Oci rane Crkve o ratovanju i nasilju

[w.a.mozart]

izvor

http://rogueminister...r-and-violence/

Oci rane Crkve o ratovanju i nasilju

Sv. Marcel ?-298.

Spustam ruke jer nije prikladno za hrišćanina, koji služi vojni rok kod Gospoda, da služi i u ovom svetu, nanoseći povrede drugima. Zakon ne dozvoljava ni jednom hrišćaninu nošenje oružija ni zbog kakve ovozemaljske stvari.

Sv. Ignjatije bogonosac 35.-110.

Gledajte da se često sastajete kako biste Gospodu zahvaljivali i projavljivali slavu Njegovu.

Jer,kada se često sastajete na istom mestu, Satanine moći bivaju uništene a uništenje kojem on teži neće se dogoditi zbog jedinstva vaše vere. Nema vrednije stvari od mira,zbog koga će svi ratovi-i na nebu i na zemlji,biti okončani.

Sv. Irinej oko 180.

Hrišćani su transformisali svoje mačeve i koplja u orudje mira pa prema tome,ne znaju da se bore.

Sv.Justin mučenik oko 138.

Djavo je otac svakog rata. (Mi,) koji ubijasmo jedni druge, ne vodimo rat sa svojim neprijateljima. Odbijamo da lažemo i obmanjujemo svoje sudije. Radije ćemo umreti ispovedajući Hrista.

Tertulijan 155.-230.

A sada nas ispituju o ovim stvarima.Prvo, može li se bilo koji vernik (hrišćanin) prijaviti za vojnu službu? Drugo, može li bilo koji vojnik(bez obzira na čin) koji ne prinosi žrtve paganskim bogovima niti učestvuje u izvršenju smrtne kazne, biti primljen u Crkvu? Odgovor na oba pitanja je NE – jer ne postoji savez izmedju Božanskih svetinja i ljudskih svetinja niti izmedju Hristovih pravila i djavolskih pravila. Nema saveza izmedju sinova svetlosti i sinova tame. Duša ne može služiti dva gospodara-Boga i Cezara...Ali,kako će se hrišćanin upustiti u rat,zaista...kako će služiti vojsku u vremenu bez rata-bez mača,koji je Gospod oduzeo?Jer iako su vojnici išli Jovanu da bi dobili pouku,iako je centurion poverovao-to ne menja činjenicu da je Gospod,razoružavajući Petra, razoružao svakog vojnika.

Ni pod kojim uslovima hrišćanin se ne sme latiti za svoj mač.

Origen iz Aleksandrije 185.-254.

U skladu sa Gospdnjom naukom, odlučismo da ne koristimo svoje ohole mačeve i da od njih iskujemo raonike svojih argumenata a da od kopalja naših koje ranije koristismo u boju, iskujemo srpove. Jer više ne dižemo mačeve na narode niti se učimo veštini ratovanja , jer postasmo sinovi mira-Gospoda Hrista radi.

Ipolit rimski 170.-236.

Vojnik,budući nižeg čina od Gospoda, ne sme da ubije. Ako dobije takvo naredjenje,ne sme ga izvršiti niti se sme zaklinjati da će tako nešto učiniti. U slučaju da ovo ne prihvati, neka bude ekskomuniciran. Svako ko živi snagom mača, svaki sudija koji nosi ljubičasto, neka odmah prestane da se odeva tom bojom. U suprotnom,neka bude ekskomuniciran. Svaki katihumen ili vernik koji želi da bude vojnik, neka bude ekskomuniciran jer prezire Boga.

Osoba koja prihvata moć ubijanja (ili vojnik) (pošto vojnik nije tipična osoba, prim.prev) ne sme postati član Crkve.

Sveti Kiprijan oko 250. god.

Hrišćanin ne sme da ubije ali mora biti spreman da bude ubijen. Nevinima nije dozvoljeno da ubijaju,čak ni krive. Bog je gvoždje stvorio sa namerom da njime obradjujemo zemlju i zato ga ne smemo koristiti za oduzimanje ljudskih života.

Ambrozije

Hristov vojnik ne potrebuje niti oružje ni koplje od gvoždja. Sluge Višnjeg zaštitu ne traže u materijalnim stvarima već u Božanskom providjenju.

Teofil antiohijski oko 442.

Onima koji vas mrze i proklinju recite – vi ste naša braća!

Tacijan sirski 2. vek

Ne želim da budem vladar. Ne težim bogatstvu. Odbijam da budem deo vojne institucije.

[marko_13]

Став према рату и насиљу био је јасан. Њихов корен налази се дубље, у човеку, а ту се налази и исцељење. Спољашњи узроци сматрани су пуким изговорима Ако човек живи по Христу насиље је недопустиво. Међу првим оцима и учитељима Цркве (Тертулијан, Ориген, Кипријан Картагински, Климент Александријски) владало је мишљење да је недопустиво да хришћанин буде војник, чак ни да носи оружје и да мора одбити ношење војничке одеће. Након склапања савеза између Цркве и државе позиције на којима су до тада стајали богослови по питању односа према војничком позиву, рату и насиљу су полако напуштани. Дошло се до тога да нико није могао постати војник, ако пре тога није постао хришћанин, тј. ако није био крштен. Већ свети Василије Велики допушта под одређеним условима учешће хришћана у рату, па чак и убијање непријатења, али након тога да буде одлучен од Светог причешћа три године („Убиство у рату није препознато од стране наших Отаца као убиство; претпостављам због њихове жеље да начине уступак људима који се боре у име непорочности и праве вере. Можда је, међутим, добар савет да се они којима руке нису чисте уздрже од Причешћа три године“. Свети Василије Велики, Писмо 182, 13 (Писмо Амфилохију по питању Канона). Преузето са интернета на дан 27. марта 2011. са адресе: http://www.ccel.org/...x.clxxxix.html. Из писма видимо да је средином 4. века питање убиства у рату, од стране отаца Цркве, било третирано као олакшавајућа околност. Свети Василије Велики га ставља у канонске оквире и третира га у складу са околностима дајући суд који је ушао у зборнике црквеног права код Валсамона и Зонаре, одређујући однос православне Цркве према учешћу у рату до наших дана. Канонске одредбе у православљу одувек су схватане као лек, а не као казна, у јуридчком смислу речи. Тако се и одлучење схвата као терапија и има намеру да исцели, а не као кажњавање онога који се огрешио.)

У западној патристици свети Амвросије Милански у својим текстовима разрађује прве правне поставке о оправданости рата и у ту сврху хвали војнички сукоб, војнике и подстиче на одбарну земље. На западу најдаље је, у оправдавању рата и употребе насиља у Цркви, отишао блажени Августин. Он је увео и термин праведни рат (лат. bellum iustium) који се у различитим облицима може наћи у свим каснијим западним богословским и јуридичким школама (Узроци за оправдавања насиља у западном хришћанству и (зло)употреба могућности коришћења праведног рата све су више проширивани. Стекао се утисак да је он постао оправдање за вођење неправедних ратова, наводно, у име Христово. Најпознатији ратови који су покретани захваљујући термину праведни ратови су крсташки. Они су оправдавани намером да се ослободи Света земља, али су се претворили у пљачкашке и рушилачке походе. Крсташки ратови су пример злоупотребе хришћанства и индоктринације истог од стране утицајних римокатоличких световних и црквених власти. Начело bellum iustium остало је на снази у римокатоличкој, англиканској и лутеранској цркви до данашњих дана као општеважеће.) Августин је разрадио, на темељима римског права, до танчина могућности учешћа хришћана у рату и употребу насиља не само у оружаним сукобима, већ и у школама, породици и односу према слугама.

Као што је одређивање положаја насиља унутар Цркве успостављен од стране светог Василија Великог, а изграђен на основама православног предања, остао на снази од времена касне антике до савременог доба у православљу, тако је и утицај блаженог Августина и његово дефинисање рата и насиља у западном хришћанству и даље неприкосновен. И један и други став су донешени на основу предања познатих ауторима и са прихватањем животне реалности времена у којем живе хришћани након епохе прогона и забрањеног друштва. И један и други став био је злоупотребљиван, прилагођаван, а долазило је и до проширења могућих узрока за употребу насиља или учешће у рату. Хришћани су јасно, у касној антици као и доцније, посведочили да су најснажнији када су нападани, а да највећа опасност не прети од спољашњег непријатеља, већ опуштања услед непостојања директне и непосредне опасности, склапања нечасних или мање часних савеза, као и напуштања бескомпромисности по питању следовања Јеванђеља.

[w.a.mozart]

i dodao bih

[Justin Waters]

Смјео бих примјетити да их је већина овдје монаха. Монасима можемо мало замјерити ако превише савејтују о браку, а сами немају искуство жене, тако и овдје могу мало примјетити да се превише осуђује рат, будући да су се само завјетовали на сиромаштво. Монаси су донијели одредбу која забрањује монаху да служи војни рок или да учествује у рату.

Међутим то је монашки идеал, и не треба га преносити на мирјански живот.

Рат као рат, нужно је зло. Треба првенствно тежити миру, а ако доже до рата бити спреман за одбрану. Зато онај ко има породицу, који има имовину има због чега да размишља ако евентуално дође до рата.

Мислим да је потпуно погрешна теза и настројење неких који мисли у глави стално хране ратни озрачијем, ките се чојством и јунаштво и то готово представљају као идеал кога треба примјенити и у миру на своје понашање и онда се често претворе у милтантне десничаре. Иде се дотле, да се онда рат оправдава потребом да се поврате неке изгубљене територије или наводно освоје нове које наводно припадају по неком не знаном праву.

[DYNABLASTER]

upoznajte se sa vrhunskim majstorom borilackih vestina

[Solomon Kane]

Рат је свеукупна несрећа, то је јасно иоле нормалном човеку и то је чињеница која је непорецива.Међутим, једно логично питање се намеће сваком од нас, у контексту поменутог, а оно је следеће - Шта хришћанин треба радити у случају отвореног војног напада и агресије на његову земљу? Да ли узети оружје у руке или не? Сваки други вид ратовања јесте а приори бесмилен и хришћанин не треба узимати оружје у руке,али шта у овом случају треба чинити јер хришћани очигледно имају подељен став чак и са овим питањем?

То је једино питање на које треба одговорити и све ће бити јасно.Мислим да се одговор зна...барем се код мене зна.

[marko_13]

Није баш тако. Очигледно је да су у почетку Оци били против рата, али је након 313. године све било другачије па и сами свети Василије, у писму које сам цитирао, каже да колико је њему познато оци Цркве не сматрају да је убиство у рату грех. Дакле, за свега век и по, два се променио драстично став.

[marko_13]

Рат је свеукупна несрећа, то је јасно иоле нормалном човеку и то је чињеница која је непорецива.Међутим, једно логично питање се намеће сваком од нас, у контексту поменутог, а оно је следеће - Шта хришћанин треба радити у случају отвореног војног напада и агресије на његову земљу? Да ли узети оружје у руке или не? Сваки други вид ратовања јесте а приори бесмилен и хришћанин не треба узимати оружје у руке,али шта у овом случају треба чинити јер хришћани очигледно имају подељен став чак и са овим питањем?

То је једино питање на које треба одговорити и све ће бити јасно.Мислим да се одговор зна...барем се код мене зна.

Православни немају подељен став.

[Solomon Kane]

То ти мислиш.

[bosanac]

Смјео бих примјетити да их је већина овдје монаха. Монасима можемо мало замјерити ако превише савејтују о браку, а сами немају искуство жене, тако и овдје могу мало примјетити да се превише осуђује рат, будући да су се само завјетовали на сиромаштво. Монаси су донијели одредбу која забрањује монаху да служи војни рок или да учествује у рату.

Међутим то је монашки идеал, и не треба га преносити на мирјански живот.

Рат као рат, нужно је зло. Треба првенствно тежити миру, а ако доже до рата бити спреман за одбрану. Зато онај ко има породицу, који има имовину има због чега да размишља ако евентуално дође до рата.

Мислим да је потпуно погрешна теза и настројење неких који мисли у глави стално хране ратни озрачијем, ките се чојством и јунаштво и то готово представљају као идеал кога треба примјенити и у миру на своје понашање и онда се често претворе у милтантне десничаре. Иде се дотле, да се онда рат оправдава потребом да се поврате неке изгубљене територије или наводно освоје нове које наводно припадају по неком не знаном праву.

To pitanje treba dobro pojasniti.Ovamo se zabranjuje ratovanje a u praksi oni koji se zovu hriščanima često ne samo da brane domove imetak čast itd nego napadaju i druge nekada iz opravdanih a nekada iz neopravdanih razloga.

Zatim zar nije zlo dopustiti nekome da ti sruši dom čast domovinu bez ikakvog povoda?Zar pasivnošću čovjek u tom slučaju na indirektan način pomaže zlu?

[marko_13]

То ти мислиш.

У Цркви је јасан став да је највећи израз љубави када положиш живот за ближњег. Свако ко тога није свестан очигледно није ни црквен. Уколико се у рату почини убиство онда постоји канонске одредбе, које сам навео и које су јасне.

[Raskoljnikov]

То је једино питање на које треба одговорити и све ће бити јасно.Мислим да се одговор зна...барем се код мене зна.

Interesuje me koji je tvoj stav?Da li treba braniti zene,decu,porodice i narod od agresora?

[Justin Waters]

Није баш тако. Очигледно је да су у почетку Оци били против рата, али је након 313. године све било другачије па и сами свети Василије, у писму које сам цитирао, каже да колико је њему познато оци Цркве не сматрају да је убиство у рату грех. Дакле, за свега век и по, два се променио драстично став.

Са 313. годином је што шта тога почело. Између осталога, оно што није прије 313 сметало за јединство хришћана, одједном је почело да смета изазива свађе око теолошких расправа што је указалчо потребу за Васељенским саборима...чудно врло, али можда није случајно.

Но одбијати војску и евентуалну потребу да се одбрани земља представља одбити цару цару царево. Мислим да се добро зна шта је Христос рекао, за цареве обавезе.

[Solomon Kane]

У Цркви је јасан став да је највећи израз љубави када положиш живот за ближњег. Свако ко тога није свестан очигледно није ни црквен. Уколико се у рату почини убиство онда постоји канонске одредбе, које сам навео и које су јасне.

Знам ја то, али није поента у томе...мислим да не познајеш добро поједину нашу православну браћу...то је све.

[Grizzly Adams]

Interesuje me koji je tvoj stav?Da li treba braniti zene,decu,porodice i narod od agresora?

Agresora treba razbiti ko zvecku. Ako mozes, naravno.