Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Deja Vu]

Пост је мотив јер сам ја изабрао да он то буде.

 

Ovo je malo cudna recenica. Ne moze post biti motiv za post. Kada vas neko pita: Zasto postite, koji je motiv za to?, ne mozete reci: Post je motiv. Uostalom, ne posti se radi posta nego radi priblizavanju Bogu i narodu da se tako izrazim, savladavanje unutrasnjih prepreka, navika, grehova i slicnog.

Sam post je jedno delanje, akt volje, tako da ne moze akt volje biti motiv koji je van nje. To je ustvari determinizam, posto bi motivi dolazili spolja.

 

E sad interesantno je ovo vase o motivima koji dolaze iznutra, iz samog coveka. To moze biti tacno, mene podseca na Kanta koji kaze da je sloboda kod coveka zapravo podredjivanje zakonitostima koje je sam um odredio ili ti koje smo sami odredili. Tako bi i taj post bio nekakva zakonitost koju ste odredili i kojoj se povinujete, ali koja vas ne cini determinisanim jer ste je sami slobodno odredili sopstvenim umom. Tako da bismo u tom slucaju govorili o motivima koji dolaze iz samog uma. Verovatno ste u ovoj recenici mislili na tako nesto. 

 

Samo moracu o ovome jos da razmislim. 

[Arsenija]

Kada vas neko pita: Zasto postite, koji je motiv za to?, ne mozete reci: Post je motiv. Uostalom, ne posti se radi posta nego radi priblizavanju Bogu i narodu da se tako izrazim, savladavanje unutrasnjih prepreka, navika, grehova i slicnog.

 

To je cesto glupo pitanje ?A mi odgovaramo jos gluplje.Nerazumljivo ,nejasno  ...  nelogicno,kao da ni sami na znamo zasto postimo . Cudno zvuci.  

Moracu i ja da smislim nekoliko gotovih recenica kojima cu u svakom trenutku moci da se odbranim .

Post je zdrav,bla,bla,bla....  Post je los ,gde je Ca,proteini !!!!  

Pa zdrav je,ali i dijete su zdrave,pa nisu post. Post je nesto drugo.   Disciplinovanje sebe . Ali zasto,zasto...  Ne znam.Da bismo bili bolji. Kome treba to... 

Itd,itd...       

Odgovor >Ja to volim nije dovoljan sam po sebi... 

Smislite neku kratku recenicu koja ce biti sveobuhvatna  ....   

[Срђан Шијакињић]

@@Александар Милојков,

 

Професоре, када будете имали времена, замолио бих Вас за коментар следећег пасуса, из Коплстонове Историје филозофије, у дело о учењу католичког светитеља Бонавентуре. Занима ме колико се болдовани део, који говори о Речи, Христу, сагласан са православљем? Да ли је исправно схваити да је Христос "савршена спознаја којом Отац спознаје самог себе", "израз и лик Бога (Оца)"?

 

"...egzemplarizam, na kome je insistirao Platon, jeste, kao što smo videli, ključ i

središte metafizike, tako da je Aristotel, poričući egzemplarizam, isključio

sebe iz reda metafizičara u onom značenju koji Bonaventura pripisuje

torn terminu.

Medutim, mi treba da idemo dalje od Platona i da učimo od Avgustina

kome je bilo dato oboje: i sermo sapientiae i sermo scientiae. Avgustin je znao da su ideje sadržane u božanskoj Reči, da je Reč arhetip stvaranja. Otac spoznaje sebe samog savršeno i taj akt spoznaje jeste lik i izraz njega samoga: to je njegova Reč, njegova similitudo expressivci. Proizlazeći iz Oca, Reč je božanska, božanski Sin (filius

označava similitudo hypostatica, similitudo connaturalis, i predstavljajući Oca kao Imago, kao similitudo expressa, Reč takode izražava sve ono što Otac može da prouzrokuje (quidquid Pater potest). Ako bi neko mogao da spozna Reč, on bi mogao da sazna sve saznatljive stvari (si igitur intelligis Verbum, intelligis omnia scibilia). U Sinu ili Reči Otac je izrazio sve ono što bi mogao da učini (tj., sva moguća bića su idealno ili arhetipski predstavljena u Reči) i sve ono što će da

učini."

 

Хвала!

[Александар Милојков]

Професоре, када будете имали времена, замолио бих Вас за коментар следећег пасуса, из Коплстонове Историје филозофије, у дело о учењу католичког светитеља Бонавентуре. Занима ме колико се болдовани део, који говори о Речи, Христу, сагласан са православљем? Да ли је исправно схваити да је Христос "савршена спознаја којом Отац спознаје самог себе", "израз и лик Бога (Оца)"?

 

Могу да се разумеју потпуно православно. Он ту говори о Сину као Очевом породу. Међутим, на једном суштинском плану (не само на личносном). Августин ће рећи да "Отац постоји оном есенцијом коју је родио". То значи да је Отац principium (начело) божанске суштине, те да је та суштина "сва" присутна у Оцу, Сину и Духу Светоме. Дакле, не да део суштине има Отац, део Син а део Дух Свети (као ми људи што делимо једни људску природу). Ово учење да је "целосна суштина у Оцу и целосна у Сину и целосна у Духи Светоме" уче, једнодушно, и источни Оци (Свети Максим, веома јасно ово говори). 

[Deja Vu]

Имам ја пар питања која ме тотално збуњују и чији одговори доводе до нечег налик парадоксу. 

Наиме,

 

1) Да ли су они у паклу у заједници са Богом?

 - Ако да, не крши ли то њихову слободу и схватање Бога као заједнице три слободне личности Свете Тројице, тога да је Бог љубав и даје слободу својим бићима да изаберу заједницу са Њим?

- Ако не, не одвлачи ли то део творевине у другачије постојање или пак непостојање и до тога да имамо расцепкану творевину - један део је обожен и у заједници са Њим, а један део ван заједнице, необожен, смртан, у палом стању?

 

2) Да ли су они у паклу личности или не?

- Ако да, шта заправо значи она Исусова реченица: ''Идите од мене нисам вас никад познавао''?

- Ако не, онда би то значило да су ван заједнице са Богом и ту онда следи ово што сам написао у првом питању. 

 

Хвала. 

[Александар Милојков]

Имам ја пар питања која ме тотално збуњују и чији одговори доводе до нечег налик парадоксу. 

Наиме,

 

1) Да ли су они у паклу у заједници са Богом?

 - Ако да, не крши ли то њихову слободу и схватање Бога као заједнице три слободне личности Свете Тројице, тога да је Бог љубав и даје слободу својим бићима да изаберу заједницу са Њим?

- Ако не, не одвлачи ли то део творевине у другачије постојање или пак непостојање и до тога да имамо расцепкану творевину - један део је обожен и у заједници са Њим, а један део ван заједнице, необожен, смртан, у палом стању?

 

2) Да ли су они у паклу личности или не?

- Ако да, шта заправо значи она Исусова реченица: ''Идите од мене нисам вас никад познавао''?

- Ако не, онда би то значило да су ван заједнице са Богом и ту онда следи ово што сам написао у првом питању. 

 

Хвала. 

 

 

Да, и ја мислим да постоји извесни парадокс. Пакао је одсуство заједнице са Богом. Ипак, ти људи постоје. Како је могуће да постоје ако нису у заједници са Богом. Ту сада долазимо до нечега што ја називам слојевитом онтологијом. Наиме, имамо "ко" и "шта" питање о бићу. Људи у паклу постоје јер је оно "шта" неуништиво. Природа је неуништива јер је Бог постао човек. Пакао прдставља постојање у апсолутној тами самоће и анонимности. Зато можемо рећи да су ти људи као личности мртви, иако су душом и телом живи. Ипак, и по мом схватању, постоји парадокс, нешто што нам је још недокучиво.

Оци говоре о овој слојевитој онтологији. На пример, Августин ће рећи "душа је живот тела, а Бог је блажени живот човека."

Августин о животу и смрти говори из две перспективе. Смрт тела је одвајање душе од тела. А смрт душе, али и целог човека, јесте одвајање душе од Бога. Дакле, живот је у својој основи однос. Бесмртна душа није довољна да бисмо били живи људи.

Даље, у прилог реченоме, Августин каже:

Quocirca ut vita carni anima est, ita beata vita hominis Deus est...

(Стога, као што је душа живот телу, тако је Бог блажени живот човеку...)

Запазимо како Августин за живот користи два израза: vita (живот) и beata vita (блажени живот). То је оно што сам помињао као отачку слојевиту онтологију. Бесмртност душе јесте неки живот, али не живот у пуном и савршеном смислу речи - блажени живот. Сетимо се да је, касније, и Свети Максим Исповедник правио разлику између ειναι (биће) ευειναι (добробиће). Биће имају и задобијају сви, јер ће се Христос, каже Свети Максим, на крају са свима сјединити. Али, добробиће имаће само они који су вољни за то сједињење, односно који су се уподобили божанској вољи.

Обзиром да ће сви имати биће, али не и добробиће, односно блажени живот, да ће се Христос са свима сјединити, да ли чињеница да ће неки имати само "биће" значи да ће Господ и у Есхатону на свом Телу имати ране? Вечне ране?

[Deja Vu]

Ту сада долазимо до нечега што ја називам слојевитом онтологијом. Наиме, имамо "ко" и "шта" питање о бићу. Људи у паклу постоје јер је оно "шта" неуништиво. Природа је неуништива јер је Бог постао човек. Пакао прдставља постојање у апсолутној тами самоће и анонимности. Зато можемо рећи да су ти људи као личности мртви, иако су душом и телом живи.

 

 

А ако су ти људи у заједници са Богом као људи са телом и душом, не значи ли то аутоматски да су и личности, па макар њихов однос према Богу био негативан? Кажемо да личност постоји само у заједници. Ако смо и телом и душом у заједници, па не значи ли то и да смо личности? 

Та самоћа коју спомињете баш и неће бити могућа. Ако ће Бог бити свуда присутан, што значи и у телу тих анонимуса, онда они неће бити сами и Бог ће са њима имати некакав однос што значи да баш и неће бити анонимуси. Но, то крши оно: ''Не познајем вас''. 

 

На крају, у чему би била та наша слобода? Ако слободно не можемо да одлучимо да телом и душом будемо/не будемо у заједници са Богом, где се она онда огледа? Слажем се свакако да творевина не би била у заједници са Богом да Богородица није рекла ДА Богу и да се није оваплотио Син Божји и принео је Господу. Али то онда некако руши нашу слободу да бирамо хоћемо или нећемо, јер је све одлучено Христовим Васкрсењем. Опет, и кад бисмо бирали онда творевина у целости не би била спашена, већ би била распарчана на хиљаде начина постојања или би пак један део отишао у непостојање, а томе баш теже демони и демонизовани. У томе и видим парадокс. Тако да је кључни темељ читавог проблема то шта је наша слобода у свему томе? 

[Александар Милојков]

А ако су ти људи у заједници са Богом као људи са телом и душом, не значи ли то аутоматски да су и личности, па макар њихов однос према Богу био негативан? Кажемо да личност постоји само у заједници. Ако смо и телом и душом у заједници, па не значи ли то и да смо личности? 

 

Не, јер нема љубави.

 

а самоћа коју спомињете баш и неће бити могућа. Ако ће Бог бити свуда присутан, што значи и у телу тих анонимуса, онда они неће бити сами и Бог ће са њима имати некакав однос што значи да баш и неће бити анонимуси. Но, то крши оно: ''Не познајем вас''. 

 

Неће имати личну заједницу са Богом. Желеће небиће, али га неће моћи остварити јер је Бог "све и у свему", зато што је постао човек (оваплотио нашу природу у тозалитету). 

[Александар Милојков]

На крају, у чему би била та наша слобода? Ако слободно не можемо да одлучимо да телом и душом будемо/не будемо у заједници са Богом, где се она онда огледа?

 

У слободи да будеш, да постојиш. Баш као и Бог. Опција "не желим да постојим" није слобода. То је илузија слободе, која поништава саму слободу. Бог је апсолутно слободан, али ипак нема опцију "не желим да постојим". 

[Александар Милојков]

Када се слобода поистовети са љубављу, онда падају поменути парадокси. 

[Deja Vu]

Отприлике сам претпостављао да је проблем у томе како сам схватио слободу, имао сам то на уму као решење проблема. Него су ми интересовали ови у паклу, јер ако Бог неког воли то значи да га пушта да слободно оде од Њега ако он тако хоће и да се у томе огледа та слобода. У супротном би имали бога који је силоватељ, који увлачи некога у заједницу са собом мимо воље тог неког. 

 

Тако ти у паклу иако је поред њих Бог, они немају никаквих односа са Њим у смислу комуникације и сличног, него су окренути ка себи. Као да смо сами са неком особом на одређеном месту, али не желимо да причамо са њом и имамо било какве односе, већ смо окренути леђима њему и гледамо у плафон. 

 

Можда ћу касније питати нешто у вези те позитивне слободе коју сте изнели и њену разлику са негативном слободом, али ако имао воље и времена. Хвала вам за ово. 

[Archan631]

Рекох, зло нема онтологију. Оно је одсуство, недостатак, илузија.

 

Uvek odustanem kada na internetu tražim odgovor o ontologiji zla. Odgovori se odnose na teodikeju, a mene zanima samo zlo. Ne pomaže ni neoplatonizam, koji tvrdi da zlo nema suštinu analogno mraku, koji je puko odsustvo svetla. Ali ako mrak nema suštinu, nego je ima samo svetlo, onda bi značilo da dobro ima suštinu. Što je valjan dogmatski dokaz, jer dobro tada počiva na Bogu. Međutim, koji je apologetski, logički argument da je zlo odsustvo dobra? Jer, u slučaju mraka je lako - postoje fotoni i oni su nosioci svetla. Zato ono ima suštinu. Ali apologetski izazov je objasniti da zlo nema suštinu i onome ko ne veruje u postojanje Boga. Tako da ontološko dobro direktno zavisi od ontološkog dokaza da Bog postoji, što je po meni do sada uvek bilo neuspešno. Ako izostavimo Boga, tada je čisto logički gledano stvar nerešiva - jednako je validno pretpostaviti da dobro nema suštinu, nego je ono samo odsustvo zla. A zlo nije potrebno pravdati postojanjem zlog boga, jer je zlo u vidu patnje svuda prisutno i očigledno.

Dakle, znate li neki apologetski argumenat o ontologiji zla?

[Благовесник]

A sta je zlo i zasto?

[Archan631]

A sta je zlo i zasto?

Za ovu priliku da izdvojim patnju kao fizičko zlo, za razliku od metafizičkog zla, kome se uzrok može tražiti u neznanju tj. grehu. Dakle, zlo kao subjektivno iskustvo realnosti ovoga sveta. Zašto bismo smatrali da je to iluzija?

[Александар Милојков]

Za ovu priliku da izdvojim patnju kao fizičko zlo, za razliku od metafizičkog zla, kome se uzrok može tražiti u neznanju tj. grehu. Dakle, zlo kao subjektivno iskustvo realnosti ovoga sveta. Zašto bismo smatrali da je to iluzija?

 

Оци су усвојили неоплатонски став да зло нема суштину. Тиме су хтели да кажу да не постоји никакав супстрат, никаква природа или суштина која би била зло по себи. Напротив, све што постоји је добро, јер има узрок у Ономе који јесте, како би то рекао Свети Атанасије Велики. Биће је добро. Небиће је зло. Одступање од бића је зло. Односно, одступање од Бога, од истине, од постојања. Зато кажемо да је зло илузија, опсена.

Када говоримо о злу као "субјективној реалности овог света", то значи да говоримо о свету који "у злу лежи", који још није стигао до свог крајњег циља (Царства небеског). Зато, док постоји смрт, постојаће и тај субјективни осећај зла. Парадоксално, тај субјективни осећај зла је вапај наше природе за добрим - за животом и постојањем. Кажемо да је бол зло. Али, бол постоји као аларм да је живот на неки начин угрожен. Бол је вапај наше природе за Богом обећаним животом.