Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Александар Милојков]

Stilom propovijedanja me strašno mnogo podsjećate na jednog od mojih duhovnika oca Bonu Zvonimira Šagija, brata o.Tomislava Šagi Bunića.

Ух, пријатељу, крупан залогај са којим ме поредите. Наравно да знам ко је професор Шаги Бунић. Одличан патролог. Имам његову књигу "Повјест кршћанске литературе", где је обрадио, веома, веома добро Оце и мислиоце (црквене, паганске, јеретичке), закључно са Светим Иринејем Лионским. Штета што га је смрт спречила да напише и другу књигу (ова је назначена као "први свезак"). Дивна књига - концизно, кратко и веома јасно и веома добро испраћени основни токови паганске и хришћанске мисли у прва два века.

Поздрав.

[manastir]

Brate Aleksandre pomaze Bog. Zelim samo da Vam izrazim moje divljenje za veliko trpljenje i trud koji podnosite u ovim polemikama. Neka Vas 0102_laugh ukrepi. Mnogo volim da citam Vase odgovore, hvala Vam. 0102_laugh

[Александар Милојков]

Хвала вам. Помените ме.

[Александар Милојков]

link=topic=333.msg348304#msg348304 date=1295815299]

imam pitanje koje je možda glupo ali me zanima... zašto je Gospod onu smokvu koja nije imala plod kada je ogladneo prokleo i ona se osušila... da li je to neki simbol ili nešto drugo...

To i mene zanima.

Иман мноштво тумачења "неплодне смокве" код Отаца. Углавном, тумачење је алегоријско - односи се на човека који не доноси плода.

Ја бих ту сцену упоредио са оном на страшном Суду: Идите од мене проклети....јер огладнех и не нахранисте ме.

[Sherlock H.]

Pozdrav Aleksandre.

Kapadokijci su,kako bi objasnili Trojicno postojanje Boga,koristili primer sa tri coveka koji imaju jednu prirodu.Medjutim,ovo su prihvatili samo uz ogranicenje da na Boga ne primenjujemo kategorije prostora i vremena.Ukoliko Bog postoji u prostoru i vremenu-imamo tri Boga.Medjutim,zar nemamo takvu situaciju prilikom Hristovog krstenja,kada se Sin krstavao a Duh javio u obliku goluba?

[Milan Nikolic]

Pozdrav Aleksandre. bighugbighug

Kapadokijci su,kako bi objasnili Trojicno postojanje Boga,koristili primer sa tri coveka koji imaju jednu prirodu.Medjutim,ovo su prihvatili samo uz ogranicenje da na Boga ne primenjujemo kategorije prostora i vremena.Ukoliko Bog postoji u prostoru i vremenu-imamo tri Boga.Medjutim,zar nemamo takvu situaciju prilikom Hristovog krstenja,kada se Sin krstavao a Duh javio u obliku goluba?

Извињавам се што упадам, само бих кратко рекао нешто.

@PETAR M

Када говоримо о крштењу Христовом, ту је већ реч о ,,икономијској Тројици'', то јест, реч о Богу из перспективе Његовог дејства у творевини.

Са друге стране имамо ,,богословску Тројицу'', а реч је о истоме Богу, о Коме у овом богословском случају (= разматрања начина Његовог вечног постојања) учимо из перспективе вечних категорија, то јест ,,нестворених'' категорија где се искључују категорије времена и простора, будући да су време и простор творевина.

Ово богословско учење о Тројици не признају Протестантске цркве, што представља тешку препреку у дијалогу са њима.

[Александар Милојков]

Pozdrav Aleksandre. bighugbighug

Kapadokijci su,kako bi objasnili Trojicno postojanje Boga,koristili primer sa tri coveka koji imaju jednu prirodu.Medjutim,ovo su prihvatili samo uz ogranicenje da na Boga ne primenjujemo kategorije prostora i vremena.Ukoliko Bog postoji u prostoru i vremenu-imamo tri Boga.Medjutim,zar nemamo takvu situaciju prilikom Hristovog krstenja,kada se Sin krstavao a Duh javio u obliku goluba?

"Јавио се у облику голуба", да би ти и ја укапирали неке ствари, а не зато што Бог обитава у категоријама простора и времена. Теофаније су једно а Бог по себи нешто сасвим друго.

[Sherlock H.]

Pozdrav Aleksandre.

Kapadokijci su,kako bi objasnili Trojicno postojanje Boga,koristili primer sa tri coveka koji imaju jednu prirodu.Medjutim,ovo su prihvatili samo uz ogranicenje da na Boga ne primenjujemo kategorije prostora i vremena.Ukoliko Bog postoji u prostoru i vremenu-imamo tri Boga.Medjutim,zar nemamo takvu situaciju prilikom Hristovog krstenja,kada se Sin krstavao a Duh javio u obliku goluba?

"Јавио се у облику голуба", да би ти и ја укапирали неке ствари, а не зато што Бог обитава у категоријама простора и времена. Теофаније су једно а Бог по себи нешто сасвим друго.

Ali da li je u golubu boravio Duh Sveti ili Bozije energije(sv.Atanasije kaze da je Bog u svetu prisutan svojim energijama,a sustinom izvan sveta)?

[Sherlock H.]

Pozdrav Aleksandre. 0102_laugh

Kapadokijci su,kako bi objasnili Trojicno postojanje Boga,koristili primer sa tri coveka koji imaju jednu prirodu.Medjutim,ovo su prihvatili samo uz ogranicenje da na Boga ne primenjujemo kategorije prostora i vremena.Ukoliko Bog postoji u prostoru i vremenu-imamo tri Boga.Medjutim,zar nemamo takvu situaciju prilikom Hristovog krstenja,kada se Sin krstavao a Duh javio u obliku goluba?

Извињавам се што упадам, само бих кратко рекао нешто.

@PETAR M

Када говоримо о крштењу Христовом, ту је већ реч о ,,икономијској Тројици'', то јест, реч о Богу из перспективе Његовог дејства у творевини.

Са друге стране имамо ,,богословску Тројицу'', а реч је о истоме Богу, о Коме у овом богословском случају (= разматрања начина Његовог вечног постојања) учимо из перспективе вечних категорија, то јест ,,нестворених'' категорија где се искључују категорије времена и простора, будући да су време и простор творевина.

Ово богословско учење о Тројици не признају Протестантске цркве, што представља тешку препреку у дијалогу са њима.

Da,ali Bog je bio prisutan tom prilikom u svetu.Pritom,ne svojim energijama(barem ja tako shvatam).

Ala je ovo tesko. prstgore-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt=':drugarstvo:' />

[Александар Милојков]

Бог је свакако присутан својим енергијма у историји и у свету. Теофанија представља показање Божије човеку, онолико и онако како то човек може примити и појмити. Теофанија је било много. Нпр. три путника које је Аврам угостио јест једна Теофанија.

Да ли је у Голубу Боравио Дух Свети или божанске енергије? Не можеш тако поствљати питање. Не можеш раздвајати енергије од личности (енергије су природне Богу, али су увек личносне, никада безличне). Бог је ту, присутан је, а Теофанија нам користи да нас нечему поучи. Тако, Дух Свети је ту и без голуба, а голуб је ту очију наших ради и разумевања нашег ради.

[Zvrljo87]

Бог је свакако присутан својим енергијма у историји и у свету. Теофанија представља показање Божије човеку, онолико и онако како то човек може примити и појмити. Теофанија је било много. Нпр. три путника које је Аврам угостио јест једна Теофанија.

Да ли је у Голубу Боравио Дух Свети или божанске енергије? Не можеш тако поствљати питање. Не можеш раздвајати енергије од личности (енергије су природне Богу, али су увек личносне, никада безличне). Бог је ту, присутан је, а Теофанија нам користи да нас нечему поучи. Тако, Дух Свети је ту и без голуба, а голуб је ту очију наших ради и разумевања нашег ради.

klapklap

[Sherlock H.]

Бог је свакако присутан својим енергијма у историји и у свету. Теофанија представља показање Божије човеку, онолико и онако како то човек може примити и појмити. Теофанија је било много. Нпр. три путника које је Аврам угостио јест једна Теофанија.

Да ли је у Голубу Боравио Дух Свети или божанске енергије? Не можеш тако поствљати питање. Не можеш раздвајати енергије од личности (енергије су природне Богу, али су увек личносне, никада безличне). Бог је ту, присутан је, а Теофанија нам користи да нас нечему поучи. Тако, Дух Свети је ту и без голуба, а голуб је ту очију наших ради и разумевања нашег ради.

sHa_sarcasticlol

Imao bih jos jedno pitanje.Citao sam Ambigvu od svetog Makisam,gde na vise mesta govori o logosima bica.Sta su zapravo logosi bica?Ako sam dobro shvatio,to je prirodna bogolikost i teznja za obozenjem.

[Александар Милојков]

Imao bih jos jedno pitanje.Citao sam Ambigvu od svetog Makisam,gde na vise mesta govori o logosima bica.Sta su zapravo logosi bica?Ako sam dobro shvatio,to je prirodna bogolikost i teznja za obozenjem

Логоси бића су божанске воље о творевини, о створеним бићима. Ти логоси предпостоје стварању, као Божија воља, Божији промисао о свету, о сваком поједоначном човеку у свету. Кроз ту своју вољу, кроз логосе бића, Бог познаје свет. Човек је призван да се уподоби свом логосу, тј. Божијој вољи о њему (свако од нас има свој логос). Оне који се уподобе, Бог ће познати као своје (пошто Бог познаје свет као своју вољу). Они ће чути оне речи: Хопдите, благословени Оца мојега... Они, пак, који се не уподобе свом логосу (Божанској вољи), Бог их неће познати и они ће чути оне страшне речи: Идите од мене, не познајем вас.

Учење о логосима бића представља саму суштину теологије Светог Максима. Логоси су, простије речено, наши архетипови, замисао Божија о нама. Као вечна Божија воља даствори свет, логоси бића предпостоје стварању самих бића.

У следећем броју Православног Мисионара изаћиће мој текст на ову тему, па ти препоручујем да га прочиташ.

[Александар Милојков]

Ево једног дела из мог писанија о Светом Максиму, а тиче се логоса бића:

Логоси бића и стварање по Светом Максиму Исповеднику

Оригеново учење о првобитној енади остало је актуелно и у потоњем оригенизму, у можда још израженијем облику . Као такво, оно је наишло на осуду кроз Јустинијанове анатеме , а касније и формално кроз одлуке Петог Васељенског Сабора.

На који начин Свети Максим разрешава напред наведене оригенистичке апорије? И Свети Максим говори да у Богу вечно постоје предодређења, односно логоси бића која тек треба да буду створена. Те логосе или предодређења назива и божанским жељама (qei/a qelh,mata) . Међутим, логоси бића не значе и сама бића која постоје наспрам Бога. Она (бића) као таква тек треба да настану. Тако, иако је Божија воља да створи свет вечна, иако су логоси бића вечни, свет није постојао пре Божијег акта стварања:

Сва ова (бића), како та која већ постоје тако и она која ће постати, нису у биће дошла заједно са логосима њиховим, или са знањем Божијим (о њима), већ је свако створено у одговарајуће време...А пошто је (Бог) вечни Творац по енергији, ова (створена бића) постоје по сили (као потенцијална), дакле не још као створена.

Код Светог Максима појам стварања (ge,nesij) добија свој прави и потпуни смисао, који је ослобођен сваког јелинског наслеђа. Наиме, стварање света подразумева да свет пре тог  чина није постојао нити као уређен (Платонов ko,smoj), нити као хаотичан, нити у Богу, нити ван Њега. Свет је створен ни из чега (ek mh. o;ntwn), што значи да га апсолутно није било пре стварања. Управо ту димензију није имало стварање код Оригена, иако је у односу на Платона заступао стварање ex nihilo. Таквим поимањем стварања Ориген је Бога ослободио нужности споља (causa formalis и causa materialis код Платона), али Га није ослободио и саме нужности. Ориген је нужности само промени место: она је пресељена у самог Бога, не престајући да Га, сада изнутра, приморава на стварање, чинећи не само творевину зависну од Творца, већ и самог Творца од творевине. Бог мора да ствара и творевина мора да постоји. То имамо код Оригена.

Тумачећи да је Бог „вечни Творац по енергији“, Свети Максим је лишио Бога зависности од творевине, али не и творевину од Творца. Оно што пре акта стварања постоји у вези са светом јесте Божија воља да створи свет. Ипак, ако кажемо, заједно са Светим Максимом, да је та воља Божија вечна, не значи ли и то неку принуду за Бога да створи свет? Ако Бог вечно поседује вољу да створи свет, да ли је могло бити да света не буде? Излаз из ове тешке апорије могућ је ако прихватимо отачко танано али веома јасно и прецизно разликовање суштине, личности и енергије. Свети Максим припада тој величанственој групи источних отаца који су дали немерљив допринос у дефинисању оваквих суптилности у теологији, од којих зависе јасни одговори на многа тешка питања. Дакле, Бог није Творац по Својој природи већ по енергијама. Што ће рећи, то што је Творац не чини га Богом. Он је, свакако, могао и да не ствара а да опет остане Бог. Енергија, моћ да се хоће, сама воља као моћ, јесте енергија суштине. Међутим, власт да се нешто конкретно хоће, оно „шта“ у хтењу, припада личности. Личност је та која природну енергију/вољу пројављује као конкретно хтење. Енергија никада није безлично изливање из суштине. Она је увек конкретно деловање и хтење, које се обликује кроз конкретну личност – баш као што ни суштина никада није гола већ постоји и познаје се само кроз конкретну личност. У том смислу, обликовање Божије воље/енергије, ако тако можемо да кажемо, припада Личности. То обликовање чији је производ конкретно хтење, будући да је акт Личности, бива акт апсолутне слободе. Дакле, евентуална „нужност“ у Богу могла би се приписати само постојању воље/енергије као такве. Могли бисмо да тврдимо да Бог не може да нема вољу. Сам, пак, садржај воље jесте у власти личносне слободе. Стварање света јесте садржај Божије воље, садржај који вечно постоји као воља актом Божијег личносног хтења .

Из тврдње да је Бог „Творац по енергији“ не закључујемо само да је Бог слободан од акта стварања и творевине, већ увиђамо колико, по природи ствари, творевина не мора да постоји. Творевина је толико лишена нужности свог постојања да није могуће одговорити на питање зашто је свет створен. У постојању које за почело (avrch,) има апсолутну слободу Другог, вољу Божију, нужни разлог не посотоји. Ради тога не постоји ни чврсто зато којим би ико, па и сам Бог, дао одговор на питање: зашто је створен свет? Додуше, пре би човек, а не Бог, могао да зна одговор на овакво пиање. Човек може одговорити зато, јер је постојање творевине којој и сам припада, призив из небића у биће, изнад његове власти. Човек је „осуђен“ да постоји. Људски одговор зато, могућ је зато јер творевина постојање дугује Другом, а не самој себи. Јер, колико је Бог у Свом постојању и вољи слободан да створи/не створи свет, толико је тај исти свет зависан од воље Божије, како у свом постању ни из чега, тако и у свом постојању као моћи да се не врати у онтолошко ништавило .

Та воља Божија да створи свет, јесу божанске воље о сваком створењу, или логоси бића, како каже Свети Максим. Ти „многи логоси су Један Логос и Један су многи“ . Ова, у односу на створени свет, метафизичка реалност представља „почетак“ (avrch,) света. Почетак временитог света налази се у вечности. С тим што, за разлику од Оригена, Свети Максим уочава јасну и реалну разлику између вечних логоса бића и самих створених бића. Прво су божанске воље а друго су реално постојећа, самовласна бића:

Имајући постојеће логосе створења пре векова у благој (својој) вољи по њима је створио видљиву и невидљиву природу творевину из небића, жељом и мудрошћу све је створио као што и (даље) ствара, како све уопште, тако и свако понаособ у најпогодније (за њих) време.

Мисао нас овде одвлачи до Оригенових речи које смо напред цитирали: „Ако је пак све настало у Мудрости, а Мудрост је била одувек, у Мудрости је као нацрт и лик одувек било све што је накнадно настало као биће.“ „Нацрт и лик“ у Мудрости лако би се могле довести у везу са Максимовим „многим логосима у Једном Логосу“. Посебно је, даље, интересантна синтагма „накнадно настало као биће“. Ово се веома лако изједначава са Максимовим „ствара...свако понаособ у најпогодније (за њих) време.“ Ипак, овакав Оригенов став није кохерентан, јер на многим другим местима говори о бићима која одувек постоје заједно са Богом. Сама могућност да отпадну од те првобитне енаде, могућност да слободно одреде своје будуће моћи и да изићу из првобитне једнакости, подразумева њихово конкретно постојање, а не само нацрт или скицу .

У овоме се огледа суштинска разлика између схватања „почетка“ код Оригена и Светог Максима. Ориген, очигледно, није разликовао „нацрте“ бића од самих бића као створених. Он једноставно није допуштао да Творац постоји без творевине, желећи да тиме очува мисао да је Бог непроменљив. Јасно разликовање суштине, енергије и личности у Богу, омогућило је Светом Максиму да Бога вечног Творца ипак ослободи и вечне творевине. Тиме је и стварање ни из чега као појам добио своје право и пуно значење. Бог је ослобођен нужности да ствара не само споља, већ и изнутра. Са друге стране, творевина је изгубила нужност да мора да постоји. Она није настала ни као плод уређења хаоса, нити зато што Творац мора да ствара да би своје властито биће одржао као непроменљиво. Творевина нема узрока ни у каквој принуди, већ је њено постојање акт апсолутне Божије слободе и љубави. Дакле, могло је и да је не буде и, по природи ствари, тако је и требало да буде. Отуда творевина своје почело има у Божијој вољи, како су то оци говорили, почев од Светог Атанасија Великог, а не у властитом постојању, па макар то постојање било у јединству са Богом. Почетак творевине је само Бог, без икаквог удела творевине у том почетку. Том почетку она дугује своје постојање. Ради тог почетка је и створена, односно, добила је да јесте.

Почетак творевине као метафизички почетак, који је ван ње саме и почетак творевине где је осим метафизичког Узрока присутна и сама узрокована творевина као онтолошки конституент - тако бисмо могли да опишемо схватање почетка код Светог Максима и Оригена.

Даље ћемо сагледати какав смисао има покрет и историја у та два различита схватања почетка. Покрет као кретање ка смислу или покрет као отпадање од смисла? Кретање као нужност да се дође до смисла или кретање као сувишност која је довела до отпадања од смисла? На крају, смисао на почетку или на крају кретања? Напред Богу или назад Богу? Почетак и крај (смисао, циљ), имају ли ишта заједничког? 

[Sherlock H.]

Hvala Aleksandre. 0442_feel