Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Александар Милојков]

Pomaže Bog.

Imam jedno pitanje koje me veoma interesuje . Mozda se ne tice dogmatike ,ali bih jako volela da mi Vi  odgovorite na njega .

Kako je nastala liturgija ?

Sigurno da su se mnoge stvari menjale kroz vreme ,da li se pouzdano zna cije su to bile ideje i na osnovu cega je osmisljen svaki korak .Ko je osmislio unutrasnjost crkvi ,ko je izmislio  oltar  na primer  i cija je ideja bila da na sto stavi Bibliju ? Kada je sazidana prva crkva kao gradjevina ? Verujem da sve ima smisla,ali kakvog ,ne znam .

Jedino u šta sam sigurna  je da je sve tacno ,da je Hristos sin Boga zivoga i da je u crkvi spasenje .

P.s. Od svih podpitanja i pitanja ,odgovorite mi na prvo . A ako ste u mogućnosti i na sva ostala . Mozete li  da mi postavite i neki koristan link ?

Svako dobro . 

 

Настанак Литургије је исто што и настанак Цркве. Цркве=Литургија. Литургију оснива Оснивач Цркве - Господ Исус Христос. Тајна Вечера представља установљење Свете Литургије. Ту је установљена њена суштина - Свето Причешће. Сједињење са Христом, кроз причешће Телом и Крвљу Његовом, представља саму суштину, срце Свете Литургије. Све остало у Литургији представља њена раст кроз историју. Архитектура, химнографија, покрети, све је то развој током времена, који је установила сама Црква, вођена Духом Светим. Отуда посстојали су и постоје многи типови Литургије, али је суштина увек иста и остаје непроменљива - Свето Причешће. Без Литургије нема Цркве, односно нема хришћанства. Ево једног мог текста на ту тему:

 

Библија и Црква

 

Библија или Свето Писмо је Божија Реч. Незамисливо је говорити о хришћанству без Библије. Свети Списи, како Старог тако и Новог Завета, незаменљива су инспирација многих беседа и писања Светих Отаца Цркве. Но, иако Божија Реч, иако инспирација највећих Светих Отаца, Библија је била и остала и инспиратор јереси, древног и савременог секташтва. Како је могућ овакав парадокс? Не, проблем није у Библији. Проблем је у поремећеном схватању односа Библије и Цркве.

Веома је важно поставити питање утемељења: ко кога утемељује, Библија Цркву или Црква Библију? Или: шта је старије, Црква или Нови Завет? Погрешан одговор на ово питање јесте рецепт за генерисање секташтва и псеудоцрквености. Чувена крилатица Мартина Лутера у XVI веку „Sola Scriptura“ (=Само Писмо), иако можда Лутер није имао такву намеру, представља идејну основу савременог секташтва. Лутер је хтео да, на бази Светог Писма, реформише западну Цркву и ослободи је саблажњујућих новотарија које су се вековима таложиле. Нажалост, та његова идеја претворила се у бујање псеудоцрквености. На пароли „Sola Scriptura“, почев од времена Лутера па до данашњих дана, ницале су и ничу псеудоцркве и верске секте. И сам Лутер, када је увидео смер кретања своје реформације, изјавио је: да је знао каквим ће се смером све одвијати, да не би тај посао започињао ни да су га вукли са два пара волова. Феномен савременог секташтва управо лежи на чињеници да људи, тумачећи Библију, стварају „цркву“. Отуда, „исправно тумачење Библије“ води имању „истините цркве“. Но, како имамо многа и међусобно различита „исправна тумачења Библије“, као производ имамо и многе различите „цркве“, која свака за себе тврди да је баш она и само она „истинита“. И сви они тврде да су молитвено проучавали Библију и да је њихово тумачење, самим тим, надахнуто Духом Светим. Ипак, нити су њихова тумачења тачна, нити су њихова сабрања Цркве. То су верске секте. Зашто? Управо зато што су однос Библије и Цркве окренули наопачке. Заједничко за све псеудохришћанске секте јесте да текст Библије утемељује настанак богослужбене заједнице. Али, да ли је тако са правом Црквом? Не, никако. Истина је са супротна: не утемељује Библија Цркву, већ Црква Библију (Нови Завет). Код верских секти важи правило: да није Библије не би било ни Цркве. А истина је: да није Цркве, не би било ни Библије. Не ствара Библија Цркву, већ Црква Библију. Погледајмо чињенице.

Када је у питању Стари Завет, Бог прво прави Савез (јевр. Берит) са својим изабраним народом. Настаје богослужбена заједница. Као плод тог богослужбеног исксуства настају, редом кроз историју, прво усмено предање а затим старозаветни библијски текстови. Дакле, није књига створила Савез Бога и Израиља, већ је Савез Бога и Израиља створио књигу. Исто важи и за Нови Завет. Новозаветни текстови писани су у периоду од половине до краја првог века после Христа. То значи да је Црква функционисала деценијама без онога што ми данас називамо Новим Заветом. И након настанка текстова, Црква је функционисасла без јасног одређења који су то текстови, званично, црквени, новозаветни. Тек у четвртом веку је Црква одредила који списи улазе а који не у канон Новог Завета. Ако се водимо логиком да Библија условљава Цркву, као што то чине псеудохришћанске секте, онда се нужно поставља питање: како је могуће да Црква толико дуго функционише без Новог Завета, без онога што данас подразумевамо под Библијом? Могуће је, управо из разлога што настанку Цркве не претходи никакав (новозаветни) текст. Такође, суштина Цркве није никакав текст, који би морао да је утемељује, као што, рецимо, текст Курана утемељује ислам. Црква је могла без текста, али без чега није могла? Погледајмо.

Оснивач Цркве је сам Господ, Исус Христос. То сведочанство налазимо у самом јеванђеоском тексту (Мт 16, 18). Оснивач Цркве није ништа писао, нити је оставио икакав текст на којем би се Црква утемељила. Господ јесте у јеврејским синагогама тумачио старозаветни текст, показујући да су читава старозаветна историја, пророчки и остали библијски списи, припрема света и указање на Њега, Месију. Но, Он сам није ништа писао. Чак, немамо сведочанства ни да је изричито заповедио апостолима да и они ишта пишу. Не, Он није заповедио писање већ Крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). Крштење је, пак, ново рођење, улазак у Цркву. Христос је, дакле, позвао не на читање већ на присаједињење Цркви. А како је, коначно, утемељио своју Цркву? Шта је Господ оставио да буде суштина и темељ Цркве, ако то није текст? Оставио је Свету Литургију. Догађај који се збио у сионској горници (=горња соба једне јеврејске куће у Јерусалиму), непосредно пред Христово страдање, представља прву Свету Литургију. Тај догађај описују свети Јеванђелисти као сабрање апостола око Христа, Његово благодарење Оцу, ломљење и дељење од једног хлеба и пијење из једне чаше (Тајна Вечера). Тај догађај је Христос поистоветио са самим собом: „Узмите, једите; ово је тело моје...Пијте из ње сви; ово је крв моја Новога Завета...“ (Мт 26, 26-28). И управо је у вези тог догађаја Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен.“ (Лк 22, 19). А спомен, у библијском контексту и разумевању, не значи сентимент, успомену на нешто што је било и прошло. Спомен значи оприсутњење, реално присуство (парусиу) Спомињаног. Зато су стари Израиљци са страхом изговарали Божије име (Јахве). Отуда је и Мојсију дата заповест да се не призива име Божије узалуд (Изл. 20, 7). Име, спомен значило је присуство. Истом том библијском логиком говори и Господ, дајући заповест да се литургијско сабрање чини Њему у спомен. Литургија је присуство самог Сина Божијег, Његовог Тела и Његове Крви. Отуда и апостол Павле Цркву назива „Телом Христовим“ (1Кор. 12, 27). Дакле, Црква је спомен Христа, присуство Христа. Тај догађај присуства Христа јесте Света Литургија. Зато Цркве нема без Свете Литургије. Христос, дакле, није оставио никакав текст својим апостолима, већ је оставио Себе – Свету Литургју. Света Литургија је испуњење Његових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). За Свету Литургију није најправилније рећи да је то једно од богослужења Цркве. Не барем како се то говори за Јутарњу или Вечерњу службу, Часове или неку другу службу дневног богослужбеног круга Цркве. Јер, за све те службе се каже да их служи Црква, док за Свету Литургију то није најправилније рећи. Зашто? Зато што је немогуће направити разлику узмеђу Цркве као субјекта и Свете Литургије као радње тог субјекта. Служење Свете Литургије је догађај Цркве, сама пројава Цркве. Није Црква једно, а Света Литургија друго (субјекат и радња), већ једно и исто. Служењем Свете Литургије постоји Црква. То је темељ и суштина Цркве. Ишчупај Свету Литургију, ишчупаћеш срце и душу Цркве, а тиме ће и присуство Христа бити поништено.

На том темељу Црква постоји од самог свог почетка. На том темљу, као плод припадања Цркви, као плод литургијског искуства, настају и новозаветни, библијски текстови. На том темељу су писци надахнути Духом Светим да пишу. На том темељу је Црква надахнута да текстове препозна као своје, да их издвоји из мноштва сличних али ипак лажних, јеретичких текстова, те да их канонизује као свете списе и да тако створи књигу, коју данас називамо Новим Заветом. Цркве је некада било без тих текстова, али је никада није било без Свете Литургије. И ову би истину требали добро да схвате и упамте сви православни хришћани: Црква није некакво „библијско друштво“ већ је Црква Света Литургија. Присуство Христа није у заносном и „убедљивом“ тумачењу Библије, у опијености Библијом, већ у Светој Литургији. Требало би ово хришћани да знају како би умели да разликују Живот и Истину од прелести (=духовне обмане), Духа Истине од духа обмањивача. Да знају да Христос није свуда тамо где им говоре: „Ево овде је Христос или онде“ (Мт 24, 23). Да, многи данас, држећи Библију у рукама, говоре: „Ево овде је Христос, ево овде је спасење.“ Свима је њима заједничко, и ово треба упамтити: није их основао Христос и немају Свету Литургију. Сви они су плод многих, међусобно различитих, неретко и оштро супротстављених тумачења Библије, „харизматичних“ (читај: прелашћених) појединаца кроз историју. Сви они су покушали да створе „цркву“ на основу Библије (Новог Завета). Како то у лажи обично бива, обрнули су истину наопачке. А истина је да Црква ствара Библију, а не Библија Цркву. Зато је Црква, као аутор Библије, и прави темељ и прави ум за разумевање Библије. Потребно је исто оно искуство које је довело до настанка библијског текста да би се Библија разумела. А то искуство је припадање Цркви, припадање Сетој Литургији. Библији је првенствено ту место: у Цркви, на Светој Литургији. Она је богослужбена књига. Догађај Цркве, догађај литургисјког богослужења јесте кључ разумевања Библије. Држећи тај кључ, људи требају да је читају и у својим домовима и на сваком месту где пожеле. Но, веома је важно да запамте да је Црква створила Библију а не Библија Цркву. Да запамте да Црква није свугде где се чита Библија већ је Црква тамо где је Света Литургија, родна кућа и саме Библије. То је и одговор на питање како ће се православни хришћани сачувати од „лажних пророка“ и „вукова у јагњећој кожи“ (Мт 7, 15), од многих који, тумачећи Библију, говоре „Ја сам Христос“, варајући многе (Мт 24, 5). То је одговор који ће помоћи православним хришћанима да разликују Цркву од секте. Јер, могуће је украсти књигу, Библију, те заносно баснословити и глуматати „цркву“. Али, није могуће украсти Христа, Свету Литургију – темељ и кућу саме Библије. Знајући то, лако је препознати „вукове“ и разликовати Цркву од секте. На том темељу на којем је настала Библија и ми „смерно стојмо, пазимо да свети принос у миру принесемо“.

Александар Милојков 

[Александар Милојков]

Sigurno da su se mnoge stvari menjale kroz vreme ,da li se pouzdano zna cije su to bile ideje i na osnovu cega je osmisljen svaki korak .Ko je osmislio unutrasnjost crkvi ,ko je izmislio  oltar  na primer  i cija je ideja bila da na sto stavi Bibliju ? Kada je sazidana prva crkva kao gradjevina ? Verujem da sve ima smisla,ali kakvog ,ne znam

 

Одговор на ово питање захтева да ишчитавате озбиљну и обимну литературу. Препоручујем вам +Атанасија Јевтића "Христос Нова Пасха" у четири тома.

Ја ћу вам само напоменути неке ствари. Архитектура наших храмова има везе са библијском, старозаветном архитектуром, што је и за очекивати. Јер Стари завет је најава, сенка будућуге Новог завета. Ако читате Књигу изласка (Друга књига Мојсијева) видећете како је изгледала првобитна Скинија (Шатор), видећете да је сами Бог дао упутства Мојсију (олтар о којем питате је већ ту постоја и представља божанско упутство). Уочићете многе сличности са нашим данашњим храмовима.

Прве Цркве као грађевине постоје од кад постоје Хришћани. Свакако, оне су на почетку биле много једноставније. То су углавном биле "горње собе" по јеврејским домовима. Дакле од најранијих времена имамо и хришћанске храмове. Најпознатија древна грађевина у којој су хришћани вршили своја богослужења је чувена Дура еуропос:

 

http://www.sacred-destinations.com/syria/dura-europos

 

Да су хришћани имали своје храмове и преконстантиновском периоду сведочи и царева наредба, након слободе хришћанства, да се хришћанима, између осталог, врате и њихови храмови. 

Што се тиче симболике саме архитектуре, свакако да она постоји. Као и иконе што су богословље у бојама, тако је и архитектура грађевински богословски израз. И о томе постоји обимна литература. На ПБФ-у студенти изучавају предмет који се зове Теологија литургијског простора.

[Александар Милојков]

Свети Максим Исповедник, одговор на питање о смислу црквене архитектуре и литургијских радњи:

 

http://www.verujem.org/sveti_oci/mistagogija.html

[NerZul™]

Да ли се ми причешћујемо распетим или васкрслим телом Христовим?

[Александар Милојков]

Да ли се ми причешћујемо распетим или васкрслим телом Христовим?

 

Нема разлике између та два тела. Тајна Христа је у узимању створене природе од стране Сина Божијег и њено уношење у однос Отац-Син, кроз који се творевини дарује синовство, живот вечни. Причшће је Символ будућег јединства са Христом у иконичном предокушају Царства Божијег (Света Литургија).

[Arsenija]

@@Александар Милојков,

Hvala Vam na odgovorima i na ogromnom trudu . Mene zapravo i ne zanimaju detalji . Dovoljno mi je da se uverim da nije u pitanju koreogafija i da liturgija nije pozorisna predstava u nekim neobicnim i ponekad veoma lepim gradjevinama  ,kao ni uspomena na raspetoga i vaskrsloga Hrista. 

Smisao liturgije je pricesce ,a  pricesce je sam Gospod ,mi se pricescujemo i tako Carstvo Nebesko tj Hristos ulazi u nas  ?

[Тања1]

Поштовање Александре! Знам да се животиње убијају када остану без простора, али убијају се и када имају простора (непријатељство између животиња). Зашто? Да не дужим причу, не очекујем одговор типа "борба за опстанак“. Молим друге да се уздрже од давања одговора и коментара. Унапред хвала.

[Александар Милојков]

Поштовање Александре! Знам да се животиње убијају када остану без простора, али убијају се и када имају простора (непријатељство између животиња). Зашто? Да не дужим причу, не очекујем одговор типа "борба за опстанак“. Молим друге да се уздрже од давања одговора и коментара.

 

Не бих знао одговор. Ипак, ово је питање за биологе. Као теолог могу да кажем да је првородни грех увео једно постојање које се заснива на страху од другог, на осећају угрожености од другог. То је и главни мотив борбе међу индивидуама. Како би Сартр рекао: "Други је мој пакао."

[Александар Милојков]

Иначе, ту тему поимања греха као страха од другог, чини ми се дубоко као нико до сада, објашњава митрополит Јован Зизијулас. Кога интересује, књига се зове "Заједница и другост".

[NerZul™]

Зашто постоје два суда? Први после смрти и други кад Господ дође... Видео сам занимљиву мисао код старца Пајсија, мада мислим да је узима од Златоуста "Кад умреш, теби је већ Христос дошао". Ако ће Господ а хоће, судити на крају историје, зашто суди и кад се душа растане од тела? Да ли се то објашњава на основу откривења или постоји логично објашњење два суда?

[Тања1]

Иначе, ту тему поимања греха као страха од другог, чини ми се дубоко као нико до сада, објашњава митрополит Јован Зизијулас. Кога интересује, књига се зове "Заједница и другост".

 

Александре, хвала вам на труду и одговору, и на препоруци ,,Заједница и другост“, синоћ после вашег одговора пронашла сам  делове књиге (пдф-ове) преведене на данском језику, мало је помогло. Моје питање звучало је тако једноставно, у ствари, у њему је сажето доста прочитаних текстова на тему, не могу рећи да су ме убедили, јер и даље постављам исто питање које у себи крије много више питања него што изгледа. У ствари, једно просто питање отворило је хиљаду других, од којих ме сада боли глава.    Тако да нисам завршила са питањима.

 

Надам се да се није помислило да сам овим питањем препоручила некоме да постане фанатичан вегетаријанац или да сам својим ентузијазмом желела да обратим друге да не ,,једу лешеве“, како је рекао дански писац Мартинус (1890 -1981) у својим духовним научним погледима на свет. А који други драмски израз иначе је могао да користи?  Био је свестан да вегетаријанска исхрана није довољна да би се уклонио страх из наших умова, ако настављамо  на многе друге начине  да сејемо страх и бол око нас. Ако је тако, мислим да ће таква једна транзиција на траву    на крају постати апосолутно потреба за цело земаљско човечанство. Ко ће први почети? Није моја жеља да људи постанету вегетаријанаци, ако то већ нису, и не кажем да требају бити. Само кажем да  оно што се дешава у животу око нас и у нашим умовима треба да је део процеса трансформације  од животиње до човека, од „ђавоље свести „ до  „божанске свести“. Ако Свест преузимамо од Створитеља, онда би требало да разлучујемо месо од траве?  Такође нисам вегетаријанка, него, мислим,  ако је истина што Ви кажете да  се свет изопачио после Адамовог преступа, да животиње не препознају животиње и људе као пријатеље већ као непријатеље, зар није лицемерно, иако је  Бог на крају дозволио људима да користе животиње за храну, да све ово знамо а не предузимамо баш НИШТА? Шта вреди што знамо а ништа не предузимамо?  Зар то што знамо није већ довољан доказ да не морамо чекати да пропадљивом свету дође крај и настане вечно? Стварно ми није јасно! Ако би животиње имале чисто људску способност да окарактеришу и анализирају, оне би виделе у нас људе чисто ђавоља бића.  Требам још помоћи или савјета, шта год.

 

Хвала.

[Тања1]

Мислила сам рећи, ако већ пропада, да пропадне што је више могуће достојанствено. Ипак, већ дуго живимо на овој планети.

[Pravoslavlje96]

Помаже Бог брате Александре, имам једно питање, зашто је Бог у Старом Завету тражио од Јевреја да му приносе жртве, и шта су оне симболизовале? Поздрав и свако добро 

[Марјанн]

 Муку и мржњу ће осетити они који то желе и који ће то вечно желети. Није то до Бога, већ до људске слободе. 

 

Колико има смисла Бог да ствара људе за вечну муку који сами су то одлучили?

Ради ли се о некој педагошко, библиској теологији или ...?

[Александар Милојков]

Колико има смисла Бог да ствара људе за вечну муку који сами су то одлучили? Ради ли се о некој педагошко, библиској теологији или ...?

 

Не, Бог није човека створио за вечну муку већ за вечни живот и радост. За тај вечни живот и радост, за причешће/учешће у самом животу Свете Тројице, потребна је слобода. Потребне су две слободе. Божија слобода и слобода људска. Тек у сусрету две слободе могућ је љубавни живот, а то је управо живот Свете Тројице. Бог је своју слободу показао стварањем човека и његовим призвањем у живот вечни. Са друге стране је људска слобода која одговара на тај призив. Човек је слободан да воли, али и да мрзи. Понуђену Божију благодат и љубав, по својој слободи, човек опитује као Рај или Пакао. Бог може све, само једно не може - да натера човека да Га воли ако овај то не жели. Слобода, по којој и јесмо слични Богу, је велика, божанска ствар. Она је та која ствара Рај или Пакао. Дакле, до нас је а не до Бога. И неће Бог никога вечно мучити. Човека ће вечно пећи његова одлука, његова воља да мрзи, презире и одбацује љубав. Господ је рекао да је Царство Божије унутра у нама. Ако је Царство унутра, онда и Пакао може бити тамо, уколико га ми, својим животом и својим настројењем воље створимо.