Oci rane Crkve o ratovanju i nasilju

[Solomon Kane]

Interesuje me koji je tvoj stav?Da li treba braniti zene,decu,porodice i narod od agresora?

Апсолутно...само и искључиво у том случају.

[marko_13]

Са 313. годином је што шта тога почело. Између осталога, оно што није прије 313 сметало за јединство хришћана, одједном је почело да смета изазива свађе око теолошких расправа што је указалчо потребу за Васељенским саборима...чудно врло, али можда није случајно.

Но одбијати војску и евентуалну потребу да се одбрани земља представља одбити цару цару царево. Мислим да се добро зна шта је Христос рекао, за цареве обавезе.

Пре 313. године хришћани су много тога радили што се косило са тим да морају да дају цару царево...

[marko_13]

Знам ја то, али није поента у томе...мислим да не познајеш добро поједину нашу православну браћу...то је све.

Онда су православни само фиктивно...

[Solomon Kane]

Онда су православни само фиктивно...

То мораш њима да кажеш...имаћеш прилика у животу, само полако.

[Justin Waters]

Пре 313. године хришћани су много тога радили што се косило са тим да морају да дају цару царево...

Доводиш ријечи јеванђеља као контрадикторне, или погрешно схваћене?

[marko_13]

Доводиш ријечи јеванђеља као контрадикторне, или погрешно схваћене?

Речи јеванђеља нису ни контрадикторне, нити су погрешно схваћене, већ нису биле поштоване.

[marko_13]

То мораш њима да кажеш...имаћеш прилика у животу, само полако.

Нема фрке. Врло радо.

[Justin Waters]

Речи јеванђеља нису ни контрадикторне, нити су погрешно схваћене, већ нису биле поштоване.

Добро ако нису били поштоване, онда то не значи ако су то чинили рани хришћани да су били у праву.

[Juan Valdez]

Agresora treba razbiti ko zvecku. Ako mozes, naravno.

Колико ми је познато, од агресора треба да се одбраниш, а не да га разбијеш као звечку. Чак и закон познаје нешто што се зове прекорачење нужне одбране, а о хришћанству и да не говорим. Стварно ми некад није јасно одакле црпиш поједине ставове...

[angst]

Sv. Marcel

Свети Маркелије Танџирски је био центурион који је напустио војну службу када је постао хришћанин http://en.wikipedia....llus_of_Tangier

Sv. Irinej oko 180.

Свети Иринеј Лионски http://en.wikipedia.org/wiki/Irenaeus

Sveti Kiprijan oko 250. god.

Свети Кипријан Картагински http://en.wikipedia.org/wiki/Cyprian

Ambrozije

Свети Амвросије Медиолански, епитимисао римског цара Теодосија Великог због покоља http://en.wikipedia.org/wiki/Ambrose

[marko_13]

Добро ако нису били поштоване, онда то не значи ако су то чинили рани хришћани да су били у праву.

Наравно да нису били у праву. Мислим да је то јасно...

[Justin Waters]

Наравно да нису били у праву. Мислим да је то јасно...

Добро, онда је јасно. Дакле нису били у праву са својим апсолутним пацифистичким ставовима. Бар ако је требало примјенити на све људе. За њихов идеал, монаховања, тиховања по горама, гдје ти је свеједно јел падају метеори или се води битка као код Термопила..онда они и јесу у праву.

[marko_13]

Добро, онда је јасно. Дакле нису били у праву са својим апсолутним пацифистичким ставовима. Бар ако је требало примјенити на све људе. За њихов идеал, монаховања, тиховања по горама, гдје ти је свеједно јел падају метеори или се води битка као код Термопила..онда они и јесу у праву.

Као што рекох - Црква има јасан став да нема веће љубави од тога да се да живот за ближњег. То је највеће и најдоследније следовање Христу и подразумева одбрану дома и ближњих у ратним дејствима и сваки пут када је угрожен живот.

[ego]

Свети Петар Цетињски и Карађорђе

... Да ли је у самом почетку Карађорђе знао и колико је знао о Светом Петру Цетињском, не бих сад могао да то кажем, о томе ће вам више рећи историчари, међутим, једно је сигурно: да су двије битке које су се одиграле 1796. године, на чијем челу је био митрополит Црне Горе и Брда Петар Први Петровић Његош, да су те двије битке одјекнуле не само у српским земљама, у српском народу, не само на Балкану, него су одјекнуле широм Европе.

Прва битка била је битка на Мартинићима, јула мјесеца 1796. године, гдје је рањен и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка, на Крусима, у септембру мјесецу, гдје је против сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца (рачуна се да их је било 3-4000) успјела да до ногу потуче турске војнике којих је, по ондашњим записима, било око 30000. Да ли је баш тај број тачан или није, то већ остаје на историчарима да решавају; међутим, да је турска војска била много моћнија, и бројчано и по наоружању и по обуци, од ратника Светог Петра Цетињског, у то никакве сумње нема.

Није при томе битно то што је ратовао Свети Петар и што је он побједио, битан је његов однос према рату и његов однос према свом непријатељу. И ту се показује да се ради не само о једном војном стратегу, господару једне мале земље, него да се ради управо о једном човјеку који је истински хришћанин у тим трагичним околностима, а рат је увијек трагичан, ирационалан, нешто што је против, тако да кажем, саме природе људске, против саме суштине Јеванђеља као таквог. Дакле, његов однос према непријатељима је однос једног витеза, човјека који је показао, заједно са својим ратницима, не само јунаштво и витештво бранећи себе од непријатеља, као што би рекао Марко Миљанов, него је показао и чојство, а то јесте суштина Јеванђеља, суштина Новог Завјета.

Чојство, којим се брани други од себе. Ту се догодила синтеза између јунаштва, витештва и чојства у личности и понашању Светога Петра и у његовом односу према непријатељу несумњиво да је то управо оно што је и дало њему могућност да буде побједник и што је допринијело да Бог благослови његов подвиг, и подвиг његових витезова.

Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу послије битке на Мартинићима, да се прође његове сиротиње - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пуштио с миром да прођеш, немој сада кретати против нас, боље да живимо у миру и љубави. Не слуша Махмут паша, спрема своју војску коју обучавају француски официри (отприлике догађа се нешто што се догађало и у наша времена, када су шиптарске терористе на Косову обучавали амерички официри). Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. И заиста је Бог пресудио. Постојали су записи, а и данас се то чува у народном памћењу (срео сам једног памтишу који је потпуно глув, али који тако памти битку на Крусима из 1796. године као да је био на сваком мјесту где се шта догађало, памтећи мјеста, памтећи имена, памтећи догађаје, све оно што се догађало) да су војници, да их назовемо војници - нису то били војници, то су били сељаци позвани да бране своју светињу, своја огњишта, гдје год су они били видјели су испред себе Светог Петра на бијелом коњу, како их храбри. Прије тога, отприлике као оно што се догађало за вријеме великомученика Косовског Лазара на вечери, Свети Петар је распоредио то мало војске што је имао (био је у Дражевини, то је једно село гдје и данас постоји црква гдје је он причестио своју војску, као што је у Самодрежи цар Лазо своју војску причестио), распоредио је војску и онда је уморан, забринут шта ће бити, Бога молећи, по молби ту присутних прилегао на кревет. Какав је то могао бити кревет у то вријеме можете само да замислите, у сељачкој уџерици каква је била у Дражевини! Но, кревет се сруши. А Свети Петар, уставши, гњеван, рече: „Онај који ми је ово припремио, да Бог да живијем огњем изгорио.“

А ујутру, главари виде нема Светог Петра. Многи су помислили да се владика уплашио и да је отишао; кад они погледају тамо иза неког камена клечи владика на кољенима, дигао руке ка небу и каже: ''Господе, ја урадих што је у мојим рукама, сад све што се даље догађа, то је у Твојим рукама''. И да не дуљимо причу, 3000 глава, вријеме је тако било, донијели су пред ноге Светога Петра, пред цркву у Крусима и дан данас постоји камен на коме је Петар сједио. Шта је људска судбина и каква је земаљска сила и земаљска моћ? Махмут паша, од кога се Стамбол тресао, јер он је хтио да ствара своју државу на просторима данашње Албаније, Црне Горе, па све до Босне и до Сарајева, султани су слали војску на њега, нису му могли ништа учинити, а ето како је Бог удесио да мала група Црногораца побједи и да се ту покаже да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, и с друге стране да је побједа не у онима који имају моћ земаљску, него коначна побједа припада онима који су са Богом и са Правдом Божјом. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Донијели су пред Светог Петра и Махмутову главу, док су му Црногорци тијело огњем сагорели. Тако се испунило проклетство Светога Петра.

Тај догађај је одјекнуо широм Балкана. Свети Петар је стекао велики углед у свим српским крајевима онога времена, задахнуо је Српство дахом витештва, слободе, а нарочито херцеговачка племена. Остало је записано оно што је битно истаћи: жеља Светог Петра Цетињског о обнови Славеносербскога царства. Чак је и Наполеонов план био за обнављање царства, гдје би Свети Петар, митрополит црногорски, био патријархом у том Славеносербском царству. Његов програм о томе је постојао, дакле, прије 1804. године, као што је и прије Законика проте Матије Ненадовића из 1811. године, Свети Петар већ 1796. године написао своју Стегу, да би објединио разједињена, посвађана црногорска племена. То је својство Срба одувјек било, а и данас је то својство остало, да смо горди и не можемо једни са другима, да немамо слоге међу собом.

Дакле, Свети Петар Цетињски је личност која је као господар Црне Горе, као витез, народни вођа, по много чему раван Мојсију старозаветном. Има много сличности између Светог Петра Цетињског и Мојсија, Исуса Навина и оних древних судија који се помињу у Старом завјету. И времена су била старозавјетна, али он је успио да споји у себи и тај дух старозавјетни, а у исто вријеме и да носи у себи новозавјетни етос.

Тај покрет на чијем челу је био Свети Петар Цетињски је родио духовно вожда Карађорђа из 1804. године. Свети Петар, у духовном смислу, ишао је још дубље, обједињујући у себи духовну димензију као монах, као епископ, као подвижник, са том димензијом господара - човјека који се брине о елементарним људским потребама, о слободи.

Митрополит Амфилохије (Радовић)

[Grizzly Adams]

Колико ми је познато, од агресора треба да се одбраниш, а не да га разбијеш као звечку. Чак и закон познаје нешто што се зове прекорачење нужне одбране, а о хришћанству и да не говорим. Стварно ми некад није јасно одакле црпиш поједине ставове...

То сам и мислио, да се одбраниш.