Света Тајна Крштења

[marija]

Krštenje

Krštenje je Sveta tajna kojom čovek postaje hrišćanin i član crkve. Samo kršten čovek ima pravo na sve ostale tajne i obrede u crkvi. Brojni su običaji vezani za ovu Svetu tajnu, a mi ćemo ovde izneti ono, što je verski potrebno i ispravno, i što je važno za crkvu, počev od samog rođenja deteta

Po pravilu crkve, trebalo bi da sveštenik čita molitvu porodilji u prvi dan kada rodi dete, zatim u osmi dan posle rođenja, kada se detetu daje ime, i kada postaje oglašeni, i zatim u četrdeseti dan, kada se vrši ocrkovljenje deteta (unošenje u crkvu). Međutim, prilike i okolnosti su u praksi zadržale samo dva momenta vezana za ovu Svetu tajnu, a to su: znamenje i krštenje.

Znamenje

Posle nekoliko dana od porođaja, kada majka i dete izađu iz porodilišta, vrši se znamenje deteta. Naime, neko od mlađih ukućana, srodnika ili komšija, odlazi kod nadležnog sveštenika, sa jednom flašom za vodu po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, naspe u flašu, stavi u nju jedan stručak bosiljka, i daje detetu ime, koje dete nosi do krštenja. To ime se zove "ime na znamenju". Ovo se vrši u spomen, kada su malog Hrista, odneli u osmi dan u hram i kada je dobio ime. Vodica u flaši se donosi kući, i po narodnom običaju ta vodica se dodaje četrdeset dana u vodu kojom se kupa dete, ili sve do krštenja.

Krštenje

Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja.

Šta je potrebno za krštenje

Treba pripremiti krsnicu. Krsnica je platno bele boje, veličine od jednog do jednog i po metra, u koje se dete uvija posle krštenja. Od te krsnice se potom detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. Običaj je u nekim krajevima, da kad počne krštenje, dete se zavija u očevu belu košulju sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica simvolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simvol čistoće duhovne i telesne. Voda kojom će se dete krstiti može se malo podgrejati, naročito u hladnim danima, da se dete ne bi prehladilo. Posle krštenja, voda se prosipa na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik postriže pri krštenju, stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem, ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kuća kao draga uspomena. Potrebno je i ulje, po mogućnosti maslinovo, kojim se dete pomazuje.

Majka na krštenju

Ukoliko se dete krštava pre četrdesetog dana, od rođenja, majka ne može da prisustvuje krštenju, jer se žena četrdeset dana posle porođaja smatra nečistom. Inače, ako se krštenje obavlja posle četrdeset dana, preporučljivo je i poželjno da majka prisustvuje krštenju jer je to veliki dan i za njeno dete i za nju.

Vreme krštenja

Imajući u vidu, da svečani događaj krštenja prate obavezno i gozbe, dakle, pripreme svečanog ručka, crkva preporučuje, da se krštenja obavljaju u dane kada se mrsi, a u protivnom, ako se krštenje obavlja uz post, obavezno treba spremati posnu hranu. Veliki greh čine oni roditelji, koji za tako važan i veliki dan i događaj svoga deteta, uz post pripremaju mrsnu hranu, i tako vrše javnu sablazan i navlače prokletstvo na sebe i svoje nedužno dete. Inače, krštenje se može izvršiti u svaki dan, i u svako doba dana i noći. Dobro je ukoliko se može krštenje obaviti praznikom da se dete i roditelji taj dan pričeste, ukoliko nije u onih prvih četrdeset dana, kada majka ne sme u crkvu.

Kum na krštenju

Pored sveštenika koji krštava, važan činilac i važna ličnost na krštenju jeste kum. Kum daje ime detetu. On je svedok krštenja i duhovni otac deteta, koje se krštava. Zato kum mora biti pravoslavne vere, kršten, čistoga i moralnoga života, mora biti punoletan, dakle, telesno i duhovno zrela osoba, i da ima fizičku mogućnost da učestvuje u svetoj tajni krštenja. Roditelji ne mogu biti kumovi svojoj deci, a takođe i monasi ne mogu kumovati na krštenju. Kum na krštenju se u ime deteta odriče satane, i sjedinjuje sa Hristom, čita, odnosno, ispoveda simvol pravoslavne vere u ime kumčeta. Zato je njegova dužnost, da u daljem životu brine o verskom vaspitanju svoga kumčeta. U našem narodu je zbog toga institucija kumstva na velikoj visini. Narod ne kaže uzalud: "Bog na nebu kum na zemlji".

Krštavanje odraslih

Iz poznatih razloga, u poslednjih nekoliko decenija, ostalo je dosta nekrštenih osoba u našem narodu. Danas, srećom, mnogi se interesuju za svoju veru i crkvu, i žele da se krste. Šta je važno kada je u pitanju krštenje odraslih osoba? Važno je najpre to, da osoba koja želi da se krsti, želi to iskreno i po slobodnoj volji. Zatim, treba da se upozna sa osnovnim istinama svoje vere, i da na svome krštenju ona čita simvol vere, a ne kum, kao kod dece. Takođe, treba da se pripremi za krštenje, tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja primiti pričešće. Odrasli takođe treba da imaju kuma. Crkva je snishodeći prema odraslima, primenila praksu, da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode, a tamo gde ima krstionoca i gde se vrši pogruženje, postoje svlačionice i specijalne bele haljine u koje se oblače odrasli.

Krštenje u nuždi

Ako se desi, da dete u slučaju bolesti, dođe u životnu opasnost, vrši se tzv. krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba na sledeći način:

Dete se polije, ili pokropi vodom i govore se reči: Krštava se sluga Božji (ime) u ime Oca Amin, i Sina Amin, i Svetoga Duha. To je formula krštenja, koju posle sveštenik, ako dete ostane živo ne izgovara, a sve ostale molitve i radnje vrši po poretku.

[marija]

Поента теме је често питање које се намеће - треба ли крстити некога без учешћа његове активне воље?

па што би рекао о.Угрин Мислите о томе  0409_feel

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Krštenje

Čim dete malo ojača, posle nedelju dve, može se izvršiti krštenje. Crkva preporučuje da se krštenje obavi što pre, jer ukoliko bi se desio nesrećan slučaj, da dete umre nekršteno, nad njim se ne može izvršiti opelo. Krštenje se vrši u hramu ili u manastirima i crkvama gde ima krstionica, a može i u domu roditelja.

Не знам одакле си скинула овај текст, али није правилно да се крштење обавља по приватним домовима (ово је само у крајњој нужди). Крштење је ствар колико појединца толико и заједнице, Цркве.

[marija]

Zašto je potrebno da se deca krštavaju?

Prvo, iz bojazni da dete, ako umre nekršteno, ne postane članom hrišćanske porodice i da se tako na Poslednjem sudu ne pojavi među neznabošcima. Drugo, zato što su apostoli krštavali decu (Dela ap. 10,44; Kor. 1,16).

[vinston]

Zašto je potrebno da se deca krštavaju?

Prvo, iz bojazni da dete, ako umre nekršteno, ne postane ?lanom hriš?anske porodice i da se tako na Poslednjem sudu ne pojavi me?u neznabošcima. Drugo, zato što su apostoli krštavali decu (Dela ap. 10,44; Kor. 1,16).

Ja bih rekao da su se bebe ranije krstile iz bojazni da ne odu pre vremena i iz nekog sujeverja. Kao shto je Vuk Karadzic dobi ime Vuk, zbog uroka...

[Баба]

Наша брига за сопствену децу укључује и њихово крштавање док су мали , јер како да учествују у св. тајнама Цркве ако нису део Цркве.

Исто питање би се могло поставити и у односу на бригу за телесно здравље детета , па рећи нећемо да носимо дете код доктора да му да ињекцију док не порасте и само не одлучи да ли то жели или не.

Дете је у власти својих родитеља до пунолетства , а после да ли оно жели да буде наркоман и тиме уништи своје телесно здравље ту већ родитељ не може много сем љубави коју му је пружио до тада.

Дакле оно ће свакако само о себи одлучивати касније , а док је дете ,о њему одлучује родитељ, како о телу тако и о души.

Дакле ако дете не развије касније религијску свест свакако ће бити атеиста или агностик све једно да ли је крштено или није , али на родитељима је да комплетно брину о детету( и о телу и о души) док није у стању да се само стара о себи.

[Гост]

Jeste, ima smisla to sto pises,ali obzirom da je ovde pitanje bilo vezano za samo krstenje, vecina roditelja krstava decu bez ikakvog kasnijeg upucivanja u sustinu vere i njihovog odvodjenja na liturgiju.

[Дарко]

ВАСПИТНИ ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ КРШТЕЊА

Хришћански подвиг је „следовање“ Христу, следовање на Његовом  крсном и страдалном путу, следовање чак до смрти... Али изнад свега следбеништво у љубави: „По томе смо познали љубав што Он за нас душу своју положи; ми смо дужни полагати душу за браћу“ (1 Јн 3, 16)... Не може да живи у Христу, не може да оживи са Христом онај ко са њим не умире... То није само аскетска норма. То је неки тајанствени онтолошки закон духовног живота, закон самог битовања. Хришћански живот почиње новим рађањем – водом и Духом. Символика крштења је сложена и многообразна. Крштење се врши у име Свете Тројице и призивање Свете Тројице је незаобилазан услов стварности и деловања тајнодејства крштења. Ипак пре свега крштење је „облачење у Христа“ (Гал 3, 27). И призивање Тројице је неопходно због тога што изван тројичног исповедања није могуће познати Христа, признати у Христу Богочовека, једног од Свете Тројице. Символика крштења је пре свега символика смрти и васкрсења, и то реалистична символика. То је сведочанство апостолског предања: „Али зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса у смрт се Његову крстисмо? Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу“ (Рим 6, 3-5). Може се рећи – крштење је својеврсно васкрсење у Христу, устајање са Њим и у Њему ради новог и бесмртног живота: „Пошто се са Њим погребосте крштењем , у Њему сте и васкрсли кроз веру у моћ Бога Који Га васкрсе из мртвих“, говори Апостол (Кол  2, 12). Саваскрсли смо управо кроз погребење – „ако с Њим умресмо, с Њим ћемо и животи“ (2 Тим 2, 11). Јер у крштењу верник постаје уд  Христов, ураста у Његово Тело. Крштење има тројаки смисао: космолошки, еклисиолошки и есхатолошки: Космолошки, јер крштење је тајна Новог Стварања; еклисиолошки, јер је оно тајна Цркве; и есхатолошки, јер оно је тајна Царства.

Крштење само по себи има битан васпитни значај, јер као што је већ напоменуто крштење представља духовно рођење, а самим тим садржи и јак васпитни карактер, који се може сагледати и из самих молитивама приликом чина крштења. После припреме за крштење у којем се на карактеристичан начин онај ко хоће да се крсти одриче сатане и свих дела његових, и исповедања вера у Свету Тројицу, приступа се самом чину крштења. Крштење започиње свечаним освећењем воде. Вода се безусловно јавља као као један од најстаријих и свеопштих религиозних симбола. Са хришћанске тачке глеедишта видљива су три аспекта њене симболике. Први аспект се може назвати космички; без воде не може бити живота. Али ако вода изображава и симболише свет као космос и живот, она се истовремено јавља и као симбол рушења и смрти. Она у себи садржи тајанствену дубину која убија и уништава. Основа живота, животворна сила – и основа смрти и рушилачка сила: ово је тај двојаки образ воде у религиозном погеду човека. Али, на крају, вода је и симбол очишћења, чистоте, те због тога и симбол рађања и обнављања. Вода је та која спира мрље, и очишћује од сваког греха.

После почетне молитве у којој се свештеник моли за себе и тражи од Бога да му пошаље силу са висине и укрепи за вршење ове Тајне, велике и наднебесне...  почиње сам чин крштења. Свештеник стоји пред водом и провозглашава:

Велики си, Господе, и чудесна су дела твоја, и никаква реч није у стању да опева чудесна дела твоја.

Ова молитва може бити названа евхаристијском молитвом јер човек прославља Творца. У следећој молитви изражава се благодарење Богу за Његова дела.

Од својеврсног предисловија у следећој молитви се прелази ка „анамнези“, сећању на спаситељне догађаје којима је Бог установио човекову природу, спасао свет и јавио своје Царство. Човек је одступио од живота који му је дат од Бога, јер је својим падом себе, али и сву творевину ставио под јарам ђавола и смрти. Али Бог није заборавио човека, Он шаље Христа да би спасао човеак. Ми се спасавамо исповедајући Његову благост, проповедајући Његову милост, не тајећи Његова доброчињења. После анамнезе следи епиклеза – призивање Духа Светога, Који једини испуњава силом и реалношћу оно за шта се ми молимо и у шта се надамо, Који испуњава нашу веру, реализује наше симболе.

Потом осењује крсним знамењем воду три пута, погружавајући прсте у воду, и дунувши у њу говори:

Нека се под знаком Крста сатру све непријатељске силе (изговара три пута).

У почетку су изгнани зли дуси из онога који се крштава, а сада се ти духови изгоне из воде – симбола зависности човека од света, његовог робовања, демонским силама. И на крају се обавља и само освећење воде. Света вода на крштењу, хлеб и вино на Светој Евхаристији „представљају“ сву творевину, али не творевину каквом ће она постати на крају, када Он собом испуни све. То је поновно саздавање материје и тиме целог света у Христу. То је дар тог света човеку, то је дар света као сједињења са Богом, као живота, спасења и обожења.

Затим следи освећење јелеја, којим помазује воду и онога који се крштава. Јелеј је одувек био један од основних религиозних симбола, и његов симболични смисао, као и воде следи из његове практичне примене. У древном свету јелеј је употребљаван као медикамент, а такође симболише и исцељење, светлост и радост, и знак је помирења и сагласности. У помазивању воде јелејем и онога који се крштава, јелеј служи пре свега као симбол живота, али не живота као постојања, него као пуноће радости и учешћа у тој тајанственој и неизрецивој суштини живота коју ми осећамо у моментима среће и ликовања; живота о коме говори Свето Писмо, када га назива даром Духа Светога.

И на крају следи само помазивање:

Свештеник, певајући са народом Алилуја (трипут), прави јелејем три крста у води.

И приводе онога који се крштава, а свештеник узима прстима од јелеја и прави знак крста на челу говорећи:

Помазује се слуга Божији (име) јелејем радости у име Оца и Сина и Светог Духа. Амин.

И помазује му прса и међураменице говорећи: На исцељење душе и тела.

Уши: На чујење вере.

Руке: Руке твоје сотворише ме и саздаше ме.

Ноге: Да ходе путем заповести твојих.

То је „воссоздание“ човека: његовог тела, сваког његовог члана, његових органа, његових осећања. Грех је у човеку затамнио образ и неизрециву славу Божију, и потребно је да се она поново успостави, да човек  поврати свој првосаздани лик. Крштење се самим тим не тиче само душе већ целог човека.

Долази се до најбитнијег дела крштења.

И када се помеже цело тело, крштава ге свештеник, усправног и окренутог ка истоку, говорећи:

Крштава се слуга Божији (име) у име Оца, амин; и Сина, амин; и Светог Духа, амин.

При сваком изговарању (имена Свете Тројице) погружава га у воду и уздиже.

Ово је велика тајна: дар смрти и васкрсења Христовог свакоме од нас. То је дар који јесте благодат крштења. То је дар, благодат нашег учешћа у догађају чији је циљ наше спасење. Тај дар свако од нас може и треба задобити, примити, усвојити, заволети. Управо у крштењу се реализује смрт и васкрсење Христа као Његова смрт за мене, Његово васкрсење за мене, а уједно и моја смрт у Христу и моје васкрсење у Њему.

Амин, којим сва Црква „запечаћује“ свако од три погружења, јесте сведочанство тога да смо ми поново видели и доживели да је Христос умро и васкрсао из мртвих, тако да ми, сада, можемо у односу према нашем смртном животу, умрети и затим, сада и овде постати причесници „невечерњег“ дана. Заиста шта значи веровати у васкрсење у последњи дан, ако већ данас не можемо осетити његов предукус?

И када смо све то видели и били сведоци те тајне, можемо запевати радосни Пс 32.

Тај псалам је наставак и проширење свега изреченог Амин. Ми смо поново били сведоци Божије милости и свепраштања и поновног саздања света и човека у њему. Ми се поново налазимо на почетку – нови човек створен по образу и подобију Творца, у новом свету који је испуњен Божанском славом.

Зборник чланака за Пастирско богословље са психологијом, приређивач мр Драган Каран.

Протојереј Александар Шмеман, Изабрана литургичка дела, прва књига.

Требник.

[Guest свештеник Иван]

После завршеног чина проскомидије свештеник одлази у крстионицу или, ако нема крстионице, у припрату Цркве, носећи Свето Јеванђеље које поставља на већ припремљени сточић заједно са крстом. Потом кади унаоколо суд са водом (крстионицу), а затим почиње са возгласом:
Благословено Царство...,
чинећи исто што и чини и приликом почињања Свете Литургије. (Подразумева се про том да је претходног дана или тога дана ујутру обављен чин за оглашене.)

Затим наставља Велику јектенију, освећење воде и чин крштења и миропомазања како следи.

После завршеног чина миропомазања свештеник са новокрштеним улази у Цркву читајући молитву входа: Владико Господе, Боже наш...,
а појци певају Псалам 32: Благо ономе коме је опроштена кривица..., након чега се даље наставља Света Литургија.

На њој се уместо Свјати Боже..., поје Јелици во Христа..., а читају се Апостол и Јеванђеље васкрсно и крштења.

За време причешћивања народа новокрштени први пре осталих, прилазе Светој Чаши.

У осми дан по крштењу врши се чин умивања и пострига новокрштених. Ако то није могуће овај чин се може обавити и истог дана када је обављено крштење на Светој Литургији, након Заамвоне молитве.
Када се крштење врши на Велику Суботу онда се то чини на вечерњи, док се читају Паримеји Велике Суботе, па се потом наставља Света Литургија као што је то горе изложено.

[Guest свештеник Иван]

О крштењу и Литургији- свештеник Александар Михаиловић

На једном месту Епископ браничевски Игњатије је написао: "Недовољно познавање теологије у њеном изворном, евхаристијском изразу је највећа препрека да се неко активно укључи у црквени живот."

Ове речи нам могу бити надахнуће и путоказ у нашем кратком излагању о Крштењу

О Светој Тајни Крштења написано је веома много. Било би опширно поново писати оно што је већ написано, но, будући да је сам однос према Крштењу у последње време поремећен управо од стране самих свештеника, намера нам је да овде кратко проговоримо о два приступа овој Светој Тајни.

Наиме, ако на Крштење гледамо као на једну од седам Светих Тајни и на Евхаристију такође, затим, на свештеника као на појединца који извршава индивидуална свештенодејства, те ако Хришћанство сведемо само на религију, а Православље на једну од три конфесије и Царство Божије на загробни живот душе, те ако уведемо јуридички и легалистички однос према службама у Цркви (Епископ – свештенство – народ), и сходно томе супротставимо поредак слободи и обрнуто, онда ће сасвим природно, разумљиво и нормално бити ово што се данас чини са Крштењем од стране неких свештенослужитеља. Уколико прихватимо горе поменуте ставове који се вековима издају за Православне, аутентичне и предањске, онда је сасвим у реду то што неки свештеници чине: крштавају по кућама, кропљењем, средом или у суботу, или пак, недељом после Литургије, или на пример, што истовремено у једној цркви бивају три – четири појединачна крштења која врше три – четири свештеника, над малим чанчетом већ освећене водице (углавном богојављенске), уз прескакање и скраћивање молитве за водоосвећење, јер, "Боже мој", журба је, а и треба бити крштен како би човек постао сутра некоме кум или добар Србин, православац, те ради обичаја, здравља, среће, итд. Уосталом, тако су чинили и наши стари за време Турака, комунизма, тако смо и сви ми крштени, читаве генерације, па нам ето, ништа не фали, а на крају крајева, благодат Божија пребива и у једној капљици воде, па што би баш претеривали са много воде, док се иовако греси спирају крштењем које је узгред, једна породична светковина, леп српски обичај и приватни, индивидуални чин где су изнад свега неприкосновено најважнији елементи ове Свете Тајне: кум (па макар био и некрштен), боја или врста свеће, пешкир или бело платно, зејтин, обавезни фотограф и наравно, све то без присуства мајки на Крштењу и никако онда када дете има непаран број година. Наравно, све то на крају треба и добро да се плати, па за паре поп, по овом "старом, древном, непроменљивом и неприкосновеном предању", мора да пева онако како му "странка" или "муштерија" тражи, захтева и на крају плати.

О евентуалном причешћу новокрштеног ни говора, али зато новокрштени одмах после Свете Тајне бива уредно уписан у књигу рођених и добија крштеницу са печатом као потврдом, овог готово магијског чина над дотичном индивидуом. Уколико ову и овакву праксу подрже Епископи, тиме је већ све зацементирано, запечаћено и узведено на пиједестал "светог српског предања".

О свему томе не сме даље да се говори, пише, никако да се преиспитује литургијско-богословски, сачувај Боже да се критикује, јер се тиме уводе новине, реформе, немири у Цркви, руше се темељи српства, наше националне идеологије, и то све сада, у овом часу, када су зле силе са запада, масони, Ислам, секте, старокалендарци и зилоти, насрнули на наш јадни, напаћени народ, на наше Светосавско предање, на наше Косово и Метохију, дакле, сада, у овом часу, нико не сме да критикује нити да подигне глас против, не само наопако схваћеног и чињеног Крштења, него ни против наопако схваћене и служене Литургије, јер на тај начин уноси "хаос и цепа јединство".

И све то тако траје годинама и вековима. Годинама и вековима наша Црква рађа "мртворођенчад", годинама и вековима, чак и сада кад су прошли Турци, неки наши свештеници крштавају као да смо под Турцима и ми, здраво за готово, прихватамо ову ишчашену праксу као аутентичну и православну, жмурећи пред чињеницом да на тај начин порађамо "духовне инвалиде", ишчашујемо нацију и чинимо грех против самог Залога који нам је дат приликом рукоположења, а то је - да правилно служимо Свету Литургију и обнављамо народ "бањом поновног рођења".

Горе описани начин крштавања назвали бисмо индивидуалистичким и он има корене у језуитској пракси и теоријско утемељење у схоластичкој казуистици, радикално је антиправославан, антипредањски и замагљује Истину која нам се открива као Црква односно - евхаристијско Сабрање.

Други приступ назвали бисмо холистичко-католичанским, епископоцентрично-евхаристијским и онтолошко-есхатолошким. О њему можемо писати читаву књигу. Но, ради оквира овог чланка кажимо укратко следеће:

У литургијском предању Цркве крштења су била искључиво везана за Пасху Христову, као и за друге Господње празнике, што се види из песама тада певаним на богослужењу. Ако обратимо пажњу на богословље, можемо извући следеће кратке закључке.

1. Човек као биолошко биће рађа се од родитеља нужно, бива бачен у постојање, рађа се као индивидуа. Његов живот почиње цепањем, деобом, поделом, распарчавањем. Његов живот почиње смрћу. Код новорођеног човека његова личност не претходи његовом постојању.

2. Крштење је обратно рођење. Његов узрок је слобода као непрекидна љубав према Личности која једина може дати оно што је човеку потребно, а то је бесмртност. Крштење је улажење у заједницу, сједињење и поистовећење са Христом, формирање новог односа са Богом, другим људима и творевином. Крштењем се добија Дух Свети Који уноси Есхатон у Историју и уводи новокрштеног у конкретан нови поредак и ипостасни статус, односно у нову онтологију, додељујући ново биће које има темеље не у самом себи, већ у Другоме као есхатолошкој реалности, која почиње сада и овде у Евхаристији. Крштење је тек нови почетак, улажење у однос са Црквом да би се у Њој бесконачно живело у векове векова. Осим тога, ново рођење је и улажење у посебан однос са творевином која је Духом Светим освештана, тј постала евхаристијски елемент, вода, уље, хлеб, вино, ушла у заједницу и принета у руке Епископу као Сину Божијем у Евхаристији. Новокрштени пролази кроз нову творевину, умире у њој његова стара биолошка личност и рађа се нова, васкрснута црквена ипостас поистовећена са Васкрслим Христом.

Све ово значи да је Крштење искључиво црквени догађај и увођење у Литургију, акт који се тиче Епископа и целе Цркве. Крштење је отпочињање есхатолошког начина живота већ овде у Историји.

Практичне последице свега овога су следеће:

Треба крштавати искључиво на Велику Суботу, након обавезног поста и катихизације.

Мимо тога, децу треба крштавати искључиво пред Литургију, односно на самом почетку, до Малог Входа.

Све новокрштене треба причестити.

Потпуно укинути крштење кропљењем, по кућама, ван и после Литургије.

У критичним ситуацијама, (када је неко на самрти, а није крштен) могу крштавати и крштени лаици (наравно и свештеници), било када и било где, кропљењем, или чак са пар капљица.

Наравно да треба крштавати погружењем у, за то специјално направљеној крстионици, а сасвим малу децу у купељи обливањем.

Уколико у неким парохијама постоје реке или језера, или се оне налазе близу мора, треба искористити тај благослов и крштавати у њима, уколико то временски услови дозвољавају.

Горе наведене тезе опште су познате из црквеног предања.

Коначно, барем ми свештенослужитељи, треба да чувамо литургијске символе, те да доводимо у везу Свете Тајне са Евхаристијом у којој оне добијају свој смисао и потврду. То треба спроводити што пре у пракси, ради изграђивања Цркве која је спасење и Истина овога света у Коју ступамо Крштењем.

[Guest свештеник Иван]

Текст сам прекуцао из Молитвеника који је издат са благословом Епископа Игнатија. Одличан молитвеник.

Иначе , ових дана ћемо поставити и видео како изгледа литургијско крштење. Позовите све ваше пријатеље да се ова свест што више развија унашем народу. Да све увире у Литургију и да све из ње извире.

[Guest свештеник Иван]

Отац Александар из Костолца

[JESSY]

Ово је сјајно! Свака част!  :cheesy2:

[No name]

A, na ovom linku možete da vidite kako to rade pojedina braća iz Rusije - olimpijski: prvo naprave rupu u ledu  http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9A%D1%80%D1%88%D1%82%D0%B5%D1%9A%D0%B5 Interesantna je i priča o katihumenima koji su se uoči krštenja pripremali do tri godine...

[Mara]

Отац Александар из Костолца

Ovo je divno!!!   mense0198626478946378946