Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[VaSa110]

Šta znači biti hrišćanin? Šta ga to odvaja od rugih ljudi?

[NerZul™]

Зашто разбојник говори Христу на крсту, помени ме када дођеш у царству твоме? Зар није логично да му је рекао помени ме када дођеш у Царство своје? Јер разбојник увиђа да ће умрети на крсту, а колико ми се чини овај датив који се примењује говори о будућности некој, као да је реч о другом Христовом доласку, а и Христос умире, тако да је логика да он мисли да је Царство Христово тренутно духовне природе...А онда Господ узвраћа на те његове речи ДАНАС ћеш бити са мном у рају! Као да га исправља и каже не, Царство Небеско се данас отвара за твој дух? Како схватити ово?

[Deja Vu]

Читао сам један ваш текст овде на Поукама где сте писали о бићу Бога и бићу Цркве, где је Црква икона Божја јер је једна Црква а мноштво личности као што је један Бог а три Личности. 

 

Сад мене занима, да ли је онда и Католичка црква исто тако Црква? Или је ми посматрамо као ајд да кажем секту, као браћу и сестре који су скренули са правог пута? 

Друго што ме занима је зашто онда имамо Српску православну цркву, Руску, Грчку итд. зашто ако је једна Црква немамо назив само Црква без националних обележја? 

[Александар Милојков]

Pomaze Bog,mozete li da mi objasnite zasto je institucija duhovnog oca u pravoslavlju toliko vazna?Od kada je ta praksa pocela i da li je zaista to toliko bitna stvar u duhovnom zivotu hriscana?

 

Важна је, јер је основа свега у православљу послушање. Духовник је важан поготово на почетку духовног узрастања и оцрковљења. Међутим, духовника не треба кидати из контекста Литургије, из контекста догађаја Цркве. Нажалост, пракса духовништва код нас уме да се претвори у нешто што личи на гуруизам.

Сама пракса је стара колико и хришаћнство. Апостол Павле каже: " Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем." (1Кор 4, 15) 

[Александар Милојков]

Šta znači biti hrišćanin? Šta ga to odvaja od rugih ljudi?

 

Значи бити део Христовог Тела. Учествовати у његовом обоженом човештву и у вољи његовој, који је "Један Свет". Кроз њега. као једног Светог, и хришћани, као његови сателесници, постају свети. А Светац (библијско qadoš) и значи онај који је одвојен, који није од овог света. Односно, није од овог "световног начина" постојања, није од смртног и пролазног.

[Александар Милојков]

Зашто разбојник говори Христу на крсту, помени ме када дођеш у царству твоме? Зар није логично да му је рекао помени ме када дођеш у Царство своје?

 

Не видим разлику између ове две реченице.

 

Јер разбојник увиђа да ће умрети на крсту, а колико ми се чини овај датив који се примењује говори о будућности некој, као да је реч о другом Христовом доласку, а и Христос умире, тако да је логика да он мисли да је Царство Христово тренутно духовне природе...А онда Господ узвраћа на те његове речи ДАНАС ћеш бити са мном у рају! Као да га исправља и каже не, Царство Небеско се данас отвара за твој дух? Како схватити ово?

 

 

Схватити као прелазак из смрти у живот. Свети Порфирије Кавсокаливит би рекао да је од тренутка смрти до васкрсења само један тренутак. Време је релативно и наше чекање се окончава са временом овог живота. За њим следује стварност која је у Богу већ присутна, већ јесте. Та стварност је Царство Божије.

[Nina 777]

Важна је, јер је основа свега у православљу послушање. Духовник је важан поготово на почетку духовног узрастања и оцрковљења. Међутим, духовника не треба кидати из контекста Литургије, из контекста догађаја Цркве. Нажалост, пракса духовништва код нас уме да се претвори у нешто што личи на гуруизам.

Сама пракса је стара колико и хришаћнство. Апостол Павле каже: " Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем." (1Кор 4, 15) 

 

Dakle,vezba u poslusnosti,tj.smiravanju je glavni razlog.Pretpostavila sam.Zanimljivo je da jos od apostolskih dana postoji.Hvala!

[Александар Милојков]

Читао сам један ваш текст овде на Поукама где сте писали о бићу Бога и бићу Цркве, где је Црква икона Божја јер је једна Црква а мноштво личности као што је један Бог а три Личности. 

 

Сад мене занима, да ли је онда и Католичка црква исто тако Црква? Или је ми посматрамо као ајд да кажем секту, као браћу и сестре који су скренули са правог пута? 

Друго што ме занима је зашто онда имамо Српску православну цркву, Руску, Грчку итд. зашто ако је једна Црква немамо назив само Црква без националних обележја? 

 

Римокатоличка Црква је у расколу са нама. Докле год траје раскол тешко је потпуно одредити питање њихове еклисијалности. Јер, Црква је једна. Ипак, не можемо за њих рећи да су секта. Не, они су Црква, али са проблемом раскола. Раскол чини да им ипак не можемо признати црквену пуноћу. Али, сектом их не можемо називати.

Послушај још једном моје предавање. Црква постоји кроз мноштво помесних Цркава. Помесност не би смела да се своди на национално, мада тога нажалост има у пракси.

[w.a.mozart]

Meni su neke stvari bile čudne kad sam čitao kako su duhovnici starcu Porfiriju naredjivali da radi raznorazne gluposti ali sam kasnije shvatio da je to u stvari za cilj imalo da uništi ego. Možda bi Aca mogo o tome da prozbori koju jer je vrlo bitno. Jedan moj dalji rodjak (star čovek, oko 85 godina) kao mladić od 10-11 godina je usvojen ali ga je porodica bez dece uzela, da tako kažem, na probni period pošto su, u slučaju da ga zadrže, planirali da bude njihov naslednik a samim tim i naslednik celokupnog imanja koje je bilo veliko. 4 godine je bio na probi i na kraju su ga usinili a kad mi je davno pričao šta je sve radio bukvalno je više od pola stvari radio kao starac Porfirije... sećam se da su mu često govorili da prenosi kamenje sa jednog na drugo mesto pa ih je onda vraćao, bez ikakvog razloga i brdo sličnih stvari. Izdržao je jer je zaista bio dobar i pošten čovek a to je i danas (video sam ga pre 5-6 godina) - pravi srpski seljak u kome nema lukavstva

[Александар Милојков]

Dakle,vezba u poslusnosti,tj.smiravanju je glavni razlog.Pretpostavila sam.Zanimljivo je da jos od apostolskih dana postoji.Hvala!

 

Да. Али не послушности духовнику који би био као такав довољан, већ духовник треба да води послушности Цркви. Код наших верника се и јавља проблем што многи духовника схвате као алфу и омегу свега, као издвојеног и довољног за послушање и црквени живот. Уколико активност духовника не уводи у литургијски живот и општење, онда је то застрањење, гуруизам и секташтво. Нажалост имамо таквих појава данас.

[Александар Милојков]

Meni su neke stvari bile čudne kad sam čitao kako su duhovnici starcu Porfiriju naredjivali da radi raznorazne gluposti ali sam kasnije shvatio da je to u stvari za cilj imalo da uništi ego. Možda bi Aca mogo o tome da prozbori koju jer je vrlo bitno.

 

Да, добро си то приметио. Такви подвизи јесу у циљу сламања егоизма, самољубља, самовоље. Да човек дође од појма слободе где је сам себи довољан и где га слобода штити и заклања од другог (=индивидуализам), до појма слободе где је отворен за заједницу, способан да буде слободан у једној вољи (=личност). По овом последњем смо икона Божија. Јер гле, Син и Дух Свети имају једну вољу, чији је почетак у Оцу - па ипак им то не смета да буду савршено слободни. Али, то је она велика тајна и велика мука да од индивидуа постанемо личности.

[Nina 777]

Да. Али не послушности духовнику који би био као такав довољан, већ духовник треба да води послушности Цркви. Код наших верника се и јавља проблем што многи духовника схвате као алфу и омегу свега, као издвојеног и довољног за послушање и црквени живот. Уколико активност духовника не уводи у литургијски живот и општење, онда је то застрањење, гуруизам и секташтво. Нажалост имамо таквих појава данас.

 

Da,da shvatam.Kroz jednu svestenu licnost u crkvi i smiravanje pred njom,sto ujedno i otvara coveka ka drugom,izvlaci iz ego-stanja, mi se ucimo smiravanju pred Bogom i Crkvom,izlazeci stalno iz sebe ka ljubavi,u smirenju...Lepo je sto uvek kad vas nesto pitamo ili kada se diskutuje o cemu god,vracate na Hrista i crkvu.To je bas vazno.

[Deja Vu]

Не видим разлику између ове две реченице.

Схватити као прелазак из смрти у живот. Свети Порфирије Кавсокаливит би рекао да је од тренутка смрти до васкрсења само један тренутак. Време је релативно и наше чекање се окончава са временом овог живота. За њим следује стварност која је у Богу већ присутна, већ јесте. Та стварност је Царство Божије.

 

Да ли то онда значи да чим човек умре, уствари васкрсава, гледано са те позиције, не са ове наше временске? После наше смрти нема неког међупериода где се чека по пар стотина, хиљада година до свеопштег васкрса, већ се то дешава у тренутку због разлике времена и вечности код Бога? Да ли бисмо онда могли рећи да се есхатон већ дешава, да је Царство небеско већ присутно, и парадоксално, да ли смо ми већ у њему јер код Бога нема времена па  нема ни чекања нас људи, све се већ дешава тако од само почетка до краја? 

[Александар Милојков]

Да ли то онда значи да чим човек умре, уствари васкрсава, гледано са те позиције, не са ове наше временске? После наше смрти нема неког међупериода где се чека по пар стотина, хиљада година до свеопштег васкрса, већ се то дешава у тренутку због разлике времена и вечности код Бога? Да ли бисмо онда могли рећи да се есхатон већ дешава, да је Царство небеско већ присутно, и парадоксално, да ли смо ми већ у њему јер код Бога нема времена па  нема ни чекања нас људи, све се већ дешава тако од само почетка до краја? 

 

Тако некако. Мада, тешко је то појмити и објаснити, јер се ради о парадоксу. Оно што стоји јесте - да Дух Свети чини да оно будуће, есхатон, Царство Божије, буде присутно сада и овде као икона. Икона (=Света Литургија) је тај парадокс. У њој се дешава будуће Царство, на један парадоксалан начин - сада и овде, али још увек не. И та парадоксалност је својство Иконе. У тој парадоскалности се преплићу време и вечност, историјско и есхатолошко, прошло, садашње и будуће. То се најбоље да видети у молитви Анамнезе: сећајући се свега што се ради нас збило, Крста, гроба, тридневног Васкрсења.... Дакле, сећамо се и у том сећању оприсутњујемо јединствену, непоновљиву стварност тих прошлих, спасоносних догађаја. Али, одмах у наставку том сећању додајемо: ...Другог и славног доласка. Дакле, сећамо се, парадоксално, и будућности.

Да, Царство Божије већ јесте. Али, док траје историја, траје и наш пут ка њему. Док ходимо ка есхатону, не бих рекао да смо већ у њему. Заправо, рекао бих и да јесмо и да нисмо. Кроз историју, кроз своје присуство у њој (Духом Светим), есхатон задобија свој коначни изглед. Заправо, воља Божија постаје и стварност за нас. Зато, ми свакако можемо да утичемо на тај есхатон, из историјске перспективе.

[Deja Vu]

Тако некако. Мада, тешко је то појмити и објаснити, јер се ради о парадоксу. Оно што стоји јесте - да Дух Свети чини да оно будуће, есхатон, Царство Божије, буде присутно сада и овде као икона. Икона (=Света Литургија) је тај парадокс. У њој се дешава будуће Царство, на један парадоксалан начин - сада и овде, али још увек не. И та парадоксалност је својство Иконе. У тој парадоскалности се преплићу време и вечност, историјско и есхатолошко, прошло, садашње и будуће. То се најбоље да видети у молитви Анамнезе: сећајући се свега што се ради нас збило, Крста, гроба, тридневног Васкрсења.... Дакле, сећамо се и у том сећању оприсутњујемо јединствену, непоновљиву стварност тих прошлих, спасоносних догађаја. Али, одмах у наставку том сећању додајемо: ...Другог и славног доласка. Дакле, сећамо се, парадоксално, и будућности.

Да, Царство Божије већ јесте. Али, док траје историја, траје и наш пут ка њему. Док ходимо ка есхатону, не бих рекао да смо већ у њему. Заправо, рекао бих и да јесмо и да нисмо. Кроз историју, кроз своје присуство у њој (Духом Светим), есхатон задобија свој коначни изглед. Заправо, воља Божија постаје и стварност за нас. Зато, ми свакако можемо да утичемо на тај есхатон, из историјске перспективе.

 

Веома занимљиво. 

Чини ми се да сам овде једном прочитао о томе у вези Преображења Господа Исуса Христоса, где су појаве Мојсија и Илије током преображавања уствари били слика есхатона, што је потврдило Исусово обећање да неки од његових ученика неће умрети док не види Царство Божје, па се мисли на то. Ипак, Мојсије и Илија још нису васкрсли, заправо није само Мојсије, па је тако парадоксално да се појављује пред тројицом ученика. 

 

Да ли бисмо идући том логиком могли објаснити појаве духова, авети и сличног међу људима, као бледе слике есхатона, на неки начин као ''додир нашег временског света и вечности'' ?