Марко Делић: Гротескна апологија царства баналног или „Роман је роман, а пудинг је пудинг“

Поуке.орг инфо · Јун 24, 2022

Поводом текста Златоја Мартинова „Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или како уместо аргумената користи инвективе“

Напомена: Текст је написан 14. маја 2022. године. Аутор је желео да поштеди господина Мартинова и његове сараднике, и да текст, ипак, не објави. Но, како је, у мартиновљевском духу, настављено са нападима на епископа Иринеја, аутор је одлучио да текст предочи јавности.

Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази.

Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt.

Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима.

После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem!

Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца.

Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова:

требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу;
требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације;
требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено;
на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира.

На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова!

Наставак текста у коментару

View full Странице

Поуке.орг инфо · Јун 24, 2022

Писац и публициста, како сâм себе назива, упућује ми приговор који је формулисао на основу наслова мога текста, па вели да сам рекао „да су аутори и учесници ове емисије напросто хитлеристи, нацисти такорећи, који на Цркву гледају из визуре националсоцијализма, те первертиране идеологије која је нанела толико зла човечанству“. Мало даље, Мартинов још једном резимира свој закључак до којег је дошао читајући наслов текста моје маленкости: „Кратко речено, Марко Делић покушава свим својим опонентима, онима у мантији и онима без мантије, дакле и потписнику ових редова, да спочитне како желе реформу Српске православне цркве по узору на нацисте! То је срж, квинтенсенција његовог текста. Каква тешка и монструозна оптужба!“

На овом месту подсетићу читаоца на онај трећи услов, неопходан да би неко какву расправу повео, услов који се тиче начела парафразе. То значи да би Мартинов морао да разабере, прецизно, шта одиста у мом тексту стоји. Поред тога, требало би толико да зна да се о каквом напису не суди на основу његовог наслова већ на основу његовог садржаја. Тако, Мартинов тврди да сам ја у тексту изнео тезу да су учесници емисије о Иринеју бачком хитлеристи и нацисти, што писац ових редова није нигде устврдио. Речено језиком логике, Златоје Мартинов користи неразговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму in genere, а писац ових редака је, сасвим прецизно, користио разговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму на основу значења појма позитивног хришћанства, из 1920. године, споменутог у 24. тачки Програма Националсоцијалистичке немачке радничке партије, као и о нацизму у контексту пропагандно-манипулативне тактике, која циља на егзекуцију објекта мржње, у овом случају епископа Иринеја. Указано је и на чињеницу да забавни вашарски човек из једне приповетке Томаса Мана, Ципола, јесте литерарни пандан Адолфа Хитлера, те је онај који ове редове бележи указао на то да у историји није непознато да конјунктуре каткад буду наклоњене кабаретским фигурама. Будући да је емисија посвећена бачком архијереју налична водвиљу Мановог Циполе, додуше са учесницима знатно гротескнијим него што је то био главни јунак новеле „Марио и чаробњак“, предочен је, веома опсежно, нацистички механизам проширивања царства баналног, који краси епизоду из N1-продукције. Додајмо да су и у поводу Мановог вашарског чаробњака, као и у Мановом предочавању психолошког профила брата Хитлера, инфериорност и опсесивност главне психичке црте тих гротескних фигура. Управо опсесивност у бављењу ликом и делом епископа Иринеја још једна је заједничка психолошка особина твораца и учесникâ епизоде о портпаролу Српске Православне Цркве, али и психолошка подлога за Иринејеву егзекуцију, ако се за то стекну социјално-политички услови, због чега је за дотичне од стране моје маленкости и употребљен израз егзекутори in spe. Није ли, уосталом, један од Мартиновљевих миљеника-епископа, оживео ову усташоидну, павелићевску идеологију, претећи у Жичи клањем архијерејима, међу којима су били присутни и садашњи патријарх Порфирије и епископ бачки Иринеј? И код тог архијереја три главне психолошке црте доминирају: страх и инфериорност, као и опсесивно бављење објектима властите мржње – патријархом српским и епископима бачким и крушевачким.

Вратимо се одсуству способности за парафразу, која краси интелектуални профил Златоја Мартинова. Речено језиком логике, његови појмови хитлеристâ и нацистâ имају толико широк обим да спадају у категорију неквантификованих појмова, подложних идеолошкој манипулацији баш из тог разлога што се у њихов обим могу сврстати најразличитије идеолошке, политичке и психолошке фигуре. За разлику од Мартинова, појмови моје маленкости су, када је о садржају реч, разговетни, а када је о њиховом обиму реч, они су квантификовани.

Ту, одмах, Мартинов упућује и „прву и основну поруку“ мојој маленкости, у којој се показује права антидемократска идеолошка оптика уредника „Републике“. Док је, по њему, бављење ликом и делом епископа бачког на начин ауторâ и невешто скривених сценариста у мантијама N1-епизоде њихово демократско право на мишљење, дотле је аналитички осврт моје маленкости на ту емисију за Мартинова „нечувена дрскост, а не слобода изражавања“. Те две реченице уредника „гласника грађанског самоослобађања“ гласе овако: „Таква дисквалификација људи и њихова дифамација поређењем са Хитлером је нечувена дрскост, а не слобода изражавања. Виђење лика и дела бачког владике Иринеја у поменутој емисији је неприкосновено демократско право на мишљење“. Пошто Мартинов писцу ових редака упућује поуку о демократији, али из угла нацистичке и бољшевичке визуре, упутимо и ми њему једну поуку. Онај ко само одређеној групи људи признаје „неприкосновено право на мишљење“, а некој другој то право одриче, и у психолошком и у идеолошком погледу заступник је тоталитарне политичке опције и не разликује се од нацистичког нити од бољшевичког схватања демократије, које је Карл Попер називао идеологијом трибализма. Начело Златоја Мартинова, овде дефинисано, назовимо за ову прилику хотентотском политичком философијом. О чему је, заправо, реч? Ево једног аутора који је можда познат Златоју Мартинову. Реч је о Анатолију Васиљевичу Луначарском, који је дванаест година био на функцији народног комесара за образовање у Совјетском Савезу. Луначарски у свом спису „Слобода књиге и револуција“ подсећа на одговор који је неком мисионару изрекао један Хотентот. На питање мисионара о значењу појмова добро и зло, Хотентот је казао: „Добро је кад ја припаднику суседног племена отмем жену, а зло кад он мени учини то исто“. Луначарски у свом спису држи да је гесло тог Хотентота рационално и плаузибилно и у контексту бољшевичког политичког понашања.

Дакле, све и да сам и ја, попут оних из предњег и позадинског плана емисије „Јунаци доба злог“, уместо аргумената користио инвективе и лажи, Мартинов не би смео, кад би био човек демократских начела, мом исказу да порекне право на слободу изражавања. Писац ових редака, међутим, за разлику од актерâ пропалог водвиља о Иринеју бачком, користио је искључиво аргументацију, чињенице, и све то у форми травестије. Пошто Мартинов у првом делу свога текста, којим се сада бавимо, формулишући „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“, додаје и то да су „учесници емисије у својим иступањима показали да су универзално, космополитски, а не национално оријентисани“, скрећем на овом месту пажњу читаоцима овог мог написа, а не заступнику хотентотске варијанте политичког трибализма, на неоспорне чињенице које сам у претходном тексту већ истакао. Састављач аналитичког осврта на епизоду „Јунаци доба злог“ указао је, поред осталог, и на неоспорну чињеницу да покојни новинар, Славиша Лекић, није сценариста водвиља из N1-продукције, премда је био потписник свих претходних епизода споменутог серијала. Да нема спора у вези са оценама моје маленкости о антидемократском, тоталитарном идеолошком карактеру епизоде која се, тобоже, бави ликом и делом епископа Иринеја Буловића, сасвим је јасно из следеће неоспорне чињенице. Наиме, за снимање последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима и сценаристима серијала, због чега се, између осталог, читава конструкција овог добро финансираног водвиља срушила као кула од карата. Ако ово узмемо у обзир, где се деде оно универзално и космополитско вјерују учесникâ епизоде о злом Иринеју, о којем нам Мартинов приповеда у својој мелодраматичној дирнутости дрскошћу моје маленкости? Ако и Мартинов крије сценаристу епизоде као змија ноге, и ако тај сценариста није наведен у епизоди коју анализирамо, шта је та емисија ако не водвиљска денунцијација Иринеја бачког? Шта је улога Златоја Мартинова у том водвиљу ако не улога онога који је, за потребе снимања N1-епизоде, добровољно пристао да буде денунцијант са маском писца и публицисте? Наведимо, стога, поред седам указивања из мога текста, и осмо које у овом напису први пут спомињем, на које се Мартинов не осврће, нити даје одговор у првом делу свога текста, и поред тога што је тај део властитог написа формулисао као „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“.

1. Врло прецизно, и аргументовано, у свом тексту о визији Цркве из хитлеровског угла, написао сам следеће:

„Да би, у манипулативном духу гебелсовскога типа, епископа Иринеја јавности представила као некога ,ко је васкрсао као Рус’, то јест као човека који формулише ставове Московске Патријаршије, а чије ставове, реципрочно, одређује та иста Патријаршија, нараторка наводи да детаљна биографија бачког архијереја не постоји на српском већ на руском језику. Ово је, наравно, ноторна неистина, те се и у овој епизоди читају делови званичне биографије, која постоји на сајту Епархије бачке, будући да на руском језику не постоји никаква биографија опширнија него што је то ова, званична. Нараторка, међутим, пратећи сценарио, брзо напушта званичну биографију епископа Иринеја, те прелаззи на ону, у духу проширивања царства баналности, конструисану. Не могући да порекне полиглотске способности епископа Иринеја, скривени писац сценарија смањује број језика којима бачки архијереј одлично влада. Сама епизода, баш као и споменута пашквила, писана против бачког архијереја, конципирана је по принципу контраста: ту доминирају зли Иринеј, чији лик је предочен само црним бојама, и добри епископи, Максим Васиљевић и Григорије Дурић. Овом првом међу добрима удељују се епитети млад и образован, премда он одавно није више млад, а образован, осим у формалном смислу, није никада ни био. У читавој конструкцији епизоде против епископа бачког очитује се да је главна мета у коју ови егзекутори in spe гађају заправо Српска Православна Црква. Тако се, у споменутој пашквили, драмској подлози за N1-водвиљ, често истим средствима третирају Патријарх српски Порфирије и преминули Патријарх Иринеј, као и најугледнији архијереји наше Цркве“.

Упућујем овде Мартинову реторско питање: да ли је овај вид очите манипулације у сагласности са демократским, универзалним и космополитским начелима, која, по њему, красе учеснике серијала о епископу бачком?

2. У тексту сам указао и на манипулисање у поводу наводних цитирања епископа Иринеја, те сам записао:

„У истом духу такозване даљинске монтаже, да употребим један израз Виктора Шкловског, у епизоди посвећеној епископу бачком јавности се износе његови тобожњи цитати, без навођења извора који указују на то да је бачки владика уистину то и то негде рекао. Из прегршти таквих цитата издваја се онај у коме бачки архијереј, наводно, тврди да се о одлукама Синода не расправља, уз указивање на чињеницу да је то епископ Иринеј изговорио на једној седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду. Међутим, како је, илегално, снимак те седнице испливао, свако се може уверити да епископ бачки то никада није рекао већ је, уместо глагола расправљати, употребио глагол гласати, и то, у конкретном случају, сасвим на месту и легитимно. Истакао је основну чињеницу да о одлукама једног надређеног тела, у овом случају Светог Архијерејског Синода, не може гласати њему подређено тело, то јест Православни богословски факултет. Реч расправљати епископ бачки је на тој седници употребио у истом смислу: о одлукама Синода може расправљати Свети Архијерејски Сабор, којем је, Синод, једино подређен. Сценаристи емисије ствар постављају у апстрактну раван, следујући тактици манипулације, на што се надовезује Родољуб Кубат, понављајући речи епископа Максима, неосновано изречене на споменутој седници, да се о свему расправља, па и о Светом Писму, те тиме и један и други недозвољено изолују глагол расправљати из Иринејевог контекста употребе, како би овог епископа прогласили за некога ко сваку врсту расправе a priori одбија. Није, дакле, Иринеј бачки никада тврдио да се о синодским одлукама не расправља већ да се о њима не може гласати на Наставно-научном већу Православног богословског факултета, док се о њима расправља и може гласати на Сабору свих архијереја. Расправе у поводу Светога Писма представљају други тип богословских расправа и немају везе са оним што се епископу бачком недозвољено импутира“.

Да ли ова врста манипулативне технике којој прибегавају сценаристи серијала „Јунаци доба злог“, они у мантији и они без мантије, може бити усаглашена са демократским начелима, универзалним и космополитским, о којима Мартинов без основа збори, или је ова техника блиска гебелсовском начину политичке пропаганде? Да ли је Мартинов нешто изустио у вези са овим аргументованим предочавањем стања ствари или је ово прећутао? Ствар је, и овде, јасна и не треба одвећ трошити речи.

3. Писац ових редака је јавности предочио још једну манипулативну тактику аутора епизоде о бачком архијереју, која се, такође, може наћи и у једној пашквили о епископу Иринеју, састављеној „трудом“ неких архијереја, са њиховим теолошким саветницима, а која је у основи сценарија за N1-водвиљ, о чему Мартинов не сме да каже ни једну једину реч. Та манипулација тиче се студентских демонстрација код Теразијске чесме и личности Драгана Драгојловића. У вези са тим, забележио сам: „Емисија почиње, посве неосновано, прилогом о деветомартовским демонстрацијама, као и о демонстрацијама студената, окупљених око Теразијске чесме, 1991. године. Да би гледаоцима предочила епископа Иринеја као човека који је манипулисао патријархом Павлом, нараторка вели да је, у тим драматичним данима, покојни поглавар Српске Православне Цркве примио тадањег министра верâ, Драгана Драгојловића, и то „на молбу епископа Иринеја“. На страну то што Патријархов сусрет са државном делегацијом није никакав грех, нити може бити, аутори епизоде овим грубо фалсификују ствари или, народски речено, лажу. Споменути Драган Драгојловић је познавао покојног патријарха Павла раније но што је упознао епископа бачког и много пре него што је постао министар верâ. Блаженопочившег поглавара наше Цркве сретао је Драгојловић још као монаха, у Бајиној Башти и у манастиру Рачи, а за време Павловог епископовања у Призрену били су у пријатељским, веома блиским односима. Исти Драгојловић је о томе сведочио и у серијалу РТС-а, посвећеном патријарху Павлу, а ови новинари, морални настављачи дела Славише Лекића, само због ове неистине заслужују да буду трајно најурени из новинарског еснафа. То што су добили сценарио у руке од својих пријатеља који роваре против Српске Православне Цркве, за туђ и за свој рачун, и за туђ дугорочни, а за свој краткорочни интерес, не аболира ове новинаре, којима ни писменост није јача страна“.

Питам ја сад свог неуког сабеседника, што хотентотску логику покушава јавности да предочи као демократску: да ли је писац ових редака овде користио неутемељене инвективе или је, ипак, користио еуфемизме, осврћући се на Мартиновљеве колеге? Да су којим случајем Мартинов и његови пријатељи снимили емисију овога типа у некој правно уређенијој држави, рецимо у Немачкој, сносили би они и моралне и практичке последице. Трајно би били елиминисани са јавне сцене.

Поуке.орг инфо · Јун 24, 2022