Света Тајна Крштења

[Justin Waters]

Шта кад човек не зна да ли је крштен?

Ево један члан моје фамилије мисли да није крштен, жели да се крсти, али у једном моменту неко спомене да је можда крштен. Нико не зна са сигурношћу да каже, јер су се 50-тих кришом крштавала деца и сад човек не зна да ли је крштен, а од старијих нико није сигуран. А брат му јесте крштен.

И шта сад?

Читао сам једну бесједу св.Јована Златоустог гдје се он баш бави овом проблематиком. Не бих тачно знао навести која је то бесједа. Али говори се о томе да ако човјек не може да се сјети из неког разлога да је крштен, а нити има свијест и сјећање да сигурно није, а нити не може да то докаже јер нема свједока, и није нигдје забиљежено, а до тад је учествовао у св.тајнама Христовим јер имајући вјеру и побожност, исповједао се и живио литургијски, да онда уопште не потеже питање крштења. Крштење је формална иницијација у Цркви што не значи да је Богу немогуће другим путем некога присајединити свом Тијелу.

[nishizawa]

Мислим да се то не говори, да је то још један казуистички римокатолички утицај. Писао је +Таса о томе...

Не знам како је у пракси, никада нисам имао прилике да присуствујем таквом крштењу. Овога сећам још из Мирковићеве Литургике...

Ако имаш линк ка том Тасином писанију - давај сјуда...

[Srdjan]

Читао сам једну бесједу св.Јована Златоустог гдје се он баш бави овом проблематиком. Не бих тачно знао навести која је то бесједа. Али говори се о томе да ако човјек не може да се сјети из неког разлога да је крштен, а нити има свијест и сјећање да сигурно није, а нити не може да то докаже јер нема свједока, и није нигдје забиљежено, а до тад је учествовао у св.тајнама Христовим јер имајући вјеру и побожност, исповједао се и живио литургијски, да онда уопште не потеже питање крштења. Крштење је формална иницијација у Цркви што не значи да је Богу немогуће другим путем некога присајединити свом Тијелу.

А ако човек нпр. не живи литургијски?

Ако ова формула изнад ("крштава се ако није крштен") није дозвољена, можда је најбоље решење смирена молитва Богу и чекање на одговор. Бог сигурно зна да ли се он крстио и ако се човек смућује због тога што не зна, добиће неке "показатеље" шта му је даље чинити, гарантовано. Само ако је искрен и смирен у својој жељи/молитви.

[Иван Недић]

Мислим да се то не говори, да је то још један казуистички римокатолички утицај. Писао је +Таса о томе...

Може ЕпАт да пише шта хоће, али то је једино примерено решење, и заиста је добро смислио онај ко је смислио

[о.Небојша]

Пре пар година ми се јавио с истим питањем човек који је члан Цркве, помаже Цркву, причешћује се , члан је црквеног одбора, децу је крстио и венчао у Цркви, крстио унучад, редован је на богослужењима , када му то посао дозвољава пошто ради у иностранству.

Мајка му је умрла кад је био мали, отац га није прихватио и одрастао је по домовима и хранитељским породицама и био је уверен да је крштен, међутим када је отишао у то место где је живео кеоа дете, видео је да је бака код које је био крстила двоје млађе деце, али њега и још једног дечака није.

Кад је то сазнао, крстио се без икаквог размишљања.

[angst]

Не знам како је у пракси, никада нисам имао прилике да присуствујем таквом крштењу. Овога сећам још из Мирковићеве Литургике...

Ако имаш линк ка том Тасином писанију - давај сјуда...

Немам линк, то сам прочитао неђе међу онијем књигама „Христос Нова Пасха”, треба претурит све четири па да нађем где је...

[Милан Меденица :)]

Читао сам једну бесједу св.Јована Златоустог гдје се он баш бави овом проблематиком. Не бих тачно знао навести која је то бесједа. Али говори се о томе да ако човјек не може да се сјети из неког разлога да је крштен, а нити има свијест и сјећање да сигурно није, а нити не може да то докаже јер нема свједока, и није нигдје забиљежено, а до тад је учествовао у св.тајнама Христовим јер имајући вјеру и побожност, исповједао се и живио литургијски, да онда уопште не потеже питање крштења. Крштење је формална иницијација у Цркви што не значи да је Богу немогуће другим путем некога присајединити свом Тијелу.

мислим да је то само било везано за крштење жељом и за неког ко нема приступа Цркви ...

http://en.wikipedia.org/wiki/Baptism_of_desire

за све остале је јасно где треба да се обрате а ниши је лепо објаснио поступак

[Милан Меденица :)]

Пре пар година ми се јавио с истим питањем човек који је члан Цркве, помаже Цркву, причешћује се , члан је црквеног одбора, децу је крстио и венчао у Цркви, крстио унучад, редован је на богослужењима , када му то посао дозвољава пошто ради у иностранству.

Мајка му је умрла кад је био мали, отац га није прихватио и одрастао је по домовима и хранитељским породицама и био је уверен да је крштен, међутим када је отишао у то место где је живео кеоа дете, видео је да је бака код које је био крстила двоје млађе деце, али њега и још једног дечака није.

Кад је то сазнао, крстио се без икаквог размишљања.

видиш како Бог да неком, због незнања или чега другог у срцу човека, да приступа светом причешћу ...

ја сам био некрштен у 21. години кад сам кренуо у Цркву, а родитељи су ме слагали да јесам крштен и ниједну Литургију током 6 месеци сваке недеље нисам могао да одстојим после Литургије речи ... како би кренула Литургија верних, почела би ми мука, нисам могао да стојим, вртоглавица, па све слабости и муке док не паднем у несвест. то је било такво мучење да сам био и код доктора да видим јел нешто није у реду са мном, дошло ми да одем на магнетну резонанцу да видим јел ми све у реду са телом ... последњи пут кад сам пао у несвест мислили су да сам мртав, био сам браон као земља.

био сам потпуно очајан и кад сам хтео да одустанем посаветован сам да проверим јесам ли крштен па се испоставило да не постојим у књигама живих ... а био сам и кум са 11 година детету од 3.

наравно, дете није ускраћено за благодат крштења, а слава Богу, и моји родитељи су опрани крштењем од тих греха

мајка се крстила 3 године после мене a отац 10, у тројном крштењу са својом другом женом и ћерком

[Justin Waters]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1327243494' post='565937]

ја сам био некрштен у 21. години кад сам кренуо у Цркву, а родитељи су ме слагали да јесам крштен и ниједну Литургију током 6 месеци сваке недеље нисам могао да одстојим после Литургије речи ... како би кренула Литургија верних, почела би ми мука, нисам могао да стојим, вртоглавица, па све слабости и муке док не паднем у несвест. то је било такво мучење да сам био и код доктора да видим јел нешто није у реду са мном, дошло ми да одем на магнетну резонанцу да видим јел ми све у реду са телом ... последњи пут кад сам пао у несвест мислили су да сам мртав, био сам браон као земља.

био сам потпуно очајан и кад сам хтео да одустанем посаветован сам да проверим јесам ли крштен па се испоставило да не постојим у књигама живих ... а био сам и кум са 11 година детету од 3.

наравно, дете није ускраћено за благодат крштења, а слава Богу, и моји родитељи су опрани крштењем од тих греха

мајка се крстила 3 године после мене a отац 10, у тројном крштењу са својом другом женом и ћерком

Дај не претјеруј.... Мислим не кажем да ти није позлило и све...али да то има некакве везе што ниси крштен, нема никакве. Колико само људи, крштених, а потпуно неблагословених живота прилазе путиру па им се не догађа ништа.

[Милан Меденица :)]

Дај не претјеруј... . Мислим не кажем да ти није позлило и све...али да то има некакве везе што ниси крштен, нема никакве. Колико само људи, крштених, а потпуно неблагословених живота прилазе путиру па им се не догађа ништа.

42 пута узастопце да паднем у несвест тачно кад крене Литургија верних у свим црквама у којима сам био, а после крштења никад више, нити да ми позли икад?

објасни ми, молим те, како трипујем и претерујем

покушао сам да објасним како Бог неког пусти јер се неће повредити светињом, а неког спречи да се не би повредио а не да нешто друго испричам.

[Милан Меденица :)]

Колико само људи, крштених, а потпуно неблагословених живота прилазе путиру па им се не догађа ништа.

а што се тиче људи који нису потаман, судиће им само свето причешће, а не ми ...

Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега.

Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.

Коринћанима посланица прва, глава 11, стих 29-30

а има и овог ...

Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживети.

Коринћанима посланица прва, глава 15, стих 22

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Може ли свештеник

приликом крштења употребити воду коју је осветио за крштење претходне недеље?

Сваки чин Светог Крштења претпоставља освећење воде које, у свим нашим Молитвословима (=Требницима), рукописним и штампаним, претходи самом обреду Крштења. Познат ми је само један изузетак из овог правила који је код нас местимично испоштован, а у којем се свакако сачувала једна древна традиција по питању тога. На сам дан празника Богојављења се у воду крштењске купјељи сипа водица великог водоосвећења те се благосиљање воде изузетно изоставља. Мишљења сам да је ово исправно.

У Западној Цркви је, такође по старом обичају, освећење воде бивало само једном годишње, ο бденију Пасхе. Тада освећена вода је чувана током целе године, и њоме су вршена крштења. У нашој Цркви немамо такав обичај.

У православним грчким црквама у иностранству, где се сваке недеље врши неколико крштења, упознао сам случајеве да се вода освећује у много сасуда приликом првог крштења и, пошто наспу нову воду купјељи, почињу нова крштења од „Алилуја" и сипања очитаног уља које је, такође, освећено приликом првог крштења. Међутим, ово представља једно решење у нужди и нико не би имао право да помишља на његово уопштавање, утолико више кад се не ради ο истом дану, него ο следећој недељи.

извор фотографије

[Jefimija88]

Може ли неко да ми каже шта се ради са косом после крштења !? 301

[Guest - . . .-]

На једном месту Епископ браничевски Игњатије је написао: "Недовољно познавање теологије у њеном изворном, евхаристијском изразу је највећа препрека да се неко активно укључи у црквени живот."

Ове речи нам могу бити надахнуће и путоказ у нашем кратком излагању о Крштењу

О Светој Тајни Крштења написано је веома много. Било би опширно поново писати оно што је већ написано, но, будући да је сам однос према Крштењу у последње време поремећен управо од стране самих свештеника, намера нам је да овде кратко проговоримо о два приступа овој Светој Тајни.

Наиме, ако на Крштење гледамо као на једну од седам Светих Тајни и на Евхаристију такође, затим, на свештеника као на појединца који извршава индивидуална свештенодејства, те ако Хришћанство сведемо само на религију, а Православље на једну од три конфесије и Царство Божије на загробни живот душе, те ако уведемо јуридички и легалистички однос према службама у Цркви (Епископ – свештенство – народ), и сходно томе супротставимо поредак слободи и обрнуто, онда ће сасвим природно, разумљиво и нормално бити ово што се данас чини са Крштењем од стране неких свештенослужитеља. Уколико прихватимо горе поменуте ставове који се вековима издају за Православне, аутентичне и предањске, онда је сасвим у реду то што неки свештеници чине: крштавају по кућама, кропљењем, средом или у суботу, или пак, недељом после Литургије, или на пример, што истовремено у једној цркви бивају три – четири појединачна крштења која врше три – четири свештеника, над малим чанчетом већ освећене водице (углавном богојављенске), уз прескакање и скраћивање молитве за водоосвећење, јер, "Боже мој", журба је, а и треба бити крштен како би човек постао сутра некоме кум или добар Србин, православац, те ради обичаја, здравља, среће, итд. Уосталом, тако су чинили и наши стари за време Турака, комунизма, тако смо и сви ми крштени, читаве генерације, па нам ето, ништа не фали, а на крају крајева, благодат Божија пребива и у једној капљици воде, па што би баш претеривали са много воде, док се иовако греси спирају крштењем које је узгред, једна породична светковина, леп српски обичај и приватни, индивидуални чин где су изнад свега неприкосновено најважнији елементи ове Свете Тајне: кум (па макар био и некрштен), боја или врста свеће, пешкир или бело платно, зејтин, обавезни фотограф и наравно, све то без присуства мајки на Крштењу и никако онда када дете има непаран број година. Наравно, све то на крају треба и добро да се плати, па за паре поп, по овом "старом, древном, непроменљивом и неприкосновеном предању", мора да пева онако како му "странка" или "муштерија" тражи, захтева и на крају плати.

О евентуалном причешћу новокрштеног ни говора, али зато новокрштени одмах после Свете Тајне бива уредно уписан у књигу рођених и добија крштеницу са печатом као потврдом, овог готово магијског чина над дотичном индивидуом. Уколико ову и овакву праксу подрже Епископи, тиме је већ све зацементирано, запечаћено и узведено на пиједестал "светог српског предања".

О свему томе не сме даље да се говори, пише, никако да се преиспитује литургијско-богословски, сачувај Боже да се критикује, јер се тиме уводе новине, реформе, немири у Цркви, руше се темељи српства, наше националне идеологије, и то све сада, у овом часу, када су зле силе са запада, масони, Ислам, секте, старокалендарци и зилоти, насрнули на наш јадни, напаћени народ, на наше Светосавско предање, на наше Косово и Метохију, дакле, сада, у овом часу, нико не сме да критикује нити да подигне глас против, не само наопако схваћеног и чињеног Крштења, него ни против наопако схваћене и служене Литургије, јер на тај начин уноси "хаос и цепа јединство".

И све то тако траје годинама и вековима. Годинама и вековима наша Црква рађа "мртворођенчад", годинама и вековима, чак и сада кад су прошли Турци, неки наши свештеници крштавају као да смо под Турцима и ми, здраво за готово, прихватамо ову ишчашену праксу као аутентичну и православну, жмурећи пред чињеницом да на тај начин порађамо "духовне инвалиде", ишчашујемо нацију и чинимо грех против самог Залога који нам је дат приликом рукоположења, а то је - да правилно служимо Свету Литургију и обнављамо народ "бањом поновног рођења".

Горе описани начин крштавања назвали бисмо индивидуалистичким и он има корене у језуитској пракси и теоријско утемељење у схоластичкој казуистици, радикално је антиправославан, антипредањски и замагљује Истину која нам се открива као Црква односно - евхаристијско Сабрање.

Други приступ назвали бисмо холистичко-католичанским, епископоцентрично-евхаристијским и онтолошко-есхатолошким. О њему можемо писати читаву књигу. Но, ради оквира овог чланка кажимо укратко следеће:

У литургијском предању Цркве крштења су била искључиво везана за Пасху Христову, као и за друге Господње празнике, што се види из песама тада певаним на богослужењу. Ако обратимо пажњу на богословље, можемо извући следеће кратке закључке.

1. Човек као биолошко биће рађа се од родитеља нужно, бива бачен у постојање, рађа се као индивидуа. Његов живот почиње цепањем, деобом, поделом, распарчавањем. Његов живот почиње смрћу. Код новорођеног човека његова личност не претходи његовом постојању.

2. Крштење је обратно рођење. Његов узрок је слобода као непрекидна љубав према Личности која једина може дати оно што је човеку потребно, а то је бесмртност. Крштење је улажење у заједницу, сједињење и поистовећење са Христом, формирање новог односа са Богом, другим људима и творевином. Крштењем се добија Дух Свети Који уноси Есхатон у Историју и уводи новокрштеног у конкретан нови поредак и ипостасни статус, односно у нову онтологију, додељујући ново биће које има темеље не у самом себи, већ у Другоме као есхатолошкој реалности, која почиње сада и овде у Евхаристији. Крштење је тек нови почетак, улажење у однос са Црквом да би се у Њој бесконачно живело у векове векова. Осим тога, ново рођење је и улажење у посебан однос са творевином која је Духом Светим освештана, тј постала евхаристијски елемент, вода, уље, хлеб, вино, ушла у заједницу и принета у руке Епископу као Сину Божијем у Евхаристији. Новокрштени пролази кроз нову творевину, умире у њој његова стара биолошка личност и рађа се нова, васкрснута црквена ипостас поистовећена са Васкрслим Христом.

Све ово значи да је Крштење искључиво црквени догађај и увођење у Литургију, акт који се тиче Епископа и целе Цркве. Крштење је отпочињање есхатолошког начина живота већ овде у Историји.

Практичне последице свега овога су следеће:

Треба крштавати искључиво на Велику Суботу, након обавезног поста и катихизације.

Мимо тога, децу треба крштавати искључиво пред Литургију, односно на самом почетку, до Малог Входа.

Све новокрштене треба причестити.

Потпуно укинути крштење кропљењем, по кућама, ван и после Литургије.

У критичним ситуацијама, (када је неко на самрти, а није крштен) могу крштавати и крштени лаици (наравно и свештеници), било када и било где, кропљењем, или чак са пар капљица.

Наравно да треба крштавати погружењем у, за то специјално направљеној крстионици, а сасвим малу децу у купељи обливањем.

Уколико у неким парохијама постоје реке или језера, или се оне налазе близу мора, треба искористити тај благослов и крштавати у њима, уколико то временски услови дозвољавају.

Горе наведене тезе опште су познате из црквеног предања.

Коначно, барем ми свештенослужитељи, треба да чувамо литургијске символе, те да доводимо у везу Свете Тајне са Евхаристијом у којој оне добијају свој смисао и потврду. То треба спроводити што пре у пракси, ради изграђивања Цркве која је спасење и Истина овога света у Коју ступамо Крштењем.

Извор: Поуке.орг

[Guest - . . .-]

http://vimeo.com/26644523