Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

[Александар Милојков]

Da li je i Bog prosao kroz slican proces? Koliko je kandidata fejlovalo da bi se dobio Bog koji stvara coveka?

 

 

Бог је нестворен, Онај који јесте. 

[Александар Милојков]

Било је прича о боговима који узимају разне облике па и онај људски у другим религијама. На промер бог Вишну у хиндуизму. Међутим, када се мало дубље прочита види се да нема додирних тачака са хришћанским учењем и Оваплоћењу, ако си на то мислио. Такође, било је и учења попут Тримуртија, односно о хиндусистичка три бога Брами, Вишнуу и Сиви. Учио је и Плотин о Једном из којег еманира Ум и Душа Света. На око слично са хришћанском Светом Тројицом. Али само на око, иако реално нема никаквих додирних тачака.

[grigorije22]

Било је прича о боговима који узимају разне облике па и онај људски у другим религијама. На промер бог Вишну у хиндуизму. Међутим, када се мало дубље прочита види се да нема додирних тачака са хришћанским учењем и Оваплоћењу, ако си на то мислио. Такође, било је и учења попут Тримуртија, односно о хиндусистичка три бога Брами, Вишнуу и Сиви. Учио је и Плотин о Једном из којег еманира Ум и Душа Света. На око слично са хришћанском Светом Тројицом. Али само на око, иако реално нема никаквих додирних тачака.

 

Jel mozes da napises nesto detaljnije o tome koje su to slicnosti na oko sa hriscanskom Trojicom,i u cemu je sustinska razlika?

[Александар Милојков]

Jel mozes da napises nesto detaljnije o tome koje su to slicnosti na oko sa hriscanskom Trojicom,i u cemu je sustinska razlika?

 

Могу, али кад будем имао мало више времена.

[Александар Милојков]

А одмах да ти каже да је сличност само у броју 3. Ништа више.

[drvce]

Бог је нестворен, Онај који јесте. 

 

Da li se bogovi (ljudi na cilju) razlikuju od Boga?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da li se bogovi (ljudi na cilju) razlikuju od Boga?

 

Hristos ima i ljudsku prirodu koja se po ničemu ne razlikuje od naše osim što je On bezgrešan.

Hristos = Bog.

[drvce]

Hristos ima i ljudsku prirodu koja se po ničemu ne razlikuje od naše osim što je On bezgrešan.

Hristos = Bog.

 

Hoce li ljudi (koji zavrse u Raju) biti bezgresni, tj jednaki Bogu? Ili ce biti gresni bogovi?

[Александар Милојков]

Da li se bogovi (ljudi na cilju) razlikuju od Boga?

 

Да, по природи. Људи остају људи по природи. Међутим, због Оваплоћења Сина Божијег дешава се општење, комуникација у његовој личности две природе - божанске и људске. И то тако да и једна и друга остају божанство и човештво, тј. не сливају се. Ипак, пошто две природе пројављује једна лечност, Син Божији, природе се не деле. И зато је могућ comunicatio idiomatum, општење различитости. Могуће је да Син Божији, иако Бог, умре на Крсту. Али могуће је и да човештво (људска, створена природа која је по себи нестабилна и смртна јер је створена, има почетак) добија својство бесмртности. Дакле, све се одвија на плану личности. Људи постоају богови не по својој природи, већ по свом личном учешћу у Телу Христовом.

[Александар Милојков]

Hoce li ljudi (koji zavrse u Raju) biti bezgresni, tj jednaki Bogu? Ili ce biti gresni bogovi?

 

Грех је одсуство благодарственог етоса, одсуство односа љубави и слободе према Богу и ближњем. Грех је почетак нестајања личности. Рај или Царство Божије је истинито постојање човека, постојање личности. Дакле, неће бити греха.

[drvce]

Да, по природи. Људи остају људи по природи. Међутим, због Оваплоћења Сина Божијег дешава се општење, комуникација у његовој личности две природе - божанске и људске. И то тако да и једна и друга остају божанство и човештво, тј. не сливају се. Ипак, пошто две природе пројављује једна лечност, Син Божији, природе се не деле. И зато је могућ comunicatio idiomatum, општење различитости. Могуће је да Син Божији, иако Бог, умре на Крсту. Али могуће је и да човештво (људска, створена природа која је по себи нестабилна и смртна јер је створена, има почетак) добија својство бесмртности. Дакле, све се одвија на плану личности. Људи постоају богови не по својој природи, већ по свом личном учешћу у Телу Христовом.

 

Грех је одсуство благодарственог етоса, одсуство односа љубави и слободе према Богу и ближњем. Грех је почетак нестајања личности. Рај или Царство Божије је истинито постојање човека, постојање личности. Дакле, неће бити греха.

 

Dakle, ljudska priroda postaje bezgresna u odnosu ljubavi i slobode prema Bogu i bliznjem? Ona se tada razlikuje od Bozje samo po poreklu (stvorena je), ali ne i po svojstvima?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Грех је одсуство благодарственог етоса, одсуство односа љубави и слободе према Богу и ближњем. Грех је почетак нестајања личности. Рај или Царство Божије је истинито постојање човека, постојање личности. Дакле, неће бити греха.

 

Samo bi dodao a ti me ispravi da greha u večnom životu nema. Nama je posle pokajanja Bog oprostio sve grehe (Krštenje) kako bi konačno čovek bio spreman za preveliki dar Boga Živoga a to je da greha nema jer ga je nemoguće biti u večnosti. Greh nema večnost zato je Bog i zabranio plodove drvceta Života posle učinjenog greha i nepokajanja, ne priznavanja istog. Praštajte obojica

[Александар Милојков]

Dakle, ljudska priroda postaje bezgresna  u  odnosu ljubavi i slobode prema Bogu i bliznjem? Ona se tada razlikuje od Bozje samo po poreklu (stvorena je), ali ne i po svojstvima?

 

Разликује се и по својствима. Али та својства превазилази управо у општењу са нествореном Божијом природом. Тако, иако створена и смртна (зато што је створена) она бива бесмртна, добија, кроз личност Сина Божијег, то својство нестворене  природе. Другима речима, природа постоји не сама собом већ у општењу, у нераскидивој заједници са Богом. Тај comunicatio idiomatum видљив је и у јеванђелским казивањима о Христу. Ако пажљиво читаш приметићеш да један и исти чини дела достојна Бога (лечи неизлечиве, хода по води, васкрсава мртве, изгони демоне...) и дела достојна човека (једе, умара се, тугује, плаче, страх га је, умире). Зато неким читаоцима, који ово не разумеју (муслимани на пример) Јеванђеље изгледа на неким местима контрадикторно. На пример, Христос говори "Ја и Отац једно смо", а опет на другом месту каже "Отац мој већи је од мене". 

[Марјанн]

Да додам, не заборавимо да грех ОДВАЈА од Христа, односно од Литургије. Сетимо се покајне праксе у раној Цркви. Дуг је пут био до Литургије и причешћа онима који су пали у веће грехе и имали покајну епитимију. Данас нас неки уче да је покајање заправо само упорно долажење на Литургију и као опарени реагују на тврдњу да покајање треба да буде и преиспитивање своје савести и исповедање својих грехова. Из све снаге покушавају да елиминишу ту, како кажу, психолошку, по њима погрешну, димензију покајања.

 

Може ли свештеник да одлучи са причешћа, ако може, у којим је то случајева т.ј. који греси су у питању?

[Александар Милојков]

Може ли свештеник да одлучи са причешћа, ако може, у којим је то случајева т.ј. који греси су у питању?

 

Од причешћа би требало да може да одлучи само епископ. Мада, данас када су нам епархије прилично гломазне тешко је очекивати да епископ познаје своју паству и да се бави оваквим стварима, осим када су можда у питању неки озбиљни, тешки греси па га о томе обавесте надлежни парохијски свештеници.

Постоје канони Цркве који то регулишу, за које грехе колика епитимија. Сад, ствар је пастирске процене епископа којим хришћанима и колику меру одлучења од причешћа применити. Дугогодишње епитимије даване су за најтеже грехе: убиство, блуд, абортус и сл. Опет, кажем, ствар је пастирске процене. Јер, епитимија треба да излечи а не да убије грешника. Она није казна већ горки лек који треба да донесе покајање и повратак Цркви (причешћивању). У раној пракси Цркве имали смо изузетну покајну дисциплину. Покајање је био процес враћања у Цркву а не формално исповедање као што је у већини случајева данас. Да само напоменем да су они у првом реду покајника, тзв. "плачући" стојали испред Цркве, у порти, молећи са сузама оне који су улазили на Литургију да их у молитви помену. Тај процес је трајао и водио је постепеном враћању Цркви, Литургији. Тако, имали смо покајнике у следећој фази кајања који су стојали у припрати, па оне који су клечали у броду Цркве и коначно оне који су стајали у броду Цркве али су ипак сви излазили са оглашенима (некрштенима) напоље након возгласа "оглашени изиђите..." Данас, какви смо, вероватно да овако нешто видимо већина би Цркву осудила као ону која злоставља људе. Али, какви смо тако нам је. Што би рекао покојни Патријарх Павле, биће нам боље кад ми будемо бољи.