Размена мишљења о разним животно-психолошким темама

[keka]

  On 23. 9. 2013. at 22:26, srkidb рече

прво примећујем стисак руке, то много говори о личности особе.

 

а један савет за све који заборављају имена, приликом упознавања нпр са неким увек поновите његово/њено име

 

нпр.

здраво ја сам Срђан

ја сам Милица

Милице, драго ми је да се упознајемо

 

име увек ставите на почетак реченице и сигурно ће вам име остати у глави и нећете га заборавити.

прво испадате и културни и имате корист јер може бити веома непријатно ако заборавите име особе, а после треба да нешто споменете

e bas ti hvala, ta imena ce me ubiti sHa_sarcasticlol

[Јадранка-Дервента]

На жалост, не примјећујем ништа, поготово ако је сусрет био кратак, онда ме послије буде срамота кад се поново сретнемо а ја кренем да се упознајем.

[keka]

  On 23. 9. 2013. at 21:15, Срђан Шијакињић рече

Стисак руке, односно одсуство истог. Не доносим никакав закључак ан основу тога, али то прво приметим.

ne volim ljude koji se mlitavo rukuju.... to prvo, onda primetim oci, sto rece Jess, ne mislim na njihovu boju, vec na njihovu dubinu... onda gesitikulacija je jako vazna (sto veoma cesto znam da zanemarim)

[javor]

Ја не да не памтим имена него их уопште не региструјем.Немам ту врсту концентрације.

Поздрављам се страхујући да не промашим руку, нагињем се да покажем поштовање, гледам да не згазим човека, изговарам своје име и сл. и не стигнем да чујем име странца.

Просто сам забављен читањем појаве нове особе која улази у мој ''забран''.У првом тренутку ме заокупља мисао:''Ко си Ти ?''

Затим покушавам да дешифрујем одговор и оформим општи закључак о странцу и себи дајем одговор, као да сам неки детектор, опасно или није опасно.

Ја сам човек крајности ( знам да је то лоше, али не умем друкчије ) и одмах доносим одлуку о будућности те особе у мом животу,  да ли ћу тој особи поклонити пажњу и поверење или нећу.

Повремено неку особу, из само мени јасних разлога, ''усвојим'' и она има моју потпуну заштиту и ''кредит''.

Ово ми је посебно занимљиво.Увек имам осећај да нешто дугујем и мој унутрашњи глас се пита: шта?

Прво следеће питање, при упознавању, које ми се намеће је: ''Шта могу да јој дам?'' 

Јел' вама то чудно?

[gavrosaurus]

Почео сам да гледам да ли особа пуши например, да ли псује Бога, да ли бесконачно понавља "ја ја ја", да ли ме њушка да види имам ли пара, гледам да ли одише Ријаном или Цецом, Мејденом или Пиргом, гледам да ли је особа црквена или није...

А од оног мање важног гледам очи и шаке, косу, и најчешће усне па и нос а код жена наравно груди.

[skituljko]

  On 24. 9. 2013. at 9:29, javor рече

Ја сам човек крајности ( знам да је то лоше, али не умем друкчије ) и одмах доносим одлуку о будућности те особе у мом животу, да ли ћу тој особи поклонити пажњу и поверење или нећу. Повремено неку особу, из само мени јасних разлога, ''усвојим'' и она има моју потпуну заштиту и ''кредит''. Ово ми је посебно занимљиво.Увек имам осећај да нешто дугујем и мој унутрашњи глас се пита: шта? Прво следеће питање, при упознавању, које ми се намеће је: ''Шта могу да јој дам?'' Јел' вама то чудно?

\

ni najmanje. ja sam tako, ja bi rekao ogranicen, u prvih par minuta nekako uspem da saberem sve i oduzmem i pomnozim.,.. sto nikako nije dobro...

jer nije realno, ko moze proceniti coveka za tako kratko vreme... a tek zene...

[Милан М.]

Када се са неким упознајем прво приметим изненађење, а потом бол и страх који се панично преноси на све присутне док стискам руку оном са којим се упознајем.

[JESSY]

  On 24. 9. 2013. at 9:29, javor рече

Ја не да не памтим имена него их уопште не региструјем.Немам ту врсту концентрације.

 

Просто сам забављен читањем појаве нове особе која улази у мој ''забран''.У првом тренутку ме заокупља мисао:''Ко си Ти ?''

Затим покушавам да дешифрујем одговор и оформим општи закључак о странцу и себи дајем одговор, као да сам неки детектор, опасно или није опасно.

Ја сам човек крајности ( знам да је то лоше, али не умем друкчије ) и одмах доносим одлуку о будућности те особе у мом животу,  да ли ћу тој особи поклонити пажњу и поверење или нећу.

Повремено неку особу, из само мени јасних разлога, ''усвојим'' и она има моју потпуну заштиту и ''кредит''.

Ово ми је посебно занимљиво.Увек имам осећај да нешто дугујем и мој унутрашњи глас се пита: шта?

Прво следеће питање, при упознавању, које ми се намеће је: ''Шта могу да јој дам?'' 

Јел' вама то чудно?

facenew22222222

 

мени није чудно....можда што ту налазим себе....

[JESSY]

  On 24. 9. 2013. at 9:58, Милан М. рече

Када се са неким упознајем прво приметим изненађење, а потом бол и страх који се панично преноси на све присутне док стискам руку оном са којим се упознајем.

??? какав бол, страх, паника....???

[javor]

  On 24. 9. 2013. at 11:09, JESSY рече

??? какав бол, страх, паника....???

 

Костоломац.

Људи, разилазите се.

[dragisa]

ovde je bilo dosta zanimljivih kometara, stisak ruke oci glas trt mrt... a svet i ljudi su toliko kompliksni i razliciti. mnogo vremena mi je trebalo da shvatim da je svet mnogo saren i kompleksan i da je moje vidjenje nekog samo jedna od mogucih vizura. da li je ta slika tacna ili ne to sigurno neces saznati odma u prvom susretu.

 

jednostavno sto se covek pre oslobodi od svojih pretpostavki utoliko pre ce videti ljude onakvim kakvi jesu.

 

da i jos nesto, ono sta ces dobiti od nekog coveka i generalno kako ces dozivljavati ljude uopste, u mnogome zavisi od tvojih postupaka.

zaista smo u dobrom delu "graditelji svoje srece".

npr neki bolesni odnosi (u vezama na poslu u porodici) nikada ne bi postojali da im u pocetku nismo pridavali neki "specijalan status" na konto nasih pretpostavki i ocena (pogresnih).

zato sto manje pretpostavki to srecniji zivot.

[Драгана Милошевић]

Прво, боја очију и дубина погледа.

Онда руке, да ли је особа пријатна или не.

Мада сам се тако опекла хиљаду пута. Опет треба појести кило соли са неким, па ни онда ниси начисто. Људи се мењају.

[blue]

Primetim ruke i zube, s obzirom na to da na usta uglavnom i fokusiram pogled, do očiju obično malo teže stižem.

[Srdjan Kotur]

Jedno od osećanja koje ljudi sve ređe osećaju zbog toga što su usvojili „savremeni” način života, jeste osećanje pripadnosti. Pripadati nekome ili nečemu ne označava samo činjenicu da je neko svrstan u neku grupu ili klasu, već i da oseća emocionalnu povezanost sa tom grupom. Pripadnost je posledica poistovećivanja sa nekim ili nečim i tesno je povezana sa nečijim identitetom.

Porodica je ona prirodna grupa sa kojom su ljudi emocionalno povezani i sa kojom osećaju pripadnost. Nakon rođenja, dete izgrađuje osećanje pripadnosti sa svojom porodicom, jer je ona „unutrašnji” i sigurni deo sveta za razliku od nepoznatog i opasnog spoljašnjeg sveta. Ulaskom u tinejdžersko doba mlada osoba često pokazuje da joj je važnije da pripada grupi vršnjaka nego primarnoj porodici. To se smatra normalnim, jer upravo u tom periodu mlada osoba počinje da eksperimentiše sa izborom potencijalnog partnera sa kojim bi kasnije mogla da formira svoju porodicu.

Iako mladi ljudi pokušavaju da uspostave čvršću pripadnost raznim supkulturama, ovi odnosi ih ne zadovoljavaju na duže vreme. I zaista, ako bolje pogledamo ustrojstvo šire zajednice, možemo da vidimo da su veoma retke prilike u kojima možemo da osetimo pripadnost i emocionalnu povezanost sa zajednicom koja je šira od rođačke.

Pojedinac i zajednica su međusobno zavisni. Niti pojedinac može da se razvije bez zajednice, niti zajednica može da se razvija bez pojedinca. Zato ovaj odnos treba da bude u ravnoteži, jer je jedino tako moguć harmoničan razvoj i pojedinca i zajednice. Nije dobro kada prevladava mentalitet individualizma, jer tada zajednica postaje servis za zadovoljenje egoističnih interesa. Nije dobro ni kada prevladava mentalitet kolektivizma, jer guši slobodu i kreativnost pojedinca kojeg podređuje kolektivnom redu. Iako nas stranci često vide kao narod sklon kolektivizmima i nacionalizmima, verujem da je tačna upravo suprotna dijagnoza – da smo mi odavno postali narod individualista bez izgrađene kolektivne samosvesti.

Odrekli smo se onih društvenih rituala koji stvaraju osećanje pripadnosti, a koji su veoma važni za održavanje kolektivne svesti i kolektivnog identiteta. Doživljaj pripadnosti koji imaju oni koji, na primer, pevaju u horu, ili koji, igraju kolo, nedostupni su mladim generacijama koje sa prezirom gledaju na ove „primitivne” aktivnosti. Ateisti su uskraćeni za doživljaj zajedništva koji imaju vernici koji poje u crkvi. Sve je više onih koji traže osećanje pripadnosti u utopljenosti u masi sportskih, političkih ili nekih drugih navijača.

I zato roditelji, ako zaista želite da vaša deca ostanu ovde, a ne da grade karijere po belom svetu, učite decu da pripadaju ovom podneblju. Tako će nam svima biti bolje.

Zoran Milivojević

objavljeno: 05.10.2013.

izvor: Politika

 

[JESSY]

добар текст увек доброг Зорана Миливојевића..... :good2: