Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Данче*]

Живео дубоко у пустињи стари духовник ,живео је у миру и тишини .Понекад су код њега долазили велики професори и теолози да чују коју духовну поуку и паметну рећ.Један младић који му је доносио храну и доводио те људе код њега,једног дана дошао је сам и тужан.Кад га је духовник упитао о чему се ради,он се пожали.О велики оче много људи који су долазили код вас и слушали ваше рећи сад их присвајају и ките се њима као да су њихове.
-Лепо је то реће духовник.Младић се зачуди ?
-Па како то може бити лепо они су угледни људи и народ њих слуша ,зар нису требали рећи да су то од вас ћули?
-Ако ће њихова величина да послужи као мегафон да се речи даље чују,зар им онда не требамо бити и захвални ?
-Речи су као најлепши бисери,који најлепше украсе човека,узалудна им је лепота ако стоје закључани у фиоци,или код мене под каменом у пустињи .
-Нека се слободно ките њима изабрали су најлепши накит на свету.
-Рече стари духовник.

[Данче*]

Дечији осмех је највеће богатство!

 

Била је једном једна јако сиромашна жена која је имала само једно предивно дете које је много волела и које јој је била једина утеха у њиховој немаштини.

Међутим страшно је завидела богатима и често је говорила себи да би највише волела да има злато, новац, богатсво и да би онда била најсрећнија.

Једне ноћи у сну јој се појавио један богато одевен човек, који јој је рекао да је дошао да јој испуни жељу и да ће је одвести до једне просторије пуне блага и злата и да одатле може да узме шта год пожели, али да када крене кући не заборави оно што јој је срцу најмилије.

Опијена толико жељеним богатством који је био свуда око ње, жена је била пресрећна. Сатима је остала у соби, халапљиво купивши благо, злато, све што јој се чинило вредно и што је могла да понесе.

Када више није могла ништа да понесе, тражила је да је пусте. Човек јој је рекао да још једном погледа да ли је узела све, да није случајно заборавила нешто, нешто што јој је најмилије. Погледавши у огромну количину блага којег је носила, усхићено је рекла је да је то све што је одувек желела и да јој је то најмилије у животу.

Журно је истрачала из просторије а велика врата су се за њом затворила. Тек када је стигла до кућних врата схватила је да је њено дете остало унутра.

У том моменту очајно крикнувши тргла се из сна и угледала поред себе своје мило дете како мирно спава. Чврсто га је загрлила а сузе радоснице су јој испуниле очи.

Тада је схватила колико велико благо поседује, само га није била свесна.

Када у животу помислите, „зашто немам ово или оно“…сетите се ове приче!

[Ненад Р.]

Један човек је за време златне грознице решио да прода сву своју имовину да би купио опрему за копање злата и обезбедио храну за овај подухват. Отишао је у планине заједно са другим копачима и кренуо у потрагу за златом.

 Дани су пролазили, а он није пронашао ни трунку злата. Пролазили су месеци и године, он је постајао све сиромашнији и сиромашнији и на крају је остао без ичега. Разочаран после свега, решио је да оде у једно напуштено место, где су остале празне бараке, и да ту умре.

Како се осећао веома усамљеним на том пустом и суморном месту, одлучио је да оде негде у природу. Стигао је до једног потока, који је текао поред  дивне ливаде до које је била шума. Ту је стао и посматрајући овај предиван призор природне лепоте, одлучио је да ту направи себи једну малу кућицу.

Како је било топло време, ископао је рупу поред потока и почео да прави цигле од те земље и да их суши на сунцу. Од њих је касније саградио малу кућицу на сред пољане. Дошла је зима, а он је, онако изморен и разочаран, умро од глади и хладноће.

 Од тада је прошло пуно времена и један млади брачни пар је решио да купи тај плац и сагради на њему кућу, јер им се јако свиђао предео. Саградили су кућу, али им је сметала та неугледна кућица на сред ливаде, па су решили да је сруше. Када су почели да је руше, приметили су да у циглама нешто светлуца на сунцу. Однели су циглу на анализу и установили да је разлог томе злато.

 Место одакле је вађена земља за те цигле је било богато налазиште злата. На том месту је касније отворен један од највећих рудника злата.

 Замислите колико један човек може да буде слеп поред очију и не види богатство које тако дуго тражи. Човек је умро од глади у кући од злата.

 Зато вас молим да и ви не будете слепи. Отворите очи!

 Погледајте око себе!

 

Свето Јеванђеље по Матеју 13: 44-46

44. Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човјек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.

45. Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера.

46. Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га.

Извор:https://www.pouke.org/agape/index.php/biblioteka/duhovno-uzdizanje/290-kuca-od-zlata

[Arsenija]

Писмо војника Богу

 

''Чуј Боже...Још ниједан пут у животу нисам говорио са тобом, али данас желим да те поздравим. Ти знаш да су ми од детињства говорили... да те нема.  И ја луђак сам поверовао. Творевину твоју никада нисам сагледао.

 Ја гле, ноћас сам посматрао из кратера, што га је направила граната, звездано небо нада мном. Неочекивано сам схватио, дивећи се космосу, како сурова може бити ​​обмана. Не знам Боже, хоћеш ли ми пружити руку, али ја ћу ти рећи и Ти ћеш ме схватити...

Није ли чудно да се усред ужаснога пакла, изненада, појавила свјетлост и ја сам те препознао? Ја осим тога немам ништа више рећи, још само, да сам сретан, што

сам те упознао. У поноћ је заказан напад, али не плашим се: Ти на нас гледаш .....

Сигнал. Шта ћу? Морам кренути. Било ми је лепо са тобом. Још желим рећи, да

ће, што је Теби знано, битка бити ​​тешка, ја можда ћу ти, већ ноћас покуцати. Ја ако

Ти до овога тренутка нисам био пријатељ, хоћеш ли ми дозволити да уђем, када

дођем? Чини ми се, ја плачем. Боже мој, Ти видиш, шта се са мном десило, да сам

данас прогледао. Опрости ми Боже мој, одлазим. И не вјерујем да ћу се вратити.

Како је чудно, ја се смрти више не бојим.''

[Данче*]

Исповедање туђих грехова

Један млади свештеник би постављен од архијереја на неку забачену планинску парохију. Ту се сусретне са црквењаком Исидором, кога су звали Иса Јандал (јандал значи мимо друге људе, у песми „јандал од сватова“). Почне поп питати црквењака о људима своје нове парохије. А злореки Иса ни о ком лепе речи, него све најцрње. Те овај је каишар, те онај је лопов, други опет пијаница, коцкар, многоженац безбожник, разбојник, кривоклетник, несрбин, све никакви и наопаки људи. И све никакве и наопаке жене, безаконице. Само он, Иса, ето нашао се у том трњаку као осамљени бели крин.

„Одавно ја, попо, муку мучим са овим поквареним родом, а сад ћу бар делити муку са тобом“. То уплаши попа и забрине тешко. Али кад је дошао у додир са људима, види он да су то добри и побожни људи – поштен и мирољубив свет. Ништа од онога што му је црквењак причао. И из дана у дан увери се свештеник, да су његови парохијани, сви осим Исе, мили и честити наши планинци.

Кад је настао Часни пост, пуна црква народа спрема се за Причешће. По обичају, сви моле попа да их исповеди.

Поп стане пред народ и објави:

- Браћо и сестре, није потребно да се исповедате. Све ваше грехе и који јесу и који нису, исповедио је мени црквењак Иса, само он није исповедио своје грехе. Зато, сви приступите да се причестите. Једино Ису црквењака не могу причестити…

 

-Свети Владика Николај   

[ines]

Deo istinite priče iz PETKANE, Ljiljane Habjanović Đurović...

 

...jednog jutra videla sam u snu ostatke neke tvrđave. Kameno stepenište načeto vremenom. Crkvicu pod zidinom. I ženu u modrozelenom koja stoji i pognute glave čita neku knjigu.

Zašto nikada ne dođeš kod mene?- pitala me je. Ali u njenim rečima nije bilo ni prekora ni tuge....

 

Te večeri, iznikla je ko zna odakle, pred zgradom u kojoj sam radila stajala devojčica. Prodavala je ikone. OVO JE ZA TEBE. SVETA PETKA, rekla mi je.I pružila mi sliku žene sa kamenog stepeništa.

 

Mora da me ona odvela u svoju crkvu na Kalemegdanu. Najzad sam stigla tamo gde me jednom davno pozvala.

Zamolila sam: Majko, Budi majka svima. I neprijateljima našim.

Tad se njen lik promenio i ja sam prvi puta posle 7 godina počela da se nadam. ...sada, u ovim danima, činilo mi se kao da čujem Njen glas kao poziv. ... Zažmurila sam i otvorila oči. Njena ruka je mirovala. Znam da je teško poverovati da jedan te isti položaj ruke može biti znak različitog, ali probajte.....

 

Kada smo stigli u našu malu sobu, saznala sam kroz koje je muž muke prošao. Kada je čuo da se približava oluja, krenuo je da traži nas dve. odvojio se od svojih saboraca. I izgubio se. Mesecima je lutao. Krio se od tuđih vojnika.

 

ONA ME JE SPASILA. SVETA PETKA, rekao je moj muž. Iz džepa na košulji, pažljivo, kao da dotiče najvrednije što ima, izvukao je dve fotografije umotane u maramicu. Na jednoj smo bili nas troje. Na drugoj naša Svetiteljka.

DOBIO SAM JE OD JEDNOG VOJNIKA KAD SAM PREŠAO NAŠIMA. MOLI SE NJOJ, ONA ĆE TE SPASITI! rekao mi je.I, ZNAŠ, JA SAM NEKAKO SIGURAN DA ME ONA DOVELA KUĆI.

I ja sam sigurna, šaputala sam. U suzama.

SLIKA JE IZGUŽVANA ZATO ŠTO SAM JE STALNO DRŽAO NA GRUDIMA. NIKAKO NISAM MOGAO DA ZASPIM DOK JE NE OSETIM POD RUKOM. KAO DA MI JE ONA BILA NEKA VEZA SA VAMA. KAO DA STE VAS TRI BILE JEDNO.

Uzela sam ikonuod svog muža. Zatim sam svojom njegovu ruku zavukla pod jastuk. Pa je povela nazad kad je dohvatio ono što sam htela da mu pokažem.

I to je bila slika naše Svetiteljke. Izgužvana na mojim grudima. Mojom rukom.Ali ista, potpuno ista, kao ona koju je on doneo.Iskrzana i napukla na istim mestima. Te tanke linije menjale su Svetiteljkin lik. Ona uvek tako nedokučivo uzdržana, radovala se. I obećavala....Da nas nikada neće napustiti...

 

 

 

[Arsenija]

POSTOJI LI ZLO?

Univerzitetski profesor postavio je svojim studentima ovo pitanje:

Je li Bog stvorio sve sto postoji??

Jedan student mu je smelo odgovorio: Da, Bog je stvorio sve sto postoji!?

Bog je sve stvorio? upita profesor jos jednom.

Da, profesore? odgovori student.

Profesor ce zatim: Ako je Bog stvorio sve, onda je stvorio i zlo.

Buduci da zlo postoji a uzevsi u obzir princip da nas odredjuje ono sto radimo, onda je i Bog zao!?

Student je ostao cutke, a profesor je pun sebe konstatovao kako je jos jednom dokazao da je ono sto hriscani veruju zapravo mit.

Drugi je student podigao ruku i pitao profesora sme li ga nesto pitati.

Naravno, odgovori profesor.

Student ustade i rece: Profesore, postoji li hladnoca?

Kakvo je to pitanje? Naravno da postoji. Zar ti nikad nije bilo hladno?

Studenti su se zakikotali na kolegino pitanje.

Mladic je odgovorio: Zapravo profesore, hladnoca ne postoji. Prema

zakonima fizike, ono sto mi smatramo hladnocom u stvarnosti je

odsustvo toplote. Svako telo ili objekt prema proucavanju ima ili prenosi energiju, a toplota je ono sto cini da telo ima ili prenosi energiju. Apsolutna nula znaci potpunu odsutnost toplote. Sve stvari postanu inertne i nesposobne za reakciju na toj temperaturi. Hladnoca ne postoji. Mi smo stvorili tu rec da opisemo kako se osecamo ako nemamo toplotu. Student nastavi sa pitanjima:  Profesore, postoji li tama??

Profesor odgovori: Naravno da postoji…

Student ce na to: Opet niste u pravu profesore…. ni tama ne postoji. Tama je u stvarnosti samo odsustvo svetla. Svetlo mozemo proucavati, ali tamu ne. Zapravo, mozemo se posluziti Newtonovom prizmom da pretvorimo belo svetlo u mnoge boje i proucavati razlicite duzine svetlosnih talasa za svaku boju. Ne mozemo meriti tamu. Najobicniji zrak svetla moze prodreti u svet tame i prosvetliti je. Kako mozete znati koliko je odredjeni prostor mracan? Merite kolicinu prisutnog svetla. Nije li ovo tacno? Tama je pojam koji ljudi koriste da opisu sta se dogadja kada nema svetla….

Na kraju, mladic upita: Profesore, postoji li zlo?

Sad vec pomalo nesiguran, profesor odgovori: Naravno,kao sto sam vec rekao. Vidimo zlo svaki dan. Najcesce u svakodnevnim primerima covekove necovecnosti prema drugim ljudima… u zlocinima i nasilju sirom sveta. Ove manifestacije nisu nista drugo nego zlo.

Na to ce student: Profesore, zlo ne postoji, ili barem ne postoji po sebi. Zlo je jednostavno odsustvo Boga. Bas kao i tama i hladnoca, to je pojam koji su ljudi stvorili da opisu odsutnost Boga. Bog nije stvorio zlo. Zlo nije poput vere i ljubavi, koje postoje bas kao sto postoje svetlo i toplota. Zlo je posledica onog sto se dogodi kada u covekovom srcu ne postoji Bozja ljubav. Bas poput hladnoce koju dozivljavamo u odsustvu toplote, ili poput tame koja se dogadja kada nema svetla.

Profesor je seo.

Mladic se zvao Albert Einstein

[Arsenija]

Prije mnogo i mnogo godina, toliko mnogo, da smo i zaboravili kada, u jednom selu u južnom Brazilu živio je sedmogodišnji dječak po imenu Žoze. Dječak je prerano ostao bez roditelja te ga je usvojila njegova tetka, velika škrtica od žene, koja mu, i pored toga što je imala mnogo novca, nije kupovala gotovo ništa.
Kako je živjela u susjedstvu sa bogatim ljudima, tetka je iskoristila svoj uticaj da natjera direktora škole da prihvati njenog nećaka u školu za jednu desetinu mjesečne takse. Zaprijetila je da će se žaliti županu ako joj to ne učini. Direktor nije imao izbora i primio je Žozea, ali je zato uvijek, kad bi mu se pružila prilika, tjerao učitelje da ponižavaju malog Žozea. Sve se nadao se da će se dječak početi loše ponašati, pa će tako imati razlog da ga izbaci iz škole. Ali Žoze, koji nije znao za ljubav, vjerovao je da je život takav, i nije patio zbog toga.
Bilo je Badnje veče. Svi učenici trebali su da prisustvuju misi u jednoj crkvi prilično udaljenoj od sela, jer je lokalni sveštenik bio na odmoru. Usput su dječaci i djevojčice sa oduševljenjem pričali o tome šta će naći za poklon pored svoje obuće sljedećeg jutra: modernu odjeću, skupe igračke, čokolade, trotinete, bicikla…Svi su bili lijepo obučeni, kako to i biva za praznične dane. Samo se je mali Žoze razlikovao…i dalje je nosio svoju otrcanu odjeću i stare sandale, koje su mu bile pomalo i tijesne (tetka mu ih je kupila kad je imao četiri godine i rekla mu da će dobiti nove kad napuni deset). Neka djeca su ga zapitkivala zašto izgleda tako jadno i prigovarali mu da ih je stid što imaju za prijatelja nekoga ko je tako bijedno obučen i obuven. Ali pošto mali Žoze nije znao za ljubav nisu ga ni opterećivala njihova pitanja.
No kada uđe u crkvu i začu zvuk orgulja i vidje sve te zapaljene svijeće, i sve te ljude obučene u najljepšu odjeću koju je ikad vidio…ljude koji su došli sa svojim porodicama i roditelje koji su grlili svoju djecu, Žoze iznenada osjeti da je najnesretniji dječak na svijetu.
Poslije pričešća, umjesto da se vrati sa ostalim đacima, on sjede na prag kapele i zaplaka. I mada nije znao za ljubav, on tada shvati kakav je ustvari osjećaj biti sam, ostavljen od svih…bačen sudbini na volju.
U tom trenutku Žoze ugleda pored sebe jedno bosonogo dijete, bijedno kao i on sam. Budući da ga nikada prije nije vidio, pretpostavio je, da je došlo izdaleka i da je dugo hodalo, da bi stiglo dovdje. Pomislio je:“Jadno dijete, sigurno ga mnogo bole noge…..Daću mu da obuje jednu moju sandalu, da makar ublažim polovinu njegovog bola.“ Jer, iako nije znao za ljubav, mali Žoze znao je za patnju i nije želio da je i drugi proživljavaju. Ostavio je djetetu jednu sandalu, a sa drugom na nozi krenuo nazad u selo. Obuvao je sandalu čas na jednu, a čas na drugu nogu da ne izranjava previše svoje tabane od kamenja na putu. Čim je stigao kući, tetka vidje da mu nedostaje jedna sandala, i zaprijeti mu da će ga, ako je ne nađe do jutra, surovo kazniti.
Žoze je otišao u krevet sa strahom, jer je znao kakve je kazne primjenjivala njegova zla tetka. Cijelu noć se tresao od straha, jedva uspjevši pred zoru malo da se umiri i zaspe. I samo što je zaspao, začu mnoge glasove iz gostinjske sobe. Tetka dotrči do njegove sobe i upita ga, šta se dešava. Žoze bunovan, otide u gostinjsku sobu, i vidje na sredini sobe sandalu koju je ostavio djetetu u kapeli. Oko sandale nalazile su se raznorazne igračke, bicikli, trotineti, odjeća…Susjedi su ogorčeno vikali da su im djeca opljačkana, jer nisu našla ništa od poklona kada su se probudila.
Tačno u tom trenutku sveštenik iz crkve, u kojoj su đaci bili na misi, uleti bez daha u sobu. „Na pragu kapele pojavio se kip djeteta Isusa“, reče „odjeveno u zlato, ali obuveno sa jednom jedinom sandalom“.
U trenu zavlada tišina, ljudi počeše zahvaljivati Bogu i njegovim čudima, zla tetka se rasplaka i zamoli za oproštaj, a Srce MALOG Žozea ispuni se Ljubavlju i on spozna njen smisao.
***

Po priči Fransoa Kope iz 1903. godine.
Paulo Koeljo

[19горан80]

Хтели,али због молитве нису могли да га убију

Пет година, судбине једног човека. Саша је био 5 година у чеченском заробљеништву, две године га нису хранили, вежбали на њему технику борбе прса у прса; неколико пута га стрељали пуцавши директно у њега, али нису могли да га убију!

1995 година, први чеченски рат. Ја потпуковник Антоније Мањшин, био сам командант јуришне групе, а суседна јуришна група добила је име по хероју Русије Артуру, мом другу који је погинуо у биткама за Грозни, покривајући својим телом рањеног војника. Војник је преживео, а он је погинуо имајући ране од 25 метака. У марту 1995, јуришна група Артур која је бројала 30 бораца, на троје борних кола извршавала је наређење команде да блокира нападе Чеченских милитантних група у Веденској клисури. Тамо постоји једно место Ханцелак који у преводу са чеченског значи – мртва клисура. Тамо је нашу групу чекала заседа.

 

Заседа – то је сигурна смрт: водећу и последњу машину онеспособљују и на тебе методично пуцају са висине. Група која је пала у заседу преживљава максимум 20-25 минута, а после тога то место постаје њихова братска гробница. Преко радио станице су затражили ватрену подршку из ваздуха, а моју јуришну групу су одмах послали у помоћ. Тамо смо стигли за 15 минута. Хеликоптери су навођеним ракетама ваздух-земља неутралисали ватрене позиције на брдима изнад нас и на наше велико изненађење група је скоро у потпуности била спашена. Недостајао је само Саша Воронцов. Он је био снајпер, и седео је на водећем возилу и експлозијом је био одбачен у долину 40-50 метара ниже. Почели су да га траже али га нису нашли. Почело је да се смркава. Пронађена је крв на стенама, али њега није било. Догодило се најгоре, тако контузованог од гранате заробили су Чечени.

Оформљен је тим за потрагу и спасавање, тражили га три дана по планинама, ноћу улазили, чак у села под контролом непријатеља, али Саша није пронађен. Отписан је као нестало лице и предложен је за орден храбрости. И замислите пролази 5 година. Почетком 2000-те, напад на село Шатоја. У Аргунској клисури у Шатојском рејону има насељени пункт Итум – Кале. У току блокаде пункта мирни становници су нас обавестили да код њих у зиндану (тамници) у јами лежи већ 5 година један наш припадник специјалних снага.

Морам да кажем да један дан у чеченском заробљеништву – је пакао. А тек 5 година! Ми потрчимо тамо, већ се смркавало. Фаровима од борних кола осветлимо околину и видимо рупу 3 са 3 и 7 метара дубине. Спустимо мердевине, а тамо живи леш. Човек се тетура, пада на колена, а ја по очима препознам да је то Саша Воронцов, 5 година га нисам видео а познао га. Он брадат, камуфлажна униформа се распала, увијен у врећу са прогризеном рупом за руке, да може да их греје. У тој јами је вршио нужду и живео, спавао, а два три пута недељно су га изводили на рад да копа чеченима утврђења. На њему су се уживо вежбали Чечени и обучавали, за борбе прса у прса са ножевима.

Они покушавају да те ножем убоду у срце а ти треба голорук да се одбраниш. У нашим специјалним снагама  момци су добро обучени, али он измучен, није могао да им пружи отпор, промашивао је тако да су му све руке биле исечене. Он пада пред нас на колена, не може да говори, плаче и смеје се. А онда каже: “Момци, чекао сам вас 5 година, драги моји.” Ми га узмемо на руке, загрејемо купатило у кући, обучемо га. А онда нам он исприча шта је са њим било  током тих 5 година.

Ту смо били са њим недељу дана, храна је била богата и разноврсна, а он комадић хлеба жваће сатима и полако једе. Њему су се сви укуси за 5 година атрофирали. Рекао ми је да га 2 године у опште нису хранили.

Питам: ” Како си преживео?” А он: “Можете ли да замислите команданире, крстић сам љубио, крстио се, и молио, узимао глину правио куглице, крстио их и јео. Зими сам јео снег.”  ”Па како?” питам . А он каже: ” Знаш, те глинене куглице су ми биле укусније од домаће пите. Благословене куглице снега су биле слађе од меда.”

Пет пута су га стрељали на Ускрс. Да неби  побегао, пресекли су му тетиве на ногама, није могао стајати. Ставе га на ивицу стене, он клечи, а 15-20 метара од њега стоји неколико људи са аутоматима спремни за стрељање.

 Кажу: ” Моли се свом Богу, ако Бог постоји он ће те спасити.” И он се молио, још увек ми је у ушима та молитва, једноставне руске душе, “Господе Исусе, мој најдражи, Христе мој предивни, ако Ти је срцу данас угодно, ја ћу поживети још мало.” Затвара очи и крсти се. Они притискају окидаче али не долази до пуцња. И тако два пута -пуцањ се не дешава. Поново репетирају – Нема пуцња . Мењају шаржере – опет ништа, мењају аутомате – ништа.

Прилазе и кажу: “Има крст.” Немогу да га стрељају јер има крст. А он каже: “Нисам ја ставио тај крст него ми га је свештеник на крштењу дао, нећу га скидати.” Они пружају руке да откину Крст, а на пола метра од мене Благодат Светога Духа их увија, они падају на колена и на земљу. Туку га кундацима аутомата и бацају у јаму. И тако два пута меци нису излетали из цеви а три пута су се разлетали МИМО њега. Пуцајући директно у њега нису могли да га убију, само су му рикошети од каменчића направили посекотине.

И тако је то у животу . Мој последњи командир, херој Русије Шадрин је рекао: “Живот је чудна, прелепа и дивна ствар.”

У Сашу се заљубила чеченска девојка, она је од њега много млађа, имала је 16 година, то је тајна душе. Она му је треће године тајно ноћу носила козје млеко, спуштала канапом у јаму и тако спашавала. Родитељи су је хватали на делу, шибали скоро до смрти, закључавали у оставу. Њено име Ассељ. Био сам у тој остави, тамо је веома хладно, чак и у летњим месецима, има малецни прозор и врата закључана катанцем од амбара. Везивали су је, али је она успевала ноћу да то прегризе изађе кроз прозорче, помузе козу и донесе му млеко.

Ассел је повео са собом . Она се крстила и сада јој је име Ана, венчали су се, и родили двоје дечице, Ћирила и Машу. Дивна породица. Срели смо се у Псков – Печерском манастиру. Загрлили смо се, оба плачемо. Он ми све прича. Поведем га старцу Адриану али тамо га народ не пушта. Ја им кажем: “Браћо и сестре, то је мој војник, он је у Чеченији провео 5 година у јами. Пустите Христа ради” А они сви клекоше и кажу: “Иди сине.” Прошло је 40 минута. Саша излази са осмехом од старца Адриана и каже, “Ништа се не сећам, као да сам са сунцем разговарао.” А на длану му кључ од куће. Свештеник им једао кућу од једне старе монахиње који је припао манастиру.

И најважнија ствар коју ми је Саша на растанку рекао када сам га питао како је преживео све то: “Ја сам провео две године у јами и толико сам плакао да је сва глина испод мене  била мокра од суза. Гледао сам у звездано чеченско небо из левка моје тамнице и тражио свог СПАСИТЕЉА. Плакао сам као дете, тражио свога Бога” “А онда” упитао сам. “А сада се ја окупам у његовим рукама,”  рекао је Александар .

[Данче*]

Прича o божанском Младенцу Христу

Када божанска породица бежаше испред мача Иродова за Мисир, искочише разбојници на друм c намером да штогод упљачкају. Праведни Јосиф вођаше једно магаре, на коме беше нешто ствари, и на коме Пресвета Богородица са Сином својим на грудима овда-онда јахаше. Разбојници ухватише магаре, да одведу. У томе приђе један од разбојника Богоматери да види, шта то она држи на грудима. Видевши Дете Христа, разбојник се задиви необичној красоти Његовој, па у дивљењу рече: „Кад би Бог узео на себе тело човечје, не би био лепши од овог детета!” И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дева рече му: „Знај, да ћe те ово Дете наградити добром наградом зато што си га данас сачувао”. После тридесет и три године тај исти разбојник за злочине своје висио је на крсту распет c десне стране Крста Христовога. Његово је име Дисмаз, док је име онога разбојника c леве стране Гестас. Гледајући у Христа Господа невино распетог, Дисмаз се покаја за сва зла живота свога, па докле Гестас хуљаше на Господа, Дисмаз га брањаше говорећи: он никаква зла није учинио. Дисмаз је дакле, онај благоразумни разбојник, коме Господ рече: данас ћеш бити са мном у Рају (Лк. 23, 41—43). И тако Господ дарова Рај ономе, који Њега у детињству поштеди.

Свети владика Николај

[Данче*]

Сејач среће

Једног дана видеше дечаци неког старца како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блистваих звезда. Лаганим замахом руке он би с времена на време загарбио из корпе и завитлао као да сеје. Тада би много прекрасних звездица залепршало око њега као јато варница.

- Шта то радите? – упиташе дечаци горећи од знатижеље.

- Сејем срећу! – одговори човек и мирно настави свој посао док су му се међу прстима цаклили прекрасни драгуљи из којих су дечаке гледале топле дугине боје попут сунчаних очију.

Освојени том лепотом малишани сместа појурише да ухвате срећу, али узалуд.

И они најхитрији и најокретнији остајали би празних руку.

- Узалуд је то што чините – осврнуо се тајанствено старац – тако је никада нећете уловити.

- Зашто? – упиташе зачуђено дечаци.

Насмешивши се, старац је тихо рекао:

- Тек кад се научите сејати радост и лепоту око себе, бит ћете позвани на жетву среће.

Онај ко граби себи, никада неће ухватити срећу.

Срећа се узима раширених руку.

       

[Иван Ивковић]

Он (ава Зосима) се сетио брата који је имао поврће, те је додао: "Није ли он сејао? Није ли се трудио? Није ли садио и обрађивао? Међутим, он није чупао и није бацао: он је имао као да нема [ништа]. Стога, када је код њега дошао старац са намером да га испроба, и почео да уништава [поврће], он се изгубио и сакрио. Када је остао само један корен, он му је рекао: "Ако желиш, оче, остави га да те угостим". Схвативши да је брат истински слуга Божији (а не поврћа), свети му је рекао: "Дух Божији је починуо на теби, брате". Да је био пристрасан према поврћу, одмах би се пројавила његова туга и узнемирење. Међутим, он је показао да га је имао као да га није имао".

Ава Зосима је рекао: "И демони примећују такво понашање. Видећи да се човек према стварима односи без страсти, не узнемиравајући се и не секирајући се [због њих], они закључују да он хода земљом, али да у себи нема земаљско размишљање".

 

Добротољубље - Блажени ава Зосима Палестински

[Crvenokosa]

Ко је Исус Христос

Додао садржај:: Пријатељ Божији2014-04-02 00:00:00

Од почетка човечанства, на земљи је живело око 60 милијарди људи, тврде извесни прорачуни. Од тих 60 милијарди само је шачица њих направила трајни утицај на друге, променивши свет у ком су живели. Од те шачице људи само се једна особа драстично издваја – његово име је Исус Христос.

Тагови:

 

 

 

 

Личности Исуса Христа је дато много више пажње него свима осталима, више обожавања, више анализирања, али и више критика и супростављања. Свака реч који је изговорио, била је небројено пута анализирана, понављана, употребљавана, више него што су коришћене речи свих историчара, научника и филозофа заједно.

А Исус Христос је био овде пре чак 2000 година!! Ипак, након његовог живота на овој планети није прошао ни један минут у времену, а да стотине хиљада људи нису анализирале Његове речи и поуке. 

Размислите да говоримо о личности која је живела у малој, неважној земљи и сасвим небитном градићу пре 2000 година, а Његово рођење је поделило векове и време – на време пре Његовог рођења, Б.Ц. (Before Christ – пре Христа) и време после Његовог рођења А.Д. (тј Ано Домини или година Господња). Сваки пут кад исписујете неки датум, ви уписујете годину од Христовог рођења.

Исус Христос никада није написао ни једну књигу, а данас можете попунити многобројне библиотеке испуњене милионима књига написаним о Њему. Он никада није насликао ни једну слику, а стотине хиљада икона и најфинија дела светске ликовне  уметности, највећа дела светске књижевности, најважнија дела музичке уметности, посвећена су и инспирисана Исусом Христом из Назарета. 

Он никада није формирао ни једну војску, али ипак су милиони људи страдали и умрли за Њега. Он никада није путовао много даље од свог места рођења, а опет је Његово сведочанство познато целој планети.

Имао је само шачицу следбеника, а данас се око 30% светског становништва назива Његовим именом. Његово мисионарење је трајало само 3 кратке године, а ипак данас, после 2000 година, сви хришћани непрекидно понављају славу и хвалу Његовом имену. Он није имао никакво формално образовање, није похађао универзитет нити теолошку школу, а ипак је хиљаде универзитета, богословија и теолошких универзитета изграђено на имену и науци Исуса Христа. 

И још можемо додати  да се нико на овом свету не може назвати просечно образованим, ако не зна ко је био Исус Христос.

 

Ко је Исус Христос за Вас

У Јеванђељу по Матеју, у 16. поглављу, Исус пита своје ученике; ”Шта о мени говоре људи, ко је Син Човечији?” Он није поставио ово питање као неки несигуран лидер, који жели знати шта јавно мњење мисли о њему, да би побољшао маркетинг и сосптвени утицај. Не, његов циљ је био да провери своје ученике.

Апостоли одговарају да неки говоре да је Јован Крститељ, неко да је пророк Илија, Јеремија или неки други од пророка, а Исус их пита; ”А ви шта велите ко сам ја?” Тада једино Петар одговара; ”Ти си Христос, Син Бога живога!”

Кроз ову причу, ово питање је постављено и ВАМА. Ко је за вас Исус Христос, сада, овог тренутка? Како ћемо одговорити на ово питање од виталне је важности за нас, нашу будућност и наш живот. Да ли верујете шта у Библији пише о Њему? Можда не знате шта бисте рекли. Можда имате сумње. Ипак цео важ живот и ваша вечност зависи oд тога какав одговор имате на ово питање. Зашто? 

5 разлога због којих треба знати одговор на ово питање

Рећи ћу вам 5 разлога због којих је веома важно да знате одговор на питање ко је Исус Христос за вас.

1. Нас после смрти чека ВЕЧНИ ЖИВОТ. Овај живот на земљи није све, јер нас чека вечност. После смрти нас чекају само 2 места, а оно које је најбоље за нас јесте Божије Небеско Царство. Бог вас воли и жели да заувек са њим живите у вечности. Ми смо створени од Бога и за Бога. Постоји једно празно место у срцу, једна рупа, коју не може да испуни нико други него сам Бог, јер смо створени да бисмо живели за Њега и са Њим.

Пошто је људски род од почетка био сувише грешан, тако да нико није могао да, након смрти, уђе у Божије Небеско Царство, Бог Отац је послао Свог Сина Исуса Христа да плати откуп за све нас, тако што је, потпуно невин, страдао страшном смрћу на крсту.

Због Његове непроцењиве жртве, сваки човек, који поверује да је Христос Син Божији и да је Он наш Спаситељ, јер нас је спасао смрти и пакла жртвујући се за нас на крсту, може након смрти ући у Царство Небеско. Да није било Христове жртве то нико не би могао ни до данашњег дана, нити у векове.

 Нико вас никада неће моћи волети онолико колико вас воли Бог - ни један мушкарац, ни једна жена вас не може волети више, јер је Божија љубав према вама безусловна. Он вас никада не може волети мање него што вас воли сада. Његова љубав је велика и непроменљива. 

Он је видео сваки тренутак твог живота – видео те је кад си удахнуо први дах на рођењу, видео те је док си се формирао у мајчиној утроби. БОГ ТЕ ЈЕ СТВОРИО ДА БИ ТЕ ВОЛЕО. А Исус Христос је Син Божији, који је страдао на крсту због свих нас, да би својим мучењем и тешком смрћу опрао све наше прошле и будуће грехове. Због Његове жртве ми можемо, након наше телесне смрти, ући у Царство Небеско, ако верујемо у Исуса Христа као Спаситеља и ако смо послушни Његовим заповестима.

2. Господ Исус Христос је једини пут ка Оцу. У Библији је записано да је рекао ”Ја сам пут, истина и живот. Нико не долази оцу осим кроз мене”. 

Он није рекао људима да Оцу могу доћи и на још неки  начин већ је рекао само за себе да је пут, истина и живот. Ми не исмејавамо и не понижавамо друга религијска гледишта, ми не убијамо људе зато што не верују оно што ми верујемо, али се не можемо стидети ове поруке, јер је истинита. Ако бисмо имали лек за канцер, а људи нам не би веровали, ми бисмо ипак морали објавити свима ту вест. Тако је потребно да нам буде јасно да нема другог спасења осим кроз Христа. Потребно је да изучавамо Његову науку и пратимо Његове заповести.

3. Исус Христос нам је обећао изобилан живот. Не каже се да нам је обећао лак живот и живот ослобођен брига и стреса. Упоредо је напоменуо да непријатељ (ђаво, сатана) долази да украде, закоље и упропасти, а да је Он дошао да имамо живот у изобиљу (Јеванђеље по Јовану 10, 10-11). 

Такође је рекао да ће бити са нама заувек, чак и на крају времена. Он нас подржава против непријатеља, даје нам снагу у слабостима, даје нам помоћ у доношењу одлука, даје нам мудрост у конфузним стуацијама. Потребно је само да му се обратимо обичним, простим речима, као кад говоримо са својим пријатељем, да Га замолимо за помоћ. Рекао је да пребивамо у Њему (мислима, размишљањем, обраћањем, причешћем Његоим Телом и Крвљу) и онда ће и Он пребивати у нама.

4. Исус Христос опрашта. Опраштање наших грехова је веома важно и нико не може да нам их опрости до сам Бог. Својом смрћу на крсту опроштени су нам унапред сви греси. Од нас се тражи само да поверујемо да је Исус Спаситељ, да пратимо његове заповести и трудимо се да што мање грешимо. Када прихватимо Исуса Христа за Спаситеља, Он узима све грехе на себе, а уједно на нас излива своју праведност.

5. Христос је васкрсао – устао из мртвих. Без Његовог васкрсења не би било ни хришћанства. Васкрсао је јер је био рођен као човек, али је Његово људско тело садржавало Божанску природу. Зато смрт није могла да га узме. Он је сишао у Ад (пакао) да би из њега узео душе праведних људи, који су живели од постања света и умрли, али нису могли ући у Царство Небеско, јер нико није могао бити толико праведан. Зато је Исус Христос поднео жртву за све нас, да бисмо могли ући у вечну радост Божијег Небеског Царства.

Како ћемо одговорити на питање ко је Исус Христос за нас, одређује квалитет живота који ћемо живети и где ћемо отићи након смрти, где ћемо провести вечност.

[Данче*]

ПОВЕСТ О БЕОГРАДСКОЈ ГРЕШНИЦИ

Прича нам данас један свештеник београдски необичан догађај са једном развратном уличном женом у Београду. Једнога дана пред вече пошетала она по улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она некога човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести. Тада јој рече самоубица: "Зашто си то учинила? Ја не могу да живим, Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним животом". Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га она и даље помагати док он не нађе рада. И продужи та жена свој непристојни посао, и део зараде до тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: "О, анђели Божји, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?" Мало потом опет узвикне: "О, Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божја! "И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено. - Ето шта значи спасти душу једног човека.
Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе! 


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

[ines]

О једној хришћанки која је имала дар божанске молитве

 

Говорио нам је отац Клеопа о другом тајинственом чуду које се збило исто у цркви манастира Сихастрије:
"У зиму 1971. године бејах чредни у Светом олтару. Дошао сам у цркву у 4 сата ујутру и творио сам на коленима молитве пред Свето Причешће, пред Светом Трпезом. Недуго затим уђе да се моли нека жена, која беше дошла с вечера у манастир. Нисам је познавао. Мољаше се тихо код свих икона и стално чинила метаније. Није знала да има још неког у цркви, јер беше мрак, будући зимско доба. Видећи да се моли тако постојано, погледао сам кроз свете двери да видим ко се моли са толико вере. Жена клечаше насред цркве с рукама подигнутим нагоре и из свег срца казиваше ове речи: "Господе, не остави ме! Господе, не остави ме!"
Тада сам око њене главе видео светлост отворено-жуте боје и запањио сам се. Затим је жена пала лицем к земљи и молила се без гласа. Зрак светлости изнад ње постајаше све већи и уздигао се над њеном главом. Након мало времена светлост је тихо згаснула, а жена се подигла и изашла из цркве. Жена беше са села.

 

Из књиге Пут неба Старац Клеопа