Света Тајна Крштења

[snebivljivi maslacak]

Без бриге, логично је да све буде посно и скромно

[Manastir Bradaca]

nekada je Veliki post bio priprema za krstenje..kod nas u eparhiji episkop krstava na Veliku subotu (znaci,u postu).

[nana]

nekada je Veliki post bio priprema za krstenje..kod nas u eparhiji episkop krstava na Veliku subotu (znaci,u postu).

Тако сам и ја чула од наших..а  већ доста људи знам који  су са свештеником и кумом, уочи почетка Часног Поста, уговарили крштење за Велику Суботу  и тада су крштавани.

[Саша од Москве]

Ja sam krštena na Veliku Subotu

Ali mislim da je to više iz praktičnih razloga, na Vaskrs ionako je veliki broj ljudi u hramu - mada moguće da mi je nešto promaklo

[Драган άσημος :)]

Може ли се уптребити поређење да када се дијете крсти, а не причешћује, то је као кад дијете родите а не храните га?

[Zayron]

A kakvo je to pomazanje prije krštenja tog istog djeteta Alexandra?

Zar to nejde poslije krštenja? To je valjda katekumensko pomazanje?

Da nisu ti kadrovi pretureni ako je snimano pa u dijelovima puštano na YT a da ne fali tamo jednostavno par sekundi snimka jer se nešto pokvarilo, snimanje na moment zaustavilo, preskočilo nešto pa vidimo to bez tih par sekundi. Može bit to do tehnike.

[о.Небојша]

То је помазање уљем, а миром је на 10.22 уз речи Печат Дара Духа Светога.

[Zayron]

То је помазање уљем, а миром је на 10.22 уз речи Печат Дара Духа Светога.

 

Hvala oče, vidio sam. No, tamo je dijete bilo poliveno kako treba ali fali zvuk na "Svetoga Duha", ili se iskopčao mikrofon u tom trenutku ili je sveštenik to rekao vrlo tiho ili u sebi ili nije nikako rekao jer mu se učinilo da je već rekao, to se starijim osobama nekad dešava da nešto žele reći a ne reknu jer su pomislili tj. pričini im se kako su to već rekli. Nisam liturgičar ali ne izgleda to baš nimalo jasno, čini mi se da se u tim slučajevima krštava ponovo, uslovno. Nekad u slučaju opasnosti kad laici krste dijete a postoji neka opravdana sumnja u njihovu valjanost onda se radi isto takva dopuna. To može odlučiti i riješiti samo episkop nakon gledanja videa da li je šta dalje potrebno i šta tačno ukoliko se roditelji ili neko od prisutnih pojave kod episkopa i prijave mu to kao slučaj potencijalno manjkavog ili sasvim nevažećeg krštenja. Tako je to kod nas a vjerovatno i kod vas.

[Zayron]

Sveto Krštenje je što se tiče valjanosti je dosta komplikovano situovano u Kanonima i Tradiciji, može biti valjano kad ga udijeli i nekrštena osoba uz ispravnu intenciju, materiju i formu a može biti nevaljano provedeno ako u nečem od toga navedenog pogriješi ili se splete klirik pa makar to bio i episkop. To se tiče te forme, tj. formule krštenja s tim može biti zaista problem. Recimo pri slavljenju Svete Tajne Braka se ta može proglasiti nevaljanom ako se na pitanje: Uzimaš li Marko Markoviću pred Bogom za svoju ženu/suprugu Mariju Marić i obećavaš li joj vjernost itd. parafraziram a dokaže se da mladenec nije rekao dovoljno jasno, razgovijetno i glasno ili čak nikako svojim glasom DA i niko od okolo stojećih osoba u neposrednoj bliskosti do par metara uokolo ne može potvrditi pod prisegom da je taj odgovor čula. U tom slučaju je ta svadba nevažeća, nevaljanim načinom provedena i ustvari se nikad nije ni desila, isto to važi i obrnuto kad niko ne bi čuo mladoženjin odgovor (a na videu se potom to mustanovi i dokaže i tada prisutnim svjedocima tako nešto) a to bi bio razlog nevaljanosti ne samo crkvenog već i civilnog, opštinskog braka pred državom. Postoji još jedan slučaj kod civilnih vjenčanja kad vas oda tj. vjenča državom nekompetentna osoba, to se desilo kod nas kad je ustanovljeno da osoba, gradski radni tj. vijećnik ovlašteni za takve stvari je već nekoliko sati bio po isteku mandata tj. ovlaštenja čega on nije bio svjestan ni o tome znao. Poslije se usporedjivali datumi i čas, vrijeme svadbe i svi brakovi koje je on taj dan vodio bili proglašeni nevažećim a svi ti ljudi se poslije 30 godina braka, jer se to desilo još za komunista morali su ponovo absolvovati vjenčanje novo jer je sve to bilo otkriveno slučajno poslije 30 godina. Dakle opštinski ured im svima, nekoliko tih parova koji su bili vjenčani taj isti dan, te subote prije 30 godina poislala poziv da dodju opet na vjenčanje kako bi im break bio valjano upisan jer taj im je bio zbog te formalne greške poništen čim se na tu grešku naišlo. Naravno da su "mladenci" bili "oduševljeni" takvim državnim nehatom, većina ih je došla u bukvalno ubilačkom raspoloženju ali bilo ih je nekoliko koji su se baš lijepo pri tom zabavljali. Kod krštenja je to obrnuto, taj koji provodi krštenje u iznimnim situacijama ne mora biti on sam čak ni kršten a ni hrišćan, dakle ne analizira se njegova lična liturgijska kompetentnost ali se krštenje mora obaviti u crkvenoj nakani, ispravnom materijom i formom. S te strane si mislim da s tim krštenjem može biti problem jer nije ispoštovana forma, sasvim svejedno zašto pa i da je nehotice. Kao na svadbi što mora biti svima jasno čujno to DA, tako kod krštenja se mora jasno čuti ta formula kojom se krštava. Ne vidim kako bi bez nje krštenje bilo valjano osim u slučaju kad bi ga provodila nijema osoba a i ta bi to morala pokazati ili izreći govorom gluhonijemih u čije ime tog krštenika krsti. Tako to važi kod nas. Ima tamo još nešto što bi moglo biti zanimljivo u vezi sa načinom provodjenja Sv. Tajne Krštenja pa kad malo bolje to prostudiram onda to tu napišem. Kanoni su vrlo zanimljiva nauka.

[Zayron]

Edit:

 

isto to važi i obrnuto kad niko ne bi čuo mladoženjin nevjestin odgovor

[Zayron]

u crkvenoj nakani tj u ispravnom duhu, odreći se grijeha i grješnog načina života, obratit se, prionuti uz Hrista

ispravnom materijom - vodom (sveti Oci nabrajaju dosta detaljno kakva sve ona može ili smije bit)

i formom - trokratno uranjanje ili polijevanje vodom uz riječi krštenja (ta je ista kod katolika i pravoslavaca)

 

Sad baš istražujem koliko je valjano i da li uopšte valjano krštenje jednokratnim

poniranjem nauznak, unazad kao što praktikuju neke zajednice, izlazi mi da takvo

krštenje kod katolika i pravoslavaca nije praktikovano ni pripustno ali se kod katolika ipak

mogu smatrati valjanim, no, samo kod nekih taksativno, izričito  nabrojanih zajednica koje

imaju ispravan nauk o krštenju istovjetan kao katolici i ispoštovali su tu verbalnu formu i intenciju.

http://goo.gl/rRTXvm

http://goo.gl/4mflpy

 

Svátosti má katolická církev společné s pravoslavnými. U ostatních církví se bere ohled na platnost křtu, kněžského svěcení a víru ve svátosti. Dohodou je uznáván křest s Českobratrskou církví evangelickou a Československou církví husitskou. U jiných musí být stejná nauka i praktické provedení (anglikáni, baptisté, adventisté). Kde toto chybí, nepředpokládáme křest (jehovisté, mormoni).

 

Pravoslavni krst se smatra jednako važećim i valjanim s katoličkim a crnim su označeni i drugi hrišćani kojima katolici priznaju krštenje a koji nisu pravoslavci (evangelici, husiti, anglikani, baptisti i adventisti) a kod mormona, jehovista i sl. njihova praksa krštenja nije smatrana valjanom niti se osoba "krštena" tim načinom može smatrati valjano pokrštenom.

[neđed]

Sveto Krštenje je što se tiče valjanosti je dosta komplikovano situovano u Kanonima i Tradiciji, može biti valjano kad ga udijeli i nekrštena osoba uz ispravnu intenciju, materiju i formu a može biti nevaljano provedeno ako u nečem od toga navedenog pogriješi ili se splete klirik pa makar to bio i episkop. To se tiče te forme, tj. formule krštenja s tim može biti zaista problem. Recimo pri slavljenju Svete Tajne Braka se ta može proglasiti nevaljanom ako se na pitanje: Uzimaš li Marko Markoviću pred Bogom za svoju ženu/suprugu Mariju Marić i obećavaš li joj vjernost itd. parafraziram a dokaže se da mladenec nije rekao dovoljno jasno, razgovijetno i glasno ili čak nikako svojim glasom DA i niko od okolo stojećih osoba u neposrednoj bliskosti do par metara uokolo ne može potvrditi pod prisegom da je taj odgovor čula. U tom slučaju je ta svadba nevažeća, nevaljanim načinom provedena i ustvari se nikad nije ni desila, isto to važi i obrnuto kad niko ne bi čuo mladoženjin odgovor (a na videu se potom to mustanovi i dokaže i tada prisutnim svjedocima tako nešto) a to bi bio razlog nevaljanosti ne samo crkvenog već i civilnog, opštinskog braka pred državom. Postoji još jedan slučaj kod civilnih vjenčanja kad vas oda tj. vjenča državom nekompetentna osoba, to se desilo kod nas kad je ustanovljeno da osoba, gradski radni tj. vijećnik ovlašteni za takve stvari je već nekoliko sati bio po isteku mandata tj. ovlaštenja čega on nije bio svjestan ni o tome znao. Poslije se usporedjivali datumi i čas, vrijeme svadbe i svi brakovi koje je on taj dan vodio bili proglašeni nevažećim a svi ti ljudi se poslije 30 godina braka, jer se to desilo još za komunista morali su ponovo absolvovati vjenčanje novo jer je sve to bilo otkriveno slučajno poslije 30 godina. Dakle opštinski ured im svima, nekoliko tih parova koji su bili vjenčani taj isti dan, te subote prije 30 godina poislala poziv da dodju opet na vjenčanje kako bi im break bio valjano upisan jer taj im je bio zbog te formalne greške poništen čim se na tu grešku naišlo. Naravno da su "mladenci" bili "oduševljeni" takvim državnim nehatom, većina ih je došla u bukvalno ubilačkom raspoloženju ali bilo ih je nekoliko koji su se baš lijepo pri tom zabavljali. Kod krštenja je to obrnuto, taj koji provodi krštenje u iznimnim situacijama ne mora biti on sam čak ni kršten a ni hrišćan, dakle ne analizira se njegova lična liturgijska kompetentnost ali se krštenje mora obaviti u crkvenoj nakani, ispravnom materijom i formom. S te strane si mislim da s tim krštenjem može biti problem jer nije ispoštovana forma, sasvim svejedno zašto pa i da je nehotice. Kao na svadbi što mora biti svima jasno čujno to DA, tako kod krštenja se mora jasno čuti ta formula kojom se krštava. Ne vidim kako bi bez nje krštenje bilo valjano osim u slučaju kad bi ga provodila nijema osoba a i ta bi to morala pokazati ili izreći govorom gluhonijemih u čije ime tog krštenika krsti. Tako to važi kod nas. Ima tamo još nešto što bi moglo biti zanimljivo u vezi sa načinom provodjenja Sv. Tajne Krštenja pa kad malo bolje to prostudiram onda to tu napišem. Kanoni su vrlo zanimljiva nauka.

Za formu krštenja znam da je veoma bitna, kao i kod braka. Znači po vašem mišljenju je ovo na snimku sumnjivo po pitanju valjanosti.

 

Trebao bi onda netko kontaktirati te ljude. :.mislise.

[Драгана Милошевић]

 

Професоре, у Светом Писму налазимо сведочанство да је Св. Јован Крститељ крштавао у реци Јордан и да су при том људи исповедали грехе своје. Данас су ово две одвојене Свете Тајне, а Миропомазање је трећа. Можете ли нам рећи нешто у вези са историјским развојем Свете тајне Крштења из догматског угла?

 

– Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.

 

Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.

 

Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа… Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.

 

У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?

 

– Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.

 

Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?

 

Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.

 

У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?

 

– Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.

 

У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?

 

– Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).

 

У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?

 

– Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.

Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.

 

У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.

 

У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?

 

– И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.

 

У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.

 

И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.

http://www.mitropolija.com/prof-dr-zdravko-peno-svi-izgovori-zasto-se-ne-vrsi-krstenje-pogruzavanjem-besmisleni-su/

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

Митрополит Амфилохије: „Само безумни не крштавају дјецу“

 

 

Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије служили су јуче са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Јована Крститеља у селу Петровићима у Доњим Бањанима. По завршетку литургије архијереји су са свештенством служили годишњи помен Зорици Трипковој Драганић.

 

Митрополит Амфилохије казао је да су „безумни људи који не крштавају своју дјецу“, јер их тим осуђују на ништавило. Он је истакао да примајући свету тајну крштења запечаћујемо се духом божијим, који је дух живота којим дише све што дише, живи све што живи и почива све што почива. Митроплит је оцијенио да је „свака вјера лажна која не признаје Исуса Христа“.

 

– Они који су на гробљима постављали нека друга знамења а не крстове, такође ће изаћи пред суд Божији, и они су били крштени. Неће нас Господ питати јесмо ли у њега вјеровали или нијесмо, вајде много Богу од наше вјере или невјере, али ће нас питати како смо поживјели овај живот пролазни и како смо се припремали за вјечност – рекао је између осталог Амфилохије.

 

Он је истакао да сви морају положити рачуне пред Богом без обзира шта радили на земљи, порицали га или прихватали.

– Најбоље је бити са праведницима каквав је Свети Стефан деспот Лазаревић, посебно његова мајка преподобна Евгенија, кнегиња Милица, која је зарад заштите свог народа своју ћерку дала султану Бајазиту – навео је Митрополит.

 

М. С.

 

Извор: Дан

[Иван Ивковић]

Предавање протојереја Велимира Јововића у манастиру Острогу:

„О светим тајнама Крштења и Миропомазања“

 

 

 

Протојереј Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски, у суботу 1. августа 2015. године у Горњем острошком манастиру одржао је предавање „О светим тајнама Крштења и Миропомазања“.

Извор: Манастир Острог