Тајна и ток смрти

[JESSY]

... "За мене је живот - Христос, а смрт - добитак..."

 

divan tekst divnog Smemana..... procitam ali zaboravim.....hvala ti Ivo na ovome.....

[JESSY]

[JESSY]

Sada što se tiče umiranja. Veoma je važno pamtiti da se smrt nalazi u Božijim rukama. On govori: "Ja ubijam i oživljujem, ranim i isceljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke" (5 Mojs. 32:39). I Hristos u Apokalipsi govori: "imam ključeve od smrti i od pakla" (Apok. 1:18). Ključevi u rukama Spasitelja na ikoni su simbol toga da Gospod vlada nad paklom i smrti. Primetite da ključeve od Raja kod Njega nema. Oni se čuvaju kod apostola i njihovih naslednika, to jest kod sveštenika, koji otpuštaju grehe ljudima.

Iz kojih razloga Bog u jednom ili drugom trenutku poziva čoveka? Obično ne znamo sve sudove Božije, ali postoje neke predstave, opšta shvatanja koja traže posebna razjašnjenja. Često čovek umire onda kada je sazreo za večnost. Kako je rečeno u Jevanđelju: "Tako je Carstvo Božije kao čovjek kad baci sjeme u zemlju; I spava i ustaje noću i danju; i sjeme niče i raste, da on i ne zna. Jer zemlja sama od sebe donese najprije travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu. A kad sazri rod, odmah pošalje srp: jer nasta žetva." (Mk. 4:26-29). Eto tako se Carstvo Božije razvija u čoveku. Kada čovek sazri za večnost, on se istog trenutka uzima, pri čemu brzina sazrevanja nikako nije povezana sa običnim vremenom. Evo kako o tome govori knjiga Premudrosti cara Solomona: " Duše pravednika su u ruci Božjoj, i neće ih se dotaći nevolja. Izgledalo je u očima nerazumnih da su umrli, i smatran je za pogibao ishod njihov, a odlazak od nas - uništenje; oni, međutim, prebivaju u miru, jer ako su u očima ljudi i kažnjeni, nada je njihova puna besmrtnosti; i malo namučeni, veliko će dobro zadobiti, pošto ih Bog isproba i nađe ih dostojne sebe samoga; kao zlato u ognjenoj peći isproba ih, i kao sveplodnu žrtvu primi ih. I u vrijeme kada ih posjeti zasijaće, i kao iskra u strnjici planuće. Sudiće plemenima i zagospodariće narodima, i zacariće se nad njima Gospod vavijek. Koji se u Njega pouzdaju poznaće istinu, i vjerni će u ljubavi prebivati u Njemu, jer blagodat i milost je sa svetima Njegovim". (Prem. Sol. 3:1-9) Dalje Gospod govori: "A pravednik dospije li da okonča, u pokoju će biti; jer časna starost nije u mnoštvu ljeta niti se mjeri brojem godina; sjedina ljudima je razboritost i zreo uzrast - život neuprljan. Ugodan Bogu postavši omilje Mu i živeći među grešnicima bi preseljen; primi ga sebi, da ne bi zlo izmijenilo razum njegov ili lukavstvo prevarilo dušu njegovu; jer zlobna zavist pomračuje dobra, i pohotljivo maštanje razvraća um nezlobiv. Ko se za kratko usavrši, napuni mnogo godina; jer je omilila Gospodu duša njegova, zato i pohita iz zle sredine; a svjetina vidje i ne shvati i na um joj ne dođe nešto tako da je blagodat i milost na izbranicima Njegovim, i promišljanje nad svetima Njegovim. Osudiće pravednik na umoru žive bezbožnike, i brzo preminula mladost - mnogogodišnju starost nepravednika." (Prem. Sol. 4:7-16)

Vidite šta predstavlja pitanje zrelosti u očima Božijim? Postoje ponekada takvi slučajevi da Gospod ostavlja već sazrelog pravednika neko vreme na zemlji. To se čini da na taj način čovek svedočio o večnosti pred očima ljudi. Čovek je već sazreo, on već živi u večnom životu ovde, na zemlji, ali Gospod ga čuva da bi kroz njega priveo nekoga Sebi. Ovde vidimo da Gospod sve čini po Svojoj volji.

 

Danilo Sisojev

[JESSY]

О смрти није лако размишљати а још мање писати, али дође вријеме и за једно и за друго. Пред чињеницом нојевског забијања главе у пијесак појединих својих парохијана, када је смрт у питању, свештеник не смије и сам да се поведе њиховим примјером па да и сам – забивши главу у пијесак – не опомиње их на ту неизбјежну чињеницу живота.
У мом случају, и свештеничкој пракси, накупило се већ повише примјера мојих – условно речено – парохијана за које видим да неприпремљени одоше Богу на суд и истину.

Памтим случај једног старијег Србина којег сам, у старачком дому, обилазио. До тада није имао неке везе са српском околином и Србима, међу којима је живио, па ме је к њему у походе позвала медицинска сетра, рекавши ми да је потпуно изгубио енглески и да се са њиме једино на српском комуницирати може. Пошао сам му, и након првог сусрета видио да је интересантан саговорник. Сремац, стари печалбар, давно дошао и отпочео свој животни ход пространствима Канаде, преко рудника на сјеверу Онтарија па све до Торонта, гдје се, у својим зрелијим годинама, коначно, скрасио. Није имао фамилију а говорио ми је да је пролазио кроз неке везе које нису остављале дубока трага. Кад смо се упознали, био је већ стар, оронуо и болестан. Предстојала му је нека тешка операција. На његово тражење а и на свој осјећај дужности, пред то преломно збивање, био сам учестао са својим посјетама. О свему и свачему смо причали; смрти се нисмо дотицали. Ту тему никако није волио. Говорио ми је да је имао неку стотину жиљада на банци и планирао је да пође у Срем да своје задње дане тамо пробави. Умро је у току саме операције или непосредно послије ње. Сестра, која ме је први пут позвала, обавијестила ме је о томе. Господ зна да ме ништа друго није интересовало него само то како да се човјек хришћански, са опјелом, са ове грјешне земље испрати. Сестра ми рече да је цијелу ствар преузео његов адвокат и да ми ништа више казати не може. На моје накнадно инсистирање, који дан касније, саопштила ми је да, колико је њој било познато, још није био сахрањен и да не зна шта ће са њим бити. Не знам ни ја, дан данас, али са великом вјероватноћом претпостављам да је прошао кроз basic funeral – и спаљен. Тако од њега, његовог претуцања и мучења и ринтачења по рудницима онтеријским, и рада на најтежим пословима, не видје вајде ни један живи човјек из његове фамилије – а морало их је негдје бити – ни његова српска колонија а ни он сам за своју напаћену душу. Прође човјек животом а да о себи никаква трага не остави.

Ту скоро, позва ме један човјек, из броја ријетких пријатеља старца којег сам и сам, успутно, познавао. Долазио је – истина, ријетко – на нека црквена и нецрквена збивања а не сјећам се да ли сам га икад у храму Божијем видио. Рече ми тај његов пријатељ да је старац умро, изгледа неколико дана прије но што се открило. Прво питање што на ум човјеку падне, кад за такав случај сазна, је: да ли је оставио какав писани траг, шта да се са њим, по његовој смти, уради. „Није – одговорено ми је – он није размишљао о смрти“. Из накнадних догађаја видјело се да је то тачно; старац, заиста, није размишљао о смрти. А ја се питам: о чему би другом, ако не о смрти, могао да размишља сваки човјек, и у сваком добу животном, ако не о смрти? И нарочито, о чему да размишља и какве животне планове да кује човјек који се подобро примакао осамдесетим?
Данима је његово тијело чекало да се види шта да се са њим ради док, на крају, на подстицај најближих, није било спаљено. Опјело нисам био обавио а не знам да ли је то неко други учинио.

Ово је једна страна приче. Прича има и други свој ток и страну.
Сазнадох, недавно, да је тешко оболио – од рака – један мој парохијанин. Из ко зна којих људских, а недокучивих, разлога, био ми је јако драг. Постали смо блиски. Чим за његову несрећу чух, одмах сам пошао да га посјетим. Са својом фамилијом живио је доста далеко од Торонта. Видјех, хришћански, и онако, некадашње, домаћински, подносио је несрећу која га снашла. Уз њега, и његову болесничку постељу, даноноћно, бдјела је његова супруга, Иркиња, и исказивала му људску доброту која се ријетко среће. У то вријеме, још се, потајно, надао да ће се опакој болести отети и то је, нехотично, показивао.
Није прошло дуго вријеме, скаменио ме је својом поруком коју је оставио на мом телефону. Слабачким гласом, изговореним посљедњом снагом, поручивао ми је: „Оче, треба да се договоримо о мојој сахрани.“
Одмах, следеће јутро, пошао сам му. Није било пуно детаља; све је већ било уређено, и парцела на Јорк гробљу закупљена. Колико се дало, причало се и о другим стварима, а о дјеци, највише. Кад сам полазио, рече: „Оче, праштај“. „Праштај и ти мени“, одговорих. „Просто ти било“, и то су задње ријечи које сам од њега у својој души понио.
Кад је умро, и кад сам дошао да први помен извршим, лежао је на мртвачком одру лица благог и умиреног. Лијеп човјек, у миру са собом и свима око себе, видјело се.

Оном, првом, човјеку, из првог дијела ове моје приче, нека ми буде опроштено, и име сам заборавио. Сјетим га се понекад, а нарочито кад се у нашем манастиру, на светим литургијама, произносе имена ктитора, приложника, добротвора манастирских. Већину од њих сам знао – неке сам искрено и синовски волио – и кад год им се име помене и ја уплетем танку воштаницу својих молитава за њихове племените душе. Тако они живе у мени – и многима – годинама пошто су промијенили свијетом.

Из свега овога је моја порука свима којих се тиче – а нема ни једнога јединог да га се не тиче, или га се неће тицати – да је смрт чињеница живота; заправо, најважнија и најпресуднија чињеница живота. То је најважнији, и једини истински, испит који свако од нас полаже. Крили се ми до на крај свијета, и у најтамније и најскривеније рупе и пећине земаљске, Испитивач ће нас и тамо пронаћи и испред себе извести. За живота пазимо какав ћемо му одговор дати. „Човјек није властан над духом, да би уставио дух, нити има власти над даном смртним, нити има одбране у тој борби; ни безбожност не избавља у онога у кога је.“ (Проп. 8, 8)

Кад некоме предстоји пут, на неколико дана, он пази да не пође неприпремљен. Провјерава ствари, прегледа исправе. Како онда да загњури главу и никаквог рачуна не поведе – и пође на пут неприпремљен – онај који полази на пут без повратка.

Ово опомињање на припрему не односи се само на старе него, као што рекох, на све нас подједнако. Јер нико не зна кад ће га, и гдје ће га, смрт задесити. „Само Бог једини зна, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве. Неки су умрли уочи дана венчања; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Гле, још ове ноћи може душа изаћи из тела, и наћи се окружена црним демонима у митарствима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља, од богатства и части, од сунца и звезда, и наћи се у друштву сасвим непознатом, на месту невиђеном, на суду неочекиваном.“ (Владика Николај) Човјеку, хришћанину, домаћину, није свеједно како ће умријети и да ли ће на пут без повратка неприпремљен поћи. Отуда ми се чини да они који желе и Богу се моле, да им „да лаку смрт“, уствари, не знају шта од Господа траже. Они се моле да Господу неприпремљени пођу.
Свако вече требало би да лијежемо у постељу са свијешћу да нам та постеља може постати самртна. Исто тако бисмо морали водити рачуна о томе да у чему се човјек затече, у томе ће и суђен бити. Сјећам се, и док сам жив памтићу, сахране младе жене која је у прељуби, заједно са прељубником, грозну смрт нашла. Зато би свако од нас морао мислити и о томе, да кад у гријех крене, да му то посљедње може бити што ће га свима, и за сва времена, обиљежити.

„Камо да су паметни, да разумију ово и гледају на пошљедак свој.“ (5. Мојс. 32, 29) Није мудрост оптеретити свој мозак испразним знањима овога свијета, пролазнога; мудрост је, како вели мудри цар Давид, „бројати дане“. (Пс. 90, 12) „Јер свако је тијело као трава, и свака слава човјечија као цвијет травни; осуши се трава, и цвијет његов отпаде.“ (1. Петр. 1, 24)

Честити људи, пред неминовни свој полазак на пут без повратка, сведу све своје животне рачуне, опросте се са свима, своје аменете и жеље искажу – чак и детаље сахране одреде – и кад дође вријеме одласка, пођу Господу своме мирно и прибрано као што су и на друге своје важне животне послове полазили.
Рамишљајмо и спремајмо се.

 

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=1285

[JESSY]

Са смрћу на ти

Смрт и време земљом владају;

обуздати се мораш да их

господарима не називаш. (Соловјев)

Пре него се упустите у читање овог што следи, морам да вам скренем пажњу на један детаљ. О смрти ћу да говорим искључиво са (православно) хришћанског, дубоко црквеног становишта. Дакле, да написано не би био само низ флоскула или опскурних небулоза неопходно је да имате вере. На вери се темеље размишљања која следе, зато би било добро да се запитате да ли верујете, како верујете; и ако верујете како ту своју веру практикујете. Ако немате вере, ако сте номинално-обредни хришћанин, који искључиво поштује традицију и обичаје својих предака, можда овај текст и није за вас.

Иако сам о смрти и патњи веома опрезно писала у неклико наврата, сазрело је време да се о неким истинама и тајнама отвореније и прецизније нешто каже.

 

Верујем, не верујем

Вера је тешка за сваког човека који је научио да живи искључиво разумски. Велика се невоља крије у томе што смо се тако удобно сместили у крутом простору „здравог разума“ (=рационализма) који нас је довео до неподношљиве тескобности, безумља и бесмисла. Али, пажљиво проучавајући себе и живот око себе веома једноставно можемо доћи до закључка да је човеков ум крајње ограничен, и не може самостално проницати у тајну живота и смрти.

Оно што је неминовност, или да кажем једина извесна истина, то је да смрт не можемо избећи. Бојимо се смрти као највећег непријатеља, оплакујемо оне који су нас напустили, а опет живот проводимо као да смрти нема, као да ћемо вековати на земљи. Замишљамо неке своје светове у којима смрт не постоји и због тог сна губимо време и свој живот.

Изненађујуће је колико нас свет обмањује и заслепљује. Истина да ћемо сви умрети не захтева доказе. Али, ретки су међу нама они који својим животом показују да су познали ту истину – већина се понаша као да никада неће морати полагати овај најтежи испит.

Зато најважније питање хришћанске вере треба да буде зашто је смрт постала јача од живота? Зашто је тако силна да је свет постао нека врста космичког гробља, место на коме људи осуђени на смрт живе било у страху, или у напорима да забораве на смрт, схватају да се врте у великом зачараном погребном кругу?

[JESSY]

Смрћу смрт уништи!

Као што за већину наших недоумица и/или лутања, помоћ и одговоре можемо пронаћи у Светом Писму, тим пре нам оно пружа дубока проницања и познање истине када се суочавамо са тајном смрти. Тако имамо пример када „Христос плаче на гробу свог умрлог пријатеља Лазара и Он не говори: „Ето сад је Лазар на небесима, све је у реду; отишао је из овог тешког и мучног живота.“ Христос не казује ништа од оног што ми говоримо у нашим патетичним и незграпним покушајима да утешимо ожалошћене. Заправо, Он ништа и не говори – Он плаче“, закључује Шмеман.

Потом Христос васкрсава свог пријатеља и враћа га у овај живот. Зато није ли Васкрс, са радосном вешћу да је смрт уништена сама срж хришћанства? „Смрћу смрт уништи!“ И не крије ли се одговор на горња питања у следећим апостоловим речима: „Зато што као што кроз једног човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише.“ Прецизније речено, смрт се пре свега открива као део духовног поретка, и у неком непојамном смислу као израз човекове слободе када је наш праотац Адам показао да не жели живот који му је Бог слободно са љубављу и радошћу даровао.

Како помоћи тугујућима?

Веома је тешко давати уопштене савете или конкретна упутства када је губитак блиске особе у питању. Никада нисмо спремни и увек те врсте растанака тешко подносимо.

У том првом стању шока тугујући ништа не очекују од својих ближњих, али тада је неизмерно важно да присуством, искрено учествујемо у њиховом болу. Довољно је да смо ту и да они знају да могу конкретно да рачунају на нас. Можда је још значајније да им отворену подршку и суптилно присуство пружимо у периоду туговања и болног суочавања са губитком. Туга нас паралише, полако освешћујемо све оно што смрт драге особе мења у нашем животу и тек тада нас обузима тешко душевно стање и освешћујемо колико нам та особа недостаје. Та душевна бол се често смењује са осећањем тупости.

Чест је случај да особе које су изгубиле некога пролазе и кроз фазу љутње. Та љутња у принципу бива измештена, па се љутимо на пријатеље, родбину, људе који су можда и директно одговорни за смрт нама блиске особе, на свет, на Бога и тако редом. Овај период понекад олакшава тугујућима да се лакше изборе са тешким емоцијама које су неминовне у оваквим ситуацијама.

Када, на послетку, схватимо да је губитак неповратан, почињемо читавим бићем да жалимо и тугујемо. Иако је сасвим нормално да прођемо кроз ову фазу, понекад ово душевно стање може да потраје веома дуго. Међутим, треба „туговати са мером, као Јов. Њему је свих десетеро деце одједном узето. И он је туговао, али није допуштао да се његова туга прекомерно разлива, побеђујући је спокојством које се рађа из преданости вољи Божијој. „Господ даде, Господ узе“, говорио је. Потрудите се да стекнете такву преданост, а ако немате снаге, вапите Господу, Који је близу и Он ће вам дати,“ саветује нам свети Теофан Затворник.

Када желите да подржите људе који су претрпели губитак, стрпљиво их слушајте и прихватите њихова болна осећања. Важно је да им не дајете савете како да их превазиђу. Људи који тугују били би вам захвални да им пружите практичну помоћ, можда око набавке или бриге о детету. Исто тако будите нежни, али отворени и искрени са ожалошћеним дететом.

[JESSY]

Имајте мир и радујте се!

Пошто смо сви слаби и маловерни, свесна сам да је написано и даље мртво слово на папиру, које тешко може да нас утеши. Али, да бих ову невеселу и суморну тему, колико је то могуће, заокружила дозом радости и упирања (и вашег и мог) погледа у светлост васкрсења Христовог, предлажем вам да са пажњом прочитате кратку белешку оца Сергеја Булгакова – човека који је досегао висок степен научне анализе, и који након свих могућих постављених питања и пружања доказа, пред крај свог живота пише: „Када су врата отворена и ми уђемо у храм који за време појања величанственог канона Пасхе зрачи блиставом светлошћу, срца нам се испуњавају неизмерном радошћу, јер Христос васкрсе из мртвих. У том тренутку чудо Пасхе се збива у нашем срцу. Јер, видимо Христово васкрсење, гледамо светлошћу обасјаног Христа, и приступамо Њему, Женику, уставшем из гроба. Тада заборављамо на све што нас окружује, изгледа као да смо изашли из себе, у тишину заробљеног времена, а сјај чисте пасхалне светлости затомљује све земаљске боје и наше душе су обузете само овом незалазном светлошћу васкрсења. Јер се испуни светлошћу, небо и земља и преисподња. У тој пасхалној ноћи људском роду се даје предокус будућег века, могућност уласка у царство славе, Царство Божије. Људски језик нема речи којима би могао описати то откровење васкршње ноћи, ту савршену радост. Пасха је живот вечни који подразумева препуштање вољи Божијој и заједничарење са Њим. То је истина, мир и радост у Духу Светом. Ово је била прва реч коју је васкрсли Господ упутио својим ученицма, поздрављајући их са радујте се, а прве речи које су апостоли чули биле су: Мир вам!“

Зато имајте мир и радујте се, јер Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе!

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/04/01/smrtti/

[JESSY]

 

[Борис74]

On 1.4.2016. at 17:02, JESSY рече

Имајте мир и радујте се!

Пошто смо сви слаби и маловерни, свесна сам да је написано и даље мртво слово на папиру, које тешко може да нас утеши. Али, да бих ову невеселу и суморну тему, колико је то могуће, заокружила дозом радости и упирања (и вашег и мог) погледа у светлост васкрсења Христовог, предлажем вам да са пажњом прочитате кратку белешку оца Сергеја Булгакова – човека који је досегао висок степен научне анализе, и који након свих могућих постављених питања и пружања доказа, пред крај свог живота пише: „Када су врата отворена и ми уђемо у храм који за време појања величанственог канона Пасхе зрачи блиставом светлошћу, срца нам се испуњавају неизмерном радошћу, јер Христос васкрсе из мртвих. У том тренутку чудо Пасхе се збива у нашем срцу. Јер, видимо Христово васкрсење, гледамо светлошћу обасјаног Христа, и приступамо Њему, Женику, уставшем из гроба. Тада заборављамо на све што нас окружује, изгледа као да смо изашли из себе, у тишину заробљеног времена, а сјај чисте пасхалне светлости затомљује све земаљске боје и наше душе су обузете само овом незалазном светлошћу васкрсења. Јер се испуни светлошћу, небо и земља и преисподња. У тој пасхалној ноћи људском роду се даје предокус будућег века, могућност уласка у царство славе, Царство Божије. Људски језик нема речи којима би могао описати то откровење васкршње ноћи, ту савршену радост. Пасха је живот вечни који подразумева препуштање вољи Божијој и заједничарење са Њим. То је истина, мир и радост у Духу Светом. Ово је била прва реч коју је васкрсли Господ упутио својим ученицма, поздрављајући их са радујте се, а прве речи које су апостоли чули биле су: Мир вам!“

Зато имајте мир и радујте се, јер Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе!

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/04/01/smrtti/

Прочитао сам више пута пажљиво и ове пасусе, и уопште целу тему.

Била је међу првима коју сам прочитао када сам ишчитавао форум. Знам, слаби смо и слаб сам,

колико год веровао и желео да верујем, када дођеш у сусрет очи у очи са том великом тајном, видиш и схватиш

да ниси спреман, да никада нећеш бити потпуно спреман. Увек ће постојати тај страх и сумња од неизвесног и страшног,

непознатог, и уистину једино је вера лек који може лечити и победити тај страх.

Можда сам се прерано суочио са смрћу, без, тада, довољно животног искуства, вере и мудрости. Са 20 година видео сам

много смрти. Две године сам био на ратишту у Војсци Републике Српске ( календарски три ). Гинули су момци у цвету младости,

тек кренули на животни пут, такорећи деца. Нису све смрти биле ни тренутне ни безболне, неки су умирали и споро и болно,

у физичким и сигурно и психичким мукама. Тешко је било то гледати, поготово онда када ништа не можеш да учиниш да

умањиш ту патњу и бол. Онда, нормално, крене безброј питања : Зашто? Како? Мора ли тако?

 

Мислио сам да ме је све то очврсло. Када сам већ преживео и сачувао разум, мислио сам да сам ојачао и да ме

смрт више не може изненадити ни тако жестоко погодити-видео сам је, схватио, готово окусио, не може

више да ме избаци из равнотеже, никад више.

 

А онда је пре неколико година, умрла моја бака. Било је зачуђујуће болно, иако је умрла природном смрћу, није

се мучила, буквално је заспала, у дубокој старости ( фалило јој је још четрдесетак дана да напуни тачно 100 година ), окружена

породицом и нама блискима који смо је волели. Па ипак ми је та смрт тешко пала тада. Знање да је, у овом животу, више нећу видети,

чути њен осмех, њену реч, додир руке, њену благост-било је тешко. Када оде особа која је цео живот уз тебе, и која је добрим делом

властити живот подредила теби, пружала безусловну љубав, тешко је. Тада сам схватио да ни све оно моје искуство које сам описао,

ме опет није припремило за долазак смрти блиске особе. Та дубока тајна увек нас дочека неспремне и неприпљемене.

 

Ипак, како је пролазило време, осећао сам да њена љубав, благост и брига за мене није

нестала, и да не може нестати. Успомена на њу сада ми је смирујућа, лепа, блага, нема више те боли и туге.

Можда је то вера. Не знам. Знам, и признајем, да се негде дубоко у себи још увек бојим, али настојим да

превазиђем тај страх и неке природне нам, урођене инстинкте. Верујем да постоји Вечност.

Не замерите ако се нисам баш најпрецизније изражавао. Покушао сам да поделим неко

своје животно искуство, размишљање и страхове са вама.

 

[JESSY]

пре 7 часа, Борис74 рече

Покушао сам да поделим неко

своје животно искуство, размишљање и страхове са вама

[JESSY]

Znate, moj prijatelj, glumac Bora Todorović, imao je običaj da kaže: Ja ujutru, kada se probudim, pa kada stanem pred ogledalo, pitam se šta da radim, da li da se obrijem ili da se ubijem.
Možda će ovo da zvuči malogromopucateljno, patetično, ali ja, stalno, svakoga jutra, a pošto se ne brijem svakoga jutra nego malo ređe, ne postavljam onaj prvi deo pitanja, skoro uopšte, ali drugi deo pitanja postavljam ovako: A zašto se ja ne ubijem? I eto, to tako traje. Nisam to ja sam koji takvo pitanje sebi postavlja. Mnogi ljudi to pitanje sebi postavljaju. I jedan od razloga, osnovnih, a tu ćemo sada doći do nove dimenzije moga filma, i filmova, jeste ljubav prema bližnjemu. Znate, bez vere u iracionalno, bez Boga, svi bi smo bili Kirilov, onaj inženjer kod Dostojevskog, u Zlim dusima, koji se sprema da se ubije da ga pronađu u ormanu. I kao što Satana u Majstoru i Margariti kaže: Ljudi, kao ljudi, novac obožavaju, a milosrđe se ipak javi u njihovim srcima, tako ja, imajući u vidu tu činjenicu, i sutra ću se ponovo pojaviti u ogledalu.

Mnogi ljudi postavljaju sebi pitanje, pa čak i ja «A zašto se ja ne ubijem?». Ali onda vas obuzme rad i potom dođu čak i trenuci male sreće.

Aleksandar Petrović, reditelj

 

[slovoA]

пре 3 часа, JESSY рече

i sutra ću se ponovo pojaviti u ogledalu.

А ја се, ето, никад нећу појавити у огледалу. И није сва моја трагедија што нисам само тај дио природе (тијело), него што сам и у оном другом, далеко претежнијем дијелу природе (души), свеједно мртав. Дух, који не дише гдје хоће, већ се само нада и вјерује Богу, да ће једном заиста бити слободан.

[Vesna Milovic]

Kada sam poslednji put celivala čelo mog oca, nakon što je umro (na Bogojavljenje), ''osetila'' sam smrt na neki način. Osetila sam veliku i neobjašnjivu prazninu, nedostatak duše u telu, tj. energije  Gotovo nikada nismo svesni koliko osećamo nečiju energiju dok je ta osoba živa i pored nas. 
Uvek osećamo energiju osobe u našem prisustvu. Zato nam neko koga tek upoznamo može biti npr. veoma antipatičan i odbojan, mada vrlo ljubazan prema nama... to je zbog negativne energije koju osećamo od te osobe.

Pa opet, i kad preminu i odu dalje, nisu nas zaista napustili. Moj otac reče pred smrt da će nas uvek čuvati kad umre.
Iste godine, u proleće, na crkveni praznik, nakon Liturgije i paljenja sveća za zdravlje živih i za pokoj duša (posebna sveća za mog oca), otišla sam u biblioteku. Jedan student me je pitao kako se pretražuju knjige preko kompjutera. Objasnila sam i nastavila svoju pretragu knjiga. Nakon nekog vremena student je otišao, ali me je ''neka sila'' vukla da bacim pogled na ekran kompjutera koji je koristio. Na ekranu je bila knjiga ''Osnovi hidrotehnike''... a moj otac je radio u Hidrotehnici  

[Justin Waters]

пре 10 часа, Vesna Milovic рече

Kada sam poslednji put celivala čelo mog oca, nakon što je umro (na Bogojavljenje), ''osetila'' sam smrt na neki način. Osetila sam veliku i neobjašnjivu prazninu, nedostatak duše u telu, tj. energije  Gotovo nikada nismo svesni koliko osećamo nečiju energiju dok je ta osoba živa i pored nas. 
Uvek osećamo energiju osobe u našem prisustvu. Zato nam neko koga tek upoznamo može biti npr. veoma antipatičan i odbojan, mada vrlo ljubazan prema nama... to je zbog negativne energije koju osećamo od te osobe.

Pa opet, i kad preminu i odu dalje, nisu nas zaista napustili. Moj otac reče pred smrt da će nas uvek čuvati kad umre.
Iste godine, u proleće, na crkveni praznik, nakon Liturgije i paljenja sveća za zdravlje živih i za pokoj duša (posebna sveća za mog oca), otišla sam u biblioteku. Jedan student me je pitao kako se pretražuju knjige preko kompjutera. Objasnila sam i nastavila svoju pretragu knjiga. Nakon nekog vremena student je otišao, ali me je ''neka sila'' vukla da bacim pogled na ekran kompjutera koji je koristio. Na ekranu je bila knjiga ''Osnovi hidrotehnike''... a moj otac je radio u Hidrotehnici  

Sve su to samo subjektivni osjećaji. Nemaju veze sa nečim stvarnim fizičkim odsustvom energije i sl.

Ja žalim i danas što nisam uslikao majku na mrtvačkom odoru, jer je izgledala kao živa kao da nije umrla već je samo zaspala malo tvrđim snom. Dok je otac recimo izgledao skroz drukčije jer se malo namučio zbog moždanog udara, plus imao je starački karcinom i na kraju su mu stavili nešto u usta da bi mu držali jezik na mjestu i da se ne otvaraju i skroz je bio izobličen kao da nije ličio na sebe, plus ostao je dan i po duže u mrtvačnici jer sam ja dolazio iz daleka, a jedan dan duže u procesu dekompozicije tijela znači mnogo na izgled i ostalo. 

 

[grigorije22]

Kako Pravoslavna vera objašnjava predosećanje smrti? Moj otac je čitavu 2018 samo o tome pričao. Bukvalno je jurio čoveka koji je bio zadužen za grobna mesta kada će da se iskrči novo groblje. Kada se to desilo moj otac je zakupio prvi grobna mesta na novo iskrčenom groblju u okotobru 2018 a upokojio se 28.01.2019. Takođe je išao u prodavnicu pogrebne opreme da se raspituje koliko košta sanduk i krst što smo tek saznali na dan upokojenja jer nam je to rekla žena koja radi tamo. Zatim od čoveka koji se druži i dolazi kod nas on je tražio da ode u jedan restoran i raspita se kolike su cene za zadušni ručak. Od drugog prijatelja je tražio da ga vodi da razgledaju spomenike a kada je zakupio grobno mesto krenuo je da crta na papiru kako bi hteo da mu izgleda spomenik.

Moja majka koja bi se uvek uznemirila i presoklo bi je nešto preko stomaka i morala bi da popije bromazepan kada bi on rekao da ga samo malo guši, sada prvi put tog 28 januara kada je rekao da ga guši ona se nije uznemirila, nije je  ništa preseklo i bila je u potpunosti smirena. Njegov komentar u 2 sata noću je bio: Pa šta vidiš koliko je ljudi pomrlo jer u mestu u kome živim baš dosta ljudi umire. Svoji dušu je ispustio tačno u 6 sati i pet minuta.