra да одређена учења припадају ризници вере. Сведочећи тако истину, он (папа) служи јединству“

Tako glasi jedan deo enciklike  Ut unum sint (Да буду једно) из 1995. године. Lepo se moze videti, na ovom primeru sa sinodom  o porodici, da jos uvek postoji jaka centralizovana vlast papske stolice koja donosi konacne odluke u rimskoj crkvi.

Slazem se sa o.Savom, da rimska crkva i dalje gleda na jedinstvo, samo u smislu prihvatanju papskog primata u crkvi. Sad, postoji ova najnovija odluka mesovite komisije za dijalog, koja je razmatrala pitanje primata u prvom milenijumu, gde je konstatovano, da postoji primat, ali, samo kao kroz delovanje u ljubavi i kao pitanje casti i postovanja nekih stecenih istorijskih autoriteta. Videcemo kako ce se razmatrati ova stvar u vezi primata u drugom milenijumu, koji je dosta komplikovaniji po ovom pitanju.

 

[Zoran Đurović]

25 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У крајњем исходишту имамо једну богооткривену истину и предање Цркве као евхаристијске заједнице Тела Христовог коју конституише Дух Свети и једну историјску људску традицију Цркве као структуре којом председава папа као Христов прокси и гарант њеног јединства. Ово је јако озбиљна разлика и не може се узети као сапостојање две различите традиције које су једнако вредне, већ као истина и фалсификат. Што се тиче спасења, мислим да се слажемо да се нико не може спасити (ући у вечно постојање) осим кроз Христа. И инославне заједнице деле са Католичанском Црквом одређене традиције које упућују ка Христу али говорити о пуној валидности кључних тајни код инославних (на пример, недавно си то помено јако чудан став да је и аријанско причешће било валидно јер, како рече, није он освећивао дарове него Христос) потпуно излази ван оквира православне традиције, барем оне која је мени позната. Чему онда борба против јереси, да ли је то била само последица недовољне просвећености и знања древних отаца који би требало да се угледају на данашње корифеје верског синкретизма и конформизма у коме је све могуће и све треба и прихватити и толерисати. Оштрина борбе Цркве против јереси показује да је за древне оце то било озбиљно питање јер се вечни живот доводи у питање губитком светотајинске заједнице у Духу Светоме. Ако то није проблем, онда је све прихватљиво и целокупно досадашње предање треба свечано предати забораву.

Мислим да се суштинскине слажемо око овог питања и поштујем твоје право да се не слажеш са овим, само није у реду да се овај став који је Православна Црква вековима чувала сада проглашава талибанским само зато што не улази у оквире савременог синкретистичког екуменизма.  

 

За синкретистички екуменизам честитам! Тако треба да се ради у полемикама. Од срца си ме насмејао. Што вели Павле, свађајте се али се не прождирите... 

Дакле, јасно је да је видљива веза са папом битна за кат. и да због тога веле да храмљемо. Али, то кат. веле јасно и нема шта да им се љутимо. 

Постоји сада проблем који не видиш јасно. И ми имамо учење о првенству и то на свим нивоима. Руси се буне за овај универзални. Препознају га пак на свим другим. Делује чудно да једна правила игре важе 89 минута, а онда се у 90том промене. Првенство као првенство части је најобичнија флоскула, јер је у пракси било спровођено као власт. Леп пример је стари добри александријски папа ("фараон"). Тамо је све функционисало као на средњовековном западу. Друге владике, велим, у пракси су били углавном привесци, како ти то видиш у случају папизма. 

Зашто пак је црква канонски устројила да се препознаје први? Латини ће рећи да је то по божанском праву. Цг 381 и Халкидон ће то видети у политичким разлозима. Када је Цг пао, изгубио политичку моћ, почео је да се позива као и Латини на божанско право, па је онда Цг одмах уз Рима јер је тај установио Петар, а овога његов брат Андреј! То су бесмислице које се продају неуком народу. Зато Руси траже да имају вођство данас, да Москва буде Трећи Рим. 

Иста тензија се да видети историјски са преласка од синагогалног управљања црквом на монархијско. Јероним ће то тумачити политички: Владика је само први међу поповима да дискусије не би биле бесконачне и да има неко ко ће, дакле, да лупи шаком о сто. Да је то тако, види се и из тога што су презвитери у Александрији од древних времена рукополагали папу. Међутим, имамо и једно "божанско" тумачење монархије, а то је да она одражава Тројични поредак где је Отац узрок божанског бића, односно Сина и Духа Светог. По том "божанском" принципу нужан је папа на универзалном нивоу. Са друге стране, ако и канонски гледамо (политички), опет је нужан тај први као гарант видљивог јединства. Не може свака вашка обашка. Папе су председавале кроз легате васионским саборима и први су потписивали акта. Знао се неки ред док смо били нерањена црква. 

Проблем овог еклисиолошког модела који ти пропагираш, и уопште теорије пентархије је у томе што увек може да неко ту отпадне па онда више немамо саборну/католичку/универзалну цркву. Сада су Антиохија и Јерусалим у расколу. Не опште евхаристијски. А да ли су њихове евхаристије валидне? Мислим да би свак нормалан то признао. Али то стање називамо болесним, јер је рањено јединство које је сакраментално-канонско. Ту само једна црква може да има мање или више за право. Али је један Хр у Јерус као и у Антиох. Но, не можемо да говоримо о целој цркви. Јер оне не опште на видљив начин. Као ми и македонци. Иако је проблем наш настао због политике комунистичких власти које су ишле на раздробљавање српског (словенског) бића. Не можемо да кажемо да се неки македонци спашавају кроз ћирибу-ћириба, него кроз валидну евхарстију коју имају. 

- Једно појашњење око арјанаца. Арије је био православни поп иако са наопаким исповедањем. Док је служио, његова евхаристија је била валидна. Аријанци нису у блоку нестали из цркве. Дакле, њихове евхаристије су биле валидне где су верници били помешани. Није било, пре саборских одлука, али чак и после њих, аутоматских одељивања. Стварност није била црно-бела. Никомидијски крсти Константина. Где су их пак примали у чину, ту се признавала и евхаристија. Јер ситуација, кажем, ни најмање није била јасна. Да ми пак неко сада окачи да исповедам аријанство и да им признајем евхаристију, мало је много... Још да се јави неки борац за неверу па да каже како Евномију сликам икону или Аецију .

И овај аријански спор може да те назида. Једно 5 пута паде св. Атанасију глава. Постављали и аријанце на његово место. И да ли ти сада замишљаш како су верници ишли у катедралу док је био Атанасије а после престајали? И тако се мењали редом?... Не, ишли су тамо без обзира ко је служио. Кроз рат и где је било веће поларизације и острашћености се нису више мешали и долазило је до раскола, па је свако узимао да се моли у својој цркви. Шта да радимо са Антиохијом где се и данас научници свађају ко је направио раскол, Мелетије или Павлин? А било и једноручних рукоположења па се данас Артемити на то позивају не би ли оправдали њихово безумље.

Мислим да је довољно јасно да силазак Духа на дарове не зависи од правоверности служитеља (не говорим за разне секте, ја увек имам на уму католике), јер ако би то било тако, онда би се више него често људи причешћивали код јеретика. Јер, понављам, аријанци су служили у православној цркви. А гарантујем ти да је сваки који се тамо причестио са вером, причестио се са Хр. Ово када би артемити и богословље схватили као подвиг, а не само испошћавање и проклињање католика и нас екумениста три пута дневно, отворило би им очи, а не да се као лудаци позивају на 15. канон о коме сам исцрпно писао и који је уствари њима на осуду. Јер је то ствар која је донета у специфичним условима и готово никад примењивана. Искрено су се мрзели Игњатије и Фоције, нису говорили један са другим, расколили се, верници један другом вадили очи. И на крају црква убаци обојицу у календарче! И где остадоше они који су се свађали до тада? Зато се увек сетити оног: Текидизи, гринго! 

Није циљ богословља лов на вештице. Теологија има сврху просвећивања духа на првом месту и разликовања лажи од истине. Јер, лаж је душепогубна. Зато су оци са толико страсти се борили против јереси. Оне нису безазлене. Јер, како наведох из Нисенца твом бившем владици, Ђаво тражи најпре да те корумпира у уму, а после те оставља да се подвизаваш колико хоћеш.

Ја сам вам навео Августинове речи да је монструозан грех крштавати католике. То је чак јерес после јасних одлука 2Вас 7 и Трул95. Само се у сумрачним круговима позива на Цг 1756. О том сабору ћу посебно написати. Јер не може анабаптизам да буде једнако валидна пракса са овим васељенским. Скоро сам на то скренуо пажњу владици Атанасију. Него, да не оживљавам овде ту полемику. Надам се да сам донекле био јасан јер су ово углавном сиромашни ставови, а не нека теолошка елаборација.           

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

6 hours ago, Bokisd рече

Pa, evo najnoviji slucaj koji se upravo desava u Rimskoj crkvi, sinod o porodici. Skupili su se biskupi iz celog sveta u Rim, raspravlajli su o ulozi poridice u savremenom svetu, kako treba da izgleda ( porodica), sta je osnova, koji su problemi, kako ih prevazici i slicno.  Bili su zastupljeni razliciti stavovi na tom sinodu, od tvrdih tradicionalistickih, do nesto libelarnijih. Na kraju, sve odluke i tekstovi sa sinoda su prosledjeni papi na razmatranje, i poglavar rimokatolicke crkve, ce u dogledno vreme, izdati neku svoju enckliku u kojoj ce dati svoj konacni sud o ovoj temi, koji ce ( sud ) imati vecu tezinu, od sinoda biskupa koji su rapravljali na ovu temu. Ispada, da su biskupi, samo neki savetodavci pape, koji na kraju, i ne mora da uzme njihova misljenja skroz u obzir pri donosenju svoje odluke.

Pitanje za o.Savu, kako su na Kritu donošene odluke? Ko je donosio odluke u ime svih pastira i vernog naroda?

Ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao UPRAVITELJ Crkve onda u redu ali ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao Utešitelj čovečanstva, onda se sa pravom pitam što Ga ograničavate i nedozvoljavate da Sveti Duh diše gde hoće i kako On hoće i van granica Kritskog sabora?

Još jedno pitanje za o.Savu, da li vi stvarno ne vidite Pravoslavno učenje blaženog Augustina na kome počiva trenutno učenje rimokatoliče crkve a u vezi nastavka Augustinove svetlosti (jer jeres nije od juče dragi oče i sveštenici su krivi za jeres a ne mirjani), da Crkva neke radja unutar a neke van Crkve. CRKVA RADJA!

I na kraju bojim se da je o.Zoran u pravu, vi ne vidite da rimokatolička Crkva ne negira SVETE TAJNE Hristove u pravoslavnoj Crkvi, no se govori da zbog narušenog jedinstva nema Crkva punoću i pri tom samo meni loodaku ne pada na pamet da mislim kako zbog toga rimokatolička Crkva negira našu LITURGIJU, Evharistiju iz koje SVE PROIZLAZI a to može razumeti i onaj koji nije teolog.

Sa druge strane vi njih gledate kao JERETIKE BEZ HRISTOVIH TAJNI ODNOSNO SA FORMULAMA BEZ BLAGODATI SVETOGA DUHA, ŠTA GOD TO VAMA ZNAČILO.

Ako ih ne gledate kao JERETIKE, nego kao ODELJENU braću, onda je negiranje prisustva Svetoga Duha kod rimokatolika LUDOST.

Dakle jesu li rimokatolici JERETICI  ili su ODELJENA BRAĆA. Ovo mi je vrlo važno da znam za dalje razumevanje ne tako lakog problema. (Pošto sam ja još na poziciji da je u pitanju viševekovni politički raskol a ne raskol koji bilo kome od dve strane suštinski menja VERU)

Hvala  unapred.

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pitanje za o.Savu, kako su na Kritu donošene odluke? Ko je donosio odluke u ime svih pastira i vernog naroda?

Ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao UPRAVITELJ Crkve onda u redu ali ako mi kažete da ih je donosio Sveti Duh kao Utešitelj čovečanstva, onda se sa pravom pitam što Ga ograničavate i nedozvoljavate da Sveti Duh diše gde hoće i kako On hoće i van granica Kritskog sabora?

Još jedno pitanje za o.Savu, da li vi stvarno ne vidite Pravoslavno učenje blaženog Augustina na kome počiva trenutno učenje rimokatoliče crkve a u vezi nastavka Augustinove svetlosti (jer jeres nije od juče dragi oče i sveštenici su krivi za jeres a ne mirjani), da Crkva neke radja unutar a neke van Crkve. CRKVA RADJA!

I na kraju bojim se da je o.Zoran u pravu, vi ne vidite da rimokatolička Crkva ne negira SVETE TAJNE Hristove u pravoslavnoj Crkvi, no se govori da zbog narušenog jedinstva nema Crkva punoću i pri tom samo meni loodaku ne pada na pamet da mislim kako zbog toga rimokatolička Crkva negira našu LITURGIJU, Evharistiju iz koje SVE PROIZLAZI a to može razumeti i onaj koji nije teolog.

Sa druge strane vi njih gledate kao JERETIKE BEZ HRISTOVIH TAJNI ODNOSNO SA FORMULAMA BEZ BLAGODATI SVETOGA DUHA, ŠTA GOD TO VAMA ZNAČILO.

Ako ih ne gledate kao JERETIKE, nego kao ODELJENU braću, onda je negiranje prisustva Svetoga Duha kod rimokatolika LUDOST.

Dakle jesu li rimokatolici JERETICI  ili su ODELJENA BRAĆA. Ovo mi je vrlo važno da znam za dalje razumevanje ne tako lakog problema. (Pošto sam ja još na poziciji da je u pitanju viševekovni politički raskol a ne raskol koji bilo kome od dve strane suštinski menja VERU)

Hvala  unapred.

О доношењу одлука на Криту већ су непосредно након Сабора говорили и Митрополит Амфилохије и за Ромфеу писао Епископ Иринеј Бачки, тако да не бих понављао оно што су они рекли. Такође имамо и сведочанства Митрополита Јеротеја Влахоса, који је објаснио оно што је за њега посебно било проблематично.

Проблем у овој дискусији, која се наставља на претходну о валидности крштења код инославних јесте у томе да се проглашава не само пуна валидност крштења, већ и евхаристије и свих осталих тајни, јер по тој логици ако су инославни валидно крштени, валидно су и рукоположени, а ако су валидно рукоположени и евхаристија им је валидна. Није ми јасно онда у чему је проблем да сви заједно лепо служимо и причешћујемо се и препустимо забораву древне оце који су се ето толико беспотребно борили да изобличе јереси, саберу толике саборе и донесу толике каноне. Требали смо само да сачекамо "просветљење" Другог Ватикансог концила на коме је Ватикан након векова коришћења отвореног насиља у превођењу свих у папску послушност, најбруталније прогоне (које нису иницирали сами владари, већ папе са својим одлукама и преко Конгрегације за пропаганду вере тј. "Свету инквизицију"). Не видим зашто онда православни који тако мисле не примају редовно причешће и друге тајне код римокатолика. Зар је онда један Христос у њиховим тајнама, а други у нашим. Ова логика је крајње неодржива и почива на релативизацији догматске и канонске традиције Цркве и човекоугодничком духу овога света који нема везе са Христовом љубављу. Не бих трошио ни време ни простор за доказивање да највећи оци, богослови и духовници у Православној Цркви апсолутно не деле ово мишљење. То је општепозната ствар и не треба да ја откривам топлу воду. Поред свега, треба поменути да је у вршењу тајни код Латина промењена и форма (не само у крштењу, што се нажалост пренело и код нас) већ и у евхаристији, тако да се од 15. века наовамо лаици причешћују само хостијом јер су њихови богослови објаснили да хостија као тело Христово имплицитно садржи и крв. Тако су њихови преци вековима беспотребно примали причешће под обе прилике (sub utroque specie) да би им надахнутији средњовековни богослови открили да то више није неопходно. Ова погрешна пракса се и поред неких настојања да се исправи и даље наставља. 

Ако сте читали шта сам раније писао на ову тему, нигде нисам рекао да су инославне заједнице потпуно одвојене и лишене икакве вредности или да су они у њима без наде у спасење. У Светим тајнама имамо пуноћу присуства Духа Светога који светотајински у пуноћи делује једино у Православној Цркви. Наравно, знамо да без Духа Светога не може ни једна травка да порасте и зато Животворни Дух надахњује и инославне и све друге људе на свету упућујући их ка тајни Христа и пуноћи истине у Цркви. Зато проповедамо и сведочимо нашу веру да бисмо све привели у познање истине. Дух Божији васцелу творевину освећује и упућује ка њеном коначном циљу, оцрковљењу, заједници у Христу у коме ће све бити сједињено и предато Оцу Небеском. Црква се не може ригидно свести само на исповедање вере, већ је козмички догађај, благодатна заједница изабраних у Христу која заквашује васцелу твар и преводи из пропадљивости у вечност. Али без пуноће истине, нема ни пуноће деловања Светог Духа који ту истину (Христа) пројављује и открива, те самим тим не може бити ни пуне валидности тајни без обзира на њихову форму. У том смислу је чување истините вере суштински важно јер наша вера није у "мудрости људској" већ у "сили Божијој" и "показивању Духа и силе" која се открива Духом Светим и по томе је различита од "убедљивих речи" мудрости овога света и века. Зато Црква није и не може бити подељена јер надилази ово време и простор. У Цркви се учествује кроз тајне и пре свега кроз Евхаристију и то учешће представља пројаву пуноће заједнице у Духу Светоме.

Навео бих врло одмерен став на ову тему, великог румунског  боглослова о. Димитрија Станилоае:

„Али овде се поставља питање, шта су друге хришћанске конфесије које не исповедају тако непосредно и делатно јединство интегралног Христа у њима? Сматрамо да су некомплетне цркве, неке ближе пуноћи, неке даље…. Сматрамо да су неправославне конфесије посебне групе које су формиране у одређеном односу са пуноћом Цркве и постоје у одређеном односу са њом, али не учествују у пуноћи светлости и силе Христа. Тако на известан начин Црква обухвата и оне конфесије које су одвојене од ње, јер оне нису могле у потпуности да одступе од традиције Цркве. Али Црква у пуном смислу речи је једино Православна Црква“ Догматика 2. том

Из овога одељка, али и из ширег учења блаженопочившег о. Димитрија, видимо да он не признаје пуноћу светотајинске црквености инославним заједницама које назива "конфесијама" (на чему су на Критском сабору посебно инсистирали епископи Јеладске Цркве, па је на крају прихваћено да Црква признаје само историјско име других "цркава"). Са инославнима, у зависности од мере њиховог оступања од пуноће истине која постоји једино у Католичанској (Православној) Цркви, делимо многа заједничка предања. Многи од њих поштују Пресвету Богородицу, многе светитеље који су нам заједнички, али пошто су прихватили учења људске мудрости која су их удаљила од Цркве, зато са њима немамо евхаристијског општења које је знак и реалност пуног јединства у Христу. Оне инославне који теже истини и спасењу и свесно не следе погрешна учења и заблуде, препуштамо нади да их Господ неће оставити без могућности спасења, али не преко погрешних учења и веровања својих "цркава" и њихових тајни лишених спасоносне силе, већ даром Духа Светога који се од Христа (Цркве) раздаје и у Христу (Цркви) све сабира. 

 

Ово мишљење се подудара и са ставом Епископа Атанасија (Јевтића) у вези валидности инославног крштења о чему је већ било говора. Владика Атанасије, тумачећи праксу икономије којом се инославни могу примати миропомазањем у Цркву закључује:

"Ово свакако не значи да Православна Црква "признаје Свете Тајне" изван Цркве, него сведочи о томе да извесне јереси, настале отцепљењем од Цркве, нису сасвим изгубиле сваку везу са њом, него су Црквом на свој начин "маркиране", "ознамењене" и ти "знакови" могу бити Духом Светим, у Цркви, када јој приступе оживотворени јер се они прикалемљују живом организму Тела Христовог (као рањени, засушени или привремено одсечени удови). То је смисао и примене на њих спасоносне икономије црквене којом се такви присаједињују и приопштавају Божанској Икономији спањења - Цркви"

Цео одговор имате на:

Управо руковођене овом традицијом да код инославних не постоји пуноћа деловања Духа Светога и да њихове заједнице нису у светотајинском смислу Црква, иако су са њом историјски везане неким учењима и традицијама која инославни нису напустили, Православне Цркве на различите начине и у различитим временским периодима приступају конкретно "валидизацији" крштења, било вршењем целог обреда (Јерусалимска Црква, Света Гора и у више Епархија у другим Црквама по личном расуђивању Епископа) или миропомазањем (најчешћа пракса) или у руској пракси одрицањем од латинских или других јереси. Икономија се примењује пре свега из пасторалних разлога, а не зато што се признаје реалност инославних тајни. Примена икономије не искључује примену акривије (строжије праксе), а они који по расуђивању примењују акривију у овом погледу не би требало да негирају примену икономије, ако то пастриски разлози налажу.

Разлика између римокатоличког (пост 2ВатКонцилског) и православног става у односу Цркве према "одвојеним заједницама" јесте у томе што је кључни критеријум пуноће светотајинске реалности код римокатолика јединство са римским епископом са убрзаном тенденцијом да се све друго релативизује до бескраја, а у Православној Цркви је то евхаристијско јединство као печат јединства у апостолској и отачкој вери, заснованој на тријадологији, христологији и канонском устројству Великих Сабора. 

[Zoran Đurović]

12 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

О доношењу одлука на Криту већ су непосредно након Сабора говорили и Митрополит Амфилохије и за Ромфеу писао Епископ Иринеј Бачки, тако да не бих понављао оно што су они рекли. Такође имамо и сведочанства Митрополита Јеротеја Влахоса, који је објаснио оно што је за њега посебно било проблематично.

Проблем у овој дискусији, која се наставља на претходну о валидности крштења код инославних јесте у томе да се проглашава не само пуна валидност крштења, већ и евхаристије и свих осталих тајни, јер по тој логици ако су инославни валидно крштени, валидно су и рукоположени, а ако су валидно рукоположени и евхаристија им је валидна. Није ми јасно онда у чему је проблем да сви заједно лепо служимо и причешћујемо се и препустимо забораву древне оце који су се ето толико беспотребно борили да изобличе јереси, саберу толике саборе и донесу толике каноне. Требали смо само да сачекамо "просветљење" Другог Ватикансог концила на коме је Ватикан након векова коришћења отвореног насиља у превођењу свих у папску послушност, најбруталније прогоне (које нису иницирали сами владари, већ папе са својим одлукама и преко Конгрегације за пропаганду вере тј. "Свету инквизицију"). Не видим зашто онда православни који тако мисле не примају редовно причешће и друге тајне код римокатолика. Зар је онда један Христос у њиховим тајнама, а други у нашим. Ова логика је крајње неодржива и почива на релативизацији догматске и канонске традиције Цркве и човекоугодничком духу овога света који нема везе са Христовом љубављу. Не бих трошио ни време ни простор за доказивање да највећи оци, богослови и духовници у Православној Цркви апсолутно не деле ово мишљење. То је општепозната ствар и не треба да ја откривам топлу воду. Поред свега, треба поменути да је у вршењу тајни код Латина промењена и форма (не само у крштењу, што се нажалост пренело и код нас) већ и у евхаристији, тако да се од 15. века наовамо лаици причешћују само хостијом јер су њихови богослови објаснили да хостија као тело Христово имплицитно садржи и крв. Тако су њихови преци вековима беспотребно примали причешће под обе прилике (sub utroque specie) да би им надахнутији средњовековни богослови открили да то више није неопходно. Ова погрешна пракса се и поред неких настојања да се исправи и даље наставља. 

Ако сте читали шта сам раније писао на ову тему, нигде нисам рекао да су инославне заједнице потпуно одвојене и лишене икакве вредности или да су они у њима без наде у спасење. У Светим тајнама имамо пуноћу присуства Духа Светога који светотајински у пуноћи делује једино у Православној Цркви. Наравно, знамо да без Духа Светога не може ни једна травка да порасте и зато Животворни Дух надахњује и инославне и све друге људе на свету упућујући их ка тајни Христа и пуноћи истине у Цркви. Зато проповедамо и сведочимо нашу веру да бисмо све привели у познање истине. Дух Божији васцелу творевину освећује и упућује ка њеном коначном циљу, оцрковљењу, заједници у Христу у коме ће све бити сједињено и предато Оцу Небеском. Црква се не може ригидно свести само на исповедање вере, већ је козмички догађај, благодатна заједница изабраних у Христу која заквашује васцелу твар и преводи из пропадљивости у вечност. Али без пуноће истине, нема ни пуноће деловања Светог Духа који ту истину (Христа) пројављује и открива, те самим тим не може бити ни пуне валидности тајни без обзира на њихову форму. У том смислу је чување истините вере суштински важно јер наша вера није у "мудрости људској" већ у "сили Божијој" и "показивању Духа и силе" која се открива Духом Светим и по томе је различита од "убедљивих речи" мудрости овога света и века. Зато Црква није и не може бити подељена јер надилази ово време и простор. У Цркви се учествује кроз тајне и пре свега кроз Евхаристију и то учешће представља пројаву пуноће заједнице у Духу Светоме.

Навео бих врло одмерен став на ову тему, великог румунског  боглослова о. Димитрија Станилоае:

„Али овде се поставља питање, шта су друге хришћанске конфесије које не исповедају тако непосредно и делатно јединство интегралног Христа у њима? Сматрамо да су некомплетне цркве, неке ближе пуноћи, неке даље…. Сматрамо да су неправославне конфесије посебне групе које су формиране у одређеном односу са пуноћом Цркве и постоје у одређеном односу са њом, али не учествују у пуноћи светлости и силе Христа. Тако на известан начин Црква обухвата и оне конфесије које су одвојене од ње, јер оне нису могле у потпуности да одступе од традиције Цркве. Али Црква у пуном смислу речи је једино Православна Црква“ Догматика 2. том

Из овога одељка, али и из ширег учења блаженопочившег о. Димитрија, видимо да он не признаје пуноћу светотајинске црквености инославним заједницама које назива "конфесијама" (на чему су на Критском сабору посебно инсистирали епископи Јеладске Цркве, па је на крају прихваћено да Црква признаје само историјско име других "цркава"). Са инославнима, у зависности од мере њиховог оступања од пуноће истине која постоји једино у Католичанској (Православној) Цркви, делимо многа заједничка предања. Многи од њих поштују Пресвету Богородицу, многе светитеље који су нам заједнички, али пошто су прихватили учења људске мудрости која су их удаљила од Цркве, зато са њима немамо евхаристијског општења које је знак и реалност пуног јединства у Христу. Оне инославне који теже истини и спасењу и свесно не следе погрешна учења и заблуде, препуштамо нади да их Господ неће оставити без могућности спасења, али не преко погрешних учења и веровања својих "цркава" и њихових тајни лишених спасоносне силе, већ даром Духа Светога који се од Христа (Цркве) раздаје и у Христу (Цркви) све сабира. 

 

Ово мишљење се подудара и са ставом Епископа Атанасија (Јевтића) у вези валидности инославног крштења о чему је већ било говора. Владика Атанасије, тумачећи праксу икономије којом се инославни могу примати миропомазањем у Цркву закључује:

"Ово свакако не значи да Православна Црква "признаје Свете Тајне" изван Цркве, него сведочи о томе да извесне јереси, настале отцепљењем од Цркве, нису сасвим изгубиле сваку везу са њом, него су Црквом на свој начин "маркиране", "ознамењене" и ти "знакови" могу бити Духом Светим, у Цркви, када јој приступе оживотворени јер се они прикалемљују живом организму Тела Христовог (као рањени, засушени или привремено одсечени удови). То је смисао и примене на њих спасоносне икономије црквене којом се такви присаједињују и приопштавају Божанској Икономији спањења - Цркви"

Цео одговор имате на:

Управо руковођене овом традицијом да код инославних не постоји пуноћа деловања Духа Светога и да њихове заједнице нису у светотајинском смислу Црква, иако су са њом историјски везане неким учењима и традицијама која инославни нису напустили, Православне Цркве на различите начине и у различитим временским периодима приступају конкретно "валидизацији" крштења, било вршењем целог обреда (Јерусалимска Црква, Света Гора и у више Епархија у другим Црквама по личном расуђивању Епископа) или миропомазањем (најчешћа пракса) или у руској пракси одрицањем од латинских или других јереси. Икономија се примењује пре свега из пасторалних разлога, а не зато што се признаје реалност инославних тајни. Примена икономије не искључује примену акривије (строжије праксе), а они који по расуђивању примењују акривију у овом погледу не би требало да негирају примену икономије, ако то пастриски разлози налажу.

Разлика између римокатоличког (пост 2ВатКонцилског) и православног става у односу Цркве према "одвојеним заједницама" јесте у томе што је кључни критеријум пуноће светотајинске реалности код римокатолика јединство са римским епископом са убрзаном тенденцијом да се све друго релативизује до бескраја, а у Православној Цркви је то евхаристијско јединство као печат јединства у апостолској и отачкој вери, заснованој на тријадологији, христологији и канонском устројству Великих Сабора. 

О Јустиновом и Атанасијевом егзегетском покушају сам писао, па ако владика нађе за сходно, нека одговори. Јустина, како нисам некромант, не могу да дозовем да ми одговори. За разлику од тебе, они су видели да 2Вас7 и Тру95 признају реално крштење јеретика па су узели да фалсификују ствари: Јустин тезом да је реч о крштенима у ПЦ па који су мало залутали код јеретика и поново се вратили, Атанасије миропомазивањем несторијанаца. Текст: 

  

[Volim_Sina_Bozjeg]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Разлика између римокатоличког (пост 2ВатКонцилског) и православног става у односу Цркве према "одвојеним заједницама" јесте у томе што је кључни критеријум пуноће светотајинске реалности код римокатолика јединство са римским епископом са убрзаном тенденцијом да се све друго релативизује до бескраја, а у Православној Цркви је то евхаристијско јединство као печат јединства у апостолској и отачкој вери, заснованој на тријадологији, христологији и канонском устројству Великих Сабора.

Hvala vam o.Savo na trudu, sad mi je jasan potpuno vaš stav.

Neću više postavljati pitanja, pošto vidim da vi rimokatolike nazivate jereticima, jer jedino odsustvo Svetoga Duha u životu rimokatoličke crkve možemo time da pravdamo.

Mislim, da su sveti oci na koje se pozivate i to listom unazad hiljadu godina osporavali neka učenja koja su po njihovom mišljenju a u korenu Apostolskog predanja odstupala toliko, da je u pitanju svojevrsna jeres. Ja ne mogu a da se ne otmem utisku, da su u pitanju pojedinačna učenja i da su ispravne kritike tih učenja (papska nezabludivost u saboru) jeresi koja definitivno ne mogu uticati na odustvo Svetoga Duha u Hristovim Tajnama, koje su sveštenici ispravno primili i ispravno predali na spasenje vernicima.

Danas niko ne spori svetitelje pravoslavne Crkve koji sa pravom govore o zabludama papske nezabludnosti u saboru i prvenstvo po vlasti, no govorimo o tome gde su Hristove Tajne koje su ISPRAVNO PRIMLJENE I ISPRAVNO PREDATE završile?

Takodje govorimo o tome, da li su rimokatolici jeretici ili su odeljena braća, koja su uvela nekoliko svojih učenja, koja nisu imala saborno jedinstvo samim tim i pečat Duha Svetoga.

Jeste u tim učenjima izistinski onda možemo tvrditi da nema Svetoga Duha ali po mom mišljenju ne i da se Sveti Duh naljutio i izostao iz života jedne crkve koja ima isti koren i istu glavu a to je Isus Hristos.

Rimokatolička crkva nije nastala od raskolničke crkve, no jeste u njoj Hristova Tajna od početka a šta se sada sa njom dešava ja to ne bi mogao tvrditi i ne znam ko to može opšte.

Odsustvo Svetoga Duha u rimokatoličkim Hristovim Tajnama...... uh kako to nenormalno zvuči, čuj rimokatoličke Hristove Tajne..? 

Praštaj oče, bilo bi red da znaš sada i moj stav po ovom pitanju, koji je definitivno otvoren i Bogu prepušten na sud, ja nemam to srce da kažem kako Svetoga Duha nema tamo gde Ga se priziva.

Što se mene tiče i mog ličnog spasenja, ja sam deo pravoslavne Crkve ovde živim Liturgijski, ovde nalazim spasenje i namam nameru da idem van pravoslavlja, tako da što se ovog pitanja tiče moja pozicija je posve jasna.