Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'роман'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На препуном платоу Музеја Херцеговине у Требињу у недјељу, 24. јул 2022. године, уприличена је промоција романа „Загледана у стијену“, аутора Неде Гудељ. Неда Гудељ је истакла да јој је жеља била да напише биографију мати Теодоре, тадашње игуманије манастира Дужи, након чега је све, како каже, прерасло у роман, који је писала више од четири годне. „Пишући о њеном животу, ја сам схвалитла да пишем о свом животу, својим сумњама, дилемама и свом мишљењу, односно о свом духовном одрастању поред мати Теодоре. Роман се састоји од три дјела – први се односи на период од 1979. године – од мог првог доласка у манастир Дужи па до 1991. године. Други на мој боравак у Шпанији и трећи дио од 2001. године до упокојења мати Теодоре“, казала је Неда Гудељ. „Роман је свједочанство о духовном рађању, узрастању и сазријевању у окриљу душког манастира и његове игуманије Теодоре. Кроз сликовит и веома занимљив опис три животна доба, која су била означена смјеном три трусне епохе с краја двадесетог и почетка двадесет првог вијека, Неда приказује стамени лик мати Теодоре и благодатну топлину манастирске светиње“, рекао је на промоцији протојереј Слободан Лукић. https://mitropolija.com/2022/07/26/promovisan-roman-zagledana-u-stijenu-nede-gudelj/
  2. 11.07.2022 • 16:0916:13 Извор: Tanjug БЕОГРАД: Свештеник Ненад Илић први пут се представља као писац научне фантастике романом "I-SKY“, саопштила је данас издавачка кућа Лагуна. Фото: Youtube Printscreen Илић је "I-SKY" описао као "футуристички љубавни роман са елементима трилера и еротике, који се бави и важним духовним темама". "Написао сам књигу какве волим да читам. Занимљива прича, али која нуди и теме за размишљање. Надам се да ће и читаоцима бити занимљиво оно што сам открио чепркајући по будућности", рекао је отац Илић. У роману амстердамски стручњак за маркетинг Дин, пореклом Србин, изолован од реалности физичког света, "добија од корпорације у којој ради I-SKY задатак да направи кампању за умирење широке публике због ширења епидемије гашења ЈА-облака", саопштила је Лагуна. Илић је навео да му се као и многима на почетку пандемије короне учинило да се затекао у научнофантастичном филму и да се "убрзавају процеси који су постојали и раније". Пошто тренутно као свештеник Српске православне цркве службује у Холандији, која је технолошки и социјално ближа од Србије скицираној будућности света, Илић није могао да одоли да не завири мало даље у будућност. "’I-SKY’ је роман о потрази за љубављу и бесмртношћу. Некада су те две потраге биле чвршће повезане, а сада се покушава са њиховим раздвајањем. Техника и наука покушавају и једну и другу да обухвате. Наравно да тако долази до проблема", навео је Илић.
  3. Поводом текста Златоја Мартинова „Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или како уместо аргумената користи инвективе“ Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази. Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt. Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима. После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem! Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца. Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова: требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу; требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације; требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено; на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира. На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова! Наставак текста у коментару View full Странице
  4. Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази. Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt. Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима. После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem! Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца. Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова: требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу; требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације; требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено; на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира. На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова! Наставак текста у коментару
  5. Завршна реч Видовдана на глупости грчког калуђера: Опет бесни Иродијада, опет Роман скрибоманује Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато 26. фебруара 2020. Анастасиадис Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger Copy Link Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато. Осим уобичајене испразне фразеологије и негативног етикетирања, фрустрација сајтом “Видовдан”, епископом Иринејем Бачким, школског примера спиновања и омаловажавања туђих аргумената лаконским одговорима “то је безумно, небогословски и неисторијски,” овај пут високопреподобни архимандрит Роман Анастасиадис “сајт Видовдан и навијаче Иринеја Бачког” просветитељски упућује да проуче историјски документ, који је пронашао у трећем тому “Патријаршијских писама” која је приредио архимандрит Калиник Деликани, архиватор у Цариградској Патријаршији, у издању 1905. године, на страници 677 те љубазно поставио линк за цео документ. Полазећи од себе и својих слабости, отац Роман “редакцији Видовдана и навијачима Буловића” учитава проданост и русофилију која помрачује ум и поништава духовно наслеђе својих предака који су признавали примат Велике Христове цркве и Мајке Цариграда у Православној цркви итд. Наше духовно наслеђе, о коме мисли да ништа не знамо и на које нас гордо упућује, је следеће: Писмо седморице српских епсикопа који су се обратили цариградском патријарху Пајсију II септембра 1726. с циљем да разреши од поста оболелог митрополита београдског Мојсија Петровића. Епископи се обраћају цариградском патријарху као духовном оцу, као ономе који првенствује у пуноћи Мајке и Источне католичанске цркве, не желећи да на себе преузму одговорност него да буду синови Цркве не само именом, него и делом итд будући да су лекари архиепископу и митрополиту београдском и свег народа под Ћесаревом влашћу г.г. Мојсију саветовали прекид поста због лекова која је узимао. Писмо је написано раскошним стилом, у складу са хришћанским обичајима и врлинама у којем писац унижава себе, а узвисује примаоца, монашким етосом и духовношћу, а о којима узвишени архимандрит Роман може само да сања. Оно је доказ наше културе и писмености, те велике духовности коју смо имали у тешко доба аустријско-турских ратова, пред мучко гашење Пећке Патријаршије. Свакако само по себи писмо ништа не значи, нити је било какав доказ неког примата Цариграда. Оно нема канонску тежину, није одлука неког Сабора. Свакако, веома је чудно да седам епископа мимо свог живог и законитог Пећког патријарха Арсенија Шакабенте и мимо самог заинтересованог архиепископа и митрополита београдско карловачког Мојсија, пишу цариградском патријарху. Будући да је Мојсије Петровић имао блиске контакте са Цариградом постоји и могућност да је био у неком духовном односу и пријатељству са Пајсијем. Наравно постоји и једнака могућност да су били “издајице своје Мајке и помраченог ума,” што би рекао поп Роман. Србима је познато да нам барем блесавог клира никад није недостајало. Тако су и недавно на Псевдосабору на Криту поједини епископи и поред свога Патријарха и вере сопствене Цркве и народа на званичне документе се потписивали према болесничким амбицијама и жељама фанариота, нпр. Епископ у Западној Америци. Међутим, нити је то став СПЦ, нити је то вера нашег православног народа. Но без обзира на све, чак и кад бисмо веровали да су потписани епископи заиста веровали и исповедали примат Цариграда по питању разрешења поста и другим духовним стварима, опет остаје чињеница да канонско предање, пуноћа целе Православне цркве и пракса није познавала Примат Цариграда како га данас форсирају. Не треба напомињати да је тај исти Цариград ни једну генерацију касније нетрепнувши укинуо Пећку Патријаршију, у кооперацији са силницима и душманима српског народа и Цркве. Ипак, чињеница да је неко некоме разрешио да доручкује јаја и сланину са кајмаком, у односу духовник и послушник, нема никакве везе са самоумишљеним правом, да се поништи једна цела и жива Христова црква у Кијеву и њен епископ само обавести да од сутра више није епископ, као што је нпр урадио патријарх Вартоломеј прошле године митрополиту Онуфрију. Примат у Цркви носи одговорност да се понашаш боље него сви други, нпр да будеш мање националиста него други, а не да говориш да твој народ и раса има првенство над Словенима. Чак ни Папа нема примат и непогрешивост, мимо догмата и вере. Примат не значи да имаш право да радиш глупости и говориш “то је моје право”. Управо такво схватање примата је најбржи пут за губљење примата, што се и десило. Архимандриту Роману, и другим фанариотима, није јасно да се Срби не боје историје, не боје се докумената и мртвог слова на папиру, јер ми Православље живимо у срцу, а у срцу нема примата за продане душе. Исто тако, Срби су увек и безрезервно признавали првенство части и велику љубав давали свим патријарсима, било цариградским било московским, кад год су то делима и речима заслуживали. Срби немају проблем са приматом Цариграда какав је био у Цркви, понављамо, Цариград има проблем са историјом и са самим собом. Да нема, не би Вартоломеј морао да мења одлуку Синода из 1686. Да ли је ико на Фанару свестан колико ово смешно и промашено звучи? Ако Фанар жели да му српски епископи опет пишу да им разреши пост, или неки критски архимандрити да им дозволи да живе са дечком и мачком, онда ће Цариград морати много више да поради на свом угледу, интегиртету, отпору силама мрака, држању речи и обећања и другим аспектима чојства и јунаштва, у којима је сада, на нашу жалост, толико омануо. Нико од Срба не би био срећнији да сад цариградски патријарх Вартоломеј има неки углед личности од поштења и духовности, све карактерне особине хршћанина, па да нас подржи у овим тешким и смутним временима. Нико му не би више клицао и одавао поштовања и почасти од нас. Ми смо жалосни што он није такав. И за крај, просто знања ради, архимандрит Роман би требало да зна да Српска црква није никаква кћер Цариграду него Сестра што јасно пише у Томосу Уједињене Српске цркве из 1922. Ако већ нема поштовања према СПЦ требало би да има према својим прецима који су то веровали, исповедали и потписали, јер је то онај лек који препоручује нама. Свој трактат уважени архимандрит Роман завршава речима апостола Павла како се треба клонити свадљивог човека јеретика, што ћемо и послушати. Видовдан
  6. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острог г. Амфилохија и Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, на позив протојереја-ставрофора Горана Спајића, архијерејског замјеника за Лондон и читаву Енглеску, црквеног одбора цркве Светог Саве у Лондону и духовне заједнице Свети Алимпије Столпник из Лондона, јерођакон Роман Виларет, сабрат манастира Острога, у четвртак 12. децембра 2019. године, одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења„. Прије почетка предавања у Цркви Светог Саве, прочитан је акатист Пресветој Богородици а потом је сабранима, госта из манастира Острог представио протојереј-ставрофор Милун Костић, свештеник у пензији. Извор: Радио Светигора
  7. У 14. недјељу по Духовима, 22.септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете праведне Јоакима и Ану, благочестиве родитеље Пресвете Богородице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом, којој је присуствовало више стотина вјерника, на платоу испред Горњег манастира, началствовао је протојереј Миодраг Тодоровић никшићки парох, уз саслужење девет свештенослужитеља. Звучни запис беседе По прочитаном зачалу из Светог Јеванђеља о свадби царевог сина, сабранима се бесједећи обратио јерођакон Роман, острошки сабрат, који је казао да се управо кроз ту причу осликава Царство небеско. Подсјетио је да свети оци ово Јеванђеље тумаче да је женик сам Господ Исус Христос, а цар, Отац Његов небески. – Ова прича се првенствено односи и на Стари завјет. Бог је кроз старозавјетну историју слао своје пророке, своје ученике, који су Израиљу наговјештавали долазак Месије, то јест Христа и заиста на крају Старог завјета дошао је Христос, али га званице нису препознале као женика, него су га презреле. Не само да нису дошле на свадбу, него су га чак и убиле, то јест распеле на крст. Ова прича се односи и на данашњицу, на данашњи род хришћански, православни, који је такође призван на Цареву свадбу. Призван је да се весели заједно са Жеником, у вјечности, али и већ овдје и сада на земљи – казао је о. Роман. Он је нагласио да је свака литургија која се служи недјељом и празником, заправо свадба Царевог Сина. – Ту нам је Син припремио гозбу и даје нам себе на Трпези да Га окусимо, да примимо Тијело Његово и Крв Његову кроз Свето Причешће. Али, често се дешава да се, нажалост, као и у овој јеванђељској причи, да се на први позив Оца небескога Духом Светим не одазивамо на позив, а други пут кад нас Господ позове, изговарамо се да немамо времена, имамо много обавеза, радимо, уморни смо од претходне недјеље и друге разне изговоре употребљавамо кад не дођемо на Свету Литургију – рекао је о. Роман. Објаснио је да је да су слуге из ове јеванђељске приче заправо апостоли који су народе призвали у словесно стадо Божије, а да су данас то епископи, свештеници, ђакони и народ Божији који је крштен. Свадбено рухо из ове приче, казао је о. Роман, је одијело наше душе и нашег срца. – Ако немамо рухо, то јест свете врлине, ако немамо љубави, подвига, бриге за ближњима, онда смо без свадбеног руха иако смо крштени – нагласио је о.Роман. Извор: Манастир Острог
  8. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствоваће Светом архијерејском Литургијом у четвртак, 29. августа 2019. године у манастиру Светог Романа у Ђунису, поводом манастирске славе. О Светитељу и манастиру који му је посвећен, великој и надалеко познатој Светињи Епархије нишке, говорио нам је архимандрит Дамаскин (Грабеж), игуман манастира Светог Романа у Ђунису. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
  9. "Чуда српске светитељке", роман Драгана Дамјановића, први је на овим просторима који се бави ретко познатим подацима о чудотворству свете Анастасије, жене Стефана Немање, упокојене пре осам векова. Свој 31. роман Драган Дамјановић посветио је Византијској принцези Ани, супрузи Стефана Немање, једној од најобразованијих жена свога времена. Мало је података о томе да је била Игуманија манастира Пресвете Богородице у Топлици и да је много помагала народу својим чудотворним моћима. "Из средњовековних њених записа који су похрањени у том времену на Синају, Мојсијевој Гори, највероватније да се налазе у манастиру Свете Катарине, али на Мојсијевој Гори свакако јер имамо неколико храмова, постоје записи. Додатно томе монаси потврђују, Синуити, о њеним записима и о њеним чудима. Она је чинила чуда не само у том времену, она чини чуда и данас" , каже аутор Драган Дамјановић. Кроз роман провејавају исповести владика, игумана, монаха и познатих личности које указују на надљудске моћи Свете Анастасије. Приход од првог издања намењен је обнови манастира у којем је Анастасија провела крај свог земног живота. "Све што чинимо то је да у овом тренутку уложимо што више средстава за почетак обнове храма у којем је она била игуманија, а докази постоје и за то. Истовремено јављају се људи који би да помогну обнову храма. Све то говори колико је њен дух, њена моћ присутан на овим али и на ширим просторима", каже Дамјановић. Почетком септембра у Куршумлији ће бити одржана песничка манифестација "Анастасијини дани". РТС О чудесним исцељењима молитвама и моштима Свете Анастасије – мајке Светог Саве и жене Стефана Немање, сведоче - владика, затим свештеник, монахиња и поједини лаици, а те потврде Богом даних моћи угоднице Божје које је чинила како пре осам векова, тако и данас, међу корице књиге „Чуда српске светитељке – Анастасија“ преточио је аутор, новинар и писац Драган Дамјановић, председник Српске Краљевске академије научника и уметника. Светитељкине поруке нас усмеравају ка Господу и казују нам како да „себе доброг од себе лошег отргнемо“. Куповином ове књиге читаоци постају и добротвори обнове храма Немањића у Толици у којем је Света Анастасија провела последње године монашког живота. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=15405
  10. Свети Преподобни Роман Ђунишки Велики чудотворац; свете мошти му почивају у манастиру светог Романа, у лепој шумовитој ували на путу између Ражња и Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Живео и делао на двеста година пре Немањића. Велики светитељ и просветитељ тога Српскога краја. Народ се куне у том крају: "Светога ми Романа". И дан дањи тамо се исцељују тешки болесници, нарочито умоболници и бесомучници. Манастир Св. Романа код Ђуниса подигао је свети кнез Лазар. Тропар (глас 1): Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Романе. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.
×
×
  • Креирај ново...