Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Toma]

8 hours ago, Arsenija рече

Pomaze Bog , Oce Savo .

Zelela bih da znam da li su sveti Oci govorili o cinizmu ? Kao i to kako hriscani treba da se odnose prema ljudima koji ispoljavaju te osobine ?

Da li odgovarati u istom duhu ili jednostavno ignorisati zlonamerne komentare ili primedbe ? Ponekad i provokacije . 

Mi koji zivimo u svetu se gotovo svakodnevno susrecemo sa takvim ljudima i veoma cesto ne znamo kako da odreagujemo .

Psiholozi smatraju da je cinizam zapravo posledica parcijalne inferiornosti , kao i izolovanosti i nepovezanosti sa drugim ljudima  ...

Помаже Бог оче Саво,

придружујем се овом питању у вези цинизма. Додајем му и сарказам.

Примећујем у свом окружењу да тим 'оруђем' често људи реагују
на поједина добра сочињенија и догађаје у свом окружењу.
Као да је срамота похвалити, одушевити се нечим....

брат Тома
 

[Arsenija]

Oprostite , ali imam jos jedno pitanje , podjednako vazno .

Mozda je malo opsirnije , ali se nadam da cete mi odgovoriti kao i do sada sto ste odgovarali ... 

Da li je greh ako covek tezi nekim stvarima kao sto su dobre ocene , neka priznanja , pobede u sportu ili u nekim takmicenjima ? Svi znamo da je skromnost vrlina . Da li je to bas ta skromnost ? 

Cesto gresimo . Kada analiziramo svoj zivot , uvek se kajemo zato sto neke stvari nismo bolje uradili , zato sto se nismo vise potrudili , jer mogli smo vise ... ali kao da nismo ucinili sve . Povlacili smo se , jer  bili smo skromni . Pustali smo da nas drugi gaze , da zauzimaju svoje pozicije , a mi smo to sve posmatrali manje vise ravnodusno ...  Da li je to malodusnost ? 

Molim Vas da nam kazete nesto malo vise o postavljanju ciljeva . Kakve to ciljeve treba da imamo mi hriscani ...

Nedavno sam na jedno pitanje o planovima za zivot i buducnost , jednom izuzetno uspesnom coveku koji je u isto vreme i moj krsteni kum  , odgovorila kako nemam planove i kako ne pravim ciljeve ... On mi je rekao da bi to trebalo sto pre da postavim na svoje mesto i da se drzim nekog svog pravca ... 

Mozete li nam objasniti kako to postici danas kada je jasno da zivimo u onom vremenu neprincipijele politike makijavelizma , koja kaze da cilj opravdava sredstvo ... ? 

Unapred se zahvaljujem .

 

[Архимандрит Сава Јањић]

20 hours ago, utopija рече

+!
Pitanje:
- Odnose li se dotični dokumenti s 'anatemama' na 'nekatolike' ('pravoslavne', 'protestante',...) ili se odnose samo na one osobe (biskup, svećenik, đakon, laik), koje se smatraju 'katolicima' i članovi su Katoličke Crkve?

Мислим да је реч о анатемама усмереним против православног схватања примата које није божанска институција. Папе су претходно засипале православне патријархе позивима на унију, наравно на основама њихове еклисиологије. У традицији православног Истока, а и Запада до одређеног времена није постојао овакав  начин схватања примата као власти и папе као непогрешивог учитеља "по себи" а не по "консензусу Цркве". Наравно, са православног становишта папске анатеме немају никакву светотајинску и богословску вредност. Само сам хтео да наведем да проблем није у православном талибанству и тобоже отвореном екуменистичком ставу Рима. Православни, барем они који се држе предања и своје вере, ако и учествују у екуменским скуповима, треба да се држе јасног става да је православни икуменизам сведочење аутентичне католичанске вере и еклисиологије, која је јасно утемељена од апостослких времена до данас.

У контексту Првог ватиканског концила нисам помињао наводни говор бискупа Strossmayera 1870 у Ватикану. За званични Ватикан то је фалсификат, али чињеница остаје да је Strossmayer изражавао  негодовање. Кога интерсује тај текст може га прочитати. Лично мислим да има врло важних момената, без обзира да ли иза текста стоји Strossmayer или неко од других који су били незадовољни ригидним формулацијама Првог концила: http://krscanstvo.net/old/index.php?option=com_content&task=view&id=845&Itemid=30 

За Православну Цркву ватиканско учење о Петровом примату који се као божанска институција преноси на римске папе је било и остало чиста фантазија, нешто попут ранијих фалсификата (тзв. Константинове даровнице, Псевдо-Исидорових декреталија и сл) који су од стране папа коришћени као "валидни" аргументи на неуспелим унионистичким саборима у Лиону и Фиренци. У нашој традицији али и у учењима многих западних отаца стена вере на којој почива Црква није личност Петра и још мање римских епископа, већ вера у Христа Богочовека. Већ сам претходно говорио како су специфични политички и други фактори утицали на то да се римска катедра уздигне на прво место у западном свету и то је разумљиво, али давати томе значај божанске институције је нешто потпуно друго.

У ранијим порукама сам већ навео пример како је бл. Августин говорио о Петру као камену вере без икаквог помињања Рима уп. http://www.svedokverni.org/beseda-blazenog-avgustina-na-praznik-prvovrhovnih-apostola-petra-i-pavla/

Ако садашња римокатоличко учење о улози папе заиста то било учење Цркве од апостолских времена зашто имамо толико одсуство помињања овог, за римокатолике кључног учења, код толико много Светих отаца. Напомињем, ово треба разликовати од примата који се развио кроз Црквену историју где је римски епископ добио у одређено време одређене прерогативе (на пример на Сардичком сабору 343, као што их је добио и цариградски на Другом васељенском 381, и као што можда у неко време може да их добије и неки други епископ Цркве. Али то нема везе са божанском институцијом примата која је октроисана на Првом ватиканском концилу. У томе је кључни еклисиолошки проблем.

[utopija]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У контексту Првог ватиканског концила нисам помињао наводни говор бискупа Strossmayera 1870 у Ватикану. За званични Ватикан то је фалсификат, али чињеница остаје да је Strossmayer изражавао  негодовање. Кога интерсује тај текст може га прочитати. Лично мислим да има врло важних момената, без обзира да ли иза текста стоји Strossmayer или неко од других који су били незадовољни ригидним формулацијама Првог концила: http://krscanstvo.net/old/index.php?option=com_content&task=view&id=845&Itemid=30 

+!
Na internetu i drugim medijima postoje svakakvi materijali protiv rimskog biskupa i njegovog primata, a često 'pravoslavni' i 'protestanti' imaju mnogo toga zajedničkoga oko te teme.
http://www.katolik.hr/nekatolickeskupinemnu/antikatolicizammnu/195-krivotvoreni-govor-biskupa-strossmayera/

Dokumenti Katoličke Crkve ne obvezuju ni 'pravoslavne' ni 'protestante', nego samo 'katolike' (biskup, svećenik, đakon, laik).
- Točno ili ne?

[Maya Monetti]

On 9/2/2013 at 23:09, Guest - . . .- рече

 

Pomaze Bog ! Interesuje me objasnjenje za ispastanje greha  predaka na potomstvu., verujem da kazna postoji i da nevini ispastaju samo ne razumem gde je tu pravda i milost Bozija? Kako je to pravo da potomstvo ni krivo ni duzno ispasta zbog pocinjenih greh svojih pedaka sa kojim gresima nema ama bas nikakve veze?

Zasto nevini ispastaju a krivci ostaju nekaznjeni? To se kosi sa svojstvom Boga kao pravednog i milostivog prema svima., znaci da nismo svi rodjeni jednak pred Bogom i da je ta Bozija ljubav nejednako podeljena i bez pravde i milosti? zbunjujuce iskustvo i velika dilema. Molim ako mogu daobiti odgovor.

Unapred hvala,

Maya

[Архимандрит Сава Јањић]

15 hours ago, utopija рече

+!
Na internetu i drugim medijima postoje svakakvi materijali protiv rimskog biskupa i njegovog primata, a često 'pravoslavni' i 'protestanti' imaju mnogo toga zajedničkoga oko te teme.
http://www.katolik.hr/nekatolickeskupinemnu/antikatolicizammnu/195-krivotvoreni-govor-biskupa-strossmayera/

Dokumenti Katoličke Crkve ne obvezuju ni 'pravoslavne' ni 'protestante', nego samo 'katolike' (biskup, svećenik, đakon, laik).
- Točno ili ne?

Велика је разлика између протестантске и православне критике папизма (тј. римокатоличке институције папе као универзалног и непогрешивог поглавара Цркве). Писмо Штросмајера навео сам случајно са тог сајта, јер у њему имамо доста аргумената који показују да од апостолских времена ова институција једноставно није постојала на овај начин. Писане су бројне књиге о овоме па не бих ишао у ширину. Православна критика папизма није усмерена на негацију институције папе као римског бискупа и носиоца примата части и онога који по традицији председава у љубави (под условом да се држи исправног учења). Проблем је у несрећним дефиницијама које су коначно саборски потврђене у Првом Ватиканском Сабору 1870 и уз мање козметичке корекције афирмисане и на Другом концилу и низу других ватиканских докумената. Овај проблем је кључна препрека за јединство Источне и Западне Цркве јер су одлуке папа и Сабора "непогрешиве" по том истом учењу. Било би занимљиво видети најновији нацрт текста мешовите православно-католичке комисије која је расправљала о примату у цркви у првим вековима. Скуп је завршен пре пар дана. У православном календару имамо многе свете римске папе, све до времена када је Ватикан кренуо отворено у читав низ новотарија које су довеле до раскола и коначно успоставио паралелну јерархију у Цариграду након крсташке пљачке града 1204. године. Ако би се Западна црква вратила свом аутентичном разумевању примата у Цркви, то би био велики напредак у приближавању источних и западних хришћана. 

Да, наравно, слажем се да нас документи Римокатоличке Цркве не обавезују. Хвала Богу.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 8/20/2016 at 23:31, Tristatri рече

Oce Savo,

Ne mogu reci da mi je Novi zavet lagan i jasan za citanje u svemu, naprotiv. Ipak, jedan deo mi u poslednje vreme bas pravi probleme u razumevanju. Moram ga preneti da bih mogao da pitam sto me interesuje. To je Jevandjelje po Luki pa 16:

1  А говорио је и ученицима: био је један богат човек који је имао управитеља имања, и овога су оптужили код њега да расипа његово имање.

2  Тада га дозва и рече му: шта то чујем о теби? Положи рачун о свом управљању, јер не можеш више управљати.

3   А управитељ рече у себи: шта да урадим, јер мој господар одузима од мене управу? Копати не могу, стид ме је да просим.

4   Знам шта ћу учинити, да би ме примили у своје куће када будем уклоњен са управе.

5   И позва дужнике свога господара, сваког појединачно, и рече првом: колико си дужан мом господару?

6  А он рече: сто вати уља. Рече му: узми своју обвезницу и одмах седи па напиши педесет.

7  Затим рече другом: а ти колико дугујеш? Он рече: сто кора пшенице. Рече му: узми своју обвезницу и напиши осамдесет.

8  И похвали господар неправичног управитеља, што је мудро учинио; јер су деца овога света према свом роду мудрија од синова светлости.

9  Па и ја вам кажем: начините себи пријатеље помоћу неправедног богатства, да би вас примили у вечне станове - кад оно нестане.

10  Ко је веран у најмањем - веран је у великом, а ко је неисправан у најмањем - неисправан је у великом.

11  Ако, дакле, нисте били верни у неправедном богатству, ко ће вам поверити истинито богатство.

12   И ако нисте били верни у туђем, ко ће вам дати ваше?

13   Ниједан слуга не може да служи два господара; јер, или ће једнога мрзети а другога љубити, или ће једном бити привржен а другога презирати. Не можете да служите Богу и мамону.

Verujem da gornje reci ne moraju imati bukvalni smisao, ali su mi napokon mnogo nejasne.

Evo seta moji pitanja koja su odraz mojih dilema: 

U vezi stiha 8: rec господар odnosi se, pretpostavljam, na богат човек који је имао управитеља имања. Zasto bi gospodar pohvalio nepravicnog upravitelja koji je postupao na njegovu stetu time sto je umanjivao dugove? Dobro, mozda je taj gospodar TE poslednje postupke svog upravitelja shvatio pozitivno. Ali kako to moze, jer je upravitelj i to na kraju cinio sebe radi, da bi se spasio u dogadjajima koji su ga ocekivali (to kaze stih 4)? 

Jos u vezi stiha 8: kako razumeti: јер су деца овога света према свом роду мудрија од синова светлости. Kako su to deca ovog sveta mudra prema svom rodu? Ko su sinovi svetlosti u ovom stihu?

U vezi stiha 9: da li u stihu nepravedno bogatstvo koga trebamo menjati za prijatelje (начините себи пријатеље помоћу неправедног богатства)  moglo da znaci da ako smo dosli do bogatstva nepravedno treba da se pokajemo i da ga se oslobodimo, ili mozda ne bi bilo greh uzeti (ma kako) od onog koji je do bogatstva dosao nepravedno i dati ga dalje (radi prijateljstva, pravde?) npr. slicno kako je uradio nepravicni upravitelj?

Stihovi 11 i 12: ovo bi mogla biti kritika sa primerom nepravicnog upravitelja? Ali opet prema stihu 9 njegovi postupci bi mogli biti i dobar primer?

Molim za instrukciju kako da razumem ovaj deo Novog zaveta.

Прича о неправедном управитељу (Лк 16.1-13) се састоји од два дела стихови 1-8 и стихови 9-13. Господ говори својим учленицима, али из 16.14 стичему утисак да су међу учениима и фарисеји који су исмевали оно што је Христос говорио. У контексту претходне главе Лк 15 можемо да видимо какко Господ критикује среброљубље фарисеја.

Сама прича је необична, али и једноставна. У већини Господњих прича протагониста је или неки Божији човек, сам Христос, углавном позитивна личност. У овој прили, све личности су негативне и управитељ али и човек чијим богатством он управља. Зато, за разлику од осталих прича где нас Господ позива да следујемо примеру, ову треба разумети као поруку у ширем смислу.

Прича, дакле, почиње тако што богаташ позива свог управитеља како би га обавестио да га разрешава дужности због лошег управљања његовим имањем. Управитељ је имао власт над господаревим имањем и могао је да обавља послове у његово име, што подразумева да је имао велико поверење господара. Али, како видимо господар није у почетку био свестан управитељевог нечасног понашања. После га разрешава дужности због лошег управљања, али не и отворене крађе јер како би могао пре него што је разрешен да обавља још неке послове које је радио. Видећи да ће ускоро остати без посла, управитељ закључује иза господаревих леђа неке послове и смањује дуг неколицини његових дужника у замену за њихову заштиту касније. Када је господар схватио шта је лукави управитељ учинио, он га похваљује на његовој досетљивости. 

Овде Господ објашњава да су "деца овога света према свом роду мудрија од синова светлости" (Лк 16.18). Господ овде прави разлику између "синова света" (неверници) и "синова светлости" верника. Неверници су "мудрији" у стварима овог света од верних људи. Неправедни управитељ је вешто учинио да други постану његови дужници тако што је преварио свог господара.

Господ нас свакако не учи да верници треба да стичу богатство неправедно и да онда буду великодушни према другима. "Неправедно богатство" овде указује на начин како се стиче богатство и начин како неко жели да га користи, али и чињеницу колико лош утицај богатства може да има на људе који после чине неправедна дела. Управо ово треће значење је највероватније. Богатство, дакле, није само по себи зло9, али љубав према новцу може да одведе у разне грехове (уп. 1Тим 6.10).

Дакле, оно што Христос жели да пренесе јесте да разумемо шта би био праведни управитељ. Видели смо да је неправедни управитељ видео богатство свога господара као средство остварења своје сопствене користи. Господ жели да његови ученици буду праведни управитељ тј. да разумемо да све што имамо представља дар Божији и да је Бог власник свега тога, а ми смо само корисници. У том смислу, треба да користимо господарево богатство, тј. дарове које нам је Бог дао, у циљу остварења Божије воље, тј. у овом случају да будемо великодушни са својим богатством и да га користимо на корист ближњих.

У стиховима 10-13 разрађеје се ово што је речено у 9. стиху. Јер онај који је веран у најмањем (тј. "неправедном" богатству), биће веран у великом. Исто тако, ако је неко нечастан у најмањем он ће бити такође нечастан и у великом. Ако не можемо да будемо верни богу у земаљском благу, које није наше и не можемо га понети после телесне смрти, како нам могу бити поверено "истинско богатство". Истинско богатство се овде односи на Царство небеско. 

Закључак ове приче је у стиху 13 "Ниједан слуга не може да служи два господара; јер, или ће једнога мрзети а другога љубити, или ће једном бити привржен а другога презирати. Не можете да служите Богу и мамону." (ове речи налазимо и у Мат 6.24). Ако је Бог наш господар, верне и праведне слуге (управитељи) Божији користиће своје богатство како би задобијали Царство небеско.

[Рапсоди]

Поштовани оче Саво, молила бих вас да ми одговорите на једно  питање, које ми мало ствара недоумице, а ваши одговори ми невероватно осветле и најмањеи могући мрак неразумевања.  

  Питање се односи на бесмртност душе по природи и по благодати . 

 

Човек је створен бесмртан. Ако знамо да је Бог нерођен и бесмртан, а човек створен и  по логици ствари све што је створено може бити и смртно, пропадљиво, али мене више интересује надлогика  .  

Ако душа није живот по себи, она живи захваљујући Божијој благодати ,  по природи је смртна у смислу не може независно од Творца да живи, зна јој се почетак , творевина је ,  тај ми је део јасан. Бог може хипотетички да уништи створено/ мислим на душу / до непостојања./ у шта ја не верујем / јер , ако је Бог љубав , онда му је уништење страно , значи  једном створено заувек  бесмртно, али бесмртно  не мора да значи и да и постоји , јер постоји само кроз Бога и у Богу , бесмртно може да живи, али и не суштински и да постоји. Можемо створени да бирамо  постојање кроз Бога и као причасници живот вечни бесмртни са Богом . Или по слободи можемо да бирамо и живот без Бога  и овде на земљи и у вечности, али  бесмртност душе остаје без обзира на избор. Чим је живот удахнут , он не може  да се уништи. Он ће вечно постојати, са Богом или без , по слободи .

Да не кажем децидно или у рају или паклу , али душе ЋЕ  бити / за нас хришћане мање битно, што су створене ,  јер су створене и зна им се почетак , али краја нема  /за нас је битно ЋЕ бити и јесу  бесмртне , јер Бог не  уништава творевину/мислим на човека, на душу /  нити једном удахнут живот  обесмишљава бесмртношћу.На нама је да бирамо  бесмртне душе  са Богом или без Њега. Посматрајући есенцијално многи још и на земљи живе али не постоје  суштински,  јер су одвојени од благодати Божије.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/11/2016 at 18:02, Aleksandar Stojkovic рече

Oce Savo, imam pitanje o Enohu i proroku Iliji. kaze se da su oni uzneti na nebo i da nisu okusili smrti. Zar i oni nisu nasledili ogrehovljenu ljudsku prirodu i po cemu su bas toliko posebni da ne okuse smrt? I gde se oni sada nalaze ako su u telima, pre nego sto ce opet doci da propovedaju?

Према Светом Писму и Предању Цркве Енох и Илија нису окусили телесне смрти већ су узнети на неб у телу (Енох уп. Постање 5.24; Јев 11.5 и о Илији 2Царевима 2.11). Верујемо да су на чудесан начин силом Божијом сачувани у таквом стању до последњих времена. Сличан пример Еноха и Илије имамо код тзв. Ефеских спавача који су пар стотина година провели у сну да би били пробуђени у своје време. Много је тајни Божијих које су недокучиве нашем уму. У Православној Цркви постоји предање да су Енох и Илија управо два сведока из Откровења 11, 3-13 и који ће проповедати Јеванђеље у време апостасије и биће последњи хришћански мученици пре Другог доласка Господњег. Након свог страдања они ће васкрснути и опет бити узнети на небо (уп. Зах 4.11-14), Малахија 4.5-6, Отк 11.3-12). Дакле, они ће према овом веровању окусити телесну смрт као и сви смртници али ће бити васкрснути и са свим праведницима узнесени на небо. 

[snebivljivi maslacak]

Oce, imam jedno licno pitanje. Naime zena moga brata sa kojom nije vjencan ni svetovno ni crkveno, a sa kojom ima dijete, i koju sam ja do sad izbjegavala jer su to isprazni razgovori i mnogo dosadni i povrsni, i jos jer kad joj pruzim sansu i krenem da ostvarim blizi odnos ona to uvijek iskoristi, jer je lijena, uradi mi ovo uradi mi ono. To se zaista malo puta desilo jer i odvojeno zive i nisam mnogo pokusavala. Ljeti smo zajedno i sad imamo i veliki problem sa bratovim porocima kojima se opet vratio i vise sam razmisljala i nju posmatrala, ranije se njome nisam bavila toliko. Samo sam znala da je lijena, i previse. Sad vidim i da je bezobrazna, nema postovanja ni prema kome,  licemjerna, iako spolja smirena ustvari uvijek spremna za svadju, naravno ne s nama i sa mnom jer ne dajemo priliku, koristoljubiva, lukava, mnogo samoziva,  ja ne znam zasto je uopste sa mojim bratom, sve mislim da je kod nje smisljeno. Sve mora biti kako ona kaze, bilo koja sitnica da je u pitanju, dal neka kupovina ili obrok za dijete, bilo sta. Cak i njena majka mora da radi sta ona kaze. A otac je umro a sa njim nije ragovarala. Mada stvarno ne znam zasto, i ista sem toga da nisu pricali. Pritom, kad bude sad uzela od brata sto joj treba, a to je novac koji je nasa porodica teskim radom stekla i mozda dok ne dobije drugo dijete koje planira upravo sad, ona ce njega opet da otkaci, a on ce da se muci zbog djeteta. Moj brat je njoj donekle slican po agresivnosti i sebicnosti, ali ne prema njoj sebicnosti, i sto ih razlikuje on je iskren i darezljiv prema ljudima,  i to kakva je on licnost posledica je i poroka. A ona njemu moze da pruzi samo pakao. Eto ukratko. A sad pitanje. Gospod nikad nije odbio nijednog gresnika, ali postoji jedna sorta ljudi koju je on prezreo, to su licemjeri. Ne mogu da se sjetim gdje i kako sam citala, ali sveti oci kazu da neke ljude treba izbjegavati, prvo ih cini mi se opomenuti pa onda vise se ne druzti sa njima. Sta je vase misljenje, kakav moj odnos treba da bude prema njoj. Pritom naravno ja nju ne mrzim, niti joj zelim ista lose. Zelim joj da se popravi jer i ona voli duhovne price i monahe, ali to godinama ostaje samo na prici, i u tome je vrlo povrsna. Dok je moj brat vec drugaciji po tom pitanju. 

 

[Дејан]

13 hours ago, Архимандрит Сава Јањић рече

. Ефеских спавача

Ovo me potsetilo na dva Svetogorska monaha koji su dočekali Krstaše, primili uniju, kada su poginuli nakon propadanja hrama u zemlju, sahraniše ih, ali zemlja ih je izbacila. Preneli su ih u neku pećinu na Sv. gori. Kažu da im kosa i nokti stalno rastu i da leševi izgledaju kao zveri. Opet kažu da je patrijarh Vartolomej naredio da se ta pećina zazida.

Interesuje me da li je ta priča istinita , a ako jeste kako da je tumačimo na pravi način?

[Дијана.]

20 hours ago, Рапсоди рече

Поштовани оче Саво, молила бих вас да ми одговорите на једно  питање, које ми мало ствара недоумице, а ваши одговори ми невероватно осветле и најмањеи могући мрак неразумевања.  

  Питање се односи на бесмртност душе по природи и по благодати . 

 

Човек је створен бесмртан. Ако знамо да је Бог нерођен и бесмртан, а човек створен и  по логици ствари све што је створено може бити и смртно, пропадљиво, али мене више интересује надлогика  .  

Ако душа није живот по себи, она живи захваљујући Божијој благодати ,  по природи је смртна у смислу не може независно од Творца да живи, зна јој се почетак , творевина је ,  тај ми је део јасан. Бог може хипотетички да уништи створено/ мислим на душу / до непостојања./ у шта ја не верујем / јер , ако је Бог љубав , онда му је уништење страно , значи  једном створено заувек  бесмртно, али бесмртно  не мора да значи и да и постоји , јер постоји само кроз Бога и у Богу , бесмртно може да живи, али и не суштински и да постоји. Можемо створени да бирамо  постојање кроз Бога и као причасници живот вечни бесмртни са Богом . Или по слободи можемо да бирамо и живот без Бога  и овде на земљи и у вечности, али  бесмртност душе остаје без обзира на избор. Чим је живот удахнут , он не може  да се уништи. Он ће вечно постојати, са Богом или без , по слободи .

Да не кажем децидно или у рају или паклу , али душе ЋЕ  бити / за нас хришћане мање битно, што су створене ,  јер су створене и зна им се почетак , али краја нема  /за нас је битно ЋЕ бити и јесу  бесмртне , јер Бог не  уништава творевину/мислим на човека, на душу /  нити једном удахнут живот  обесмишљава бесмртношћу.На нама је да бирамо  бесмртне душе  са Богом или без Њега. Посматрајући есенцијално многи још и на земљи живе али не постоје  суштински,  јер су одвојени од благодати Божије.

 

Mozes u medjuvremenu pogledati ovu temu. https://pouke.org/forum/topic/39543-мишљење-теолога-и-свештенства-о-бесмртности-душе/

 

Na njoj sam ja pribrala i sacuvala najznacajnije odgovore  na tu temu teologa Milojkova i oca Save na koje sam naisla.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ево једног одговора на другој теми, па да га постирам и овде међу осталим мојим текстовима:

On 9/23/2016 at 21:24, Zoran Đurović рече

@Васијан

Племенити, ја и о. Сава нисмо столпови Истине. Ми смо само теолози. И по овом питању се очигледно разликујемо. Ја сам само први Савин текст прочитао у целости, ово друго из твојих навода, али ми се не чини да су они ван контекста и да се не могу разумети, мада је Савина позиција комплексна. 

Има техничких ствари у којима се не слажемо, а битна је филиокве, које Сава ипак види у оптици касне католичке теологије која не одговара рефлексији Августина и других западних и источних отаца који су у неком облику заступали филиокве. Чак и да је Августин мислио као тридентинци по овом питању, излази да му то није сметало за спасење. Као што Нисенцу није сметала апокатастаза, а такође и филиокве у формули кроз. Ни Максим Исповедник, који је био на извору ствари није западне осудио за јерес него је рекао да их источни из злобе сумњиче за јерес. Треба се замислити над тим судом...

Из ових неколико реченица се може наслутити да ја цркву не посматрам као некакав догматски корпус него сотириолошки организам. Зато су мени сва ова цепидлачења смешна, иако сам стручњак управо у тој области. Нисам никакав релативизатор или "да ми неке ствари нису јасне". Оно што овде нико неће да разуме, или не може да прихвати, је то да су цркве заблудиве. Како КЦ тако и ПЦ. Замишља се да неко предање постоји на извору хришћанства. То једноставно није тачно. Постоје само интуиције. Ништа више. Знање је нешто што расте. Ми узимамо да лупамо како је филиокве душепогубно, а нећемо да видимо да је целокупна доникејка теологија субординацијска. И шта сада? Они су били јеретици? Наша тријадологија је од првих дана хр? Није. Дакле, она НИЈЕ ПРЕДАЊСКА! Никејски оци нису разликовали суштину од ипостаси. И шта сад? На другом Васељенском сабору се Дух Свети не дефинише (назива) Богом. И шта сад? Ти у Вјерују не кажеш да верујеш у Духа као у Бога. Ако би неко додао: Духа Светога, Бога... ти би га осудио? Симбол вере је само канонски у том моменту (381) фиксиран. Каноне пак о једнакости цариградске столице са римском Рим никад није прихватио. Ми смо у различитим традицијама. Прећутно или дословце су и на истоку прихватали прогресивно брушење идеје о папском првенству. Дакле, да се не чудимо шта се деси на Првом Ватиканском. То је само резултат једног процеса.

Идеја незаблудивости цркве се формулисала код католика у догми о незаблудивости папе, а код нас у незаблудивости сабора, односно некакве ПЦ. Крајње је несрећна и погрешна формула да један без сабора може бити непогрешив. То се данас гледа забашурити. Па, као, папа изражава став целокупне цркве. Ни наша формула није срећнија: сабор. Јер сабор је ствар неког консензуса. Обрни-окрени, један или многи, једнако могу да буду заблудиви. Зато Ис не помиње КЦ или ПЦ као услове спасења. То не значи да не треба цркве да постоје. Напротив. Такође не значи да је црквено учење конгломерат глупости. 

Стога не могу да одобрим ово расуђивање о. Саве: "Реч је, дакле, о изузецима, који се практикују по посебном расуђивању, и лично не знам ниједног православног епископа или свештеника који иде код неправославних да би тамо нашао Божију благодат. Сама чињеница да се не причешћујемо заједно са римокатолицима или протестантима и другим инославнима јасно показује да наша Црква не верује да постоји благодатно дејство у тајнама хришћанских заједница које нису у литургијском јединству са Једном Светом и Апостолском Црквом Православном. То је јединствен и врло јасан став Светих отаца и Црквених сабора".

Испада да се католици играју цркве као артемити... Неће бити да је тако. Брзо бисмо напунили пакао оваквим расуђивањем, које је и код самих католика присутно. То што ми покушавамо да разделимо хитон Христов не пали. Можемо да покушавамо колико год хоћемо. Он је у својој цркви: једнако у КЦ као и ПЦ. Ја се не причешћујем, нпр. код католика не зато што не верујем да ту није Хр него због тога што нисмо у канонском јединству и то може да буде на саблазан слабих. Католици имају свеце као и ми и њих треба молити. Као што се они моле нашима. На овом нивоу настаје прави екуменски дијалог. Папа Јн. Павле Други је убацио у своју капелу Серафима Саровског и Григорија Паламу. Човек од Духа је препознао духовне особе. 

Ја бих свима поставио кратак упитник: Сви католици иду у пакао? 

- Да. - Добро, разумем твој став.

- Не. - Дакле, ту је Хр присутан јер без њега нема никога ко ће се спасити. А он је присутан кроз 2-3 који се окупе у његово име. Дакле, тајне су комплетне. Нема дефектних тајни. Или је сакрамент или није. Као што нема полутрудне жене. 

Сада свако нека одговори за себе, а прођите се моје главе. Ја рекох и спасих своју душу. 

Већ сам раније писао на ову тему. Лично верујем, а не знам да је ико од православних епископа или сабора рекао нешто другачије, да се римокатолици и други неправославни не спашавају (тј. остварују онтолошку заједницу са Богом) преко својих погрешних учења и самим тим преко својих тајни које су засноване на погрешним учењима, јер бисмо у противном релативизовали целокупну православну догматику и традицију наших сабора. Слично као што су и римокатолици дефинисали да у не-католичким заједницама, односно, како они кажу код одвојених хришћана постоје елементи освећења који упућују на јединство католичанске Цркве, и ми можемо да кажемо исто. И код римокатолика и других хетеродоксних хрићана постоје елементи освећења и деловање Духа Светога који васцелу творевину упућује спасењу. Ова чињеница не значи да су неправославне тајне валидне и спасоносне. Неправославни остварују своју заједницу са Богом следујући Светом Писму, својој хришћанској савести и оним учењима која нису искварена новотаријама које немају упоришта у традицији Католичанске цркве. Они који отворено раде на рушењу Православне Цркве, наравно у много су опаснијој ситуацији јер хуле на Духа Светога. Али они који су рођени у традицији која је изгубила пуноћу православне истине не могу бити криви због тога и многи од њих могу да нам послуже као пример, осим, наравно, по погрешним учењима која држе зато што вероватно нису научили ништа друго. 

Мислим да је ово одговаран став али ако неко сматра да су неправославне тајне валидне али само немамо интеркомунио због неких историјских проблема, мислим да је овај став јако тешко ускладити са свим досадашњим православним предањем, тј. до почетка двадесетог века када и ова учења почињу да се јављају али имајући у виду већину верног народа и свештенства немају подршку као аутентично православно наслеђе. 

Појам спасења, нажалост, данас се гледа јако јуридички. Спасење је остварење онтолошке заједнице у Христу, у коме постајемо нова твар и већ и овде и сада започињемо да живимо реалношћу будућег века, што живо окушамо у Св. Литургији и литургијском тј. евхаристијском начину постојања у Цркви. Погрешна учења о првородном греху као кривици, о задовољењу увређене божанске правде, о јуридичком схватању спасења у коме се уводи појам чистилишта, разна платонистичка застрањења итд отежавају изградњу пуне заједнице у Христу и хришћанство своде на јуридичу религију, на верску идеологију. Такав дух је стран аутентичној православној вери и светоотачком наслеђу. Али Божије милосрђе је велико и Бог познаје тајне сваког срца. Зато пред овом тајном треба да имамо страха Божијег и не одређујемо ко ће у рај, а ко у пакао. Само одређивање ко ће ићи у вечну пропаст већ је заправо отуђење од Божије љубави. Неправослване треба саветовати и упућивати да нека од њихових учења нису исправна и да су последица људског размишљања, а не надахнућа Духа Светога.

А што се тиче Цркве, васцела твар је позвана да буде Црква. Црква је за Православље пре свега светотајински догађај, а не societas на челу са римским папом и његовим бискупима. Ово је суштински проблем о коме сам послао неколико порука последњих дана. Када говоримо о томе ко је у Цркви, а ко није пре свега треба да имамо перспективу да је Црква оприсутњење Христа у историји и да у Цркви учествујемо. Православни хришћани који држе апостолску веру учествују најпотпуније и имају благодатно дејство светих тајни у пуноћи. Неправославни и њихове организације које у историјском и техничком смислу можемо условно назвати "црквама" учествују посредно и непотпуно и њихове тајне имају дејства само у педагошком и моралном смислу, јер нису у непосредној евхаристијској заједници са правоверним епископима. Циљ православног икуменизма јесте да сведочи веру, а не да тражи минимум сагласности. Сагледавајући тајну Цркве можемо само да се дивимо чудесном промислу Божијем који све људе и васцелу твар води новом постојању у Христу. Зато је одговорност Православне Цркве велика за сведочење те истине.

Неко ће рећи, како онда већина хришћана на свету нису православни. Али, зар Господ не говори о уском путу и малом броју оних који га налазе. Зар апостолска Црква није била само једна мала група људи у односу на велики број пагана. Ускоро ће број муслимана бити већи од броја свих оних који се зову хрићшанима. Да ли ће то значити да је ислам права вера? Засигурно не. Зато је важно да се држимо своје вере, али да према онима који нису православни, а који имају према нама добру вољу и који траже Бога, показујемо искрену и нелицемерну љубав, што подразумева и то да ако се од нас то тражи кажемо у чему они нису у праву. 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/23/2016 at 0:25, Дејан рече

Имам једног познаника који је био католички монах, бенедиктанац. Давао је завете на временске периоде, једна година, па опет завете даје на две године итд.

Међутим, без обзира на ту праксу, из његовог личног искуства, које ми је рекао тек након пар година комуникације, то и није баш функционално. Заиста не знам како је остао нормалан с обзиром на то шта је све видео и доживео на сваком кораку.

Рекао ми је да је предност Православне Цркве у томе  што се доминантан број манастира не налази у великим градовим, већ су издвојени, често забачени, услови нису најсјајнији, хтео је рећи да нема гламура и да је то један од услова да квалитет људи који одлази у манастире буде већи.

Шта мислите о томе?

Тешко је дати свеобухватан одговор. Бенедиктински ред је у обнови посебно од средине 19. века јер је пре тога јако био опао као уопште и многи редови у време Француске револуције и великих политичких и културних турбуленција у Европи у то време. У римокатоличкој традицији нису сви манастири у градовима. На пример посетио сам манастир Св. Бруна на Калабрији, картузијанце, који живе у предивном планинском простору. Картузијанци, као један од најстрожијих редова заправо живе увек издвојено из градских средина. Развој монаштва на западу био је јако комплексан. Такође и у Византији имали смо много градских манастира. На пример Студити су живели у Цариграду и и те како су имали утицај на збивања у црквеном животу Византије.

Најбоље је када су манастири издвојени и ван градова. Монаси, барм у православној традицији, нису позвани на мисионарски рад као парохијски свештеници и монашко сведочење је пре свега сведочење у тишини и молитви. Наравно, постоје православни клирици, који нису примили схиму, али који живе у целибату у свету и предају у црквеним школама или се спремају за пастирске дужности у Цркви. То је јако важно и не треба бити искључив. Ипак ја лично верујем да схимни монаси треба да свој завет доживе као трајно умирање за овај свет, пре свега за све амбиције и светске послове који нису непосредно везани за одржавање живота манастирског општежића.

Место где живимо не спашава само по себи али мирна и тиха средина, без много расејаности и те како може да допринесе духовној сабраности, молитви и ревноснијем очувању монашког правила.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 9/24/2016 at 14:52, Рапсоди рече

Поштовани оче Саво, молила бих вас да ми одговорите на једно  питање, које ми мало ствара недоумице, а ваши одговори ми невероватно осветле и најмањеи могући мрак неразумевања.  

  Питање се односи на бесмртност душе по природи и по благодати . 

 

Човек је створен бесмртан. Ако знамо да је Бог нерођен и бесмртан, а човек створен и  по логици ствари све што је створено може бити и смртно, пропадљиво, али мене више интересује надлогика  .  

Ако душа није живот по себи, она живи захваљујући Божијој благодати ,  по природи је смртна у смислу не може независно од Творца да живи, зна јој се почетак , творевина је ,  тај ми је део јасан. Бог може хипотетички да уништи створено/ мислим на душу / до непостојања./ у шта ја не верујем / јер , ако је Бог љубав , онда му је уништење страно , значи  једном створено заувек  бесмртно, али бесмртно  не мора да значи и да и постоји , јер постоји само кроз Бога и у Богу , бесмртно може да живи, али и не суштински и да постоји. Можемо створени да бирамо  постојање кроз Бога и као причасници живот вечни бесмртни са Богом . Или по слободи можемо да бирамо и живот без Бога  и овде на земљи и у вечности, али  бесмртност душе остаје без обзира на избор. Чим је живот удахнут , он не може  да се уништи. Он ће вечно постојати, са Богом или без , по слободи .

Да не кажем децидно или у рају или паклу , али душе ЋЕ  бити / за нас хришћане мање битно, што су створене ,  јер су створене и зна им се почетак , али краја нема  /за нас је битно ЋЕ бити и јесу  бесмртне , јер Бог не  уништава творевину/мислим на човека, на душу /  нити једном удахнут живот  обесмишљава бесмртношћу.На нама је да бирамо  бесмртне душе  са Богом или без Њега. Посматрајући есенцијално многи још и на земљи живе али не постоје  суштински,  јер су одвојени од благодати Божије.

Човек није бесмртан сам по себи, али је створен за бесмртност коју остварује у заједници са вечним и бесмртним Богом у Христу Исусу. Важно је да као хришћани разумемо да душа (ψυχή) може да означава много тога. Ми не верујемо у душу као посебан и аутомоман ентитет који може да постоји у потпуности независно од тела. Душа и тело су узајамно повезани и како Флоровски рече, душа без тела је фантом, а тело без душе леш. Данас, размишљјући о бесмртности многи хрићани превасходно размишаљу о тзв. бесмртности душе, међутим, бесмртност коју имамо у Христу односи се на онај нови и вечни живот који ћемо имати по свеопштем васкрсењу, када Бог (пре)створи ново небо и земљу. Након овог физичког живота верујемо да у зависности колико смо изградили своју заједницу са Христом остајемо у Божијој памјати у наручју Авраамовом, у заједници светих, али то је привремено стање. Сва наша очекивања усмерена су на животу после живота после смрти, да се тако изразим речима једног савременог теолога, и овај вечни живот наступиће након Другог доласка Господњег. Без тела нема пуноће заједнице у Христу, али васкрсла тела имаће нову телесност и неће бити подложна старењу, болестима и смрти. 

Већ сам више пута писао о томе да ће и они који не изграде заједницу са Христом добити на дар вечни живот, али тај живот за њих неће бити радост већ патња и зато се назива вечном смрћу тј. паклом. Бог није створио пакао и то је измишљотина средњовековних западних теолога који су на тај начин унели целу пометњу у један део хришћанског света. Бог је свима наменио вечну радост, али будући да смо слободне личности та вечна радост ће за неке бити рај, а за друге пакао.