Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Justin Waters]

Жао ми Александра, испада да му дајемо домаће задатке да напише читаве студије ... prstgore

Па шта ће ти бити жао. Аца је практичан и уме да сажме суштину. Он је пристао да учествује на овој теми као дијалог са људима кога интересује нешто из догматских тема.

Ја сам му сугерисао да напише нешто, а не докторску дисертацију, и то када стигне..дакле може и за месец дана, ако не може до тад.  prstgore

[дибидусрус]

Тројица су савршена заједница, којој теже међусобно чланови Цркве(Христовом икономијом а из тога Причешћем и међусобно и с Тројицом). Још један разлог стварања творевине је овај. Тројица су у љубави толикој да је једна воља, сила и енергија ( ово мало условно, не би да ширим тему). А заправо три личности остају три. нема мешања, па да су се слили у једну личност или неку четврту. Ми људи ћемо се , ако се спасемо у вечности у томе усавршавати. Али ако нисмо почели још на земљи у Литургији, биће нам тамо тешко.

С тим у вез, данас је то велики проблем. По храмовима конкретно немамо такве заједнице. У Русији знам само пар. То су оне које у пракси исповедају ово што сам написао.

А како видиш овде код нас. Нарочито из руског искуства. Ми имамо осећај овде да нас тресе грозница по свим питањима. Као да се успут разврставамо по неким стереотиповима.  

Како изгледају тих пар црквених заједница у Русији које си означио.

Ја бих волела тако нешто да доживим, мислим на такво јединство у љубави.

И шта мисли Руска савремен теологија данас о руском религиозном филозофском правцу од Соловјева на овамо. Има ли назнаке да нешто поново оживи у том духу ако већ није?

У Русији је то специфично, нарочити у Москви. Описивато те заједнице...незнам можда роман напишем, јер није то једносавно. У духу  руске религиозне фолософије ј тешко ад се нешто  врати. Они  су обележили своју епоху ,али дали допринос који ми сад видимо. Треба ићи напред. Чак време митр. Зизујуласа и владике  Игнатија, например, је скоро прошло....

[Александар Милојков]

Написаћу. Чим Енизу објасним да пакао није Божија одмазда и да је нелогично да ја и он више волимо своју децу, коју ни по коју цену не бисмо бацили у огњену пећ, него што Бог воли своја створења.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,10283.msg321852/topicseen.html#msg321852

[Александар Милојков]

Можда ће овај мој текст дати одговор на Јустинијаново питање:

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=2201&do=view

[ouk]

Crkva je dinamična sredina svake tri godine kompletno ljudsko znanje se udvostruči to važi i za Teologiju ,pitam se ko je u stanju da isprati svaremenu Teološku misao ,

[Александар Милојков]

Crkva je dinamična sredina svake tri godine kompletno ljudsko znanje se udvostruči to važi i za Teologiju ,pitam se ko je u stanju da isprati svaremenu Teološku misao ,

Савремена теолошка мисао не значи никакво додавање истине Цркви. У Цркви је пуноћа Истине - Дух Истине. Савремена теолошка мисао може само да значи говор теологије у савременом добу. Ко може дфа испрати? Онај ко хоће. Не треба се секирати. И онај који не испрати, спашће се. Јер, Црква спасава са оним што она јесте, Тело Христово, а не са оним што чини и говори. Истина која спасава је Живот, Личност, Биће, а не дефиниција па да је обавезно морају сви знати.

[Justin Waters]

Можда ће овај мој текст дати одговор на Јустинијаново питање:

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=2201&do=view

Благодарим брате Ацо на дивном тексту. Баш ми је било мило читати га.

Стичем утисак да си описао да је главно што се тиче греха промашај циља, уобразиља да можемо да живимо својим силама испуњавајући своју вољу, а не вољу Божију....Шта свети Оци кажу о последици тог промашаја циља? Евидентно је да је то фундамент који је био јединствен у првим вековима како и за запад тако и за исток. Но с обзиром на разлику која се касније пројавила, на истоку се покајање формирало као очишћење суда у коме Бог сипа благодат своју, док је на западу остало само у форми промашеног циља, и тај суд се сматрао чистим, на кога смо позвани лично да се унесемо Богу да нам доспе благодат Духа Светога. Из понашња и духовности Фрање Асишког следи да је он баш сматра ода му природа бића није ни накоји начин оштећена и да је потебно да се само окрене контемплаицји ка Богу, па да се у њега саспе Божанска благодат. Бојим се да је много погрешио овде, јер источна подвижнићка пракса се одивјала удругом смеру, кроз мукотрпно делање и унутрашње очишћење досезале су се висине Христовог раста..

Наводим ово зато што морамо имати спреми одговор на савремен изазове. Ако прихватимо да теорија еволуције није штетна, онда када кажемо да је човек промашивши циљ, отпадајући од Бога, откуда почиње његова склоност ка греху? Да ли из рањивости бића, које не може да се правилно креће ка Богу, или је слепило, као последица промашеног циља са правилном "моториком бића"...дали је грех присуство некаквог отрова смрти који нас паралише и којег требамо одбацити, или је грех последица урушавања нашег бића усред повлачења благодати Божије у нама?

[ouk]

Jasno jasno ,samo pitanje je sledeće .

Crkva ima dva otkrivenja primarno i sekundrano .

Jedan subotar ili neki slični sektaš bi nas mogao legitimno pitatati zašto toliko raspravljate ,mučite se i bijete kada ste sve dobili otkrivenjem gore navedenim?

Da li postoji "otkirvenjski" momenat u Teološkoj misli danas?

Ili je sve prevođenje ili erminevtika svega  Crkvenog u duhu i vremenu savremenog?

[Александар Милојков]

Грех су источни оци увек разумевали као промашај, како то и сама грчка реч за грех каже: амартиа - промашај циља. Грех није пуки прекршај некаквих моралних начела (запад). Грех је нешто што превазилази етички, моралистички приступ. Грех има итекако везе са бићем, са постојањем - зато је тако страшан, а не што ствара јуридичке проблеме, сукоб са законом. Тај промашај огледа су промашају свог архетипа, свог логоса по коме си створен. То је темељ твога бића, који ти је постављен и ако циљ. Дато ти је постојање, дата ти је моћ, а циљ ти је показан - Христос. Зато је живот покрет ка том циљз, уподобљавање свом архетипу, свом логосу. Тај покрет јесте заправо подвиг. Обрати пажњу на ову реч: подвиг. Та реч је исто што и покрет (двиг, одатле руско движение, кретање). Поккрет ка чему? Покрет ка Циљу, ка Смислу, ка Логосу због којег смо и добили биће, постојање. Зато хришћански подвиг нема ону философију каква је код подвига осталих религија. Подвиг није некаква мржња према телу, према материји. Подвиг није самомучење ради умилостивљења разљућеног Бога. Подвиг је заиста кретања ка правом Циљу, а то значи неслагање са сдашњим начином постојања, са садашњом одвојеношћу од Смисла, од Логоса. Подвиг је зато борба са страстима, јер је пали човек страсти, природне страсти, усмерио у погрешном смеру, у себеостварење у створеној природи којој није потребан Бог. Зато су страсти патња. Чак и привидно задовољство које страсти доносе паломе човеку увек су повезане са болом. Човеков живот у страстима је, дакле, мешавина задовољства и бола. Човек би да задржи задовољство а да се отараси бола, али не може. Зато су страсти патња (грчка реч за страст је патхос, веома слична нашој речи патња). Борба са тим промашеним начином постојања јесте суштина хришћанског подвига - као покрета ка правом Смислу и Животу, покрета који оставља и одбацује пропадљивост и смрт и лажезадовољство, не зато што хришћанин жели да испоштује некаква морална или друга начела, већ зато што жели да стигне до Циља, до Смисла, до Покоја, до Истине свога постојања. Једном речју, зато што се не слаже са промашајем (амартиа) и што жели да погоди Циљ. Дакле, грех као промашај и подвиг као борба са грехом, има дубоку онтолошку основу, а не пуко моралисање.

[Александар Милојков]

Jasno jasno ,samo pitanje je sledeće .

Crkva ima dva otkrivenja primarno i sekundrano .

Jedan subotar ili neki slični sektaš bi nas mogao legitimno pitatati zašto toliko raspravljate ,mučite se i bijete kada ste sve dobili otkrivenjem gore navedenim?

Da li postoji "otkirvenjski" momenat u Teološkoj misli danas?

Ili je sve prevođenje ili erminevtika svega  Crkvenog u duhu i vremenu savremenog?

Секташка је грешка што Истину схватају као некакву дефиницију (зато: Sola Scriptura). Истина се не открива као дефиницја, већ као Личност, као живи однос. То и јесте садржај откривења: Живи Бог међу људима Којег познајеш не тако што долазиш до његових атрибута, већ тако што ступаш у заједницу са Њим. "Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо" и "Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све..." Откривењск моменат је управо актуализовати, сада и овде, тај чудесни догађај приношења човека и света Богу Оцу. То је суштина која се мора унети свуда, па и у савремену херменеутику.

[Milan Nikolic]

smej.gif

[ouk]

Opet imam pitanje koje se nadovezuje na ovo.

Prateći jedna tok misli ,koji kaže da aktualizacija trenurnog jeste  tendencija novootkrivenjskog u Teologiji danas ,ili plastično rečeno živi odnos sa živim Bogom .

Iz ovoga sledi prosta konstatacija da i ikona tog odnosa liturgija ili molitva mogu ili čak šta više trebaju biti prilagođene ovoj uvek novoj i živoj situaciji .

Drugim rečima promena unutar poretka redosleda reči pa čak i dodavanje i oduzimanje ne predstavljaju neku izmišljotinu već potrebu .

Međutim prilikom svakog pokušaja promene liturgije kod nas je javljaju struje koje fanatično teže konzervatizmu ili konzerviranju starog po bilo koju cenu pa čak i po cenu raskola

Zašto obrazovani teolog ne može da izvede jednu prostu konstataciju ovog tipa ?

[Milan Nikolic]

Jel se onda javlja gradacija licnosti, ili je to sasvim nesto drugo ?

У догматици Митрополита Ј. Зизјуласа спомиње се извесна ,,градација'' код личности Тројице када је реч о узрочности. Подсети ме ових дана да пронађем цитат.

    Митрополит Ј. Зизјулас

    Лица се заједно и истовремено (али не у смислу времена) појављују као ипостаси суштине. И поред свега тога, ово „заједно" и „истовремено", које се односи на „једно" и на мноштво у Богу, има такав смисао да унутар ове истовремености постоји извесна градација.

    Ова градација представља друго начело, које су углавном Кападокијци увели. To je градација узрочности. Другим речима, појављивање трију ипостаси није без узрочности. Неко или нешто изазива ово ипостазирање суштине. Бог није (три) ипостаси; суштина нису ипостаси без узрока. Управо тај узрок чини разлику између Оца-Једнога и (три) Лица. Разликује Га у односу према осталим ипостасима. Чувени стих из Јеванђеља по Јовану: „Отац мој већи је од мене" (Joв. 14,8), који су аријанци једногласно користили против православних, кападокијски Оци су смештали у оквире самога појма узрочности. Отац је већи од Сина не по природи, нити по суштини, него само по узрочности; јер, Отац је узрок. Према томе, овде је присутна хијерархија ипостаси на основу узрочности (Догм. теме, нови сад 2001, стр. 199).

[Милан Меденица :)]

у чему је разлика, има ли је, у идентитету и личности у православном учењу?

[Александар Милојков]

у чему је разлика, има ли је, у идентитету и личности у православном учењу?

Личност је идентитет заснован на односу.