Претражи Живе Речи Утехе

Zbog čega je za decu važna dosada i šta roditelji treba, odnosno ne treba da rade kada je detetu dosadno savetuje stručnjak za rani razvoj dr Ranko Rajović. BUKA / 22. Mart 2018 PODIJELI: Dosada je vrsta stresa i jedno neugodno stanje. Kada im je dosadno, i odrasli i deca pokušavaju da se reše tog osećaja, odnosno da nađu zanimaciju. No, problem dosade kod dece u današnje vreme poprimio je zabrinjavajuće razmere jer deca teško pronalaze zanimaciju, a da nije vezana uz računar, videoigre ili mobilni telefon. O tome šta roditelji mogu da urade, ali i u čemu greše kada je je reč o dečjoj dosadi, govori dr Ranko Rajović autor je NTC programa učenja kojim se podstiče intelektualni potencijal dece i razvija se brzina razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje. “Današnji roditelji koji su pre 30 godina bili deca sigurno se sećaju kako je u to vreme u kući postojao jedan televizor sa jednim ili dva programa i kada ima je bilo dosadno izlazili su da potraže društvo za igru. Nije bilo problem da odu peške ili na biciklu četiri, pet, šest kilometara na igralište gde bi se igrali sat, sat i po i vratili se kući. Kada bi padala kiša, morali su sami da osmišljavaju igre, a roditelji tada nisu rešavali problem dosade svom detetu, već je dete to samo rešavalo. Ili se igralo s igračkama ili je slagalo kocke ili pravilo kulu od drvenih kockica. Problem dosade uvek je bio pokretač i dosada je važan i dobar faktor razvoja deteta. Kada mu je dosadno, dete mora nešto da smisli, organizuje se, mora da poveže neke stvari, napravi možda neku novu igru, potraži društvo.

Odbrana je pravo svakog slobodnog čoveka, jel' tako, Zvone.. .... Šta mislite o novom ruskom tenku? http://en.wikipedia.org/wiki/T-95 Mogući izgled..

Jako nevreme, poput onog koje je pogodilo popularna grčka letovališta u jeku sezone, možemo sve češće da očekujemo, predviđaju meteorolozi. U letnjoj oluji na severu Grčke, praćenoj gradom poginulo je sedam osoba, dok je 100 povređeno. Pričinjena je i velika materijalna šteta. Nedelju dana pre velike oluje, grčke vlasti su zbog velikog požara evakuisale nekoliko sela na ostrvu Evija. rošle godine, u požaru u oblasti istočno od Atine nastradalo je najmanje 70 osoba. Utvrđeno je da je požar izbio zbog ljudske nepažnje. Kada se ovakve stvari dogode, mnogi se pitaju kako da zaštite sebe i članove porodice.

5. maj 1945: Prva slovenska vlada? Partijski mitologija: 5. maja 1945 je bila v Ajdovščini ustanovljena prva slovenska vlada v zgodovini, ki jo je vodil Boris Kidrič, ob Edvardu Kardelju vodilni slovenski komunist. 9. maj 1945: Dan zmage? Partijska mitologija: 9. maja 1945 je kapitulirala nacistična Nemčija. To je dan zmage.

Stavio sam ovu temu na drugi forum ali mislim da se tice i ovog foruma

Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje. Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.

Foto: EPA-EFE/BIEL ALINO Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega ruši brojne teorije zavere koje prate pandemiju. Njegova predviđanja bude nadu. Dr Babić je precizno, pozivajući se na objavljena načuna istraživanja, pojasnio zašto ne treba previše da strahujemo od reinfekcija, zašto će vakcine delovati i na mutacije koronavirusa, kao i zašto su neke zemlje bolje savladale pandemiju od drugih. Takođe daje savete šta da radimo dok ne stigne vakcina, ali i zašto ne treba da verujemo pseudonaučnim stručnjacima koji lek protiv kovida 19 povezuju sa čipovanjem i velikom svetskom zaverom. Njegov tekst prenosimo u celosti. Imunitet je trajan u većini slučajeva Kao što većina ljudi zna, slučajevi reinfekcije su proizveli strah da ovaj novi koronavirus ne proizvodi dugotrajnu otpornost. Takođe, neki ljudi “vuku” infekciju dugo vremena, što takođe nije dobar znak. Kod mnogo ljudi ove vesti su proizvele fatalizam – eto, nema nam spasa, moraćemo svi da preležimo ovaj virus na kraju. Što bi bila ogromna zdravstvena katastrofa (smrti na stranu, dugoročne posledice kod preživelih bi nas gazile decenijama). Na sreću, naučni podaci ne podržavaju ove strahove. Više objavljenih studija je primetilo da je imuni odgovor na samu bolest visoko varijabilan, i da neki ljudi imaju vrlo slabe imune odgovore. Tako da nije iznenađujuće što ima slučajeva u kojima ljudi brzo izgube i imunitet. Ali kako stvari stoje kod većine? Jedna studija je merila pet različitih aspekata imuniteta (IgA antitela, IgG antitela, memorijske B-ćelije koje prepoznaju kritični “RBD” deo “šiljka” virusa; i T-ćelije dve različite vrste, CD4+ i CD8+, koje prepoznaju specifično baš ovaj virus). Među prethodno obolelim ljudima, pet meseci nakon infekcije, 96% je imalo više nego dovoljan imunitet u tri različite grupe istovremeno. Što je posebno važno, nivoi memorijskih B-ćelija, koje omogućavaju imunom sistemu da brzo reaguje na ponovnu infekciju, su se povećali tokom tri do pet meseci nakon infekcije. Foto: EPA-EFE/Jesus Diges Pomen T-ćelija je bitan ovde, jer dotične imaju posebno snažan uticaj na dužinu i težinu bolesti kod ovog virusa. Za ljude koji nisu imunolozi, naš imuni sistem ima više grana. Jednu od njih čine B-ćelije, koje proizvode antitela, proteine koji se vezuju za virus, ometaju ga u radu, i omogućavaju organizmu da prepozna i direktno uništi virusne čestice. Druga grana su T-ćelije, koje prepoznaju kada virus već inficira neku od drugih ćelija u telu – i koje tu zaraženu ćeliju onda unište. Ovo je uprošćenje; imuni sistem je vrlo komplikovan, i ne može se objasniti u jednom paragrafu; ali ovo vam daje generalnu ideju. Jedan uzrok zabrinutosti povodom imuniteta je što nivoi antitela kod nekih bolesnika vrlo brzo opadaju nakon oporavka. Međutim, u preko 40% takvih slučajeva, nađene su T-ćelije koje specifično prepoznaju virus, i koje su slične po tipu memorijskim B-ćelija (trebalo bi da traju dugo vremena, možda doživotno). Ista studija je takođe analizirala uzorke krvi koje su ljudi dali pre nego što je virus nastao. Oko 28% je imalo T-ćelije koje su ciljale druge koronaviruse, ali koje su takođe usput delimično bile efikasne protiv novog SARS-CoV-2 virusa. Ovo objašnjava zašto je jedan deo populacije naizgled vrlo otporan prema infekciji. Zatim, iz Arizone imamo još jednu studiju (jedan od autora je naš čuveni imunolog Janko Nikolić-Žugić), koja daje dodatan kontekst. Naime, mnogi serološki testovi mere količinu antitela protiv svih virusnih proteina ukupno. Ta ukupna količina onda opada brzo u toku par meseci nakon bolesti. Međutim, ova studija je urađena mnogo preciznije i pažljivije, koristeći više različitih metoda, i prateći ljude mesecima nakon ozdravljenja. Ona pokazuje da ona najbitnija “neutralizujuća antitela” ostaju stabilna minimalno mesecima nakon oporavka. Ovo su antitela koja se vezuju za virus na način ili mesto koje zatim sprečava virus da uspešno inficira ljudske ćelije. Ono što opada su antitela protiv takozvanog N proteina. Autori studije ističu da su ova anti-N antitela u stvari veoma unakrsno reaktivna protiv raznih koronavirusa. Moguće je da ona predstavljaju pokušaj imunog sistema da izvuče “najbližu stvar” novom virusu iz sećanja na prethodne infekcije drugim koronavirusima, i da to baci protiv napadača. Onda nakon oporavka, ta antitela takođe brzo nestaju – što testovima koji mere sve ukupno izgleda kao ukupan pad nivoa. A u stvari, ona važna neutrališuća antitela ostaju stabilna. Nije posebno verovatno da će mutacije imati uticaja na efikasnost vakcina Koronavirusi nisu kao grip, i ne mogu da prosto “rearanžiraju” svoje genome. U suprotnom, četiri ljudska koronavirusa koji su već decenijama u opticaju bi imali različite efekte od godine do godine. Ali koronavirusi svakako mogu da mutiraju, uključujući tu i nove mutacije unutar “šiljka” koji je glavna meta za neutralizujuća antitela. U stvari, prva tri dokumentovana slučaja reinfekcije su ovde napravila veliku uzbunu. Sva tri čoveka su bili inficirani, oporavili se, i onda su se ponovo inficirali – ali u vrlo različitim regionima (jedan u Hong Kongu, drugi u Ekvadoru, treći u Belgiji). Sva tri su imala različite sojeve virusa tokom prve infekcije, pa onda opet različite tokom reinfekcije. Ali su svi imali jednu zajedničku tačku: soj koji je izazvao reinfekciju je nosio jednu specifičnu mutaciju u “šiljku,” takozvanu D614G. No, imamo dobrih vesti i na tom frontu. Antitela koja proizvode vakcine su se pokazala kao dovoljno jaka i raznovrsna da mogu da prepoznaju i neutrališu kako i nemutirani “šiljak,” tako i D614G mutant . Takođe, u toku ove godine smo skupili dosta informacija po pitanju brzine evolucije i mutacija kod ovog novog virusa, i vidimo da dotični mutira dosta sporo (bar na skali koja važi za viruse). Niko ne može da zna da virus NEĆE mutirati u neki oblik koji može da zaobiđe vakcinu; ali svi podaci koje trenutno imamo ukazuju da je tako nešto malo verovatno. Foto: EPA-EFE/IAN LANGSDON Šta možemo očekivati od vakcina? Moj lični savet za praktično sve je da vakcinu treba primiti, osim ako vam vaš doktor ne savetuje da je preskočite iz nekog za vas specifičnog razloga (recimo, ako imate urođene probleme sa mitohondrijama). Dve vakcine su trenutno u procesu potvrde (Pfizer/BioNTech, i Moderna), i obe imaju slične mere efikasnosti i sigurnosti. Pfizer ima velike već proizvedene zalihe vakcine (prihvatili su veliki rizik da im sve to propadne), ali ima problem da to dostavi jer vakcina zahteva transport na -70°C. Iz tog razloga, verujem da će malo dotične stići do nas. Moderna će morati tek da počne da zaista proizvodi, plus je njihova vakcina skupa, tako da će verovatno proći dosta vremena pre nego što to stigne u naše vode. Treća vakcina (AstraZeneca/Oxford) bi trebalo da uskoro izađe sa podacima, i ona je najverovatniji kandidat za prvu Evropsku vakcinu koja bi mogla stići do nas. Kineske SinoVac vakcine su takođe na vidiku, ali njihova efikasnost još nije jasna, kao ni profil nuzefekata; ali podaci se očekuju uskoro. Foto: EPA-EFE/DAN HIMBRECHTS Ruska Sputnik vakcina je nešto što mora da prođe još mnogo provera. Iako je navodno “potvrđena” u Avgustu, to istraživanje je rađeno na samo sedamdesetak ljudi; uporedite to sa više od 60 hiljada ljudi u testiranju ukupno za one dve pomenute na početku ovog paragrafa. Svaki čitalac ovog teksta može da odluči sam za sebe, ali ja trenutno ne mogu da preporučim Sputnik, sa čisto naučne tačke gledišta. Koja god vakcina da bude prva, za očekivati je da će prvi primaoci biti ljudi u medicini koji su izloženi virusu, i zatim osetljive populacije (stari, imunokompromitovani, itd.). Zatim će se ići odatle u ostatak populacije. Ali ovo zavisi od proizvodnje i tačke u kojoj cela stvar dođe do nas. Takođe, svi treba da se pripremimo za još više urlanja na društvenim mrežama, i na mesece dodatnih karantina. Normala se vraća tek kada broj vakcinisanih plus broj onih koji su preležali i stekli trajni imunitet dođe do cifre od oko 80%. Što manje vakcinacije, to se duže čeka da se ovaj broj postigne kroz infekcije. Problem je statistika i nerazumevanje iste. Ako vi, čitalac ovog teksta, pošaljete jedan e-mail deset miliona ljudi, desetine primalaca te vaše poruke će umreti sutradan. Stotine će se razboleti i umreti tokom sledećih par nedelja. Hiljade će se razboleti i pomreti od raznih bolesti tokom mesec ili dva nakon vaše poruke. Ovo uključuje i decu, mlade, i prethodno zdrave ljude. Ovo je prosto statistika: ako uradite BILO ŠTA sa deset miliona ljudi, desiće se isto, jer u tolikom broju ima onih koji su bolesni a ne znaju, ili koji će se prosto slučajno uskoro razboleti, bez obzira šta bilo ko radio. Niko normalan ne bi rekao da su ti ljudi pomrli ZATO što ste im vi poslali e-mail. Ali upravo takva “logika” vlada kada su vakcine u pitanju. Svaka koincidentalna bolest ili smrt se razglasi kao dokaz opasnosti. Podaci se iskrivljavaju ili prosto izmišljaju. Priče tipa “brat od sestre mog zeta je primio vakcinu i onda je pao i umro dva dana kasnije” su već na sve strane. Na to dodajte priče o Bilu Gejtsu (koji sa vakcinama nema ama baš nikakve veze), “tečnim čipovima” (koji ne postoje, to je kao da pričate o vampirima u vakcini), lečenju hidroksihlorokvinom (koji nema nikakvog efekta protiv virusa), i spiskovima užasnih sastojaka koji se navodno dodaju u te bočice (potpuno izmišljenih od strane nekog paranoika na Jutjubu koji o vakcinama i medicini zna manje nego prosečan srednjoškolac) – i masa naroda će da odbije da primi vakcinu. Što kao što rekoh iznad, znači da će duže morati da se čeka imunitet krda i povratak u normalu. Foto:EPA-EFE/Andrea Fasani Mi koji radimo u medicini i nauci ćemo pokušati da se protiv ovoga borimo koliko možemo. Od vas drugih se nadamo da ćete nam pomoći. Šta treba da radimo dok čekamo da vakcina dođe? Jedna od najpredvidljivijih priča u toku ove pandemije se bavi brodovima za krstarenja. Ovi brodovi su čak i u normalnim periodima jako osetljivi na viruse; svake godine se desi da negde neki mora da se hitno vraća u luku, zato što je na brodu izbila nekakva epidemija. Gusto napakovani ljudi u prostorijama koje dele ventilaciju i koje moraju da budu zatvorene kada je napolju vetar i kiša – pa, to je savršeno za širenje raznih virusa. Otud, niko se nije iznenadio kada su ovi brodovi odmah na početku epidemije postali centri zaraze. Zbog lakog prenosa, velika većina putnika i posade je dobila virus, i većina je imala dosta tešku bolest, u proseku težu nego na kopnu. Samo oko 20% zaraženih ljudi nije imalo simptome. Cela industrija je naravno hitno zatvorena, i države su ušle u karantin. Ali onda je neko u Americi imao briljantnu ideju: okej, zaravnili smo krivu, i sada možemo da uz mere bezbednosti opet počnemo sa krstarenjima. Ovo je i urađeno, protiv svih saveta svih epidemiologa, i završilo se u roku od nekoliko dana kada su na ovim brodovima odmah izbile ponovo epidemije. Opet je bila zaražena velika većina svih putnika. Ali ovaj put, čitavih 80% zaraženih ljudi je imalo samo blagu ili čak asimptomatičnu bolest. Foto: EPA-EFE/LUCA ZENNARO Razlog za ovo su maske. Maska ne zaustavlja virus. Ali maska zaustavlja velike kapljice iz usta, koje nose veliki broj virusnih čestica. Takođe, maske smanjuju brzinu vazduha koji izlazi iz pluća, i time i domet “virusnog oblaka” koji okružuje zaražene osobe. Ovo ukupno znači da ljudi koji budu izloženi zarazi dobiju manji inokulum, tj. manji broj virusnih čestica im uđe u telo. Mada čak i jedan virus može teorijski da izazove bolest, u proseku važi pravilo da više virusnih čestica znači teže oboljenje. Kada virusa ima više, oni zaraze više ćelija istovremeno, i onda proizvedu više virusa druge generacije koji se onda brzo šire kroz organizam. Naš imuni sistem u toj situaciji nema vremena da se pripremi da i počne da se zahuktava prema napadaču. Ali ako je broj virusnih čestica mali, imuni sistem ima više vremena da proizvede odgovor na napad pre nego što se virus široko proširi kroz telo. Otud, manje virusnih čestica – u proseku lakša bolest. Tako da je odgovor: nosite maske. Insistirajte da drugi nose maske. Nemojte ići na okupljanja gde se nalazi veliki broj ljudi. Naši medicinari su pred tačkom sloma; nemojte im nabacivati još posla, i pritom rizikovati svoj i tuđi život. Držite distancu, perite ruke. Treba nam samo još malo strpljenja. Okej, Miloše, strpljenje. Ali koga ja treba da krivim za ovo. Ko je sve ovo napravio? Rećiću nešto što će biti nepopularno kod mnogih mojih kolega: ja zaista razumem ljude koji misle da je sve ovo izmišljeno ili nekakva zavera. Oni gledaju oko sebe i vide silu izgubljenih poslova, ekonomsku krizu, mere koje se uvode pa prekidaju bez razumljive logike. Pošto je virus kod nas još uvek relativno redak, mnogi ljudi ne znaju nikoga ko je zaražen ili imao ozbiljnu bolest, pa im sve to izgleda prenaduvano. Iz te perspektive, sasvim razumno je razmišljati ko tu profitira, pa onda pokušavati da se razluči ko je tu možda sve to nekako isplanirao ili uradio. Gledajući situaciju u Americi, većini Evrope, kamoli u našim krajevima – zaista izgleda kao da su ludaci izveli revoluciju i preuzeli ludnicu. A onda se na to ubace profiteri i lešinari sa Jutjuba i sličnih sajtova, i počne haos. Ali kao što je često u životu slučaj, istina je mnogo… pa, manje impresivna, tužnija. I u njoj ima manje zavera i legendarnog zla, a mnogo više proste nesigurnosti i nesposobnosti. Ovaj virus NIJE bio nikakvo iznenađenje. Mi smo imali dva nova smrtonosna koronavirusa koji su se pojavili u toku zadnjih 20 godina. Bila je epidemija SARS-1 virusa, vrlo srodnog ovom sada, koji je izbio 2003-će, i bio još zarazniji i DALEKO smrtonosniji. Ali je zaustavljen brzom reakcijom, karantinima, i teškim merama koje su uvedene u Kini, Hong Kongu, i Kanadi. Zatim smo imali virus po imenu MERS, takođe koronavirus, koji je sa kamila prešao na ljude u nekoliko Arapskih država. Dotični ima 35% smrtnost, i za sada je pod kontrolom samo zato što se slabo prenosi od čoveka do čoveka. A nisu tu u pitanju ni samo koronavirusi. Bile su dve velike epidemije Ebole u tom periodu, koje su zaustavljene herojskim radom virologa i lekara u Africi. Imali smo skok Zika virusa u novu populaciju, sa jezivim posledicama na žene koje su imale nesreću da budu trudne u tom trenutku. Imali smo nervozne virologe koji su nas upozoravali da se doseg čikungunja i denge virusa povećava. Imali smo masu upozorenja. Povrh toga, tu su i promene u strukturi sveta. U prošlim vekovima, novi virusi i bolesti bi izazvali lokalne epidemije, koje bi opustošile neki grad ili neku malu oblast, i onda nestale kada se tamo lokalno stvori imunitet. Danas, novi virus može da obleti oko sveta od aerodroma do aerodroma u roku od par dana. Takođe, danas ljudi uništavaju sve veći i veći deo preostale divljine, i dolaze sve više u direktan kontakt sa preostalim divljim životinjama – što povećava šansu da se neki od njihovih virusa prenese na nas. ZNALO SE da će pre ili kasnije neki virus skočiti na ljude, oteti se kontroli, i početi da žari i pali. Potpuno očekivana stvar, upozoravana, ali u mnogim državama je slabo ko slušao. Mi nismo uradili ništa u odgovor na ovo upozorenje. Nama se može i donekle oprostiti – Balkan, siromašne države, malo resursa, malo naučnih kapaciteta. Ali za ostatak Evrope, i za Ameriku, to je već teže progutati. Ni oni se nisu dobro spremili, i dobili su sada ovu situaciju u kojoj se svi nalazimo. Ali znate ko nije u istoj rupi? Kina. Tajvan. Vjetnam. Japan. Južna Koreja. Novi Zeland. Australija. Kako to? Možemo da smišljamo objašnjenja za Tajvan i Novi Zeland (ostrvo, lako kontrolisati granice), ili za Južnu Koreju (veliko ali vrlo koncentrisano i organizovano stanovništvo). Ali Vijetnam? Ili Kina? Država sa milijardu i po ljudi, gušće naseljena nego bilo koje mesto u Evropi, plus mesto sa koga je počeo virus? Kako su oni to doveli u kontrolu? Nekim tajnim vakcinacijama? Ne. Oni su reagovali kada su videli SARS-1 i MERS, i spremili su se. Napravili su snažnu državnu epidemiološku infrastrukturu, koja je odmah čim je virus prepoznat kao opasnost skočila u dejstvo. Prvo su uveli masivno zatvaranje i karantine. Zatvaranje granica, svog javnog saobraćaja (i lokalno i državno), zatvaranje aerodroma. Ali umesto da to rade samo dok je politički zgodno, oni su to radili sve do tačke na kojoj su njihovi epidemiolozi mogli da podnesu broj novih slučajeva. U mestima sa najvećom zarazom, zatvaranje je trajalo punih 76 dana. Država je prihvatila ekonomsku štetu, i dala pomoć ljudima i kompanijama eda bi iste preživele taj početni period. Preko četrnaest hiljada novih zdravstvenih kontrolnih mesta je otvoreno da bi se garantovala kontrola nad kretanjem i zdravstvenom slikom ljudi, sa teškim kaznama za prekršioce karantina. U roku od nekoliko dana, uspostavljen je sistem za praćenje kontakata, i sistem za testiranje koji je u roku od dve nedelje testirao DEVET MILIONA ljudi. Foto: Profimedia.rs Zatim, umesto da se žure da se “vraćaju u normalu” i “spašavaju ekonomiju,” nastavili su da guraju krivu do nule. Ništa “zaravnjavanje,” već nula. Praćenje kontakata bez izvinjenja, sa kaznama za ljude koji lažu sa kime su se sreli i gde su bili. Dalje testiranja na masivnom nivou: hiljade i desetine hiljada testova oko svake tačke na kojoj se virus vidi, obavezni karantini za izložene. Plus, masivna produkcija maski, rukavica, i drugih potrepština, i čvrsta pravila o njihovom korišćenju na nacionalnom nivou. Ispostavilo se da je ovo bolje i za ekonomiju. Umesto da se mesecima država polako guši, tu su dva meseca teškog života nakon čega… pa, virusa efektivno više nema. Sve je to moglo da se uradi i u Evropi i Americi sigurno. A mnogo toga je moglo i kod nas mnogo bolje da se uradi, bez obzira na siromaštvo. Ali nije urađeno bolje, i sada smo tu gde smo. I sad čekamo da imunitet dođe do 80% i da se prenos uspori do tačke na kojoj možemo da se vratimo u normalu bez da to zatrpa bolnice. Ali ovde ima jedna važna lekcija: šta ćemo uraditi u budućnosti? Da li ćemo se spremiti, ili ćemo da se svađamo oko teorija zavere? Jer ako ne naučimo lekciju, i ako ne shvatimo da su epidemije nešto što možemo da očekujemo opet u budućnosti, prirodno, bez da ih prave neki milijarderi ili nekakve mračne sile… pa, za pet, deset, ili petnaest godina, igraćemo isti ovaj ples ponovo. Tekst naučnika koji ruši sve zavere o koroni - i daje nadu NOVA.RS Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega...

”Znoj kaplje po papiru, poslednju pišem želju, ostajte mi zdravi, verni našem htenju, i kad umrem za istinu, ispunite moju volju, poljubite za mene neku Srbiju bolju!” (Beogradski Sindikat - Welcome to Srbija) Moj pokojni otac je imao običaj da kaže da smo mi potomci vezivača pertli. Znate ono, kada momci krenu u boj, a on kaže: “Sada ću ja, samo pertle da vežem…” Naravno, takvi su preživljavali, razmnožavali se, širili svoj genetski materijal i menjali prirodu ovog naroda koji je ostavljao svoje kosti od ukrajinskih stepa, pa sve do Egipta i Alžira. Nije bilo naroda koji se lakše odrekao svoje vere od ovoga, kada su došli “oslobodioci” sa pogrešne strane Drine i zauzeli tuđe kuće, pozatvarali bogomolje i pobili sve misleće. O ovome sam počeo da razmišljam nakon srednjoškolske ekskurzije, kada sam jedne nedelje u Zagrebu zaprepašćeno gledao čitave porodice koje odlaze svečano obučene u katedralu na misu. U istom trenutku dete u Kraljevu koje bi videlo sveštenika hvatalo se za dugme i udaralo najbližeg druga da “prenese baksuz”. Ovo su samo primeri više nego lake degradacije našeg naroda. Ima li leka? Bilo bi vrlo naivno očekivati to od političkih stranaka, jer svaka koja se dokopa vlasti samo će nastaviti debilizaciju. Setite se, nakon najcrnjih godina našeg života, ratova, sakaćenja, masovnih zločina, bombardovanja i izginuća silne dece, šta se dogodilo? Prvo su otrčali na Pink. Da li su naši nastavnici dobili društveni status koji im pripada? Lekari, sestre, sudije? Da li ste prestali da klečite ispred raznih mentolskih šaltera? Imali smo pune prodavnice, ali su nam duše i glave ostale prazne. Nakon one svinjarije sa glasanjem iz Bodruma nismo izašli na ulicu i pokazali im da sa institucijama nema zezanja. Možda bi predupredili Kolesare, Malije, imali pristojniju državu? I zato, nemojte me pitati bojkot ili ne. Potpuno ignorisanje nevažnog događaja – prividne raspodele moći. Pa šta da radimo? Da budemo nešto što ni jedni ni drugi nikada neće biti – da budemo šmekeri, da budemo ljudi. Da ne zaboravimo Aleksandra Obradovića, da ne zaboravimo otpuštene niške policajce, otpuštene prosvetare koji su odbili da budu botovi. Bili su sjajne vesti, ali od čega sada žive? Da otvorimo račun i svako od nas da uplati po 100 dinara. Da pomognemo ljudima koji nemaju prihoda zbog svoje hrabrosti. Da ih nerviramo i da im pokažemo da ne mogu da se bahate. Da lobotomiranim mučenicima ne dozvolimo da uđu u naše kancelarije, radnje, ordinacije sa tabloidnim smećem. Da im objasnimo da je sramota šetati se sa tim pod miškom. Da na svojim televizorima ne uključujemo kanale koji su propaganda gluposti, laži, mitomanije. I ono što je najvažnije – da nađemo vremena da svoju decu odgajamo kao slobodne, uspravne,vredne i hrabre ljude. Da ne budemo strogi prema njima, jer naša deca rastu kao pirinač, iz mulja ispod vode, što bi rekao brat Škabo. Da svojim stavom, integritetom, svojim kvalitetom okolini damo primer kakav čovek treba da bude. Da nam svaki dan prođe u tim malim borbama u našim mikrosvetovima i da ne odustajemo. Da ne dozvolimo da nam poviju kičme, ugase nam osmehe, u duše uvuku zebnju. Da ih dovedemo dotle da ih bude sramota da uđu u autobus pun sendviča, da stanu ispred sudnice i vređaju svoje komšije, da budu ono što su Turci zvali marva. Setite se, naši pradedovi su godine i godine proveli po rovovima, prošli sve užase koje bolesni um može da zamisli, od albanskih vrleti do beskrajnog mora, a mučenici veću vodu od Morave u životu nisu videli. I na kraju su izdržali. Proći će i ovo, ne klonite duhom, već apatiju izbacujte iz svojih duša. Gledajte ih u oči. Kada vide sebe u vašim očima neće više da budu tako gordi. Spremite se, bićete bacani na leđa sto puta, ali na kolena ne padajte nikad. Mi smo zajebani likovi. Mi smo jači. Mi ćemo da pobedimo jer je to neminovnost. Zašto? Zato što su delije čija prezimena nosimo nama ostavili ovu zemlju, ovu lepotu, a ne lopužama, kurveštinama, degenericima bez trunke morala i bez dana škole. A oni hoće da nam je otmu, kao i našu vodu, kao i naš vazduh. Naše živote. Za koga sam ovo pisao? Za sve moje ljude. Za sve vas! Ukoliko ste u mogućnosti i želite da pomognete ljudima koji su ostali bez primanja jer su časno radili svoj posao, uplate možete da izvršite na sledeće račune: Dinarski 265000000576857940 Devizni RS35265044000005631664 Piše Dejan Žujović: Za sve moje ljude NOVA.RS ”Znoj kaplje po papiru, poslednju pišem želju, ostajte mi zdravi, verni našem htenju, i kad umrem za istinu, ispunite moju volju, poljubite za mene neku Srbiju bolju!” (Beogradski Sindikat -...

Vučić: Platićemo sve što treba za SPC u Crnoj Gori Beograd -- Srbija će, ako treba, pomoći SPC u Crnoj Gori, da nam ne bi oduzimali svetinje, izjavio je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Foto: Depositphotos/Ryhor Na pitanje da prokomentariše to što je direktor Poreske uprave Crne Gore saopštio da je ta institucija pokrenula kontrolu zbog duga koji, kako tvrdi, ima Mitropolija crnogorsko-primorska i upozorio da će naplata, ako Mitroplija ne plati dug dobrovoljno, naplata biti prinudna, Vučić je rekao da će Srbija platiti sve što treba za SPC u Crnoj Gori. "Ne znam šta da kažem, nemam nikakav problem sa tim. Ako treba da pomognemo SPC i Mitropoliiji crnogorsko-primorskoj ili bilo kojoj eparhiji u Crnoj Gori po tom pitanju da nam ne bi uduzimali svetinje, pomoći ćemo, platićemo sve što treba da platimo", poručio je Vučić gostujući na Prvoj TV. https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=02&dd=23&nav_id=1658135

Kako se prenosi, učenik je najpre sedištem od bicikla udario direktora u glavu, a potom ga još nekoliko puta udario. Direktor je poslat na pregled u ambulantu Hitne pomoći, gde će lekari utvrditi težinu povreda. Policija je obaveštena o slučaju, a prema nezvaničnim saznanjima, reč je o učeniku koji je i ranije pravio probleme u toj školi. izvor

Hari je obišao BUKVALNO sve zemlje sveta i za "Blic" kaže da najviše voli Srbiju: Naučio sam srpski u INAT NATO BOMBAMA Hari Micidis važi za najvećeg svetskog putnika, jer ne samo da je posetio sve zemlje na svetu, već je obišao i najviše njihovih regiona. Ipak, od svih zemalja najdraža mu je Srbija koju poznaje bolje od prosečnog Srbina. O tome zašto je zavoleo Srbiju, ali i brojnim neobičnim iskustvima govorio je za "Blic" Kada ste otkrili strast za putovanjima i odlučili da posetite sve zemlje na svetu? Rođen sam u Londonu od oca Grka i majke iz Južne Afrike, odrastao sam u Atini. Moji su takođe voleli da putuju, a inače sam od prvih godina života obožavao avione i uvek bio srećan kad bismo negde odleteli. Kad je došlo vreme da počnem da živim onaj normalni "punoletni" život, nešto mi nije bilo u redu. Kako da 40 godina života provedem radeći nesto sto mozda i ne volim? Najviše sam voleo da letim i da otkrijem nova mesta. Pre nekoliko godina sam odlučio da život posvetim putovanjima i uspeo sam da se time i bavim. Postepeno sam sve više putovao – 2003. godine sam uspeo da kročim u Avganistan, i nakon toga mi je postao jasno da nije nemoguće posetiti sve zemlje sveta. Koja je zemlja bila prva koju ste posetili? Zvanično Grčka, s obzirom na to da sam se rodio u Londonu. Ali kasnije, recimo kad sam krenuo da posetim čudnije zemlje, rekao bih da je Moldavija prva bila, 2000 godine. Bio sam jedini putnik u avionu, inače punog prelepih devojaka, koji nije bio iz Moldavije! Kako ste finansirali svoja prva putovanja? Radio sam kao profesor engleskog i onda kao profesor menadžmenta. Sve se svodilo na to da dobro upravljam svojim finansijama. Ljudi misle "čoveče ovaj mora da je jako bogat" ali morao sam se dosta toga odreći da mogu da putujem kao što sam putovao. Gde ste imali najbolja, a gde najlošija iskustva? Obično su najbolja iskustva vezana za ljude. U zemljama gde je doček bio dobar, gde su ljudi najviše srdačni ili uljudni sam se osećao najbolje. Naravno da je jako važna komunikacija i u nekim zemljama može lako doći do sporazuma zbog jezika. U svakom slučaju, mislim da mi je Iran ostao u sećanju kao nezaboravno iskustvo posto sam upoznao ljude preko "kaučsurfinga" i odmah su me prihvatili kao deo ekipe. Mislimo da su tamo jako konzervativni, ali to uopšte nije tačno, normalno smo išli na kafu, muškarci i devojke, svi zajedno, a onda smo išli na kuglanje, nisam mogao da verujem ! Osim bogate istorije i kulture, dakle, u Iranu putnik apsolutno mora da upozna lokalne ljude, da priča s njima, i to je najlakše kad neko putuje sam, znači ne u okviru organizovane ture. Rekao bih da je najteže bilo tamo gde je zaista opasno i tamo gde su i sami lokalni ljudi oprezni ili uplašeni. U Centralnooafričkoj Republici, gde sam bio u dva navrata, nema mnogo da se vidi i radi, a policija je korumpirana tako da će vas zaustaviti na ulici bez razloga, samo zbog toga sto niste crnac, tražiće od vas "poklon" i ukoliko ništa ne ponudite, naći će razlog da vam pravi probleme, i možda je još gore ukoliko nešto i date. Ne znam ko bi hteo da turistički ide u takvu zemlju, ali ja sam morao, mislim, ili idem svugde ili ne. U kojim zemljama ste proveli najviše vremena i zašto? Osim Grčke i Engleske, koji su mi "matične" zemlje, i Svajcarske i Finske, gde sam neko vreme radio na univerzitetima, najviše sam vremena proveo u Srbiji. Zašto ? Pošto mi je Srbija omiljena zemlja u srcu. Rekli ste da je Srbija Vaša omiljena zemlja i da ste zato naučili i srpski jezik. Zašto baš Srbija? Jako je teško objasniti svoja osećanja kad sam u Srbiji. Prvi put sam ušao u zemlju '98 godine kad je sve bilo jako teško kod vas. Došao sam bez vize (nisam ni znao da mi viza i treba) "švercerskim"autobusom iz Sofije. Za normalnog neiskusnog putnika kao što sam u to vreme bio, iskustvo je bilo kao da sam na drugoj planeti. Na granici su me carinici zaustavili, a onda putnici navijaju za mene, nešto tipa ‘pustite čoveka’, u to vreme nisam znao srpski niti šta se desava ali srećom je jedan od saputnika bio radio na Kritu i znao nešto grčkog. Na kraju su mi vadili tranzitnu vizu na 5 dana, a onda ulazimo i negde blizu Pirota vozač mora da jede i zaustavimo se u neki konak. A odjednom izlaze svirači i počinju da pevaju, putnici srećni pošto su uspeli nesto da švercuju, a ja gledam sa nevericom onu toplu atmosferu, muziku, nošnju svirača, sve mi je bilo kao iz nekog starog filma. U tom trenutku me je obuhvatila neka emocija koju nosim u srcu do danas, 21 godinu kasnije. Odlučio sam da se pridružim narodu i da učim kulturu i naučim jezik. Naredne godine je došlo do bombardovanja a ja sam dodatno prkosio zbog nepravde tako da sam se dodatno trudio, svakodnevno učio jezik. Od 2000. godine dolazim svake godine bar jednom godišnje, obišao sam skoro sve delove Srbije, svaki put je više volim. Smatram da je zemlja raznolika, jug i sever kao da nisu ista zemlja, čini mi se da uprkos svim problemima i izazovima Srbija je mozda najautentičnija zemlja u Evropi. Neću nikad zaboraviti jednom prilikom kad me je zaustavila policija na putu u vrnjačku banju. Osim iznenađenja što pričam srpski, još su se više čudili kad su me pitali "čime se bavite" a ja odgovorim "putnik sam". Uspeo sam da se izvučem bez kazne! Koliko puta ste bili do sada u Srbiji i šta ste sve videli tamo? Imam tačne statistike, granicu Srbije sam presao 94 puta ali računam svaki prelaz, i često sam u jednom putovanju posetio i zemlje u okolini. U svakom slučaju video sam mnogo više nego prosečan Srbin, od Tršića do Palića, od Leskovca do Đerdapa, sve veće gradove. Mnogo volim Vrnjačku Banju. Kad sam video da je Stiven Sigal postao počasni drzavljanin Srbije pitao sam se, što ne ja! Nepravda! Ali u svakom slučaju uvek ću se vratiti i provesti više vremena u vašoj predivnoj zemlji. Kako ste naučili srpski jezik i da li Vam je bilo teško? Bogami, teško je bilo. Kad sam počeo da učim, živeo sam u Finskoj. U biblioteci sam našao staru Lingvafon metodu za učenje srpsko-hrvatskog iz ’74 godine. Ponavljao sam tekstove slušajući kasete. Kad sam završio metodu, kupio bih novine i zabeležio bih nepoznate reči. Na početku sam počeo sa latinicom ali onda sam se opredelio za čirilicu, i naročito pisana ćirilica je jako teška za učenje ali sam bio uporan. 2002 godine sam pohađao letnju skolu srpskog jezika i kulture u Novom Sadu i već sam bio najjači đak tamo. Verujem da sam jezik naučio koliko dobro mogu s obzirom da ne živim u Srbiji i da retko pričam jezik. Ali nikad se ne zna – pre mesec dana sam bio u Pakistanu i u jednom od najglavnih drevnih mesta (Takt-e-Bag, čuveni stari budistički hram) sam bio jedini turista dok se nije pojavio još jedan lik. Pričamo, on mi kaze ‘Austrijanac’, ja mu kažem ‘Britanac’, rukujemo se, svaki ide svojim putem ali na kraju se opet vidimo kod izlaza a ja mu kažem, s obzirom da nema turista u Pakistanu, ajde da se nađemo u Islamabadu na večeri, daj mi mejl. Kaže mi ‘težak je, nećes ga pamtiti’. Kazem ja ‘hoću’ a on počinje ‘P A V L O V I Ć.’ a ja ga zaustavim i odmah krenem da pričam srpski. Proveli smo dva dana zajedno pričajući srpski u Pakistanu. Neverovatno. Planirate li uskoro opet da posetite Srbiju? Bio sam u Srbiji početkom maja i posetio sam Kuću cveća, svima bih preporučio! Nadam se da ću uspeti da dođem još jednom ove godine, imam gomilu prijatelja koji me čekaju. Da li ste imali neke predrasude prema pojedinim državama pre nego što ste ih posetili i da li ste možda posle putovanja promenili mišljenje o njima? Pokušao sam da nemam mada je to prilično teško ali sam po prirodi dosta širokouman i tolerantan. Mislim da sam imao negativan dojam o Saudijskoj Arabiji pre no što sam video tu zemlju. Ipak, uvek uspevam da vidim pozitivne stvari svega. Jeste da je zemlja bila nešto čudna, ali je ipak dobro organizovana, ljudi su uvek bili uljudni i od pomoći, hrana dobra, sve funkcioniše… znači ipak imam dobre uspomene. U koje zemlje Vam je bilo najteže da uđete? Imao sam sreću. Kad čujem priče nekih ‘kolega’ putnika kako su se mučili da vade neku vizu, shvatam koliko je meni bilo lako. Gorepomenuta Saudijska Arabija je teška pošto nema turističke vize ali sam zato uspeo da puta da nađem sponzora i da lako dobijem poslovnu vizu. Ekvatorijalna Gvineja mi je bila najteža viza Ii zato je bila i poslednja nezavisna zemlja što sam posetio, u martu 2008. godine. Nakon dosta meseci potrage, našao sam čoveka koji je radio u firmi koja je tamo imala poslove i on mi je pomogao, poslao mi je poziv, i gotovo. Kako ste se odlučili da napravite sajt Nomad Mania, koji okuplja svetske putnike? Iskreno, mislim da je meni bila potrebna konkretna motivacija da više putujem. Kad sam "završio" sve zemlja sveta, bio sam presrećan ali sam ipak imao osećaj praznine, tipa ‘sta sad’. NomadMania (www.nomadmania.com) je spisak mnogo veći od spiska zemalja pošto podelimo zemlje na mnogo više, tako da smatramo da ima 1281 regija na svetu. E, to je već veliki izazov! Inače, kad sam krenuo sa projektom nisam znao skoro nikoga u svetu svetskih putnika, tako da je i to bio cilj, da imamo način da se bolje upoznamo, da se prijateljski takmičimo, ali i da zajedno putujemo. U tome smo uspeli, sad ponekad putujemo u malim grupama. Osmislili ste listu svih svetskih regiona, kako ste to uradili? Pojam je jednostavam – skoro svaka zemlja zasluzuje najmanje dve regije. Čak i male poput Slovenije ili Crne Gore. Ali ako Sloveniji damo dve, onda koliko treba Hrvatskoj? Francuskoj? Kini? Vodimo računa ne samo o veličini zemlje nego i o broju stanovnika, kulturnom bogatstvu, ekonomskoj ulozi u svetu i broju turista. Onda želimo da svaka zemlja dobije regija koliko zaslužuje. Najveći broj ima Rusija, 93 regije, i onda SAD 75, Kina 60 i tako dalje. Koliko ste regiona do sada posetili? Malo mi je neprijatno pošto sam osnivač sajta (mada sam sarađivao sa dosta ljudi kad je spisak regija napravljen) pošto vodim na rang-listi, posetio sam do danas 1189 regija, znaći, ostaju mi 92. Ne znam da li ima nekoga koji je posetio više, a nije registrovan kod nas. ‘Normalni’ ljudi, koji dosta putuju, retko će posetiti više od 150 regija a čak i iskusni putnici teško nadmašuju 700. Kako najviše volite da putujete, sami ili u društvu? Kako kad. Najiskrenije, malo sam vuk samotnjak. Osećam da više vidim, više učim, kad sam sam, a inače onda mogu lakše upoznati lokalne ljude. Kad imam drustvo često pričamo, što znači da nismo usredsređeni na cilj. A onda ponekad mora da dođe i do kompromisa, neko ne voli recimo muzeje, drugi ne voli da previše pešaci kad je vruće, treći nije ranoranilac i onda izgubimo vremena itd… Šta biste posavetovali ljudima koji žele da obiđu čitav svet? Prvo – moguće je. Ne treba biti bogat, uvek ima načina, jedino morate imati želju, radoznalost i da ne slušate druge kad vam kažu da ne može ili da ste ludi (do sad ima oko dve stotine ljudi koji je obišlo sve zemlje sveta, sigurno nismo svi ludi). Takođe bih rekao – ako ne poznajete sopstvenu zemlju, nemojte ići dalje. Kad putujete bićete neka vrsta ambasadora vaše drzave tako da morate da vidite sve što ima i da razumete istoriju, razlike u kulturi među regijama itd. Moji prijatelji u Srbiji često hrle u inostranstvo i nemaju nikakvu želju da obilaze meni prelepu Srbiju. Greška ! Blizu vas ima puno toga da se vidi i radi ! Ako živite u Beogradu – ko od vas je posetio vaš odličan muzej automobila u samom centru grada?! Niste ni znali da postoji, zar ne? Izvor: BLIC.NET

Da li vam se dogodilo da nešto pričate, a da suprotna strana donese sasvim drugačiji zaključak? Da li vam se dogodilo da za nešto bivate optuženi, a zapravo ste imali dobru nameru? Često u takvim situacijama kažemo sebi: Šta mi je sve ovo trebalo? Preturamo po svojoj glavi tražeći razloge, možda čak svoju krivicu, i nikako ne možemo da dođemo do rešenja. Odustanimo od toga, jer jednostavno nije greška u nama, već je sve samo stvar percepcije. Svaka osoba ima svoj pogled na svet. To je jedinstvenost. Ne postoje dva ista pogleda na ovu našu stvarnost. Možda se dogodi da naizgled o nekim temama isto mislimo, ali to je samo naizgled. Prvo moramo da raščlanimo šta je to percepcija da bismo mogli da idemo dalje, odnosno da razumemo kako ona nastaje. U odnosu na prikupljene informacije i naša se percepcija menja. Dakle, znanje je veoma važno. Potom, stečeno znanje, odmah nakon sticanja, postaje iskustvo. Dakle, znanje ili saznanje može to da bude samo do trenutka dok ga ne spoznamo. Nakon toga prelazi u iskustvo. Ova dva principa se neprestano smenjuju. Znanje ili saznanje o nečemu dovode do iskustva, a iskustvo nas nagoni da nadalje iskusimo nova saznanja. Hteli mi to ili ne, ovaj proces se u nama odvija od samog rođenja. Jer, bez toga naši životi ne bi imali smisao.

Kontrola letenja Srbije i Crne Gore objavila je konkurs za prijem 46 kandidata na obuku za sticanje dozvole kontrolora letenja i odgovarajućih ovlašćenja, objavljeno je na sajtu SMATSA-e. Kako se navodi u tekstu konkursa, potrebno je 24 kandidata za ovlašćenje ASC Beograd, pet za ovlašćenje ADI-GMC/AIR Beograd, pet APP Niš, pet APP Kraljevo, pet ADI-TWR Podgorica i dva kandidata za ovlašćenje APP Tivat, a troškove školovanja pokriva SMATSA. – Opšti i posebni uslovi za prijem kandidata na obuku su da su oni državljani Republike Srbije/Crne Gore, da su rođeni 1994. godine ili kasnije, da nisu osuđivani, da se protiv njih ne vodi krivični postupak i da nisu pod istragom. Takođe, potrebno je da svi kandidati poseduju IV stepen stručne spreme ili da, školske 2018/2019 pohađaju i završavaju IV razred srednje škole. Svi prijavljeni moraju i da imaju najmanje „vrlo dobar“ prosečan uspeh školovanja i da u svim razredima srednje škole iz vladanja imaju najmanje ocenu 4 (vrlo dobar), odnosno najmanje ocenu „dobro“ za kandidate iz Crne Gore. Dalje, potrebno je posedovati i zdravstvenu sposobnost za obavljanje posla kontrolora letenja u skladu sa Pravilnikom, nivo znanja engleskog jezika B2, kao i posedovanje predispozicija i psiholoških karakteristika neophodnih za pohađanje obuke. – Kako ističu na sajtu, svi kandidati da bi se prijavili na konkurs moraju obavezno popuniti on-line prijavu, a preduslov za njeno popunjavanje je da kandidat ima otvoren Google nalog: – Dokazi koji se prilažu na konkursu su popunjena on-line prijava na konkurs, koju su kandidati prethodno odštampali i potpisali, zatim original ili overena fotokopija izvoda iz matične knjige rođenih, original ili overena fotokopija uverenja o državljanstvu (ne starije od 6 meseci). Dalje, potrebno je dostaviti original ili overenu fotokopiju uverenja nadležnog suda da se protiv kandidata ne vodi krivični postupak i da nije pod istragom (ne starije od šest meseci), original ili overenu fotokopiju uverenja nadležnog MUP-a da kandidat nije krivično osuđivan (uverenje ne starije od šest meseci). Na kraju, potrebne su i overene fotokopije svedočanstva svih razreda i overena fotokopija diplome srednje škole (za kandindate koji su završili četvorogodišnje školovanje), odnosno, overene fotokopije svedočanstava završenih razreda i overen prepis ocena sa polugodišta četvrtog razreda (za kandidate koji do kraja juna 2019. godine završavaju školovanje). Kandidat uz navedene dokaze, obavezno dostavlja i dve fotografije, dimenzija kao za pasoš, a fotokopije svih dokumenata moraju biti overene od strane javnog beležnika. – Poslednji dan prijave na konkurs je 25. april 2019, a svi kandidati su dužni da odštampanu i potpisanu on-line prijavu sa svim navedenim dokumentima dostave na sledeću adresu: Kontrola letenja Srbije i Crne Gore SMATSA doo Beograd, Sektor za ljudske, pravne i opšte poslove, ulica Trg Nikole Pašića 10, 11000 Beograd sa naznakom „Za konkurs za prijem na obuku za kontrolora letenja“. Više informacija o postupku i kriterijumima selekcije kandidata, kao i o datumima započinjanja obuke po grupama pročitati na sajtu kontrole letenja.

Zamislite da se jednog jutra probudite i saznate da su svi vaši podaci, vaši dokumenti, emailovi, slike, vaše rezervne kopije, jednostavno nestali, obrisani, i da ne možete da učinite ništa u vezi sa tim? To je upravo ono što se desilo ove nedelje sa VFEmail.netom, američkim provajderom sigurne elektronske pošte koji je izgubio sve podatke i rezervne kopije podataka svojih korisnika nakon što su nepoznati napadači uništili njegovu celokupnu američku infrastrukturu, izbrisali podatke i rezervne kopije od skoro dve decenije, za svega nekoliko sati, bez očiglednog razloga. Rik Romero pokrenuo je ovaj servis 2001. VFEmail je bio poznat kao email provajder koji pruža usluge sigurne email komunikacije kompanijama i korisnicima, i to kako besplatno tako i uz naknadu za premijum naloge. Opisujući napad kao "katastrofalan", kompanija je otkrila da se napad dogodio 11. februara i da su "svi podaci" na njihovim američkim serverima - i primarni i rezervni sistemi - potpuno obrisani, i da se po svemu sudeći šteta ne može popraviti. "Da, @VFEmail je zapravo nestao", napisao je Romero na Twitteru u utorak ujutro. "Verovatno se neće vratiti." Kompanija je otkrila napad 11. februara, nakon što je primetila da su svi njegovi serveri isključeni bez ikakvog obaveštenja. Posle dva sata, kompanija je objavila da su napadači uhvaćeni "usred formatiranja njihovog backup servera" i da se "plaše da su svi podaci u SAD možda izgubljeni". Iako je još uvek nejasno ko stoji iza ovog destruktivnog napada, saopštenje objavljeno na sajtu kompanije ukazalo je na IP adresu 94[.]155[.]49 i korisničko ime "aktv", koja je izgleda registrovana u Bugarskoj. Romero veruje da je napadač najverovatnije koristio virtualnu mašinu i nekoliko načina pristupa VFEmail infrastrukturi kako bi izvršio napad, i kao rezultat toga, nijedna metoda zaštite, kao što je dvofaktorna autentifikacija, ne bi zaštitila VFEmail od upada. Zvanični sajt je sada obnovljen i pokrenut, ali ako ste kojim slučajem korisnik, očekujte da vaše sanduče bude prazno. Ovo nije prvi put da je kompanija napadnuta. 2015. godine, grupa hakera poznatih kao "Armada Collective", koja je takođe napala i Protonmail, Hushmail i Runbox, pokrenula je DDoS napad na VFEmail nakon što je kompanija odbila da plati otkupninu. https://www.informacija.rs/Vesti/Hakeri-unistili-VFEmail-servis-obrisali-sve-podatke-i-rezervne-kopije.html?fbclid=IwAR1YuuK9F6LCrpCXqUWdc6SHOo0bbSzwVuoaqvYVok6hx5FPZ1oziLnlWag

The meeting of the Head of the Autocephalous Church of Ukraine Metropolitan Epiphany with the Head of the Greek Catholic Church of Ukraine (Unity) Archbishop Svyatoslav Sevciuk was held on Thursday, March 7th. According to the official site of the Greek Catholic Church during the meeting, the two sides were informed by a letter from the Ministry of Culture that the Saint Sophia Cathedral in Kiev from March 18 will remain closed for rehabilitation work. "We are forced to declare that Divine Liturgy will not be performed in the Hagia Sophia Cathedral on April 7, 2019," the Greek Catholic Church says. It should be noted that the Unity Archbishop had asked the Prime Minister of Ukraine, Mr. Volodymyr Grossman, to be granted a special permit to operate in Hagia Sophia of Kiev three times a year. The Unity Archbishop, speaking of the expectation of the believers of the Greek Catholic Church to pray in the Cathedral of Hagia Sophia, stressed: "This church is the common residence of all the children of the Baptism of Blood of Vladimir and the mother for all the cathedrals us. Wanting to pray in this Temple, we want to witness the affinity of our Church with our Orthodox brothers. This move is a move towards our springs, towards the development of the blessing of the Baptism of Vladimir, to the restoration of the unity of the once united, but now divided, Kevin Church. During the meeting, the two sides reaffirmed the unwavering desire to reach understanding, cooperation and joint service for the Ukrainian people. At another point, the Unity Archbishop said: "The path of such an approach is the study of our common roots, the reconciliation between the Churches and the healing of the historical memory." "Our churches are at the beginning of this common course. We will work together to see, in the words of Patriarch Joseph Slipiti, a truly renewed Hagia Sophia in Kiev, "added Unity Archbishop Svyatoslav. "Until this section none of the ecclesiastical heirs of this Church can alone take over the ancient Cathedral of Hagia Sophia of Kiev. It should rather be a meeting place for the descendants of the Church of Wisdom of Kiev, a memory, a call, a guard and a hope for our unification in Christ, "underlined the closing of Archbishop Svyatoslav. For his part Metropolitan Epiphanios pointed out that the two sides confirmed the need for mutual understanding and cooperation, as this serves the unity of the people of Ukraine. "Thanks to the efforts of our predecessors, much has been done to heal the wounds of the past," Metropolitan Epiphani noted. Metropolitan Epiphanius also noted that he has repeatedly stressed the need for dialogue between the two Churches and the continuation of existing co-operation. "In matters of faith and historical issues, each side has its own opinion, some are close, in others they are opposed. The mistake was to overestimate such differences and underestimate them. That is why we need further dialogue - obviously long, sometimes complicated and painful, "Metropolitan Epiphany states elsewhere. "We are open to such a dialogue, we want to be constructive and fertile, taking into account all the internal and external challenges for the participants," Metropolitan Epiphany stressed.

Ovogodišnji nastup srpske vazduhoplovne industrije u organizaciji Jugoimport SDRP-a inovativniji je po ponuđenom nego ranije. Isključivi „krivac“ za to je trenutno najaktivnija domaća privatna kompanija u namenskoj industriji EDePro. Pored već predstavljenog Stršljena i nove planirajuće bombe, EDePro je na IDEX-u prvi put javnosti prikazao projekat VTOL bespilotne letelice. Aleks (ALECS- Advanced Light Electric Composite System) je kvadkopter sa dodatnom petom potisnom elisom koji je u mogućnosti da poleće i sleće vertikalno, lebdi u mestu ali i obavi tranziciju između vertikalnog i horizontalnog leka i na posletku leti horizontalno. Aleks za sada u dve verzije, veličine i upotrebe / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kako je ekskluzivno za Tango Six ispričao Vladimir Jezdarević, sistem inženjer EDeProa i vođa grupe za bespilotne (električne) letelice, ideja kompanije bila je da prikaže da koncept petomotornog bespilotnog VTOL-a radi: – Aleks trenutno postoji u dve verzije. Manji težine 35 kilograma uz nosivost 6 kilograma korisnog tereta koji je koncept demonstrator ali koji će biti i poseban proizvod dominantno za civilne upotrebe nadzora i druge opcije moguće sa odgovarajućim senzorima. Veći je ideja militarizacije dizajna, čija je prva verzija izložena ovde na IDEX-u. On teži 250 kilograma i može nositi 70 kilograma korisnog tereta. Ideja kompanije Jugoimport SDPR je da se veća verzija razvije u borbenu bespilotnu letelicu a mi ćemo u nju integrisati turbo džet motor. Ovde na sajmu smo prikazali mogućnost nošenja nevođenih raketa ali naravno postojaće opcija i za vođena sredstva. – kaže Jezdarević. Pozicija podvesnih tačaka će se menjati, opcije naoružanja biće nevođene i vođene / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Motor broj 5 će biti ili klipni ili turbojet / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kako nam je takođe rekao, EDePro će manji Aleks pripremiti za nastupajući sajam naoružanja Partner u Beogradu. Ideja je da letelica demonstrira poletanje, tranziciju u horizontalni let, prelazak u lebdenje pred cilj i da ispali dve rakete koje će biti urađene specijalno za ovu demonstraciju. Nakon lebdenja letelica će se horizontalnim i na kraju vertikalnim letom vratiti na početno mesto poletanja. Za više detalja pogledajte ceo intervju: https://tangosix.rs/2019/21/02/video-sve-o-novom-projektu-kompanije-edepro-prvi-srpski-bespilotni-vtol-imace-civilne-i-vojne-verzije-letni-prikaz-uz-simulirano-dejstvo-vec-ove-godine-na-partneru/

Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne? Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva. Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne. Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih. Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti. Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija. Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi. Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj. Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.

Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin stigao je juče u jednodnevnu zvaničnu posetu Srbiji. Ruski Il-96 13. januara na aerodromu ''Nikola Tesla'' kao prethodnica visoke ruske državne delegacije na čelu sa predsednikom Putinom / Foto: Zoran Tadic Na beogradski aerodrom ‘’Nikola Tesla’’ u 13:04 časova sleteo je specijalno opremljeni predsednički putnički avion Iljušin Il-96-300PU(M1) registracije RA-96022 , takozvani ‘’Борт номер один’’ najveći tip vazduhoplova u ruskoj floti za prevoz veoma važnih ličnosti (VIP). Prilikom ulaska u vazdušni prostor Srbije Putinov avion dočekala su tri lovca MiG-29 RV i PVO Vojske Srbije koji su ga pratili sve do sletanja. Ministarstvo odbrane je saopštilo da je u današnjoj misiji lovačke zaštite dolaska predsednika Rusije u vazduhu bilo 6 lovaca MiG-29. U kojoj je letelici Putin? Interesantno je da su na „Nikolu Teslu“ sletela sva tri Iljušina 96 predsedničke flote Ruske Federacije. Vladimir Putin bio je u drugoj letelici registracije RA-96022. Prvi je u 11:19 sleteo RA-96017. Drugi Iljušin bio je praćen od strane tri lovca MiG-29 (jednog dvoseda i dva jednoseda), trećeg su pratila dva. Sve tri letelice mogle su da se prate preko komercijalnog servisa za praćenje letova Flightradar24 osim kada je u jednom trenutku praćenje drugog aviona u kojem je bio Putin bilo isključeno. Većina klasičnih medija je greškom javila da je predsednik Ruske Federacije sleteo u prvom avionu. Prvi je sleteo „17“ sa prethodnicom delegacije. Razlikuje se od druge dve letelice po izostanku komunikaciione GPS i GLONNAS antene na „leđima“ letelice / Foto: Tango Six „22“ u kojem je sleteo Putin / Foto: Tango Six Trećeg Iljušina pratile su samo dva MiG-a 29 / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prethodnicu velike ruske delegacije dovezla su 14. januara dva teška transportna aviona Il-76MD Državne aviokompanije 224. letačka jedinica a u njima su se nalazila specijalna vozila kao i pripadnici ruskih bezbednosnih službi. Ova jedinica zadužena je između ostalog, i za prevoz tereta i opreme koju koriste visoke državne delegacije prilikom putovanja, kako na domaćim linijama tako i u inostranstvu. Još ranije, 12. januara na Teslu je sleteo i Il-96 koji se već sutradan vratio u Rusiju. Rusija za potrebe prevoza predsednika i visokih državnih delegacija trenutno koristi tri aviona Il-96-300PU(M1) / Foto. UAC Rusija poseduje jednu od najvećih vazduhoplovnih flota za prevoz veoma važnih ličnosti odnosno samog državnog vrha. Njihova glavna baza jeste aerodrom Vnukovo tj. njegov specijalni državni terminal Vnukovo-2. Svi vazduhoplovi nalaze se u sastavu Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’ (poznata i kao ФГБУ СЛО ‘’Россия’’) koja poseduje čak 67 aviona i helikoptera, pretežno ruske proizvodnje, od kojih se za prevoz predsednika upotrebljava 8-12 aviona i oko 9helikoptera. Ova jedinica nalazi se pod upravom Administracije predsednika Ruske Federacije a do 31. januara 2009. bila je deo aviokompanije ‘’Rusija’’. Zanimljivo da se određeni broj aviona može iznajmiti. Njen najveći vazduhoplov jeste četoromotorni putnički avion Il-96 kojih ima čak 11 od kojih 10 Il-96-300 i jedan Il-96-400. Od 10 aviona varijante -300 pet predstavljaju posebno opremljene Il-96-300PU(M) (ПУ – Пункт Управления) koji su ujedno i leteća komandna mesta. Prvi Il-96-300PU isporučen je još 1995. za tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina i u toj nameni zamenio je avion tipa Il-62. Drugi avion Il-96-300PU, namenjenog predsedniku Putinu poleteo je aprila 2003. Dokumentarni film televizije “Rusija 1“ o predsedničkom avionu: Luksuzni enterijer aviona koji je rađen u podružnici austrijske kompanije Diamond Aircraft u Engleskoj, sastoji se između ostalog od pozlaćenih sanitarija kupatila, unutrašnjih oplata obloženih svilom, mermernih podova. U avionu se nalaze tri bara, teretana, kuhinja, dnevni boravak, spavaća soba, radni kabinet površine 10 m2. Maja 2010. naručena su još dva aviona Il-96-300PU(M1), prvi je isporučen decembra 2012. a drugi krajem januara 2014. Potom je aprila 2013. potpisan ugovor za još jedan Il-96-300PU(M1) koji je isporučen jula 2016. Od 2014. godine dva starija Il-96-300PU(M) se nalaze u rezervi dok se aktvino koriste tri novija aviona. Osim prevoza predsednika i najviših političkih i vojnih delegacija, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili nuklearnog sukoba ovi avioni postaju mesta odakle se komanduje oružanim snagama. Osim što su luksuzno uređeni, za komandovanje vojskom ovi avioni poseduju specijalnu opremom za komununikaciju, navigaciju i identifikaciju a tu su i sistemi samozaštite od mogućeg napada na sam vazduhoplov. Postoji i podatak da avion poseduje i kapsulu za spasavanje. Leteće komandno mesto Tu-214PU. Drugi važan vazduhoplov u floti Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’, ujedno i najbrojniji, jeste familija Tu-204 i Tu-214 (Tu-204-200). U upotrebi je čak 20aviona od kojih 4 pripadaju administraciji predsednika. To su dva leteća komandna mesta Tu-214PU (ПУ – Пункт Управления) i dva rezervna aviona Tu-214SUS(СУС – Самолёт-Узел Связи) koja predstavljaju leteća komunikaciona čvorišta. Ostatak flote čini 5 Tu-214SR (СР – самолёт-ретранслятор, avion repetitor), jedan Tu-214VPU (ВПУ – воздушный командный пункт, koristi ga i Federalna služba bezbednosti – FSB), 4 Tu-214, jedan Tu-204-100 i 5 Tu-204-300. Suhoj Superjet 100 Dassault Falcon 7X. Novije nabavke aviona uključuju 6 putničkih An-148-100EA, dva Suhoj Superdžet 100 (prvi predat na upotrebu krajem juna 2016.), a iz inostranstva su kupljena dva Airbus A319-115 i dva poslovna Falcon 7X. Od starije garde još uvek se koriste tri laka putnička Jak-40, dva Tu-134A-3 i dva Tu-154M. Što se tiče helikoptera glavninu flote čine srednji transportni Mi-8 sa ukupno 20primeraka, pretežno u podverzijama salonske varijante Mi-8PS. Osim njih tu su i 4 AW139. 224. letačka jedinica prvobitno je formirana 1979. kao 224. samostalna transportna aviojedinica koja je bila namenjena pre svega za obezbeđivanje transporta tokom sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Formalno jedinica je bila potčinjena Ministarstvu civilne avijacije SSSR i letela je na avionima An-12. U skladu sa dekretom predsednika Rusije današnja Državna aviokompanija ‘’224. letačka jedinica’’ osnovana je 15. januara 1993. za potrebe vazdušnog saobraćaja po nalozima predsednika države, vlade i Ministarstva odbrane. Dolazak dva aviona Il-76MD 224. letačke jedinice na aerodrom “Nikola tesla“ 14. januara: Iste godine jedinica je započela letove na teškim transportnim avionima Il-76 i An-124 preuzetim od 12. divizije vojno-transportne avijacije Vojno vazdušnih snaga (VVS) i svojom delatnošću počela da donosi prihode koji su donekle poboljšali finansijski položaj vojnog vazduhoplovstva. 2008. godine je u okviru vojnih reformi ova aviokompanija postala Otvoreno akcionarsko društvo (OAO) ‘’Oboronoservis’’ u stopostotnom vlasništvu države koju zastupa podružnica Ministarstva odbrane OAO ‘’Aviaremont’’. 224. letačka jedinica koristi avione koji su deo inventara VVS/VKS i nalazi se u sastavu 6955. vazduhoplovne baze. Flotu jedinice čini 18 Il-76MD i 8 An-124, avioni Il-76MD koriste se za potrebe Administracije predsednika države i njima se, osim drugih različitih tereta, prevozi i vozni park koji koristi predsednik i visoke državne delegacije, kako u Rusiji tako i u inostranstvu. Iljušini 76 baziraju na aerodromima Migalovo, Taganrog-Centralni i Orenburg-2. Avioni An-124 čija je matična baza Sešća obavljaju širok spektar prevoza veoma teškog i gabaritnog tereta širom sveta. Između ostalog ovi avioni su leteli i za SAD a izvršavali su i prevoze za potrebe NATO snaga u Avganistanu kao i francuske vojske stacionirane u Maliju. Živojin BANKOVIĆ (druga i četvrta foto-MORS: treća РИА НОВОСТИ)

Ovu rečenicu kao iz topa, ali iz duše rekli su samohrani roditelji u Srbiji sa kojima smo razgovarali. Tačan podatak o broju samohranih roditelja u Srbiji ne postoji, ali se zna da ih ima više od 100.000. Oni su svakodnevno sami suočeni sa brojnim poteškoćama, od finansijskih do organizacionih, ali i sa strahovima među kojima preovladava "da će njima nešto da se desi i da će dete ostati prepušteno samo sebi". Samohrani otac Aduš Avdo iz Subotice ima problem više jer njegova ćerka ima Daunov sindrom. - Od tuđe nege i pomoći plaćam njene troškove, a od socijalne pomoći račune. Iz devojčice prerasta u devojku, što meni kao muškarcu donosi nove poteškoće i velike izazove. Svaka čast svim samohranim roditeljima, ali verujte da je muškarcima teže. Mojoj ćerki je zbog bolesti teško objasniti šta je dobro, a šta loše, zbog čega dajem sve od sebe da je izvedem na pravi put. Mene u svemu tome nema nigde. Pratim je u školu i do kuće, idemo na kontrole u bolnice. Moj život je podređen njenom - iskren je Aduš Avdo. Foto: Biljana Vučković / RAS Srbija Adus Avdo sa ćerkom Dobio je pomoć u vidu građevinskog materijala i sam popravlja kuću, ali zbog obaveza prema ćerki mora da uloži dodatne napore da sve završi na vreme. - Od trenutka kada sam saznao njenu dijagnozu, mislim o tome šta će biti sa njom kada mene više ne bude. Sve me to plaši. Bojim se da će neko da je iskoristi. Ne volim da se žalim, ali teško je - priča nam Avdo. Josip P. ostao je udovac kada je mlađe dete imalo samo godinu dana. Ponosan je na svoju decu i na to što su se osamostalili, ali put do toga bio je trnovit. - Odgovornost da ih treba izvesti na pravi put, a da nemaš sa kim da podeliš odluku je najteža. Sve moraš sam i često se preispituješ. Održavao sam stalno kontakt sa nastavnicima da bismo pratili njihovo ponašanje pošto mi je to bilo veliko opterećenje - ističe ovaj Subotičanin. Da je bilo neophodno, kaže, zasukao bi rukave i radio još više, ali nikada ne bi tražio pomoć države. - Od najmlađeg uzrasta sam razvijao sa njima odnos poverenja. Voleo sam da upoznam njihovo društvo da bih znao sa kime su. Možda je prepotentno što ću reći, ali uspeo sam. Sada kada se osvrnem, izgleda sve prirodno, a bilo je jako teško - priznaje Josip P. Tajana H. je pre četiri godine ostala udovica. Veliku ljubav prekinula je tragedija, a činjenica da je ostala sama sa malim detetom suočila ju je s brojnim strahovima. - Kao da nema ni mene više. Mnogo snage mi treba da potisnem tugu i budem pred sinom raspoložena, ali mi istovremeno on daje volju da idem napred. Obaveza je mnogo. Najveći problem su moji strahovi da će se i meni nešto desiti i da će mi dete ostati samo. Tu je rodbina, ali oni koji sami podižu decu znaju na šta mislim - kaže samohrana majka. Najviše brine to što sin, osim dede, nema pored sebe odraslog muškarca. - Hteo je da se šminka. A kada sam ga pitala zašto, rekao je da svako jutro vidi kako to radim i da je mislio da i on treba isto. Tada sam shvatila koliko je bitno da deca imaju oba roditelja i da dečaci ujutru gledaju očeve navike, kako se briju... - poručuje ona. U situacijama kada su roditelji razvedeni ili nisu ni bili u braku, ali su prisutni u životu dece najveći teret pada na onoga ko ima starateljstvo. - Otac moje ćerke i ja smo prekinuli vezu kada sam ostala u drugom stanju. Viđa je, ali retko. Stručnjaci su mi rekli da treba što češće da bude u kontaktu sa njom da bi ona znala da ima oca. To će za nju biti vrlo važno kada krene u školu pošto vršnjaci mogu biti surovi. U današnje vreme je problem ako vam dete nema "najki" patike, a kamoli oca da nema. Ne znam da li uopšte postoje pogodnosti za samohrane roditelje. Lično nisam osetila nijednu. Naprotiv, primorana sam da vodim dete, recimo, u poštu jer nemam kome da je ostavim. Niko neće zbog toga reći „pustite majku sa detetom“, već će vam odbrusiti da ste poveli dete da biste došli prvi na red - priča samohrana majka M. S. Plata odlazi na račune i troškove za dete, a najveću odgovornost samohrana majka nosi zbog odluka o budućnosti deteta. - Sve sam radiš i nosiš odgovornost odluka o vaspitanju. Stalno se preispituješ. Parovi dele troškove i obaveze. Ako ne platim vrtić, niko neće reći sama je i ima dete. To nikoga ne interesuje. Jako sam umorna. Mnogo toga sam potisnula i posvetila se detetu, ali to nije rešenje. Problemi su i dalje tu, a obaveza sve više - zaključuje ova samohrana majka. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-srbiji-zivi-vise-od-100000-samohranih-roditelja-a-svi-oni-dele-jedan-najveci-strah/f84g2vj

Kada ovaj čovek kaže da je po zvanju sveštenik, verovatno većina ljudi pomisli da se šali, jer po gotovo svim stavkama nije ono što očekujete kada je izlged sveštenika u pitanju. Sveštenik Maksim Pastuhov je sve samo ne običan pop. On je drugačiji, on je svetski blagosiljani šampion bodibildinga i božanski profesionalni fitnes trener. Nakon što su mediji u Rusiji počeli da izveštavaju o njemu, počeli su da se šale da je kao Supermen, noću obavlja svoj redovni posao, dok se noću transformiše u pravog pravcatog bildera, zamenjujući svešteničku odeždu sa opremom za treniranje u teretani, prenosi portal Slavorum. Otac Maksim Pastuhov godinama služi u crkvi u Ivankovu, mestu u jugozapadnoj Rusiji. Ali, on nije želeo da mu se život svede samo na sveštenički poziv. Pored mišića i takmičenje u bodibildingu gde je na regionalnom takmičenju zauze treće mesto, on takođe ima i crni pojas u borilačkim veštinama. Dakle, pored toga što ih blagosilja, on lokalnu zajednicu i čuva, što je verovatno posebna atrakcija. Otac Maksim je osnovao i Pravoslavni sportski klub koji je dobio ime po jednom od svetaca, a oprema koja se nalazi meštanima na raspolaganju, nije nimalo jeftina. Ono što možda oduševi sve vernike koji misle da popovi razmišljaju samo o novcu, jeste činjenica da je Maksim prodao svoju kuću da bi opremio sportski klub, kako je otkrio u intervjuu za RT. Sve u svemu, otac Maksim je sve samo ne običan, više je nalik onim monasima koje smo imali prilike da vidimo u filmovima i video igricama. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/on-je-sve-samo-ne-obican-pop-svi-se-zapanje-kad-vide-sta-maksim-krije-ispod-mantije/tejc6n9?fbclid=IwAR1A7phql7aHtbhqayjCOM6Ki99JXCeVLOMKuhKdvvdSpnn4bDM3fDRZRBs

Evo teme pa slobodno raspravljate o svemu vezanom za Rimokatolicizam.

Za početak da kažem ono što hedonizam nije, a najčešće asocira ljude: Hedonizam nije isključivo uživanje u materijalnim, po mogućnostim skupim stvarima Hedonizam nije kada samo gledaš na sebe i kako sebi da priuštiš skupe materijalne stvari Hedonizam nije ludovanje, žurke i pijančenje Bogata djeca instagrama, koja su često po mnogima obrazac ponašanja hedonista, nisu hedonisti. U nastavku se će biti uglavnom priče o tome šta jeste hedonizam.

U JAVNOSTI SE MNOGO GOVORILO O TOME ZAŠTO JE EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI NAPUSTIO TU EPARHIJU, DA LI JE TO ZAISTA BILA NJEGOVA ODLUKA ILI JE, IZ OVIH ILI ONIH RAZLOGA, BIO NA TO PRINUĐEN. DA LI ON NEKOME SMETA ILI NEŠTO SMETA NJEMU? MOŽDA JE IPAK BOLJE PITANJE ŠTA ON ZA SOBOM OSTAVLJA I MOŽDA JE VAŽNIJA ONA TEMA DA SE IPAK NEŠTO SME I MOŽE – MA KOLIKO SVI PRIČALI O CRKVENOJ DISCIPLINI I NESPOSOBNOSTI LAIKA DA RAZUMEJU KAKO CRKVA FUNKCIONIŠE, TE DA SE STVARI NE MOGU TAKO BRZO MENJATI NITI OTVORENO KRITIKOVATI, A KAMOLI ISKAKATI IZ PROSEKA U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: "Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem." Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem. U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu? Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka. O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači. U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: "Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija." Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal... Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu. Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor. Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna. O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore. Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini. Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu. Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo. Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. "Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa", ističe za "Vreme" Andrej Jeftić. Sagovornik "Vremena" dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi "samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću", trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi. Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za "Vreme" kaže: "Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!", nastavljajući dalje da "kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije." O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno. Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega. Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni... Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer... petlja je skupa reč. Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore. O strani na kojoj je Vučić Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada. Svojevremeno je u emisiji "Pressing" na N1 izjavio: "Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (...) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna." Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila. Nedavno je za "Nedeljnik" kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je "Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast." Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti. Jelena JORGAČEVIĆ, VREME

Branka Veselinović za B92: Rekla sam Titu “Nemoj više da me zoveš” Naša najstarija glumica i članica prvog ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branka Veselinović uskoro će proslaviti 100. rođendan, a za tu priliku matično pozorište sprema svečanost u njenu čast. Igrala je u pozorištu, na filmu i u serijama, a zbog svog znanja i talenta bila je i česta gošća predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, kojem je čak jednom prilikom rekla da je više ne zove na zabave. Foto: Privatna arhiva "Trošila sam se, davala sebe, ali to je najlepši način da se nematerjalno obogatiš", otkriva ona u intervjuu za B92. Veselinović je u svojoj bogatoj karijeri glumila u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a u JDP je ostvarila više od 40 uloga. Takođe je glumila i u Ateljeu 212, a u Umetničkom i Narodnom pozorištu, a ostvarila je više od 40 uloga u filmovima i serijama, te igrala u najčuvenijoj radio-drami svih vremena "Veselo veče"... I danas voli da zabavlja publiku. Družila se sa srpskim velikanima, intelektualnom i umetničkom elitom i u svom stanu čuva mnogo uspomena stečenih tokom svog bogatog života. Ona se tome raduje i kaže da i danas uživa u svemu i ne voli da propušta stvari. Sluša muziku do jedan, dva uveče. "Sve treba voleti, odaberu mozak i raspoloženje šta im se dopada. Misliš da si moćan i pun znanja, prestaneš da se interesuješ, ali to je strah, ne treba stati, treba uvek učiti". Poručuje da će ispunjen i bogat život imati onaj ko se ne preda. "Ne možeš da sediš i ne radiš ništa, da te sve mrzi. Mene i dalje sve interesuje. Ne starim, jer je moja priroda takva. Često mi kažu kako Branka u stotoj godini ovo ili ono … ali ja nemam sto godina. Ne osećam ih, mnogo manje godina imam", kaže naša poznata glumica Branka Veselinović. Doživotna ambasadorka UNICEF Glumica, poliglota, pesnikinja, slikarka, doživotna ambasadoorka UNICEF-a, počasna građanka Novog Sada i Beograda, članica Diplomatskog kora žena i još mnogo, mnogo toga ume, radi i pripada Branki Veselinović, koja kaže da ljudi najviše greše ako “žive u jednom zanatu”. "Nikad ne treba stati. Ja sam se bogatila radeći, a nisam glumila uvek za novac. Igrala sam predstave za razne sindikate i bolesne ljude, invalide, pa i za slepe, jer i oni doživljavaju predstave. Trošila sam se, davala sebe, ali to je najlepši način da se nematerjalno obogatiš". U stanu u centru Beograda dočekuje i ispraća po nekog gosta, ovih dana novinare, čita bez naočara i voli da slika. Nikad nije pušila i pila, redovno vežba od kad zna za sebe i ne jede masnu hranu, jer je, kako kaže, u rodnoj Vojvodini tako naučila. Slatkiše međutim sebi ne uskraćuje. Uveliko se priprema otvaranje legata Branke Veselinović u Muzeju knjiga na Banjici, koje je zakazano za 10. septembar u 18 sati. Već je između ostalog poklonila 700 knjiga, ali i ključeve koje je dobila kao počasna građanka Novog Sada, u kom je odrasla i Dečijeg sela. Čuvena je po humanitarnom radu. Stupica je upoznala s budućim mužem Jedini je preživeli član prvog ansambla JDP-a u kom je upoznala supruga Mlađu Veselinovića, sa kojim je srećno provela 64 godine. "Igrali smo momka i devojku i zaljubili se. Stvar je rešila moja kuma Mira Stupica kad je pitala i mene i njega da li smo slobodni, pa nas spojila. Ali imala sam tolike partenere, igrala Šekspira i nisam se zaljubljivala, a Mlađa i ja smo se zavoleli. Svako jutro i veče slušam snimke na kojima mi recituje i to je dobro vibriranje života. On je tu sa mnom, nije zauvek otišao". Podseća da je umro u decembru 2012. godine. Branka pored glumačkog dara, govori ruski, mađarski, nemački francuski i engleski jezik, pa je često bila gošća predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. "Poslednji put sam bila pred njegovu bolest i rekla da neću više dolaziti jer samo mene zove. A predsednik kaže ’jel ima neki jezik koji Vi Branka ne govorite’. Pored sede ambasadori pa se svakom obraćam na njegovom jeziku". Seća se Branka i svoje porodice. Izgubila je šesnaestogodišnjeg brata kad je u pokušaju da napravi salto pao na glavu i poginuo, a rano je ostala i bez majke. "Imala sam 12 i po godina kad mi je majka umrla i popila sam tad kiselinu da i ja umrem. Spasili su me u poslednjem času". Seća se da su svi bili nadareni za jezike i da su često razgovarali kroz stihove. Mnogo govori kroz stihove, pa evo nekih koji je lepo opisuju: "Odakle ja tako dugu živim zato što se životu svakog trena divim i kad patim dobro dobrim vratim". https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2018&mm=08&dd=31&nav_category=1864&nav_id=1437755

Koliko dugo osećate bol i patnju zbog neuzvraćene ljubavi, šikaniraju vas, osećate da ste drugačiji od većine ili ono najgore trpite fizičko i psihičko nasilje u porodici, ali pretvarate se i ćutke sve to trpite godinama, ne odlučujete se za radiklne rezove samo da ne bi pukla bruka! Čini se da Srbi više od kod bilo kog drugog naroda zaziru od toga "šta će svet reći". Tako je kada razmišaljaju o razvodu ili kada su u situaciji da im je dete ili ukućan teže bolestan, ako slučajno imaju nekog najbližeg drugačije seksualne orijntacije... Ćute i trpe da ne puke bruka - žena trpi muživljevo iživljavnje, krije se da je dete narkoman, žena alkoholičar... Kao da je lakše imati nesrećan život i prikrivati problem nego ga rešavati, jer bi se upravo tako za sve i saznalo. - Bila bih srećnija milion puta da su se moji razveli. Dvadeset pet godina sam slušala svakodnevno svađe, pretnje i strahovala kada čujem ključ u bravi jer znam šta sledi. Imam traume za za ceo život! Zbog sve dece koja su prošla ili prolaze ovakve i slične stvari, ja vas molim da se razvedete i svima ulepšate život – napisala je čitateljka „Blica“ komentar na tekst šta sve deca trpe u lošem braku koji traje upravo zato što su se roditelji plašili da se razvedu "da ne bi pukla bruka".