Ukoliko čoveku ne preti odlazak u nebiće, ima li onda čovek problem smrti?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Čini li čovek dobro ili zlo ,znaj da Bog vlada i ima vlast sve vreme nad njim čak i nad crnim djavolom.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Oko te tame....Bog čini tamu odnosno vlada i nad tamom što ne znači da ju je On stvorio. Bog čini sastavni deo tame samo u smislu da ima vlast nad njom. Niti je tama veća od Boga niti ju je On stvorio ali bio neko u tami ili ne vrlo dobro zna da Bog čini vrhovnu vlast. ( i u svetlu i u tami.)

[nana]

Nije licnost odraslog coveka plastelin.

.....ма јеесте пластелин, од истог је материјала ко и кад је био беба,... само му је пред истеком рок трајања па је јес мало тежи за самомоделирање 

[Tumaralo.]

Oko te tame....Bog čini tamu odnosno vlada i nad tamom što ne znači da ju je On stvorio. Bog čini sastavni deo tame samo u smislu da ima vlast nad njom. Niti je tama veća od Boga niti ju je On stvorio ali bio neko u tami ili ne vrlo dobro zna da Bog čini vrhovnu vlast. ( i u svetlu i u tami.)

To znaci da Bog nije jedini Tvorac. Vec da postoji minimum jos jedan Tvorac...koji je stvorio tamu. A citava smisao te glave kod Isaije je da Bog govori kako je jedini tvorac da je stvorio i svetlo i tamu i mir i zlo.

[Volim_Sina_Bozjeg]

To znaci da Bog nije jedini Tvorac. Vec da postoji minimum jos jedan Tvorac...koji je stvorio tamu. A citava smisao te glave kod Isaije je da Bog govori kako je jedini tvorac da je stvorio i svetlo i tamu i mir i zlo.

Ne verujem ti više da nemaš u sebi i pravi odgovor na ova pitanja.

[Guest]

Опростите што упадам у сред расправе, али имам питање које нема везе са последњим постовима.

Читао сам прве странице и у једном моменту сам наишао на то како је пакао стање апсолутне самоће. Сложио бих се да је то једна од строжих казни, јер пре свега човек је друштвено биће, живи у заједници са људима и без њих често не може. Али ми се некако сама та казна апсолутне самоће и не допада. Делује ми некако претећ, као: Ако не будеш добар, бићеш заувек сам. Многи људи се плаше тога. 

 

Више бих се вратио на оно небиће и биће. Човек је, као и цео универзум, саздан из небића. Опет, човек има душу као нешто што је божанске природе, па самим тим је бесмртна и вечна. Када кажемо смрт, онда мислимо на супротност животу. Онај који је мртав, није жив, то опет значи да он не постоји. Сам живот представља некакво кретање, јер обично се каже за оног ко је стално у покрету, нешто ради, не мирује, да је живахан. Оно што није у стању кретања, је мртво. Сад би неки рекли: Па биљке се не крећу, мирују, то значи да су мртве? Не, биљке у себи имају одређене процесе што значи да су живе. Узмимо пример фотона, иако он није живо биће да тако кажем, већ честица светлости. Фотони постоје само када се крећу. Он је честица која не постоји у стању мировања. Да би светлост могла да постоји, фотони не могу да мирују. Чим мирују, не постоје, а чим они не постоје, нема ни светлости. Када нема светлости има таме. Исто тако и са животом. Живот је као светлост, а смрт као тама. 

 

Бог је пак извор живота и сам живот. Онај који окрене леђа том извору, је мртав. Замислимо да је живот вода, река. Бог је извор воде, реке. Онај који оде од извода, окрене леђа и крене према пустињи рецимо у једном тренутку ће постати жедан, биће му непријатно и ако настави да хода што даље од извора воде умреће. А то је пак зло, скретање са правог пута, кривудање. То опет значи да сам пакао управо представља стање ''жеђи'' и непријатности. Могу рећи да се пакао једним делом може окусити овде на Земљи. Када год урадимо нешто лоше, чинимо грех, кривудамо, скрећемо са пута, постанемо жедни и буде нам непријатно. Пакао је стање где је стално такао, али сад не знам да ли је на крају тога потпуно уништење. На крају ће анђели одвојити жито од кукоља, а сам кукољ ће да баце у пећ да изгори. Када нешто изгори, значи да га нема више. То није горење, већ изгарање. Али то онда значи да је душа уништива, смртна тј. постаје онога тренутка када се одвоји од извора живота. 

 

Зато се ту увек поставља питање: Да ли је пакао вечно стање мучења (жеђи, непријатности), горења или је пакао краткотрајно стање где се гори једно време док се не изгори и нестане заувек, уђе се у стање небића, непостојања, а то је већ право значење смрти? Говорим пре свега о оном другом, правом паклу, после доласка Исуса Христоса. 

 

^^ Po mom mišljenju jedan sjajan tekst. Jednostavno o složenom.

 

ˇˇ A onda od istog pisca i jedan slab. Čudno!? :.mislise.

 

Онда тај израз апсолутна самоћа није баш апсолутна, јер су ту и други људи. ...

[Bistrik]

Бојим се да си јако непрецизан и нејасан у овоме. По овоме, монархија припада и Сину и Светоме Духу, што није тачно. Монархија се тиче једино и само Оца.

 

Нисам ни рекао да је однос суштина Божија. Рекао сам да суштина постоји унутар односа, као садржај односа, као садржај Тројице. 

 

Монархија или једноначелност личног постојања Бога, тиче се свих ипостаси Свете Тројице, тиме што се њоме обезбећује јединосушност Њиховог бића.

[Guest]

Shvatam neophodnost ali ne i mogucnost. Ne vidim kako. Nema recepta za tako nesto. A i pokusavao sam na razne nacine pa nije uspelo. Nije licnost odraslog coveka plastelin.

 

Ne mogu da promenim nista. I dalje ostaju stare slabosti, mane i konflikti. Mogu da mantram, da se molim i da se silim na sve zivo al to nece promeniti nista. Kao sto ne mogu da promenim telo tako ne mogu ni licnost. Proizvod sam vremena, mesta i okruzenja i moram da igram sa ovim sto mi je dodeljeno.

 

Mislim da nama neće biti suđeno za ono što nismo mogli da promenimo. Čak ni za ono o čemu nismo znali ili što nismo shvatali kao loše. Jer nije samo u nama krivica za nešto od toga. Ali hoće za ono što znamo i što smo mogli da promenimo a nismo: a zbog jednostavno takvog izbora, lenjosti, žudnje ...

 

Pa najviše će mo biti suđeni ako prestanemo da se borimo (unutar sebe) i time izbor učinimo. I malo truda je predaja. Tako ja mislim.

[Milan Nikolic]

Монархија или једноначелност личног постојања Бога, тиче се свих ипостаси Свете Тројице, тиме што се њоме обезбећује јединосушност Њиховог бића.

 

Да бисмо исправно разумели та питања, морамо се позабавити учењем о ,,граничној равни суштине и личности''. У том циљу већ сам покренуо ову тему:

https://www.pouke.org/forum/topic/27643-%D0%BE-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%81%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%B8-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%83-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D1%83/

[Bistrik]

Не. Садржина је у њоховом односу. То је веома важно истаћи. Обрати пажњу: Trinitas que Deus est... (Тројица која је Бог), а не "Бог који је Тројица".

 

Мислим да је овакав исказ нетачан из разлога што, уколико допуштимо да је садржина Божјег бића или суштина Бога у односу Свете Тројце, знајући да се такав однос састоји у вечном рађању, исхођењу и слању, тиме смо уствари казали да је суштина Божја, ништа друго до збир ипостасних својстава и одлика Свете Тројице, као што су нерођеност, рођеност, исхођеност, послатост, једноначелност итд.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Odnos se ne odvaja od suštine koliko sam ja razumeo. (help me)

[Bistrik]

Zasto bi bila tragedija? Sta ako ja mrzim svoju licnost? sta ako imam mnogo vise osobina koje mrzim nego koje volim?...ionako nisam ja birao svoju licnost....ne mogu da biram kako cu da reagujem na spoljne uticaje. Kada sam postao samosvestan uvideo sam da nosim teret u vidu svoje licnosti i to ti je sto ti je.

Ovde izgleda svako polazi od egoizma. Da je sopstvena licnost nesto divno i prekrasno. Sta ako nije???

 

Пеђа, Мислим да је проблем свију нас у погрешном схватању појма личности, јер је она наш чин и улога у домостроју спасења људског бића које сви подједнако носимо у себи. Дакле, личност није свака мисао, свест и воља која нас обузме и овлада у току овог варљивог века, већ онаква која је потпуно сагласна и послушна Богу, којом све наше, једни друге и сав свој живот, Њему у Господу Исусу Христу предајемо да би и сами били спашени Његовим милосрђем и благодаћу Његовог Јеванћеља, нама предатом могућношћу свештенодејства и ућешћа у Светим Тајнама Његовог Тела, које управо и јесте ова наша Света Православна Црква.

[Milan Nikolic]

Заједница Тројице није сведена на суштински однос. Док суштински однос свакако стоји, првоначалан је личносни однос. Нико ово не може разумети док не прихвати Бога у том личносном односу.

 

Да бисмо прихватили Бога у личносном односу, потребно је прихватити ,,обличје'' Бога. То значи, да без обзира на то што је Бог безграничан, треба да Га посматрамо у облику по коме је створен човек - не само у смислу слободе и љубави које човек поседује по лику и обличју Божијем, него и у самом изгледу и самом обличју чијих је човек слика.

 

Дакле, све док човек не доживи загрљај са Богом, прво у сједињењу са Сином и заједништву Духа Светога - што подразумева загрљај и заједницу са свим хришћанима -, и потом загрљај са самим Богом Оцем, тај није спознао Бога и нема заједницу са Богом како треба.

 

Бог Отац није мистична или чаробна кугла, или безоблична сила, колико год да је називамо божанственом. Напротив, Отац је као Бог у потпуности такав да може и жели грлити Својим рукама, приљубити синове и кћери за своје груди, ставити све на своје крило, понети све на својим ногама итд.

 

Без таквог познања и погледа на Бога, потпуно је немогуће разумети учење о личности, суштини и енергијама Божијим. Без тог искуства, можемо само грубо следити теологију светих Отаца, са пуно изазова и забуне као што се у овим дискусијама види.

[Александар Милојков]

Монархија или једноначелност личног постојања Бога, тиче се свих ипостаси Свете Тројице, тиме што се њоме обезбећује јединосушност Њиховог бића.

 

То је твоје мишљење. Не и отачко, не и православно.

[Bistrik]

Заједница Тројице није сведена на суштински однос. Док суштински однос свакако стоји, првоначалан је личносни однос. Нико ово не може разумети док не прихвати Бога у том личносном односу.

 

Да бисмо прихватили Бога у личносном односу, потребно је прихватити ,,обличје'' Бога. То значи, да без обзира на то што је Бог безграничан, треба да Га посматрамо у облику по коме је створен човек - не само у смислу слободе и љубави које човек поседује по лику и обличју Божијем, него и у самом изгледу и самом обличју чијих је човек слика.

 

Дакле, све док човек не доживи загрљај са Богом, прво у сједињењу са Сином и заједништву Духа Светога - што подразумева загрљај и заједницу са свим хришћанима -, и потом загрљај са самим Богом Оцем, тај није спознао Бога и нема заједницу са Богом како треба.

 

Бог Отац није мистична или чаробна кугла, или безоблична сила, колико год да је називамо божанственом. Напротив, Отац је као Бог у потпуности такав да може и жели грлити Својим рукама, приљубити синове и кћери за своје груди, ставити све на своје крило, понети све на својим ногама итд.

 

Без таквог познања и погледа на Бога, потпуно је немогуће разумети учење о личности, суштини и енергијама Божијим. Без тог искуства, можемо само грубо следити теологију светих Отаца, са пуно изазова и забуне као што се у овим дискусијама види.

 

Извини Милане, али ово што приповедаш нема никакве везе са православним искуством које нам верно сведочи о облицима и дејству благодати духовног јединства са Богом, али и прелести оваквих варљивих, гореописаних сусрета "треће врсте" и омамљивих сензуализација до којих долази услед острашћеног и психотичног приступања Богу, лишеног искреног покајања и душевне скрушености.