Претражи Живе Речи Утехе

Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje. Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.

Hteo sam ovu temu da otvorim , nadam se da cu dobiti što više odgovora i različitih perspektiva , a ovde ću napisati par misli koje su meni prolazile kroz glavu pa neka služe kao provokacija jer iza ovoga definitivno stoji namera sa smislom. Pre svega , rekao bih da je moderan čovek dosta drugačiji po svojim prioritetima i po svojim potrebama baš o čemu je tako dobro govorio Grizzly Adams. Ukratko , reklo bi se kako su životni vek i komfor naglo skočili , a smrtnost se na jedan prividan način odužila , a oni koji stradaju se generalno sklanjaju od naših pogleda , bilo da su u pitanju bolnice , mentalne ustanove , starački domovi , zatvori , pogrebna preduzeća (koliko bi se samo čoveku promenio pogled na život kada bi svoje mrtve morao sam da zakopava , kako god to zvučalo ?) , postavlja mi se pitanje koliko zapravo ljudi razmišlja o centralnoj temi Hrišćanstva koje je Vaskrsenje ? Išao bih korak dalje na ono što ciljam i postavio bih pitanje da li je modernom čoveku koga ne zanima Hrišćanstvo zapravo Vaskrsenje nešto što bi ga privuklo ka Pravoslavnoj veri ? I da li je to uopšte potrebno kao početni korak ? Nekako mi se čini da je važnije ono što Hristos može ponuditi čoveku dok je ovde , a što cilja na problematike i uskraćenosti sa kojima se moderan čovek danas suočava , pa da krenem po stavkama : Ljubav , deficit u modernim odnosima , suficit u odnosu sa Bogom ako je taj odnos lične prirode , što je suština pravoslavlja i pravoslavne mistike. Usamljenost bi bio problem ne tako lako rešiv jer čovek koji je sa Bogom opet ima potrebe za druim ljudskim bićem , ali mu sama Hrišćanska vertikala širi kapacitete za zajednicu i ljubav , a to je nešto što ljudi danas gube i imaju sve manje i manje. Onda ide prirodan sled povećanja psihopatologije i mentalnih bolesti , loši odnosi sa roditeljima , disfunkcionalni emotivni obrazci , otuđenost , egoizam i hedonizam (kao surogat za blagodat i usamljenost) koji sami po sebi produbljuju patologiju i deluju destruktivno na čoveka. Izgubljen osećaj za svetinju , i potreba za mistikom koja nije logička kontemplacija , sholastika i pozitivistički pristup znanju i spoznaji ... Čini mi se da pravoslavna duhovna vertikala barem po onome što sam mogao da vidim nudi rešenja na sve ove probleme. Šta vi ljudi mislite ? Zašto bi iz perspektive modernog sekularnog čoveka Hristos bio potreban ? I na koji način ga treba predstavljati, propovedati i reklamirati ?