Ukoliko čoveku ne preti odlazak u nebiće, ima li onda čovek problem smrti?

[Александар Милојков]

Блажени Августин нигде не каже да је личност суштина Бога, а нити Свети Василије да је суштина однос или личност.

 

Не, наравно. То двоје Оци разликују али не раздвајају. Суштина/природа је садржај личности/ипостаси. 

[Александар Милојков]

znači kod Boga su suština i lični odnos jedno isto... nema nečeg što prethodi ovom drugom, Aco?

 

Нису исто у смислу да се односе на исти појам. Исто су у смислу да се не раздвајају једно од другог. Не постоји личност без суштине, нити суштина без личности. Оци су сагласни да је личност Оца последња онтолошка инстанца Свете Тројице, али без икаквог временског размака. Отац је незамислив без оних који га чине Оцем - Сина и Духа Светога. Зато, "ако је један, онда су Тројица", како каже Свети Григорије Богослов. Ако је један Бог Отац, онда је Света Тројица. Што ће рећи, Једног нема без Три, нити Три без Једног. Унутар тих односа постоји и божанска суштина, увек и свагда, без икаквог размака, као садржај божанских личности. Личност Оца јесте онтолошко начело, али само у логичком смислу.

[Bistrik]

Суштина Божија никако није настала јер је вечна и нестворена. Оно што треба рећи јесте да она постоји као садржај односа Оца и Сина и Светога Духа. Не постоји неипостазирана, ако ти је јасније тако. О Богу се не може говорити ван стварности Свете Тројице. "Trinitas que Deus est" (Тројица која је Бог), како би рекао Свети Августин.

 

Или, на пример, ово: „...totius divinitatis, vel si melius dicitur deitatis, principium Pater est.” (Почетак свег божанства, или ако је тако боље рећи божанствености (мисли на суштину или природу Божију) јесте Отац).

Слажем се. Њихов је однос у истој садржини. Један су другоме потпуно својствени именитељи и бројитељи неподељивог богатства. Њихова је монархија самовласна, самодржећа и достојанствено богодолична. Она, будући од Оца, природно припада и Сину, а будући духовна и Светом Духу, обојици, као равночасним судионицима који нимало не заостају иза Очевог начела Свете Тројице, Јединосушне и Нераздељиве. Али није тачно да је сам лични однос та садржина или суштина Божја.

[Александар Милојков]

Слажем се. Њихов је однос у истој садржини. Један су другоме потпуно својствени именитељи и бројитељи неподељивог богатства. Њихова је монархија самовласна, самодржећа и достојанствено богодолична. Она, будући од Оца, природно припада и Сину, а будући духовна и Светом Духу, обојици, као равночасним судионицима који нимало не заостају иза Очевог начела Свете Тројице, Јединосушне и Нераздељиве. Али није тачно да је сам лични однос та садржина или суштина Божја.

 

Бојим се да си јако непрецизан и нејасан у овоме. По овоме, монархија припада и Сину и Светоме Духу, што није тачно. Монархија се тиче једино и само Оца.

 

Нисам ни рекао да је однос суштина Божија. Рекао сам да суштина постоји унутар односа, као садржај односа, као садржај Тројице. 

[Александар Милојков]

Њихов је однос у истој садржини.

 

Не. Садржина је у њоховом односу. То је веома важно истаћи. Обрати пажњу: Trinitas que Deus est... (Тројица која је Бог), а не "Бог који је Тројица".

[Volim_Sina_Bozjeg]

Бојим се да си јако непрецизан и нејасан у овоме. По овоме, монархија припада и Сину и Светоме Духу, што није тачно. Монархија се тиче једино и само Оца.

 

Нисам ни рекао да је однос суштина Божија. Рекао сам да суштина постоји унутар односа, као садржај односа, као садржај Тројице. 

Aco kako neko ko nije potkovan da razume Monarhiju i prevede je recimo na vlast? Laički lako mogu da se zanesem i kažem Otac ima Prvi Vlast. Ipostasi su po vlasti podjednake?

[Александар Милојков]

Aco kako neko ko nije potkovan da razume Monarhiju i prevede je recimo na vlast? Laički lako mogu da se zanesem i kažem Otac ima Prvi Vlast. Ipostasi su po vlasti podjednake?

 

Нема то везе са тим. Монархија о којој говоримо тиче се тријадологије. Грчка је кованица и значи "једно начело". Дакле, учење о монархији Оца је учење да Света Тројица има једно начело ("монос" "архи"), а то је личност Оца.

[w.a.mozart]

Нису исто у смислу да се односе на исти појам. Исто су у смислу да се не раздвајају једно од другог. Не постоји личност без суштине, нити суштина без личности.

 

da, na to sam mislio - hvala

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ko je u psihozi bolje da se ne bavi teologijom

[Milan Nikolic]

Ових пар страница оживљава суштину форума. Захваљујући Милојкову.

[Deja Vu]

Опростите што упадам у сред расправе, али имам питање које нема везе са последњим постовима.

Читао сам прве странице и у једном моменту сам наишао на то како је пакао стање апсолутне самоће. Сложио бих се да је то једна од строжих казни, јер пре свега човек је друштвено биће, живи у заједници са људима и без њих често не може. Али ми се некако сама та казна апсолутне самоће и не допада. Делује ми некако претећ, као: Ако не будеш добар, бићеш заувек сам. Многи људи се плаше тога. 

 

Више бих се вратио на оно небиће и биће. Човек је, као и цео универзум, саздан из небића. Опет, човек има душу као нешто што је божанске природе, па самим тим је бесмртна и вечна. Када кажемо смрт, онда мислимо на супротност животу. Онај који је мртав, није жив, то опет значи да он не постоји. Сам живот представља некакво кретање, јер обично се каже за оног ко је стално у покрету, нешто ради, не мирује, да је живахан. Оно што није у стању кретања, је мртво. Сад би неки рекли: Па биљке се не крећу, мирују, то значи да су мртве? Не, биљке у себи имају одређене процесе што значи да су живе. Узмимо пример фотона, иако он није живо биће да тако кажем, већ честица светлости. Фотони постоје само када се крећу. Он је честица која не постоји у стању мировања. Да би светлост могла да постоји, фотони не могу да мирују. Чим мирују, не постоје, а чим они не постоје, нема ни светлости. Када нема светлости има таме. Исто тако и са животом. Живот је као светлост, а смрт као тама. 

 

Бог је пак извор живота и сам живот. Онај који окрене леђа том извору, је мртав. Замислимо да је живот вода, река. Бог је извор воде, реке. Онај који оде од извода, окрене леђа и крене према пустињи рецимо у једном тренутку ће постати жедан, биће му непријатно и ако настави да хода што даље од извора воде умреће. А то је пак зло, скретање са правог пута, кривудање. То опет значи да сам пакао управо представља стање ''жеђи'' и непријатности. Могу рећи да се пакао једним делом може окусити овде на Земљи. Када год урадимо нешто лоше, чинимо грех, кривудамо, скрећемо са пута, постанемо жедни и буде нам непријатно. Пакао је стање где је стално такао, али сад не знам да ли је на крају тога потпуно уништење. На крају ће анђели одвојити жито од кукоља, а сам кукољ ће да баце у пећ да изгори. Када нешто изгори, значи да га нема више. То није горење, већ изгарање. Али то онда значи да је душа уништива, смртна тј. постаје онога тренутка када се одвоји од извора живота. 

 

Зато се ту увек поставља питање: Да ли је пакао вечно стање мучења (жеђи, непријатности), горења или је пакао краткотрајно стање где се гори једно време док се не изгори и нестане заувек, уђе се у стање небића, непостојања, а то је већ право значење смрти? Говорим пре свега о оном другом, правом паклу, после доласка Исуса Христоса. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Читао сам прве странице и у једном моменту сам наишао на то како је пакао стање апсолутне самоће. Сложио бих се да је то једна од строжих казни, јер пре свега човек је друштвено биће, живи у заједници са људима и без њих често не може. Али ми се некако сама та казна апсолутне самоће и не допада. Делује ми некако претећ, као: Ако не будеш добар, бићеш заувек сам. Многи људи се плаше тога. 

 

Ja pod apsolutnom samoćom podrazumevam život bez Boga ma u koliko sam velikom okruženju ljudi, koji su takodje bez Boga i Njegovog blagodatnog dara ličnosti.

[Tumaralo.]

Ако биће посматрамо као личност, а не као безличну природу, онда човеку прети опасност од небића. Ако биће посматрамо као природу, онда му не прети. Смрћу човека умире личност, а природа остаје. Природа само мења форму постојања, никако не иде у небиће (ни материја ни енергија). Међутим, трагедија смрти је у томе што она удара на личност. О томе јако лепо пише владика Игнатије у својој последњој књизи "Проблем смрти у хришћанској онтологији". Топла препорука.

 

Zasto bi bila tragedija? Sta ako ja mrzim svoju licnost? sta ako imam mnogo vise osobina koje mrzim nego koje volim?...ionako nisam ja birao svoju licnost....ne mogu da biram kako cu da reagujem na spoljne uticaje. Kada sam postao samosvestan uvideo sam da nosim teret u vidu svoje licnosti i to ti je sto ti je.

Ovde izgleda svako polazi od egoizma. Da je sopstvena licnost nesto divno i prekrasno. Sta ako nije???

[Volim_Sina_Bozjeg]

Zasto bi bila tragedija? Sta ako ja mrzim svoju licnost? sta ako imam mnogo vise osobina koje mrzim nego koje volim?...ionako nisam ja birao svoju licnost....ne mogu da biram kako cu da reagujem na spoljne uticaje. Kada sam postao samosvestan uvideo sam da nosim teret u vidu svoje licnosti i to ti je sto ti je.

Ovde izgleda svako polazi od egoizma. Da je sopstvena licnost nesto divno i prekrasno. Sta ako nije???

Ako nije, biće ! Šta je sa tebe zeko peko?

[Deja Vu]

Ja pod apsolutnom samoćom podrazumevam život bez Boga ma u koliko sam velikom okruženju ljudi, koji su takodje bez Boga i Njegovog blagodatnog dara ličnosti.

 

Онда тај израз апсолутна самоћа није баш апсолутна, јер су ту и други људи. Апсолутно би било онда када би човек био и без Бога и без људи, па и без анђела, демона, животиња исто, потпуно сам, он један једини и нико више сем њега. То што ти наводиш би могли атеисти да добију. Пошто никад нису веровали у Бога, живели су са људима тако некако, кад умру опет живе са људима у том неком паклу и лепо им је. Наравно, није лепо без Бога, али ако им је на Земљи било лепо без Њега, уживали су, онда ће им и после смрти исто тако бити. 

 

Можда пак свако добија оно што жели и у шта верује. Будиста нирвану,муслиман рај са девицама,атеиста ништа, јер није веровао у живот после смрти, хришћанин заједницу са Богом. Неки људи често кажу кад их питају: Где ћете после смрти, шта мислите? они ладно кажу: У пакао где ћу. Повезао бих то са Августином који у свом делу ''О држави Божјој'' спомиње да је Рим добио оно што је хтео као награду за свој труд, а то је пак слава али овде на Земљи. 

Можда тако није после смрти, вероватно грешим, али само износим једну  врсту размишљања. У Библији се спомиње огањ, плач и шкргут зуба, Исус више говори о њему него о рају.