Марко Делић: Гротескна апологија царства баналног или „Роман је роман, а пудинг је пудинг“

[Поуке.орг инфо]

Поводом текста Златоја Мартинова „Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или како уместо аргумената користи инвективе“ 

Напомена: Текст је написан 14. маја 2022. године. Аутор је желео да поштеди господина Мартинова и његове сараднике, и да текст, ипак, не објави. Но, како је, у мартиновљевском духу, настављено са нападима на епископа Иринеја, аутор је одлучио да текст предочи јавности.

Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази.

Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt.

Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима.

После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem!

Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца.

Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова:

1. требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу;
2. требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације;
3. требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено;
4. на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира.

На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова!

 

Наставак текста у коментару

View full Странице

[Поуке.орг инфо]

Писац и публициста, како сâм себе назива, упућује ми приговор који је формулисао на основу наслова мога текста, па вели да сам рекао „да су аутори и учесници ове емисије напросто хитлеристи, нацисти такорећи, који на Цркву гледају из визуре националсоцијализма, те первертиране идеологије која је нанела толико зла човечанству“. Мало даље, Мартинов још једном резимира свој закључак до којег је дошао читајући наслов текста моје маленкости: „Кратко речено, Марко Делић покушава свим својим опонентима, онима у мантији и онима без мантије, дакле и потписнику ових редова, да спочитне како желе реформу Српске православне цркве по узору на нацисте! То је срж, квинтенсенција његовог текста. Каква тешка и монструозна оптужба!“

На овом месту подсетићу читаоца на онај трећи услов, неопходан да би неко какву расправу повео, услов који се тиче начела парафразе. То значи да би Мартинов морао да разабере, прецизно, шта одиста у мом тексту стоји. Поред тога, требало би толико да зна да се о каквом напису не суди на основу његовог наслова већ на основу његовог садржаја. Тако, Мартинов тврди да сам ја у тексту изнео тезу да су учесници емисије о Иринеју бачком хитлеристи и нацисти, што писац ових редова није нигде устврдио. Речено језиком логике, Златоје Мартинов користи неразговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму in genere, а писац ових редака је, сасвим прецизно, користио разговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму на основу значења појма позитивног хришћанства, из 1920. године, споменутог у 24. тачки Програма Националсоцијалистичке немачке радничке партије, као и о нацизму у контексту пропагандно-манипулативне тактике, која циља на егзекуцију објекта мржње, у овом случају епископа Иринеја. Указано је и на чињеницу да забавни вашарски човек из једне приповетке Томаса Мана, Ципола, јесте литерарни пандан Адолфа Хитлера, те је онај који ове редове бележи указао на то да у историји није непознато да  конјунктуре каткад буду наклоњене кабаретским фигурама. Будући да је емисија посвећена бачком архијереју налична водвиљу Мановог Циполе, додуше са учесницима знатно гротескнијим него што је то био главни јунак новеле „Марио и чаробњак“, предочен је, веома опсежно, нацистички механизам проширивања царства баналног, који краси епизоду из N1-продукције. Додајмо да су и у поводу Мановог вашарског чаробњака, као и у Мановом предочавању психолошког профила брата Хитлера, инфериорност и опсесивност главне психичке црте тих гротескних фигура. Управо опсесивност у бављењу ликом и делом епископа Иринеја још једна је заједничка психолошка особина твораца и учесникâ епизоде о портпаролу Српске Православне Цркве, али и психолошка подлога за Иринејеву егзекуцију, ако се за то стекну социјално-политички услови, због чега је за дотичне од стране моје маленкости и употребљен израз егзекутори in spe. Није ли, уосталом, један од Мартиновљевих миљеника-епископа, оживео ову усташоидну, павелићевску идеологију, претећи у Жичи клањем архијерејима, међу којима су били присутни и садашњи патријарх Порфирије и епископ бачки Иринеј? И код тог архијереја три главне психолошке црте доминирају: страх и инфериорност, као и опсесивно бављење објектима властите мржње – патријархом српским и епископима бачким и крушевачким.

Вратимо се одсуству способности за парафразу, која краси интелектуални профил Златоја Мартинова. Речено језиком логике, његови појмови хитлеристâ и нацистâ имају толико широк обим да спадају у категорију неквантификованих појмова, подложних идеолошкој манипулацији баш из тог разлога што се у њихов обим могу сврстати најразличитије идеолошке, политичке и психолошке фигуре. За разлику од Мартинова, појмови моје маленкости су, када је о садржају реч, разговетни, а када је о њиховом обиму реч, они су квантификовани.

Ту, одмах, Мартинов упућује и „прву и основну поруку“ мојој маленкости, у којој се показује права антидемократска идеолошка оптика уредника „Републике“. Док је, по њему, бављење ликом и делом епископа бачког на начин ауторâ и невешто скривених сценариста у мантијама N1-епизоде њихово демократско право на мишљење, дотле је аналитички осврт моје маленкости на ту емисију за Мартинова „нечувена дрскост, а не слобода изражавања“. Те две реченице уредника „гласника грађанског самоослобађања“ гласе овако: „Таква дисквалификација људи и њихова дифамација поређењем са Хитлером је нечувена дрскост, а не слобода изражавања. Виђење лика и дела бачког владике Иринеја у поменутој емисији је неприкосновено демократско право на мишљење“. Пошто Мартинов писцу ових редака упућује поуку о демократији, али из угла нацистичке и бољшевичке визуре, упутимо и ми њему једну поуку. Онај ко само одређеној групи људи признаје „неприкосновено право на мишљење“, а некој другој то право одриче, и у психолошком и у идеолошком погледу заступник је тоталитарне политичке опције и не разликује се од нацистичког нити од бољшевичког схватања демократије, које је Карл Попер називао идеологијом трибализма. Начело Златоја Мартинова, овде дефинисано, назовимо за ову прилику хотентотском политичком философијом. О чему је, заправо, реч? Ево једног аутора који је можда познат Златоју Мартинову. Реч је о Анатолију Васиљевичу Луначарском, који је дванаест година био на функцији народног комесара за образовање у Совјетском Савезу. Луначарски у свом спису „Слобода књиге и револуција“ подсећа на одговор који је неком мисионару изрекао један Хотентот. На питање мисионара о значењу појмова добро и зло, Хотентот је казао: „Добро је кад ја припаднику суседног племена отмем жену, а зло кад он мени учини то исто“. Луначарски у свом спису држи да је гесло тог Хотентота рационално и плаузибилно и у контексту бољшевичког политичког понашања.

Дакле, све и да сам и ја, попут оних из предњег и позадинског плана емисије „Јунаци доба злог“, уместо аргумената користио инвективе и лажи, Мартинов не би смео, кад би био човек демократских начела, мом исказу да порекне право на слободу изражавања. Писац ових редака, међутим, за разлику од актерâ пропалог водвиља о Иринеју бачком, користио је искључиво аргументацију, чињенице, и све то у форми травестије. Пошто Мартинов у првом делу свога текста, којим се сада бавимо, формулишући „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“, додаје и то да су „учесници емисије у својим иступањима показали да су универзално, космополитски, а не национално оријентисани“, скрећем на овом месту пажњу читаоцима овог мог написа, а не заступнику хотентотске варијанте политичког трибализма, на неоспорне чињенице које сам у претходном тексту већ истакао. Састављач аналитичког осврта на епизоду „Јунаци доба злог“ указао је, поред осталог, и на неоспорну  чињеницу да покојни новинар, Славиша Лекић, није сценариста водвиља из N1-продукције, премда је био потписник свих претходних епизода споменутог серијала. Да нема спора у вези са оценама моје маленкости о антидемократском, тоталитарном идеолошком карактеру епизоде која се, тобоже, бави ликом и делом епископа Иринеја Буловића, сасвим је јасно из следеће неоспорне чињенице. Наиме, за снимање последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима и сценаристима серијала, због чега се, између осталог, читава конструкција овог добро финансираног водвиља срушила као кула од карата. Ако ово узмемо у обзир, где се деде оно универзално и космополитско вјерују учесникâ епизоде о злом Иринеју, о којем нам Мартинов приповеда у својој мелодраматичној дирнутости дрскошћу моје маленкости? Ако и Мартинов крије сценаристу епизоде као змија ноге, и ако тај сценариста није наведен у епизоди коју анализирамо, шта је та емисија ако не водвиљска денунцијација Иринеја бачког? Шта је улога Златоја Мартинова у том водвиљу ако не улога онога који је, за потребе снимања N1-епизоде, добровољно пристао да буде денунцијант са маском писца и публицисте? Наведимо, стога, поред седам указивања из мога текста, и осмо које у овом напису први пут спомињем, на које се Мартинов не осврће, нити даје одговор у првом делу свога текста, и поред тога што је тај део властитог написа формулисао као „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“.

1. Врло прецизно, и аргументовано, у свом тексту о визији Цркве из хитлеровског угла, написао сам следеће:

„Да би, у манипулативном духу гебелсовскога типа, епископа Иринеја јавности представила као некога ,ко је васкрсао као Рус’, то јест као човека који формулише ставове Московске Патријаршије, а чије ставове, реципрочно, одређује та иста Патријаршија, нараторка наводи да детаљна биографија бачког архијереја не постоји на српском већ на руском језику. Ово је, наравно, ноторна неистина, те се и у овој епизоди читају делови званичне биографије, која постоји на сајту Епархије бачке, будући да на руском језику не постоји никаква биографија опширнија него што је то ова, званична. Нараторка, међутим, пратећи сценарио, брзо напушта званичну биографију епископа Иринеја, те прелаззи на ону, у духу проширивања царства баналности, конструисану. Не могући да порекне полиглотске способности епископа Иринеја, скривени писац сценарија смањује број језика којима бачки архијереј одлично влада. Сама епизода, баш као и споменута пашквила, писана против бачког архијереја, конципирана је по принципу контраста: ту доминирају зли Иринеј, чији лик је предочен само црним бојама, и добри епископи, Максим Васиљевић и Григорије Дурић. Овом првом међу добрима удељују се епитети млад и образован, премда он одавно није више млад, а образован, осим у формалном смислу, није никада ни био. У читавој конструкцији епизоде против епископа бачког очитује се да је главна мета у коју ови егзекутори in  spe гађају заправо Српска Православна Црква. Тако се, у споменутој пашквили, драмској подлози за N1-водвиљ, често истим средствима третирају Патријарх српски Порфирије и преминули Патријарх Иринеј, као и најугледнији архијереји наше Цркве“.

Упућујем овде Мартинову реторско питање: да ли је овај вид очите манипулације у сагласности са демократским, универзалним и космополитским начелима, која, по њему, красе учеснике серијала о епископу бачком?

2. У тексту сам указао и на манипулисање у поводу наводних цитирања епископа Иринеја, те сам записао:

„У истом духу такозване даљинске монтаже, да употребим један израз Виктора Шкловског, у епизоди посвећеној епископу бачком јавности се износе његови тобожњи цитати, без навођења извора који указују на то да је бачки владика уистину то и то негде рекао. Из прегршти таквих цитата издваја се онај у коме бачки архијереј, наводно, тврди да се о одлукама Синода не расправља, уз указивање на  чињеницу да је то епископ Иринеј изговорио на једној седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду. Међутим, како је, илегално, снимак те седнице испливао, свако се може уверити да епископ бачки то никада није рекао већ је, уместо глагола  расправљати, употребио глагол гласати, и то, у конкретном случају, сасвим на месту и легитимно. Истакао је основну чињеницу да о одлукама једног надређеног тела, у овом случају Светог Архијерејског Синода, не може гласати њему подређено тело, то јест Православни богословски факултет. Реч  расправљати епископ бачки је на тој седници употребио у истом смислу: о одлукама Синода може расправљати Свети Архијерејски Сабор, којем је, Синод, једино подређен. Сценаристи емисије ствар постављају у апстрактну раван, следујући тактици манипулације, на што се надовезује Родољуб Кубат, понављајући речи епископа Максима, неосновано изречене на споменутој седници, да се о свему расправља, па и о Светом Писму, те тиме и један и други недозвољено изолују глагол расправљати из Иринејевог контекста употребе, како би овог епископа прогласили за некога ко сваку врсту расправе a priori одбија. Није, дакле, Иринеј бачки никада тврдио да се о синодским одлукама не расправља већ да се о њима не може гласати на Наставно-научном већу Православног богословског факултета, док се о њима расправља и може гласати на Сабору свих архијереја. Расправе у поводу Светога Писма представљају други тип богословских расправа и немају везе са оним што се епископу бачком недозвољено импутира“. 

Да ли ова врста манипулативне технике којој прибегавају сценаристи серијала „Јунаци доба злог“, они у мантији и они без мантије, може бити усаглашена са демократским начелима, универзалним и космополитским, о којима Мартинов без основа збори, или је ова техника блиска гебелсовском начину политичке пропаганде? Да ли је Мартинов нешто изустио у вези са овим аргументованим предочавањем стања ствари или је ово прећутао? Ствар је, и овде, јасна и не треба одвећ трошити речи.

3. Писац ових редака је јавности предочио још једну манипулативну тактику аутора епизоде о бачком архијереју, која се, такође, може наћи и у једној пашквили о епископу Иринеју, састављеној „трудом“ неких архијереја, са њиховим теолошким саветницима, а која је у основи сценарија за N1-водвиљ, о чему Мартинов не сме да каже ни једну једину реч. Та манипулација тиче се студентских демонстрација код Теразијске чесме и личности Драгана Драгојловића. У вези са тим, забележио сам: „Емисија почиње, посве неосновано, прилогом о деветомартовским демонстрацијама, као и о демонстрацијама студената, окупљених око Теразијске чесме, 1991. године. Да би гледаоцима предочила епископа Иринеја као човека који је манипулисао патријархом Павлом, нараторка вели да је, у тим драматичним данима, покојни поглавар Српске Православне Цркве примио тадањег министра верâ, Драгана Драгојловића, и то „на молбу епископа Иринеја“. На страну то што Патријархов сусрет са државном делегацијом није никакав грех, нити може бити, аутори епизоде овим грубо фалсификују ствари или, народски речено, лажу. Споменути Драган Драгојловић је познавао покојног патријарха Павла раније но што је упознао епископа бачког и много пре него што је постао министар верâ. Блаженопочившег поглавара наше Цркве сретао је Драгојловић још као монаха, у Бајиној Башти и у манастиру Рачи, а за време Павловог епископовања у Призрену били су у пријатељским, веома блиским односима. Исти Драгојловић је о томе сведочио и у серијалу РТС-а, посвећеном патријарху Павлу, а ови новинари, морални настављачи дела Славише Лекића, само због ове неистине заслужују да буду трајно најурени из новинарског еснафа. То што су добили сценарио у руке од својих пријатеља који роваре против Српске Православне Цркве, за туђ и за свој рачун, и за туђ дугорочни, а за свој краткорочни интерес, не аболира ове новинаре, којима ни писменост није јача страна“.

Питам ја сад свог неуког сабеседника, што хотентотску логику покушава јавности да предочи као демократску: да ли је писац ових редака овде користио неутемељене инвективе или је, ипак, користио еуфемизме, осврћући се на Мартиновљеве колеге? Да су којим случајем Мартинов и његови пријатељи снимили емисију овога типа у некој правно уређенијој држави, рецимо у Немачкој, сносили би они и моралне и практичке последице. Трајно би били елиминисани са јавне сцене.

[Поуке.орг инфо]

Писац и публициста, како сâм себе назива, упућује ми приговор који је формулисао на основу наслова мога текста, па вели да сам рекао „да су аутори и учесници ове емисије напросто хитлеристи, нацисти такорећи, који на Цркву гледају из визуре националсоцијализма, те первертиране идеологије која је нанела толико зла човечанству“. Мало даље, Мартинов још једном резимира свој закључак до којег је дошао читајући наслов текста моје маленкости: „Кратко речено, Марко Делић покушава свим својим опонентима, онима у мантији и онима без мантије, дакле и потписнику ових редова, да спочитне како желе реформу Српске православне цркве по узору на нацисте! То је срж, квинтенсенција његовог текста. Каква тешка и монструозна оптужба!“

На овом месту подсетићу читаоца на онај трећи услов, неопходан да би неко какву расправу повео, услов који се тиче начела парафразе. То значи да би Мартинов морао да разабере, прецизно, шта одиста у мом тексту стоји. Поред тога, требало би толико да зна да се о каквом напису не суди на основу његовог наслова већ на основу његовог садржаја. Тако, Мартинов тврди да сам ја у тексту изнео тезу да су учесници емисије о Иринеју бачком хитлеристи и нацисти, што писац ових редова није нигде устврдио. Речено језиком логике, Златоје Мартинов користи неразговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму in genere, а писац ових редака је, сасвим прецизно, користио разговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму на основу значења појма позитивног хришћанства, из 1920. године, споменутог у 24. тачки Програма Националсоцијалистичке немачке радничке партије, као и о нацизму у контексту пропагандно-манипулативне тактике, која циља на егзекуцију објекта мржње, у овом случају епископа Иринеја. Указано је и на чињеницу да забавни вашарски човек из једне приповетке Томаса Мана, Ципола, јесте литерарни пандан Адолфа Хитлера, те је онај који ове редове бележи указао на то да у историји није непознато да  конјунктуре каткад буду наклоњене кабаретским фигурама. Будући да је емисија посвећена бачком архијереју налична водвиљу Мановог Циполе, додуше са учесницима знатно гротескнијим него што је то био главни јунак новеле „Марио и чаробњак“, предочен је, веома опсежно, нацистички механизам проширивања царства баналног, који краси епизоду из N1-продукције. Додајмо да су и у поводу Мановог вашарског чаробњака, као и у Мановом предочавању психолошког профила брата Хитлера, инфериорност и опсесивност главне психичке црте тих гротескних фигура. Управо опсесивност у бављењу ликом и делом епископа Иринеја још једна је заједничка психолошка особина твораца и учесникâ епизоде о портпаролу Српске Православне Цркве, али и психолошка подлога за Иринејеву егзекуцију, ако се за то стекну социјално-политички услови, због чега је за дотичне од стране моје маленкости и употребљен израз егзекутори in spe. Није ли, уосталом, један од Мартиновљевих миљеника-епископа, оживео ову усташоидну, павелићевску идеологију, претећи у Жичи клањем архијерејима, међу којима су били присутни и садашњи патријарх Порфирије и епископ бачки Иринеј? И код тог архијереја три главне психолошке црте доминирају: страх и инфериорност, као и опсесивно бављење објектима властите мржње – патријархом српским и епископима бачким и крушевачким.

Вратимо се одсуству способности за парафразу, која краси интелектуални профил Златоја Мартинова. Речено језиком логике, његови појмови хитлеристâ и нацистâ имају толико широк обим да спадају у категорију неквантификованих појмова, подложних идеолошкој манипулацији баш из тог разлога што се у њихов обим могу сврстати најразличитије идеолошке, политичке и психолошке фигуре. За разлику од Мартинова, појмови моје маленкости су, када је о садржају реч, разговетни, а када је о њиховом обиму реч, они су квантификовани.

Ту, одмах, Мартинов упућује и „прву и основну поруку“ мојој маленкости, у којој се показује права антидемократска идеолошка оптика уредника „Републике“. Док је, по њему, бављење ликом и делом епископа бачког на начин ауторâ и невешто скривених сценариста у мантијама N1-епизоде њихово демократско право на мишљење, дотле је аналитички осврт моје маленкости на ту емисију за Мартинова „нечувена дрскост, а не слобода изражавања“. Те две реченице уредника „гласника грађанског самоослобађања“ гласе овако: „Таква дисквалификација људи и њихова дифамација поређењем са Хитлером је нечувена дрскост, а не слобода изражавања. Виђење лика и дела бачког владике Иринеја у поменутој емисији је неприкосновено демократско право на мишљење“. Пошто Мартинов писцу ових редака упућује поуку о демократији, али из угла нацистичке и бољшевичке визуре, упутимо и ми њему једну поуку. Онај ко само одређеној групи људи признаје „неприкосновено право на мишљење“, а некој другој то право одриче, и у психолошком и у идеолошком погледу заступник је тоталитарне политичке опције и не разликује се од нацистичког нити од бољшевичког схватања демократије, које је Карл Попер називао идеологијом трибализма. Начело Златоја Мартинова, овде дефинисано, назовимо за ову прилику хотентотском политичком философијом. О чему је, заправо, реч? Ево једног аутора који је можда познат Златоју Мартинову. Реч је о Анатолију Васиљевичу Луначарском, који је дванаест година био на функцији народног комесара за образовање у Совјетском Савезу. Луначарски у свом спису „Слобода књиге и револуција“ подсећа на одговор који је неком мисионару изрекао један Хотентот. На питање мисионара о значењу појмова добро и зло, Хотентот је казао: „Добро је кад ја припаднику суседног племена отмем жену, а зло кад он мени учини то исто“. Луначарски у свом спису држи да је гесло тог Хотентота рационално и плаузибилно и у контексту бољшевичког политичког понашања.

Дакле, све и да сам и ја, попут оних из предњег и позадинског плана емисије „Јунаци доба злог“, уместо аргумената користио инвективе и лажи, Мартинов не би смео, кад би био човек демократских начела, мом исказу да порекне право на слободу изражавања. Писац ових редака, међутим, за разлику од актерâ пропалог водвиља о Иринеју бачком, користио је искључиво аргументацију, чињенице, и све то у форми травестије. Пошто Мартинов у првом делу свога текста, којим се сада бавимо, формулишући „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“, додаје и то да су „учесници емисије у својим иступањима показали да су универзално, космополитски, а не национално оријентисани“, скрећем на овом месту пажњу читаоцима овог мог написа, а не заступнику хотентотске варијанте политичког трибализма, на неоспорне чињенице које сам у претходном тексту већ истакао. Састављач аналитичког осврта на епизоду „Јунаци доба злог“ указао је, поред осталог, и на неоспорну  чињеницу да покојни новинар, Славиша Лекић, није сценариста водвиља из N1-продукције, премда је био потписник свих претходних епизода споменутог серијала. Да нема спора у вези са оценама моје маленкости о антидемократском, тоталитарном идеолошком карактеру епизоде која се, тобоже, бави ликом и делом епископа Иринеја Буловића, сасвим је јасно из следеће неоспорне чињенице. Наиме, за снимање последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима и сценаристима серијала, због чега се, између осталог, читава конструкција овог добро финансираног водвиља срушила као кула од карата. Ако ово узмемо у обзир, где се деде оно универзално и космополитско вјерују учесникâ епизоде о злом Иринеју, о којем нам Мартинов приповеда у својој мелодраматичној дирнутости дрскошћу моје маленкости? Ако и Мартинов крије сценаристу епизоде као змија ноге, и ако тај сценариста није наведен у епизоди коју анализирамо, шта је та емисија ако не водвиљска денунцијација Иринеја бачког? Шта је улога Златоја Мартинова у том водвиљу ако не улога онога који је, за потребе снимања N1-епизоде, добровољно пристао да буде денунцијант са маском писца и публицисте? Наведимо, стога, поред седам указивања из мога текста, и осмо које у овом напису први пут спомињем, на које се Мартинов не осврће, нити даје одговор у првом делу свога текста, и поред тога што је тај део властитог написа формулисао као „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“.

1. Врло прецизно, и аргументовано, у свом тексту о визији Цркве из хитлеровског угла, написао сам следеће:

„Да би, у манипулативном духу гебелсовскога типа, епископа Иринеја јавности представила као некога ,ко је васкрсао као Рус’, то јест као човека који формулише ставове Московске Патријаршије, а чије ставове, реципрочно, одређује та иста Патријаршија, нараторка наводи да детаљна биографија бачког архијереја не постоји на српском већ на руском језику. Ово је, наравно, ноторна неистина, те се и у овој епизоди читају делови званичне биографије, која постоји на сајту Епархије бачке, будући да на руском језику не постоји никаква биографија опширнија него што је то ова, званична. Нараторка, међутим, пратећи сценарио, брзо напушта званичну биографију епископа Иринеја, те прелаззи на ону, у духу проширивања царства баналности, конструисану. Не могући да порекне полиглотске способности епископа Иринеја, скривени писац сценарија смањује број језика којима бачки архијереј одлично влада. Сама епизода, баш као и споменута пашквила, писана против бачког архијереја, конципирана је по принципу контраста: ту доминирају зли Иринеј, чији лик је предочен само црним бојама, и добри епископи, Максим Васиљевић и Григорије Дурић. Овом првом међу добрима удељују се епитети млад и образован, премда он одавно није више млад, а образован, осим у формалном смислу, није никада ни био. У читавој конструкцији епизоде против епископа бачког очитује се да је главна мета у коју ови егзекутори in  spe гађају заправо Српска Православна Црква. Тако се, у споменутој пашквили, драмској подлози за N1-водвиљ, често истим средствима третирају Патријарх српски Порфирије и преминули Патријарх Иринеј, као и најугледнији архијереји наше Цркве“.

Упућујем овде Мартинову реторско питање: да ли је овај вид очите манипулације у сагласности са демократским, универзалним и космополитским начелима, која, по њему, красе учеснике серијала о епископу бачком?

2. У тексту сам указао и на манипулисање у поводу наводних цитирања епископа Иринеја, те сам записао:

„У истом духу такозване даљинске монтаже, да употребим један израз Виктора Шкловског, у епизоди посвећеној епископу бачком јавности се износе његови тобожњи цитати, без навођења извора који указују на то да је бачки владика уистину то и то негде рекао. Из прегршти таквих цитата издваја се онај у коме бачки архијереј, наводно, тврди да се о одлукама Синода не расправља, уз указивање на  чињеницу да је то епископ Иринеј изговорио на једној седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду. Међутим, како је, илегално, снимак те седнице испливао, свако се може уверити да епископ бачки то никада није рекао већ је, уместо глагола  расправљати, употребио глагол гласати, и то, у конкретном случају, сасвим на месту и легитимно. Истакао је основну чињеницу да о одлукама једног надређеног тела, у овом случају Светог Архијерејског Синода, не може гласати њему подређено тело, то јест Православни богословски факултет. Реч  расправљати епископ бачки је на тој седници употребио у истом смислу: о одлукама Синода може расправљати Свети Архијерејски Сабор, којем је, Синод, једино подређен. Сценаристи емисије ствар постављају у апстрактну раван, следујући тактици манипулације, на што се надовезује Родољуб Кубат, понављајући речи епископа Максима, неосновано изречене на споменутој седници, да се о свему расправља, па и о Светом Писму, те тиме и један и други недозвољено изолују глагол расправљати из Иринејевог контекста употребе, како би овог епископа прогласили за некога ко сваку врсту расправе a priori одбија. Није, дакле, Иринеј бачки никада тврдио да се о синодским одлукама не расправља већ да се о њима не може гласати на Наставно-научном већу Православног богословског факултета, док се о њима расправља и може гласати на Сабору свих архијереја. Расправе у поводу Светога Писма представљају други тип богословских расправа и немају везе са оним што се епископу бачком недозвољено импутира“. 

Да ли ова врста манипулативне технике којој прибегавају сценаристи серијала „Јунаци доба злог“, они у мантији и они без мантије, може бити усаглашена са демократским начелима, универзалним и космополитским, о којима Мартинов без основа збори, или је ова техника блиска гебелсовском начину политичке пропаганде? Да ли је Мартинов нешто изустио у вези са овим аргументованим предочавањем стања ствари или је ово прећутао? Ствар је, и овде, јасна и не треба одвећ трошити речи.

3. Писац ових редака је јавности предочио још једну манипулативну тактику аутора епизоде о бачком архијереју, која се, такође, може наћи и у једној пашквили о епископу Иринеју, састављеној „трудом“ неких архијереја, са њиховим теолошким саветницима, а која је у основи сценарија за N1-водвиљ, о чему Мартинов не сме да каже ни једну једину реч. Та манипулација тиче се студентских демонстрација код Теразијске чесме и личности Драгана Драгојловића. У вези са тим, забележио сам: „Емисија почиње, посве неосновано, прилогом о деветомартовским демонстрацијама, као и о демонстрацијама студената, окупљених око Теразијске чесме, 1991. године. Да би гледаоцима предочила епископа Иринеја као човека који је манипулисао патријархом Павлом, нараторка вели да је, у тим драматичним данима, покојни поглавар Српске Православне Цркве примио тадањег министра верâ, Драгана Драгојловића, и то „на молбу епископа Иринеја“. На страну то што Патријархов сусрет са државном делегацијом није никакав грех, нити може бити, аутори епизоде овим грубо фалсификују ствари или, народски речено, лажу. Споменути Драган Драгојловић је познавао покојног патријарха Павла раније но што је упознао епископа бачког и много пре него што је постао министар верâ. Блаженопочившег поглавара наше Цркве сретао је Драгојловић још као монаха, у Бајиној Башти и у манастиру Рачи, а за време Павловог епископовања у Призрену били су у пријатељским, веома блиским односима. Исти Драгојловић је о томе сведочио и у серијалу РТС-а, посвећеном патријарху Павлу, а ови новинари, морални настављачи дела Славише Лекића, само због ове неистине заслужују да буду трајно најурени из новинарског еснафа. То што су добили сценарио у руке од својих пријатеља који роваре против Српске Православне Цркве, за туђ и за свој рачун, и за туђ дугорочни, а за свој краткорочни интерес, не аболира ове новинаре, којима ни писменост није јача страна“.

Питам ја сад свог неуког сабеседника, што хотентотску логику покушава јавности да предочи као демократску: да ли је писац ових редака овде користио неутемељене инвективе или је, ипак, користио еуфемизме, осврћући се на Мартиновљеве колеге? Да су којим случајем Мартинов и његови пријатељи снимили емисију овога типа у некој правно уређенијој држави, рецимо у Немачкој, сносили би они и моралне и практичке последице. Трајно би били елиминисани са јавне сцене.

[Поуке.орг инфо]

1. Алфред Розенберг ни на једном месту у својој књизи „Мит 20. века“ није заступао тезу практичко-политичког стварања немачке, националне Цркве. У поглављу под насловом „Немачка народна Црква и школа“ разматра услове који би требало да испуњава нека будућа немачка народна Црква. Притом, за разлику од састављачâ Програма Националсоцијалистичке партије из 1920. године, који су позитивно хришћанство видели у протестанстким заједницама, Розенберг подвргава критици протестантску религиозност и теологију и одбацује могућност постојања елемената позитивног хришћанства у свим њему савременим протестантским религијским заједницама. Иде, чак, толико далеко да пледира за својеврсно прочишћавање Новога Завета, говорећи о својеврсном ревизионистичком, петом Јеванђељу. Оно што је важно нагласити, Розенберг истиче да не види постојање ниједног услова за стварање нове националне или народне Цркве. Другим речима, Розенберг стварање такве религијско-националне организације не види ни у блиској будућности, а не бави се ни стварањем таквих услова, у политичкој равни, идеолошко-политичким средствима, већ једино у сфери сопственог псеудомистицизма. Моја маленкост ће указати само на нека места из Розенбергове књиге, али не онако како то мој неуки сабеседник Мартинов чини. Он, наиме, сасвим у складу са еуфемизмом дилетант, којим сам благонаклоним читаоцима предочио његову интелектуалну спрему, наводи писца књиге, Розенберга, затим наслов и страницу, не наводећи издавача нити годину објављивања те књиге.

У контексту властите теорије о религиозном генију, који је нужан услов за утемељење националне Цркве, Розенберг указује на Мајстера Екхарта, чије име овај нацистички аутодидакт увек наводи као Мајстер Екехарт. Сасвим недвосмислено, он записује: „Ни у једној немачкој земљи није се појавио религиозни геније да би нам, поред постојећих религијских образаца, посведочио какав нови“. („In keinem deutschen Lande ist ein religiöses Genie aufgetreten, um neben den bestehenden religiösen Typen uns einen neuen vorzuleben“ – Alfred Rosenberg, Der Mythus des 20. Jahrhunderts. Eine Wertung der seelisch-geistigen Gestaltungskämpfe unserer Zeit, München 1930, 599). Розенберг, притом, овде користи глагол „vorleben“, који је писац ових редака превео глаголом „посведочити“, будући да се овом немачком речју указује на давање примера или указивање на какав узор, искључиво начином живота. Розенберг ће ово на више места у својој књизи варирати, тврдећи да „апсолутни религиозни генији, то јест потпуно аутономна отелотворења оног божанског у једном човеку, Европа још није испунила“ (…absolute religiöse Genies, d.h. vollkommen eigengesetzliche Verkörperungen des Göttlichen in einem Menschen Europa noch nicht besessen hat – ebd., 442). Такође, код Розенберга читамо и то да „нама још увек није дарован прави геније, који открива мит и који нас васпитава према обрасцу“ (…daß uns ein echtes Genie, das den Mythus offenbart und uns zum Typus erzieht, noch nicht geschenkt worden ist“ – ebd., 601).

2. Мартинов указује на расистичке тезе Алфреда Розенберга, који са нашом темом никаквих додирних тачака немају. Ипак, и у том полемичком ћорсокаку он показује незнање. Најпре, Мартинову је непознато да нацистички идеолог Розенберг заступа учење о интрансцендентном Богу, који има и универзалистички карактер. Даље, Розенбергов расизам није онај биологистички, гобиноовског типа, нити има додирних тачака са расизмом у светлу тобожњег истраживања наслеђâ, које је предузимао Френсис Галтон. Сâм Адолф Хитлер није заступао концепт религијског расизма Алфреда Розенберга већ управо ове друге расистичке теорије. Човек који, попут Мартинова, не уме да контекстуализује ствари и који не прави разлику између „Програма Националсоцијалистичке партије” из 1920, Алфреда Розенберга, Хитлера и Гебелса, о тематици о којој би да расуђује нема никакву представу. Овај опонент епископа бачког, са незнатном интелектуалном спремом, не зна толико да Розенберг и није био толико уважен нацистички идеолог у нацистичким круговима и да је идеолошки, у равни псеудомистике, далеко утицајнији од њега био Дитрих Екарт. А у практичко-политичком погледу, у односу на писца „Мита 20. века“, Рибентроп је био Хитлеров фаворит.

Дакле, хитлеровска визија Цркве, о којој је писац ових редака писао, није визија розенберговског типа. Она има везе са вагирном религиозношћу, о којој је први писао Томас Нипердај, и односи се на позитивно хришћанство у кључу надилажења конфесионалних разлика. Нацистима се то, дакако, допало, те су тај термин увели у свој Програм 1920. године, и то не из националистичких разлога. Ти разлози долазе доцније, у тридесетим годинама минулог столећа, када је Гебелсу пошло за руком да вагирно, позитивно хришћанство веже за немачке хришћане. У контексту спомињаног Програма из 1920. године, основни разлог због којег „Партија заступа становиште позитивног хришћанства“, састоји се у одсуству епископоцентричне структуре и одсуства строгих, традиционалних критеријума за проверавање истинитости теолошких учења. Хитлер је, дакле, увидео да су такве хришћанске протестантске заједнице веома погодне за идеолошку манипулацију и то је тачка у којој је писац ових редова указао на аналогију са идеолошком манипулабилношћу извесних реформаторских тенденција у Српској Православној Цркви.      

То је Делић не само „хтео да каже“, како мој неуки сабеседник Мартинов пише, већ је то и рекао.

Одсуство способности за парафразу Златоја Мартинова понајбоље се види на следећем примеру. Мом сабеседнику, наиме, није јасно због чега сам спомињао Јустуса Липсиуса. Није, дакле, највећа невоља у томе што Мартинов одиста за Липсиуса није ни чуо, а камоли нешто од овог хуманисте прочитао, већ је далеко већа невоља због неспособности уредника „Републике“ да неки текст уопште чита. Мартинов се пита да ли сам можда, наводећи Липсиуса, настојао да овог холандског хуманисту предочим као претечу нацистичке визије Цркве и тиме речито предочио читаоцима да израз „дилетант Мартинов“ није писцу ових редака тек тако изишао испод пера већ да он представља еуфемизам, а не инвективу. Указујући на Липсиуса, нагласио сам да би се учесници водвиљске телевизијске емисије о бачком архијереју могли неоправдано позвати на Липсиусов хуманистички модел такозваног недогматског хришћанства, те себе покушали да сврстају у ту древну, неостоичку политичку традицију, да су за њу, којим случајем, уопште чули. Укратко је аутор ових редова објаснио суштину Липсиусовог неостоицизма и поставио и јасно питање, и на њега дао одговор, што мој сабеседник Мартинов није био у стању да разабере. Ево тог питања и одговора моје маленкости, из пређашњег текста, на који реагује Златоје Мартинов: „Поставља се, међутим, кључно питање у вези са онима који би радо радикално реформисали Српску Православну Цркву, само да им се на путу нису испречили Патријарх српски, епископ бачки и апсолутна већина српских архијереја: да ли су учесници емисије о угледном српском архијереју и њихови теолошки саветници заправо заступници Липсиусове или хитлеровске варијанте хришћанства из године 1920? Да не дужимо: без обзира на то што о теоријским претпоставкама властите идеологије и једни и други знају веома мало, ови N1-егзекутори-in-spe баштиници су хитлеровске визије позитивног хришћанства. Ево и зашто. Позитивно хришћанство, у кључу програма Националсоцијалистичке партије, односи се на конкретне хришћанске заједнице, које би требало у самима себи – ако то већ нису учиниле – да разграде конфесионалне претпоставке и традиционалну црквену организацију и тако се прилагоде новој, хитлеровској визији Европе. Насупрот томе, концепција Јустуса Липсиуса уопште није усмерена у правцу својеврсног еклисијалног инжењеринга и нема претензију да се дотиче конкретних црквених заједница. Липсиусов концепт је политички концепт, по којем би политички управљачи требало да заступају синкретистичку варијанту неостоицизма и да, у политичкој равни и политичким средствима, теже идеалу надконфесионализма и недогматског хришћанства, како би у политичком одлучивању били независни од представникâ ове или оне конфесије. У време оштрих конфесионалних сукоба, ова Липсиусова политичка концепција имала је своје оправдање. Међутим, писци сценарија и учесници у епизоди усмереној против злог Иринеја и ретроградне Српске Православне Цркве нису поклоници ове хуманистичке варијанте политичког, општег хришћанства. Они би да измене структуру сâме Српске Православне Цркве, а то их сврстава у баштинике хитлеровске визије Цркве из 1920. године“.

У истој реченици у којој је сликовито предочио одсуство елементарног интелектуалног капацитета за парафразу, Мартинов показује одсуство оног првог услова, који указује на неопходност каквог-таквог знања о оној области, о којој би требало повести расправу. Овај уредник „Републике“ очито реагује на моје указивање на чувени сонет „Самом себи“ из пера Паула Флеминга, писан у духу Липиусове философије, те записује да су се „у немачкој романтичарској књижевности заиста налазили извесни елементи из идејâ Јустуса Липсиуса“. Спомињани Паул Флеминг представник је барока, а не романтизма, те се идеје Јустуса Липсиуса не могу пронаћи у романтизму већ у бароку. Једна од Флемингових речи, која је непозната у савременом немачком језику, јесте реч unverzagt, која указује на одсуство страха и срчаност. Управо ова реч представља парафразу Липсиусовог етичког и антрополошког оптимизма, израженог у његовом теоријском речнику појмовима constantia (постојаност) и perturbatio animi (пометеност душе).

Након Мартиновљевог неразликовања барока од романтизма, нема више тога ко би држао да је аутор овога написа огрешио душу о уредника листа „Република” кад га је дилетантом назвао. Једнако тако, свакоме је очито да се радило о еуфемизму, а никако о инвективи.

Мартинов наставља опет о романтизму и о нацизму, – као да то има додирних тачака са Липсиусом, –  а спомиње и Мајстера Екхарта и у нацистичкој рецепцији овог немачког мистичара види најпре интересовање за његову критику црквене јерархије, тврдећи да су „из оваквих и сличних Еркартових ставова нацисти извлачили закључак да је потребно створити Цркву која ни по чему неће личити на скоро два миленијума стару црквену хијерархију по којој Цркву чине сједињени: јерархија, дакле свештенство, и монаштво и верници сабрани на молитвама и литургијском призиву Св. Духа“.

Писац ових редака ће и на овом месту показати нетачност Мартиновљеве олако изречене тезе. Оставимо по страни то што Златоје Мартинов Екхарта каткад исправно зове Екхартом, а каткад, погрешно, Еркартом; занемаримо и то што у једној истој реченици користи једну исту реч у две варијанте, пишући и о хијерархији и о јерархији. Тврдња Мартинова начелно је погрешна. Рецепцију Мајстера Екхарта, у нацистичком кључу, предузимао је Алфред Розенберг у својој књизи „Мит 20. века“, док је напред споменути Дитрих Екарт био први који је настојао да интегрише мистичке спекулације у нацистичку идеологију, нарочито узимајући у обзир поставке католичког мистичара из 17. столећа, Јоханеса Шефлера. Истини за вољу, није на одмет подучити Златоја Мартинова да расистички идеолози нису тумачили само Мајстера Екхарта већ и Јакоба Бемеа, а овај други је нарочито био на срцу Хјустону Стјуарту Чемберлену. Он је, у освртима на Бемеа, ишао дотле да је изрекао реченицу коју су касније нацисти немилице цитирали: „Сваки мистичар је (хтео-не хтео!) рођени антисемит“ („Jeder Mystiker ist (ob er еs will oder nicht) ein geborener Antisemit“ – Houston Stewart Chamberlain, Die Grundlagen des 19. Jahrhunderts, München 1898, 878).

Што се тиче рецепције Мајстера Екхарта, она се у главном току није одвијала у поводу питањâ црквене организације већ у идеолошком правцу својеврсне политичке религије. Треба рећи да Розенберг неколико десетина страница своје књиге посвећује овом немачком мистичару, веома селективно га цитирајући. Розенберг за ту своју идеолошку работу није користио неко озбиљно, критичко издање Екхартових списа већ један избор проповеди и написа немачког мистичара, који је у Лајпцигу, почетком двадесетог столећа, приредио Херман Битнер (види: Hermann Büttner (Hrsg.), Meister Eckharts Schriften und Predigten, 2Bde, Leipzig 1903). Било како било, Розенберг у својој књизи о миту 20. века поглавље под насловом „Мистика и дело“ посвећује Екхарту или Екехарту (Eckehart), како га овај нацистички идеолог назива. Истини за вољу, на почетку 20. столећа, кад Розенберг предузима идеолошку злоупотребу Мајстера Екхарта, он га, ипак, с правом назива мистичарем. У то време у интелектуалним круговима Екхартовим списима није даван мистички религијски предзнак.

За Розенберга, Екхартова мистика представља нову религију, будући да је, како је тврдио овај нацистички идеолог, у њој предочен нови квалитет душе. Розенберг историзује и трибализује Екхартове теолошке мисли, тврдећи да је „идеја душевне личности, која је носећа идеја наше повести“ формулисана и први пут формирана као „религија и животно учење“ (Rosenberg, Der Mythus, 220). Будући да је, као сваки идеолог, и овај нациста био окренут практичко-политичким циљевима, тврдио је да је Екхартова мистика заправо мистика дела, те да немачки мистичар након „душевног опажања искричаве светлости“ („dem seeligen Gewahrwerden des Fünkleins“) налази пут „од душе ка свету“ („von der Seele zur Welt“ – види: Rosenberg, Der Mythus, 239). Надаље, Розенберг слави Мајстера Екхарта због његовог инсистирања на трима душевним моћима, – вољи, уму и осећању, – при чему нацистички идеолог ову тријаду, у којој види и слику Свете Тројице, до крајњих граница идеологизује и трибализује. Писаће овај нацистички идеолог о надилажењу света у контексту Екхартове мистике, приписујући и оном луциферском позитивно значење (види: Rosenberg, Der Mythus, 262). Споменута Розенбергова концепција интрансцендентног Бога такође је, у књизи „Мит 20. века“, плод његовог читања Екхартових списа и проповеди. На више места ће понављати да је Екхарт „нама даривао нашу религију“ (ср. Rosenberg, Der Mythus, 218, 138, 394, 458, 560, 621, 685, 699, 701), тврдећи и то да је „у Мајстеру Екехарту нордијска душа први пут дошла до самосвести“ („in Meister Eckehart die nordische Seele zum erstenmal zum Bewußtsein ihrer selbst kam“ – Rosenberg, Der Mythus, 218).

Из овог кратког прегледа Розенбергових осврта на Екхарта очито је да је главна интенција овог нацистичког идеолога била везана за политичку религију у идеолошкој равни, а не у оној организационој, како тврди Мартинов, држећи да су у погледу немачког мистичара „нацисти извлачили закључак да је потребно створити нову цркву која ни по чему неће личити на скоро два миленијума стару црквену хијерархију“. И после овог предочавања стања ствари од стране моје маленкости, недвосмислено је јасно да је израз „дилетант Мартинов“ употребљен као еуфемизам, а не као инвектива, како је мој сабеседник желео то да прикаже.

Мартинов даље исписује прилоге о сопственом незнању, пишући да нацистичку тенденцију стварања нове Цркве „запажамо и у руској теолошкој мисли још у 17. веку дакле у допетровској ери, пре свега код словенофила који заговарају народну, руску цркву“, и притом цитира једну реченицу с почетка књиге „Руска идеја“ Николаја Берђајева, наводећи опет само страницу, а не и издање књиге из које цитира.

Да се не ради ни о каквој инвективи када за опонента бачког архијереја, Златоја Мартинова, изрекнемо да је дилетант и човек малих знања и уских духовних и интелектуалних видика, врло добро се види из овог несрећног осврта на словенофилство од стране уредника „Републике“. Прво, у 17. веку, на који Мартинов упућује када је о словенофилима реч, словенофили уопште нису ни постојали. Два столећа је мој неуки опонент омашио, будући да се словенофилство јавља тек у првој половини 19. века. Питам и овде читаоце овог написа моје маленкости: да ли се увредом може назвати уколико неко дилетантом назове онога ко словенофилство, уместо у деветнаести, смести у седамнаести век или је онај који је свом сабеседнику уделио споменути епитет употребио благ израз, штедећи свог неуког сабеседника?

Међутим, Мартинов не само да не зна ни век у којем се словенофилство у царској Русији појавило већ не зна ништа ни о садржајима овога културполитичког струјања. Чест поступак у дилетаната свих политичких опредељења, и оних левих и оних десних, састоји се у томе што неки феномен којим се баве своде на неиздиференциран, хомоген и једнозначан теоријски ентитет, те га на тај начин чине погодним за идеолошку и политичку употребу. То чини и Мартинов, пишући да су словенофили, баш као и доцније нацисти, заговарали „народну, руску цркву“, цитирајући једну узгредну напомену Николаја Берђајева. Аналогија коју Мартинов повлачи између словенофилâ и нацистâ – премда, видели смо, ни о једнима ни о другима не зна ништа, чак ни век у којем су словенофили делали – потпуно је неоснована. Нису словенофили били никакви руски нацисти нити су били хомоген покрет који се, без остатка, може свести на напомену Николаја Берђајева, са почетка његове књиге „Руска идеја“. Писац ових редака ће ово, у најкраћим цртама, поткрепити, без претензије да ће публициста Мартинов из овога нешто научити. Јер, онај ко се у јавној сфери усуди да учествује у нацистичком водвиљу усмереном против једног од најугледнијих и најученијих архијереја нашега времена, а притом не зна ни век у којем су деловали словенофили, само је очит епифеномен духовне и културне ерозије српског друштва.

Заблуда је, пре свега, да су словенофили у први план стављали православно хришћанство, те да су се стриктно држали догматских истина. Било је међу њима и оних који нису веровали ни у васкрсење тела, па су опет били најизразитији представници словенофилства. Ако следимо Мартиновљеву неиздиференцирану оптику, по којој су словенофили православни идеолози који пледирају за традиционалне православне вредности, пренесене у политичку сферу, онда бисмо и једног Херцена, који је представник западњакâ, идеолошких супарника словенофила, убројали међу словенофиле. Познато је да је Херцен у једном писму величао руску општину (обшчина), која је, по њему, спасла руски народ од монголског варварства и немачке бирократије, говорећи о мужичком социјализму као специфично руској форми социјализма. Писао је Херцен и да је мужик човек руске будућности, да Русији припада предводитељска улога у словенском свету будући да би у супротном, по Херцену, словенски свет прогутали Немци. Кад бисмо усвојили неиздиференцирани појам словенофилства, који невешто користи Мартинов, Херцена бисмо ставили раме уз раме са Хомјаковим, Кирјејевским, Аксаковим и Јуријем Федоровичем, а не са Чадајевим, Станкевичем и Грановским, у чијем се табору Херцен налазио.

Да би се испитало теоријско и политичко становиште неког културно-политичког струјања, није довољно повести се за програмским паролама што их изричу представници тог покрета. Потребно је предузети иманентну анализу конкретних списа оних које убрајамо у припаднике одређенога правца. Када је о словенофилима реч, ту ствар стоји као са јереси гностицизма, из ране Цркве. Најразличитија становиштва, често и међусобно се искључујућа, налазе места у овом покрету. Свакако, и сâм Николај Берђајев је имао различите оцене словенофилске доктрине. Издвајајући из контекста само једну реченицу Николаја Берђајева, Мартинов се уписао међу најнедаровитије читаоце овога руског философа. На пример, у истој књизи из које и Мартинов цитира, Берђајев је одрицао словенофилима конструктивну политичку тактику, заступајући тезу да је словенофилски монархизам имао анархистички карактер, тврдећи да су представници словенофилâ гајили симпатије према безвлашћу. По овој оцени, словенофили би у погледу властитих теорија политичког устројства имали додирних тачака и са становиштем једног Михаила Бакуњина. Ако из угла ове Берђајевљеве поставке промотримо ону коју цитира Мартинов, у намери да припише словенофилима стварање некакве националне Цркве, не бисмо никако могли да помиримо анархизам и симпатију словенофилâ за безвлашће са организовањем неке засебне религијске организације, тобожње идеолошке претходнице нацистичких наума.

Имајући у виду конкретне политичке акције словенофилâ, они су, сасвим с правом, од стране неких руских истраживача називани племићким опозиционарима, насупрот декабристима, племићким револуционарима. Словенофили нису тек тако задобили овај епитет племићких опозиционара. Истини за вољу, њихови представници су били, не тако ретко, подвргавани разним врстама терора од стране царског режима, те неко ко је опозиционо опредељен према једном поретку не може у исти мах бити и гласноговорник тог режима. У своје време је и оберпрокурор Светог Синода Руске Православне Цркве, Константин Победоносцев, јавно критиковао словенофиле, указујући на недоследност између њихових прокламованих идеја и њихове политичке праксе. На такву недоследност указивао је и Константин Леонтјев, препричавајући један свој сусрет са Аксаковим, за којег је од Херцена својевремено чуо да је дотични словенофил „поп-стрелац“. Испоставило се, писаће Леонтјев, да је Аксаков „мање поп него ја“. Дакле, и овде недвосмислено можемо разабрати неоснованост Мартиновљевог недиференцираног увида, по којем су словенофили гласноговорници некакве народне, православне идеологије, који би да изграде и неку своју, народну Цркву. Штавише, један од приговора водећег словенофила, Аксакова, изречен Константину Леонтјеву поводом његове књиге „Византинизам и Словенство“, тицао се указивања на редукцију универзалне поруке Господа Христа коју је предузимао Леонтјев. Аксаков је, експлицитно, у разговору наглашавао да је „Христос дошао на земљу за све људе, без разлике“. О томе је опширно у својој књизи „Достојевски као мислилац“ писао Никола Милошевић, наш знаменити интелектуалац, који је Мартиновљев лист умео да назове бољшевичко-нацистичким.

Да Мартиновљева трагикомична скаска у виду одговора мојој маленкости буде још баналнија, у духу оног мановског проширивања цартства баналног, осврће се он у контексту словенофилства на идеју Москве као трећег Рима, само да би споменуо спорну Берђајевљеву напомену о утицају немачког романтизма на ову идеју. Манир Златоја Мартинова је, иначе, оличен у употреби појмова и фраза о којима не зна готово ништа или на које је први пут наишао бавећи се писањем гротескног одговора мојој маленкости, у своје име и у име својих пријатеља. Међу ликовима српских књижевних остварења постоји литерарни пандан Златоја Мартинова. Читаоци ће се, верујем, сетити лика гротескног квазифилософа, Светозара Ружичића, из комедије Јована Стерије Поповића „Покондирена тиква“. Светозар Ружичић користи појмове без познавања њиховог значења, често и у погрешној језичкој варијанти, настојећи да заведе неуке и да, по могућству, освоји симпатије Фемине Евице, те да је узме за жену. Златоје Мартинов је Светозар Ружичић српске квазиинтелектуалне сцене. И он жели да придобије симпатије својих неуких пријатеља како би, фигуративно речено, опчинио неку Евицу. Међутим, како Светозару Ружичићу није успело да опчини Евицу већ њену мајку Фему, изазивајући код публике гласан смех, тако ни Мартинову није успело да опчини никог осим Ане Лалић, – неке врсте Феме у новинарском обличју, – као и пар епископâ, за које овај Светозар Ружичић наше српске публицистике има само речи хвале. Тако Мартинов, уместо монаха Филотеја спомиње неког Филотија као творца тезе о Москви као трећем Риму. Оцена по којој је игуман Филотеј, старешина једног псковског манастира из 16. столећа, експлицитно формулисао идеју о Москви као трећем Риму изречена је први пут у докторској дисертацији Владимира Иконикова из 1869. године, под насловом „Истраживачко искуство о културном значају Византије у руској историји“ (Опыт исследования о культурном значении Византии в русской истории, Киев 1869). Оставимо по страни то што монах Филотеј није имао никаквих додирних тачака са немачким романтизмом, који му приписује Златоје Мартинов, као и то што његова формулација нема много везе са накнадним, трибалистичким варијацијама тезе о Москви као трећем Риму.

После допуне мојој маленкости у стилу Стеријиног Светозара Ружичића, Златоје Мартинов нам открива главни разлог због којег је телевизијска кућа N1 снимила епизоду о епископу бачком Иринеју. „У емисији учесници не нападају Цркву већ указују на оне свештенике и монахе (укључив и владике, па зашто не и Иринеја Буловића) који својим делањем у јавном простору одступају од основне Христове заповести о скромности и љубави према ближњем. (…)Указати на његове мане, од којих је гордост једна од највећих (није ли гордост и смртни грех?), није напад на Цркву већ супротно, указивање на непоштовање основних јеванђељских принципа и на њихово изневеравање од стране једног владике“, пише Мартинов, а затим обзнањује племениту, мисионарску, али и реформаторску улогу, коју он са својим друштвом игра. Та племенита улога Светозара Ружичића нашега времена гласи овако: „И служи томе (Мартинов овде мисли на N1-епизоду о епископу бачком, прим. МД) како би се ствари у Цркви поправиле. Јер има владика и владика, свештеника и свештеника!“

Мало даље, овај исти писац памфлета, Златоје Мартинов, тврдиће да никоме од учесникâ епизоде о бачком архијереју није падала на ум никаква реформа, премда је неколико редака пре те изјаве изрекао да се племенита мисија те епизоде састоји у томе „како би се ствари у Цркви поправиле“. На то ћемо се, доцније, вратити.

Насупрот овако представљеном епископу бачком, човеку мрачном, гордом и нескромном, који љубави нема, у Мартиновљевом тексту опет налазе места они за које Светозар Ружичић наших дана вели да представљају „ново духовно струјање у СПЦ“. Поименце наводи он те представнике новог таласа у Цркви, – епископа Григорија и епископа Максима, – а и једног свештеника којег је, по властитом признању, и лично упознао, али чије име није у стању правилно да изговори. Уместо да га ослови као Вукашина Милићевића, Мартинов овог свештеника прекрштава у Веселина Милићевића.

Кад је већ споменуо своје миљенике у епископским звањима, који се годинама опсесивно баве епископом бачким, али и садашњим патријархом Порфиријем и владиком крушевачким Давидом, и кад је епископа бачког назвао гордим и нескромним, а Максима Васиљевића и Григорија Дурића оличењем хришћанских врлина, да додамо и ми нешто нашем врлом сабеседнику, Златоју Мартинову, комичном мегафону N1-продукције.

Опште је познато и Мартинову, и епископима које је спомињао, и целокупној нашој црквеној и не само црквеној јавности, да је Епархија бачка и у правном и у финансијском погледу најуређенија епархија наше помесне Цркве. Регулисан социјални и пензиони статус свештеникâ, транспарентан ток новца и наменски фондови представљају пример за угледање. Епископ бачки своја примања није користио да би летовао на Сен Тропеу већ је сва своја примања стављао на располагање Епархији којом управља. Златоје Мартинов би морао да зна о значајној хуманитарној делатности Добротворне установе Епархије бачке „Владика Платон Атанацковић“, једној од најзначајнијих хуманитарних установа Србије. Мартинов не зна, или неће да зна, да је Иринеј бачки био иницијатор склапања сарадње између Епархије бачке и сиротиштâ, да је помагао, и у своје име и у име Епархије бачке, многе невољнике и незбринуте, а да је у време пандемије почела са радом и народна кухиња Епархије бачке. Све ово није пратило никакво медијско рекламирање, али о свему овоме постоји уредна документација будући да администрација Епархије бачке није ни налик администрацијама оних епархија у којима столују миљеници уредника „Републике“. Није непознато ни то да Иринеј бачки води скроман, монашки и аскетски живот, баш као и његов претходник и имењак, епископ Иринеј Ћирић, за разлику од оних представника новог таласа илити струјања у нашој Цркви који монаштво презиру. Од стварног, а не фиктивног човекољубља епископа бачког годинама су имали привилегије и представници новог струјања у Цркви, како их назива Мартинов. Мој неуки и злонамерни сабеседник би требало да зна нешто и о стипендијском фонду Епархије бачке за студенте теологије, о томе да „нескромни“ Иринеј не вози скупа кола, не залази у ноћне барове и клубове, као неки, место да учествује на богослужењима. Иринеј бачки поштује црквени и монашки типик када је о практиковању поста реч, а презирање поста, као фундамента подвижништва, краси оне творце новог таласа који су по мери и укусу Златоја Мартинова. Епископ бачки поштује црквене институције и не мења своје седиште без знања Светог Архијерејског Сабора и Синода. Нека мој сабеседник провери да ли кабинет Иринеја бачког или кабинет неког из новог струјања има годишње трошкове од пола милиона евра, рецимо 560 000, и да ли Епархија Иринеју бачком или неком од оних из новог таласа плаћа шеткање и опуштање по белом свету, рецимо, 20 000 евра годишње. Нека се позабави и тиме да ли је епископ бачки био тај који је илегално задржао своја примања у пуном износу, за време док су свештеници, у време пандемије, због краћег радног времена, примали знатно смањене плате.

Има, међутим, једна ствар која се може замерити бачком архијереју, ако ту замерку заснујемо на нејеванђелском основу. Био је и остао Иринеј бачки најдарежљивији, и најподвижнији, живећи само у Цркви, и за Цркву, и по цену властитог физичког здравља. С друге стране, сведоци смо да су га највише распињали и распињу они којима је највише пружао, за чије се позиције, како би Мартинов рекао, залагао и којима је давао неограничено поверење. Јеванђелски, ни овде се бачком архијереју не може приговарати. Међутим, све има своје границе, нарочито када је реч о онима који су његово човекољубље злоупотребљавали, „служећи се Црквом, а не служећи Цркви“, да употребим успелу формулацију епископа крушевачког Давида.

Светозар Ружичић наше публицистике приписује гордост бачком архијереју, па још то наводи као разлог због којег је N1-нацистички водвиљ о бачком архијереју снимљен. Човек који, како смо детаљно показали, не зна ништа, и који није у стању ни текст како ваља да прочита, кадар је да некоме држи лекције о гордости. У Мартиновљевом случају не постоји, чак, ни елементарни разлог за било какву гордост, а она се, удружена са инфериорношћу и незнањем, запатила у души уредника „Републике“. Како је, онда, могуће да тај и такав човек уопште сме да говори о нечијој гордости,  а да у исти мах не тужи и не жали над својим интелектуалним стањем? Он, чак, није кадар ни да своје незнање како-тако прикрије и рационализује већ доследно спроводи ону хотентотску логику о којој је већ било речи.

Мартинов не би требало да се брине о мотивима који су „нагнали“ моју маленкост „да по сваку цену брани Буловића тако што опако напада њему потпуно непознате људе“. Писац ових редова реаговао је на јавну ствар, на ставове Златоја Мартинова и његових пријатељица и пријатеља, изречене у једној телевизијској епизоди, и то не може бити окарактерисано као „напад на мени непознате људе“. Лукративне мотиве нека тражи Мартинов на другим адресама, будући да су они из новог струјања, а не писац ових редака, злоупотребљавали човекољубље епископа бачког. Аутор овога написа је, на једном другом месту, већ нагласио да они из новог струјања нису неки „храбри људи што за својим речима иду до краја, без обзира на последице по њих саме. Ништа нетачније од тога. Када дотерају цара до дувара, то јест кад им повољан ветар не дува у једра, они почну да примењују принцип који је Гобино језиком персијских домородаца називао кетман, па примењују глуму за невољу изигравајући људе послушне својој Цркви. Међутим, да би кетман неометано функционисао, – о томе још аналитичније од Гобиноа пише Чеслав Милош, – потребно је да његови актери поседују високу интелигенцију, а да околина буде обавијена каквим велом око очију, па да не разабира шта се заиста збива. За невољу или на срећу, то није случај“.

Илуструјмо ово што је речено једним конкретним примером! Познато је да је миљеник Златоја Мартинова, епископ Григорије, неко коме је епископ Иринеј стална опсесивна тема, и да је изрицао и изриче – јавно, полутајно и тајно – разне негативне изјаве о бачком архијереју. Међутим, када се приближи Свети Архијерејски Сабор, он примењује управо онај гобиноовски механизам. Тако је, на пример, баш овај љути опонент бачког архијереја недавно упутио позивницу епископу бачком за обележавање храмовног јубилеја у Минхену, који ће се збити почетком јуна ове године. Неки други представници новог струјања у мантијама, опет, док састављају пашквиле о епископу бачком и спремају сценарио за епизоду серијала „Јунаци доба злог“, умеју да пишу дуга писма епископу Иринеју, „играјући на карту“ његовог човекољубља, којег су итекако свесни. Имају они, често, и теоријско образложење оваквог поступка. Док чекаш „да биологија одради своје“, ваља „бити паметан“. Но, после овога, ови Мартиновљеви хероји ни за њега, вероватно, то неће више бити.

Миљеници Златоја Мартинова у епископским одеждама – и онај из Америке и онај из Немачке – не једном су користили властите позиције, које су им додељене услед деценијског одсуства еклисијалног филтера, да у властитим написима, у руху некакве њихове теологије, кријумчаре политикантске и идеолошке поруке, претварајући своје написе у проводнике властитих ресантимана. То Златоју Мартинову не само да не смета већ је вероватно да он управо из тог разлога епископа Максима Васиљевића и епископа Григорија Дурића проглашава представницима новог духовног струјања у Цркви. Предочимо ово у два конкретна примера!

Први пример представља споменица у част епископа Атанасија Јевтића, коју је приредио и објавио епископ западноамерички Максим Васиљевић, под насловом „Атанасије, један животопис“. У овој споменици налазимо места аналогна са онима из пашквиле о епископу бачком која се пред изборни Свети Архијерејски Сабор појавила. Како то једна споменица служи као медијум за „мимикрију“ ресантимана епископа Максима, предочићемо цитирањем појединих делова.

Читаоци ће се сетити да се у епизоди из N1-продукције спекулише о тобожњем „проблематичном“ избору епископа бачког у звање редовног професора. У споменици о епископу Атанасију налазимо следећу реченицу њеног приређивача, епископа Максима: „Избор у звања Владике Атанасија био је, насупрот случајевима неких његових колега (подвукао М.Д.), резултат научних радова, а не поклона Наставно-научног већа“.

У тој споменици налазимо и следећу – готово комичну – изјаву епископа Максима: „Овај теолог се на својим предавањима често освртао на дарвинизам (мисли на епископа Атанасија, прим. М.Д.), али, за разлику од појединих (додуше заиста ретких српских  епископа и теолога у новије време), без презира, ниподаштавања и осуђивања“. И овде налазимо аналогију са оним освртима на дарвинизам, изреченим у епизоди посвећеној бачком архијереју. Где год епископ Максим говори о „неким епископима“, он мисли на свог добротвора и сабрата, епископа Иринеја. Комичност ове изјаве састоји се у томе што је управо епископ Атанасије, много пута, говорио о „несрећном Дарвину“, додајући да „лаже Дарвин да је човек мајмунолик, животиње су човеколике! Загледајте се у вола, у куче, у коња – они су човеколики!“, грмео је Атанасије Јевтић. Неће бити да је атанасијевски манир био манир одсуства презира и ниподаштавања. Нема тога коме није познат речник епископа Атанасија, којим је умео да се, нарочито пред крај свога живота, служи оцртавајући и лик и дело својих ученика.

Готово у реч сагласан са Златојем Мартиновим, који пише да је Атанасије изгубио некакве позиције, епископ Максим, у споменици о Атанасију, за свог духовног оца вели овако: „Због његовог овако широког погледа центри одлучивања су Атанасија постепено почели да искључују. Жалосно је то да је Атанасије јеромонах из осамдесетих година, пишући критички на рачун врха Цркве, у новинама Православље имао бољи третман неголи Атанасије као Епископ (у прве две деценије XXI века)“. Није, међутим, јасно о чему то пише епископ Максим ако се сетимо једног булеварског написа епископа Атанасија у којем је, баш на страницама листа „Православље“, вређао Добрицу Ћосића; и још једног, опет булеварског, у том истом листу, у којем је обасипао увредама Владету Јеротића; и још једног, и овог пута булеварског, у којем се на страницама Православља „осврнуо“, без аргументације и ad hominem, на књигу Богдана Лубардића „Јустин Ћелијски и Русија“.

Споменимо овде још једну алузију на епископа бачког, коју епископ западноамерички изриче злоупотребљавајући споменицу епископу Атанасију док паралелно са тим и сâм уме да пише друкчија писма него што се из овога дâ наслутити. Епископ Максим спомиње упад Светог Синода на седницу Наставно-научног већа Православног богословског факултета, иако је Синод орган коме је Факултет подређен, па никаквог упада не може бити. Епископ Максим иде, чак, толико далеко да патријарха Иринеја означава особом која није била кадра да мисли и одлучује, а уместо њега су то, по Максиму, чинили његови „зли саветници“. Овакав поступак дискредитације патријарха Иринеја, али и патријарха Павла, могао се видети и у епизоди серијала „Јунаци доба злог“. Уредник ове споменице, епископ Максим, пише овако: „Познато је да се последњих година Владика Атанасије није у свему слагао са поч. Патријархом Иринејем, те је имао са њим преписку, имајући у виду неке радње појединих у Патријарховом окружењу (подвукао М.Д.). Реаговао је на свој, атанасијевски, начин, како га сви познају, а због кога га лицемери нису подносили а, насупрот томе, љубитељи истине ценили и уважавали. (…) Знао је да је Патријарх ипак само човек који, притом у дубокој старости, може направити грешку, поверовати у неку неистину“ (подвукао М.Д.).

[Поуке.орг инфо]

Ови наводи речи епископа Максима добар су пример злоупотребе једне споменице неаргументованим алузијама, пуним ресантиманâ, усмереним према епископу Иринеју. Тако се структура ових делова споменице посвећене Атанасију Јевтићу не разликује од структуре епизоде „Јунаци доба злог“, посвећене епископу Иринеју. Док епископ Максим под видом представљања животописа епископа Атанасија Јевтића одапиње идеолошке стреле према епископу Иринеју Буловићу, у N1-водвиљу ствар функционише на истоветан начин. Под маском документаризма, сатанизује се личност епископа бачког, што се, видели смо, завршило тако што се читава инфраструктура епизоде из серијала „Јунаци доба злог“ спустила у прах и пепео.

Други пример „мимикрије“ политикантских идеја, у оквиру васкршњег пастирског писма, представља текст епископа Григорија Дурића, који су пренели они медији који су у идеолошком и финансијском сродству са телевизијом N1. Интелектуално и богословски безвредан, тај текст је лист Danas пренео под насловом „Масе су радије бирале аутократе или ратне злочинце него Исуса Христа“, а Nova политикантску поруку текста још експлицитније насловљава: „Људи често уместо Христа бирали аутократе“. Да ли због оваквих поступака Мартинов држи да је епископ Григорије један од представникâ новог духовног струјања, питање је на које није тешко дати одговор.

Има, ту, међутим, још неколико ствари, које не могу да измакну аналитичарском оку онога који ове редове бележи. Да би неко био представник каквог духовног струјања, морао би и сâм да буде духован. Тај услов не задовољавају двојица напред споменутих. И још нешто. Да бисте били какав-такав предводник било каквог покрета, потребно је да имате и људе које бисте повели. И Максим Васиљевић и Григорије Дурић могу се, међутим, назвати генералима без војске, будући да немају поштовање верникâ у повереним им епархијама. Писац ових редака није још сасвим прецизно измерио – историјске аналогије није увек теоријски оправдано повлачити – да ли је било веће неповерење и презир верног народа према Венедикту Краљевићу, далматинском владици из 19. столећа, или је веће данашње неповерење и презир верног народа према представницима овог новог духовног струјања у нас. Уосталом, нека Мартинов провери колики је број верникâ бивао недељом на Литургијама у Диселдорфу пре устоличења епископа Григорија, а колико их има данас! Нека провери и то – па нека изрази у процентима, згодније је тако – колики је број верника из Диселдорфа који одлазе чак у Ротердам на богослужења. Не одлазе они из властитог ћефа, или због каквог ћара, већ своје разлоге врло прецизно артикулишу.

Пошто Златоје Мартинов епископу бачком ставља етикету мрачног конзервативца, а епископе Максима и Григорија проглашава отвореним, нека се распита у екуменским круговима у Немачкој, познаје ли, уопште, неко од угледнијих личности епископа диселдорфског и немачког и каква је његова међуцрквена активност. Да ли Мартинову треба наглашавати да је Иринеј бачки уважен и поштован од стране најистакнутијих представника свих верских заједница у целом свету? Нека се обрати помесним Православним Црквама, а нека се обрати и Ватикану и представницима Реформације, па ће о Иринеју бачком чути оно што ни писац ових редака није овде истакао. Да ли Мартинов зна да је управо омражени му епископ Иринеј био домаћин Конференције европских Цркава која се од 31. маја до 6. јуна 2018. године одржавала у Новом Саду? Аутор овога текста је, по окончању те Конференције, учествовао на једном састанку са многим високим службеницима Евангеличке Цркве, у граду Ројтлингену, и чуо о бачком архијереју такве речи признања какве се у српској, ипак умногоме паланачкој средини, прожетој антагонизмима и завистима, не могу чути. Шта би, тек, Мартинов рекао на то што супруга једног упокојеног високог службеника Евангеличке Цркве у Виртембергу, Манфреда Вагнера, иначе Норвежанка, поклања део личне библиотеке свога супруга управо епископу Иринеју? Писац ових редака је, ако није нескромно рећи, већ добио свој део из легата покојног Манфреда Вагнера. Угледни покојник је био и добитник ордена Светога Саве, који му је у штутгартској католичкој катедрали уручио управо епископ Иринеј, и био је доказани пријатељ српскога народа. У једном писму упућеном српском патријарху Иринеју, писаном из болесничке постеље, које је на српски превео писац овог текста, на молбу покојног Вагнера, стоји и ово: „Близу три деценије сам пријатељ и онај који бодри и подстиче Вашу свету Цркву. На Генералној скупштини Конференције европских Цркава године 1992. у Прагу стао сам на страну делегатâ Ваше Цркве. Од тада ме са представницима Ваше Цркве везује дубоко пријатељство. У тешким временима, као што је то било 1999. године, за време рата НАТО-пакта против Ваше земље, посећивао сам недељом српску православну заједницу у Штутгарту и плакао са Вашим верницима приликом ишчитавања именâ убијених људи“.

Представник делегатâ на Генералној скупштини Конференције европских Цркава у Прагу, које покојни Вагнер спомиње у писму, био је епископ бачки Иринеј. Уосталом, моја маленкост има богату и разуђену преписку са почившим аутентичном хришћанином, Манфредом Вагнером, а у њој има редова посвећених епископу бачком, па ће и она једном угледати светло дана.

Већ је напоменуто да мој неуки сабеседник, поред одсуства знања и способности за парафразу, не поседује ни преко потребну способност да аналитички артикулише непротивречну мисао. Најпре је устврдио да никоме од учесникâ емисије о бачком архијереју није пала на памет реформа Цркве; затим је устврдио да та иста емисија служи томе „како би се ствари у Цркви поправиле“, да би напослетку рекао да је једини он споменуо реформисање. И тако из ретка у ред, овај Светозар Ружичић наше јавне сцене предузима поступак самоунижења и самодисквалификације, својеврсног „гашења на рате“,  да употребим израз једног интерпретатора поезије Паула Целана и Ивана Гола. Да би свом сабеседнику одговорио, уредник „Републике“ се не позива на своје јавно изречене речи – неке од њих, као оно да је цариградски патријарх „primes inter parUs“ тек треба да провери, како каже – већ на неемитоване и необјављене реченице. Мартинов пише следећу реченицу, коју ће писац ових редака због њене оригиналности навести у оригиналу: „Г. Делић би требало да разуме да сам у емисији рекао много више него што је емитовано“. Мој сабеседник, који ми спочитава да сам се, уместо еуфемизмима, у свом тексту служио инвективама, уверава ме да бих ја морао знати и оно што је дотични изјавио у камеру, а што није ушло у емисију. И онда се Мартинов сасвим прецизно присећа шта је то што је изговорио, а није објављено, док не може да се сети онога што је казао, што јесте објављено. И онда овај публициста, који је одрицао себи и својим пријатељима било какве реформаторске помисли, ни мање ни више него у поводу властите критике злог Иринеја из Новог Сада, започиње опис властите верзије крштавања и причешћивања верних. Споменути опис је до те мере у духу оног мановског проширивања царства баналног да га не треба цитирати. Спомињање некакве штипаљке у Мартиновљевој верзији чина причешћивања верних дегутантно је и гротескно. Додуше, овог публицисту је, очито, осоколило оно што је епископ Григорије чинио у Немачкој, када је о пракси причешћивања реч, издајући 1. маја 2020. „Упутства за служење“ свештеницима, у којима је отишао даље него што су то били цивилни прописи. Доцније је ово своје „Упутство“ од 1. маја правдао пред Синодом покрајинским актима, премда пажљива анализа тих аката не имплицира григоријевске измене праксе причешћивања. Поређења ради, на дан упућивања свог „Упутства“ свештеницима Епархије диселдорфске и немачке, 1. маја 2020. године, не постоји никакав спомен о пракси светог Причешћа у покрајинској одлуци Баден-Виртемберга, од 29. априла 2020. године, па тај документ није могао бити инспирација епископу Григорију за оно што је предузимао. Чак и у најстрожој одлуци покрајине Баварске коришћен је глагол предлагати (vorschlagen) када је о пракси причешћивања реч, без наредбодавних исказа.  Сасвим у духу Мартиновљеве штипаљке, један ђакон у Немачкој ишао је толико далеко да је износио оригиналан предлог коришћења кинеских штапића приликом причешћивања. И тако даље, сасвим у духу царства баналног.

У покушају објашњења синтагме „ударне песнице“, коју је поводом ученикâ светог аве Јустина Поповића у епизоди усмереној против бачког архијереја спомињао, Златоје Мартинов ми поручује: „Метафора, г. Делићу, не физичка употреба песнице!“ Пре тога Мартинов цитира моју реченицу у којој велим да „Мартинов користи слику ударне песнице”. Реч слика коју сам употребио не упућује на физичку употребу песнице, па се и овде види Мартиновљева немоћ да примени начело парафразе. Међутим, у психолошком погледу, онај ко користи овакве метафоре у власти је агресивног нагона и особа ауторитарног душевног склопа. Не часећи часа, Мартинов ми објашњава значење ове метафоре, пишући да је отац Јустин Поповић своје ученике припремао да буду „ударна песница” против „црвеног патријарха”, мислећи на патријарха Германа. Да би поткрепио ову своју тезу, Мартинов се позива на једног покојника и на разговор који је са њим водио уредник „Републике“ давне и далеке 1981. године. Тај покојник му је приповедао како је ава Јустин дошао на Свети Архијерејски Сабор, – премда Јустин као архимандрит на Сабору никада није учествовао, – па се „поздравио са свим владикама, а са патријархом Германом намерно није“. Тај покојник, „добри Душанић“, како га Мартинов зове, био је управник Музеја Српске Православне Цркве. Писац овог написа ће, ако се већ Мартинов призива на покојнике за сведоке властитих изјава, да се позове на живе ученике аве Јустина. Сâм епископ бачки је не једном приповедао да је свети Јустин своје ученике спремао да буду посленици Цркве, а не његова идеолошка ударна песница. Свако се у вези са тим може уверити, ишчитавајући преписку Јустина Поповића са својим ученицима. Уосталом, како Мартинов објашњава чињеницу да је управо патријарх Герман ученицима архимандрита Јустина давао најодговорније позиције у Цркви?

Пошто уредник „Републике“ не верује епископу бачком, нека оде до манастира Ћелије и нека у вези са тим упита игуманију Гликерију, која је у овај ваљевски манастир дошла пре аве Јустина. Она је крепка, жива и здрава, и поуздан је сведок. А управо је она не једном писцу ових редака говорила како је сестре монахиње отац Јустин поучавао у вези са послушањем Цркви и патријарху Герману и како им је говорио на који начин, свечано, треба да дочекају српског патријарха. Ако не верује мати-Гликерији, може Мартинов да упита и двојицу живих и здравих ученика оца Јустина – митрополита берлинског и немачког Марка и архимандрита Василија Гролимунда, из испоснице Светог Спиридона, у месту Гајлнауу код Лимбурга. Обојица би, одмах, развејали ове идеолошке бесмислице Златоја Мартинова, чији је духовни учитељ, покојни Мирко Ђорђевић, Јустина Ћелијског називао „бизарним свецем“.

При крају свога написа, уредник „Републике“ цитира једну реченицу моје маленкости и поново не уме да примени начело парафразе. Моја маленкост ту вели следеће: „Био је то најјачи персонални адут епизоде коју анализирамо, у лику Златоја Мартинова, задуженог да, једном за свагда, одапне убојиту стрелу у епископа Иринеја“. Коментаришући ову реченицу, Мартинов ме пита: „И зашто би мој најјачи персонални адут био то да су Руси примили хришћанство од васељенског патријарха?“ Док моја маленкост говори о персоналном адуту епизоде о епископу бачком, дакле о самом Мартинову, Мартинов ту реченицу парафразира тако што пише о некаквом његовом персоналном адуту, користећи присвојну заменицу „мој“. Сувишно је овде било какав коментар дометнути.

Међутим, мој тоталитарни, антидемократски оријентисани сабеседник Мартинов свој тоталитаризам уопште не скрива. Наследио га је, ваљда, од својих идеолошких учитеља, па у стилу оне максиме која је гласила: „Друг Тито то и то о томе мисли“, држи да Иринеј бачки не би смео ништа да приговори грчкој јерархији и цариградском патријарху, само стога што је у Атини студирао и докторирао. По њему, целокупна јерархија Цариградске Патријаршије зна све о канонском праву и треба им веровати на реч. Шта ту има епископ Иринеј да испитује и да проучава кад је већ неки друг Тито, или друг Стаљин, или Фирер рекао како треба мислити? Златоје Мартинов указује често на наводни тоталитаризам бачког архијереја, а критикује Иринејев отпор принципу папизма у Православној Цркви, док себе и своје пријатеље сврстава у људе космополитског, демократског духа! Може ли већа иронија од ове бити! То, додуше, чине и сценаристи епизоде о бачком архијереју, исповедајући властиту паланачку свест. Да не улазимо у Мартиновљеву употребу придева „васељенски“, који овај Светозар Ружичић наших дана ставља уз цариградског патријарха, а мисли на земаљску куглу, којом патријарх Вартоломеј треба да влада. Мартинов не само да не зна ништа о византијској официјелној идеологији, када је реч о употреби титуле васељенски патријарх, већ наново понавља бесмислицу по којој је отац Јустин Поповић творац идеје о симфонији Цркве и државе. Овај „добронамерни“ критичар епископа Иринеја и заговорник реформисања светих Тајни не зна оно што зна сваки просечно обавештени средњошколац: да идеја симфоније има корене у владарској идеологији римског цара Константина из 4. века, а да је у 9. веку ту праксу симфоније правно и теоријски у свом спису „Увођење у закон“ (Εἰσαγωγὴ τοῦ νόμου) артикулисао византијски цар Василије I Македонац. Што се већ спомињане титуле „васељенски патријарх“ тиче, управо је епископ бачки у једном свом тексту ваљано објаснио да је патријарх Вартоломеј „у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула васељенски патријарх заправо означава првог  епископа византијске васељене, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не епископа све васељене, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази“.

Ипак, врхунац властитог „гашења на рате“ Мартинов достиже при самом крају текста. Овај неуки човек, који о темама о којима би да расправља не зна ама баш ништа, написаће да је „до 1918. године београдска митрополија била само митрополија јер је поштовала патријарха српског у Карловцима“. Мој сабеседник Златоје Мартинов – писац и публициста, уредник „Републике“, добронамерни заступник реформи у Српској Православној Цркви, заклети љубитељ епископâ Максима и Григорија и нека врста инкарнације Стеријиног Светозара Ружичића у нашим приликама – пише о некаквом српском патријарху у Карловцима до 1918. године, иако српски патријарх не постоји до 1920. године. И основци старијих разреда знају бар толико из националне историје о чему не зна ништа онај који би да реформише Српску Православну Цркву, да су се тек 1920. године покрајинске српске Цркве ујединиле и да је те 1920. године дотадашњи митрополит београдски Димитрије изабран за патријарха српског, коме је придодата и титула митрополита београдско-карловачког.

После свега овога, читалац ће се упитати: има ли нешто да уме и зна овај мој сабеседник и трагикомични критичар епископа бачког Иринеја? Писац ових редова се трудио да у Мартиновљевом тексту пронађе било шта што би било тачно и аргументовано – и није успео. Биће да се Златоје Мартинов, писац и публициста, разуме једино у исхрану. Премда састављач овога написа није компетентан да то процени, жели да верује да је књига његовог сабеседника Мартинова, под насловом „Немачки утицај на исхрану Срба у Банату“, дело у којем се могу пронаћи значајни редови за сладокусце. Како је Мартинов у свом тексту умео да ми удели покоји савет, после свега и ја, најискреније и најдобронамерније, саветујем уреднику „Републике“ да једном за свагда баци писаљку и да престане било шта да чита, те да настави тамо где је стао бавећи се темом исхране. Или, у миру, негде на Дунаву, да уместо писаљке узме удицу и да пеца рибу. Најдобронамерније уверен да тему исхране, ипак, познаје и да од немачких тема о оној о немачком утицају на исхрану наших људи у Банату има шта да каже, моја маленкост свог врлог сабеседника, сасвим у складу са метафорама везаним за исхрану, упућује на једну теоријску дистинкцију на коју је у својој књизи „Уметност романа“ неке добре душе упућивао Хенри Џејмс. Та дистинкција, кратка и јасна, језгровита, гласи овако: „Роман је роман, а пудинг је пудинг“. Овом исказу Хенрија Џејмса онај који ове редове бележи додаје своју лепту, најсрдачније поздрављајући господина Мартинова: Црква је Црква, теологија је теологија, Иринеј је Иринеј, роман је роман, а пудинг је пудинг!

Прочитајте још

• Епископ крушевачки Давид: О јунацима времена злог и о анти-јунацима времена садашњег
• Марко Делић: Визија Цркве из хитлеровског угла или „Проширивање царства баналног“
• Златоје Мартинов: Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или Како уместо аргумената користити инвективе

[Вукашин]

 

[Родољуб Лазић]

Свака част аутору текста.А особите честитке свима који су иимали воље и енергије да прочитају цео текст.

Чини ми се да неки људи (познајем двоје-троје таквих) ни пред (не дај Боже!) стрељачким стројем не би могли скратити своје излагање. Но, ако аутору не смета да његов текст уместо 500 људи, због непотребне дужине,  прочита 20 (слободна процена) онда је то његов избор и немам шта друго да кажем осим да изразим жаљење због чињенице да несумњиво учен и интелигентан човек не успева да схвати једну прилично једноставну ствар.