Jump to content

Русија Косову - и молитвом, и новцем

Оцени ову тему


Guest Оливера

Препоручена порука

  • Гости

Дечани и Русија

Постављена слика

4.09.2010.

  Овог лета премијер-министар Русије, Владимир Путин, потписао је одлуку о давању добровољног прилога за УНЕСКО у износу од 2 милиона америчких долара за финансирање радова на обнављању православних српских светиња на територији Косова (Република Србија). Овај корак представља наставак давнашње традиције покровитељства Русије према православном спрском народу. Сачували су се историјски подаци о томе да су српски монаси добијали различиту помоћ још у време Ивана Грозног. Многи српски манастири су се у најтежим годинама свог постојања уздали управо у заштиту Русије. Између осталих, и манастир Дечани. Ову обитељ је 1327. године основао свети краљ Стефан Дечански. Светом Стефану је посвећен посебан молебан, који се и данас чује међу манастирским зидинама.

Од самог оснивања, без обзира на османски јарам и два светска рата, духовни живот у Дечанима практично никад није престајао. Међутим, до средине XIX века манастир је постепено деградирао. Кад је 1857. године Дечане посетио руски конзул у Босни и Херцеговини Александар Фјодорович Хилфердинг, они су били у жалосном стању: бројчано стање братије било је свега 15 људи, а околини су живели претежно Албанци, који су се бавили пљачком. Парохијани обитељи били су само неколико српских породица, због тога су монаси живели једино од милостиње, која се прикупљала у српској кнежевини. Након посете Александра Хилфердинга братија Дечана одлучила су да прибегну помоћи Русије, која је више пута помагала Српској Цркви. Зато су крајем 50-их година 19. века у Русију за прикупљање милостиње били послати дечански јеромонаси Агатангел и Кирило са светом реликвијом: напрестоним крстом светог цара Душана с честицом Животворног Крста. Они су неколико година прикупљали милостињу. 1862. године у Архангелску су од прилога, сакупљених у целој Русији, за Дечане су изливена 4 звона, а наредне године руске фрегате „Димитрије Донски" и „Осљабја" допремиле су их у црногорску луку Бар.

Пред крај XIX века односи између Русије и Србије били су веома хладни, пошто је за време владавине краља Милана Обреновића аустријски утицај постао доминантан. Међутим, манастир су могли да спасу само Руси, стога се митрополит Рашко-Призренски Никифор (Перић) 1902. године обратио јеросхимонаху Кирилу (Абрамову) из атонске келије светитеља Јована Златоуста с молбом да се руски монаси настане у Дечанима. Следеће године, уз пристанак становника општина Призрена, Пећи и Ђаковица, обитељ је предата у надлежност руских монаха, а настојатељ је постао Кирило (Абрамов). Манастир је узет под посебно покровитељство руског конзула у Призрену.

Од тада почиње прави препород обитељи: за 28 руских монаха саграђен је нови братски конак, отворена је школа за децу из села и болница. 4. фебруара 1905. године цар Николај II потписао је декрет о томе да се сваке године Дечанима исплаћује по 10 хиљада рубаља, што је било веома значајна сума у оно време, и дозволио је да се прикупљају прилози у Русији, због чега је у Одеси с радом започело стално представништво обитељи. У то време у Русији се појављује много књига посвећених народима и православним светињама Балкана. А 1908. године на руском језику ђакон Николај Махров у Санкт-Петербургу објавио је Дечански летопис. Исте године обитељ је посетио познати историчар-византолог, директор Руског археолошког института у Константинопољу, Фјодор Иванович Успенски, који је направио план експедиције за проучавање фресака, данас познатих у целом свету.

Међутим, политичке игре у самој Србији довеле су до тога да је 1910. године руски цар Николај II био принуђен да повуче руске монахе из Дечана. Годину дана након тога митрополит Рашко-Призренски Никифор био је приморан да поднесе оставку. И то није било последње искушење које је задесило манастир. За време Првог светског рата он је био разрушен, богослужења су престала да се обављају на неко време. И тада је важну улогу у обнављању духовног живота одиграо руски клир, који је у Србију емигрирао после Грађанског рата. Тако је епископ Сумски Митрофан (Абрамов) постао настојатељ Дечана, а затим је био на челу многобројне манастирске богословске школе. У обитељи се поново чуло руско црквено појање.

У годинама Другог светског рата међу дечанским монасима било је и неколико Руса: између осталих, архимандрит Теодосије (Мељник) и монах Герасим. За време фашиста, кад је манастир посетио вице-краљ Албаније, Ђакомини, који је говорио руски, они су му испричали историју обитељи и саопштили о претњама од стране Албанаца. Ђакомини је услишио молбе архимандрита Теодосија и забранио је Албанцима да причињавају било какву штету обитељи.

Тако су Дечани сачувани и све до своје смрти 1957. године игуман манастира је био руски архимандрит Теодосије (Мељник).

Прави препород манастира почео је 90-их година ХХ века, кад је у њему почео да се повећава број монаха и становника, око Дечана су се досељавале српске породице, које су за време бомбардовања нашле уточиште и заштиту у обитељи. 2004. године манастир је уписан у списак објеката светске баштине УНЕСКО. Данас у обитељи живи тридесетак монаха и становника, а мноштво ходочасника из Србије, Црне Горе и Русије редовно посећује манастир.

Извор: Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
  • Гости

Митрополит Црногорски и Приморски Амфилохије – о помоћи Русије у обнављању православних светиња Косова и Метохије

Постављена слика

6.10.2010

Још у току лета ове године влада Москве је издвојила 2 милиона долара за обнављање православних светиња на Косову и Метохији. Овај програм се реализује заједно с УНЕСКО. Наравно, ова помоћ много значи и за Његово Високопреосвештенство Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија:

"Дата помоћ је веома драгоцена. Она показује наше вековно заједништво, узајамност и љубав, која постоји између православних народа и наше две Цркве. Са друге стране, то је драгоцено за то, што су светиње на Косову  угрожене. Тако да та помоћ ће бити веома драгоцена за обнову неких од њих. Колико знам да је тај новац намењен за чувену Богородицу Љевишку у Призрену, такође за Пећку Патријаршију, за манастир Дечане, Грачаницу, дакле за најзначајније православне светиње на Косову и Метохији. Са тог разлога ми смо веома благодарни нашој браћи Русима, Руској влади и Руској Православној Цркви на овом малом дару.

У манастиру Дечанима и у Пећкој Патријаршији веома је потребна рестаурација унутрашњости храмова и фресака, које су често пута угрожене. То исто важи и за манастир Грачаницу. Богородица Љевишка је делимично обнављана после њеног паљења 2004. године. Али је неопходан рад и на спољашности храма и такође, првенствено, у његовој унутрашњости, која је још увек препуна гара од ватре, од огња, који је горео, и од дима. Нарочито је угрожена икона Пресвете Богородице из 12. века.

Судећи по речима митрополита Амфилохија, предстоје велики радови. Међутим, постоји једна чињеница, која ипак изазива немир. Како се то може остварити у условима кад је чување споменика духовне културе предато косовској полицији? Митрополит Амфилохије каже:

"У садашњим условима, у сваком случају, то се догађа, као и досада, уз сарадњу са међународним организацијама са ОЕБСом, са КФОРом, са ЕУЛЕКСом, са УНЕСКОм, наравно, и са владом Србије. Док није проглашена једнострана независност Косова и Метохије, била је сарадња и са привременим органима. А надамо се да ће и ова садашња Косовска полиција, која је овде преузела управу, у том погледу бити од помоћи."  

Извор: Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...
  • Гости

Коментари Департмана за информисање и штампу МИП Русије у вези с питањем организације поклоничких путовања из Русије ради обилажења православних светиња на Косову

Постављена слика

27.10.2010

Косово сматрамо саставним делом Србије и традиционално се залажемо за развој духовних веза с овом републиком. Организовање поклоничких путовања становника Русије ради обилажења светих места у српској покрајини Косово, несумњиво би помогло не само задовољење духовних потреба православних верника, већ и међусобно културно богаћење народа двеју земаља.

Уједно, не можемо да не делимо забринутост, коју изражавају не само православни верници Србије и припадници исте вере у Русији и другим земљама, већ и посленици културе и угледне међународне организације због жалосног стања поклоничких места. Као што је познато, од 2000. године наоружани екстремисти су на Косову уништили преко 150 православних храмова и манастира, између осталог, и оне који су уврштени у Списак светске баштине УНЕСКО. Разлози, који изазивају забринутост за очување преосталих светиња и безбедност ходочасника, који их посећују, постоје и данас. Не тако давно, њихова оправданост и актуелност је поново потврђена: 3. октобра на Косову каменовани су аутобуси с верницима, који су допутовали на устоличење Патријарха Српског Иринеја у Пећкој Патријаршији. Руска Православна Црква (РПЦ) сматра да организовање поклоничких путовања руских грађана приликом обилажења светих места у овом региону у садашњој ситуацији може бити сложено, па чак и опасно, премда верници из Русије прилично активно обилазе ова места.

Треба подсетити на то да је у јуну ове године Влада Руске Федерације донела одлуку о давању добровољног наменског доприноса УНЕСКО у износу од 2 милиона америчких долара за финансирање обнављања православних светиња на територији Косова. РПЦ активно развија сарадњу на међуцрквеној линији са Србијом. Између осталог, планирано је да се пружа подршка православцима на Косову, као и да се шаљу свештенослужитељи у српске манастире по „методи смена“ (између Цркава о овоме постоје одређени договори).

Имајући у виду горе наведено, приликом решавања питања о путовању руских грађана на Косовом, сматрамо сврсисходним руковођење фактичким стањем ствари на територији покрајине. Са своје стране рачунамо да ће међународно присуство на Косову, између осталог, и инострани органи, који сносе главну одговорност за очување светиња, посвећивати дужну пажњу проблему осигурања безбедности.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
  • Гости

Православне светиње Косова

Владимир Путjатин

Историја Византије, православних народа Балканског полуострва, одавно је привлачила пажњу руских научника. Посебно место у историјској науци заузела су истраживања историје словенских народа, који су осетили у средњем веку снажан утицај Византије. 1885. године на указ цара Александра Трећег у Константинопољу је био отворен Руски археолошки институт, на чијем челу се налазио његов незамењиви директор, прослављени научник Фјодор Успенски. Главни циљ отварања института било је проучавање православних светиња, које су се налазиле на територији Османске империје.

Међу њима посебну пажњу привукли су споменици српске црквене архитектуре на Косову. Зато су се управо тамо крајем априла и у мају 1908. упутили руски научници на челу са директором института Успенским. Циљ је било упознавање са актуалним стањем манастира у Дечанима и Пећкој патријаршији и њихово даље проучавање. Територија преко које су морали да пређу чланови експедиције налазила се у стању сталних немира – тамо се непрестано водила борба између Албанаца и остатака словенског становништва, зато су из Призрена Русе правили официр и 10 коњаника. На путу у Дечане истраживачи су свратили у манастир Светог Марка, који су у то време потпуно разорили локални Албанци и налазио се у жалосном стању.

Пут из Призрена у Ђаково био је врло напоран. Ђаково је било већ право албанско царство, где није било ни турске администрације, ни полиције, где је владала самовоља. Куће су биле мале тврђаве, без пушке нико није излазио на улицу. Непријатељство између Албанаца и Словена, као и између разних албанских кланова претварало се у сталне сукобе. Тако научници нису могли да оду у Дечане директним путем, због пушкарања међу становницима два села. Морали су да иду околним путем.

Експедиција је посетила и Пећку патријаршију. Тамо је ситуација била узнемирујућа. Око манастриских зидова живело је туђе и непријатељско становништво. У обитељи се налазио турски гарнизон, који је такође сметао малобројним монасима. Фјодор Успенски се упознао са манастирском библиотеком, која се налазила у очајном стању због недостатка ваздуха и због влаге. Руски научник убедљиво је препоручио да се књиге очисте од црвоточине и трулежи, да се на сунце изнесу рукописи који су још могли да се спасу.

После посете патријаршији експедиција је коначно стигла до главног свог циља – манастира Дечани. У њему се такође налазио турски гарнизон од 40 људи, али од тога је било мало користи. Довољно је рећи да ни игуман, ни братија, нису смели да излазе ван манастира, манастирски воћњак није био доступан за монахе, живинарник су редовно разносили војници гарнизона, а манстирску стоку развукли су Албанци.

Турска влада од давнина је гледала на Албанце као на чуваре престола и налазило је за сходно да им пружи пуну аутономију, што је довело до дивље анархије, разбојништва и грабежи. У жељи да искористи Албанце против исконског локалног становништва, турска влада је подстицала њихово колонизовање Старе Србије, пружајући им свакакве привилегије. Пошто су имали право да носе оружје, чега су хришћани били лишени, Албанци су отели земљу која је припадала Дечанском манастиру, лишивши претходне власнике њихове својине. Секли су шуме, уништавали млинове и чинили тешким свакакве односе у области коју су заузели. Турске власти и закони који су важили у империји овде нико није признавао: Албанци нису плаћали данак, нису признавали порезе и фактички су чинили посебну државу Османске империје.

На повратку из Дечана експедиција је стигла у Митровицу, где је после мучног и врло тешког прелаза наишла на радостан пријем Сергеј Тухолке у руском конзулату. Митровица није била археолошка вредност – тих година то је било сасвим мало место, мада се налазило на железничкој прузи. Истакнуто је било само по томе што је у марту 1903. тамо био убијен први руски конзул на Косову Григориј Шчербина. Успенски је посетио место где је конзул задобио смртоносну рану. Треба приметити да је оно било обележено каменом са натписом и окружено гвозденом решетком. Тухолка је пажљиво бринуо о споменику и уместо камена са избледелим натписом заказао је нови.

Резултат експедиције био је велики реферат и детаљан план за проучавање и очување православних српских светиња на Косову. Нажалсот, Балкански ратови и Први светски рат нису дозволили Руском археолошком институту да реализује своје планове. Треба се надати да ће их Русија реализовати у наше време, каа је птиање очувања и даљег проучавања светиња на Косову актуално као никада раније.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

И молитвом, и новцем

29.11.2010

Русија ће учествовати у финанисрању радова на обнови хришћанских светиња на Косову. Према споразуму са УНЕСКОМ добровољни улог руске стране у ове сврхе ће износити два милиона долара 2010-2011. године.

Новац који је издвојила руска страна према договору о финансирању, отићи ће на радовље обнове за сада само четири објекта православне архитектуре, укључена у списак светског наслеђа УНЕСКА. То је Пећка Патријаршија, обитељи Дечани и Грачаница, као и црква Богородице Љевишке. Русија ће такође осигурати неопходне организационе и експертске ресурсе. Између осталог, упутуће на Косово квалификоване архитекте, инжењере, историчаре уметности ради извођња радова на рестаурацији и обнови.

О сремности да се помогне у обнови православних светиња на Косову Русија је говорила од самог почекта, када је постало очигледно да се мноштво јединствених споменика православне духовности налази под претњом уништавања. Од 2000. године албански сепаратисти на Косову су озбиљно оштетили или срушили преко 150 хришћанских манастира и цркава.

Међу првима на узбуну је позвала Руска православна црква и њен тадашњи патријарх Алексије Други. Више пута он се обраћао међународној јавности са молбом да се допринесе очувању хришћанских светиња. У покрајину су стално путовали представници руског свештенства, који су помагали да се обнови срушено.

Програм очувања споменика културног и духовног наслеђа на Косову делује и данас, рекао је у интервјуу за радиокомпанију Глас Русије председник одељења за Спољне црквене везе РПЦ митрополит Волоколамски Иларион.

Од стране РПЦ ћемо пружати помоћ оним православнима, између осталог сиромашним, који живе у покрајини. Говорили смо са представницима Српске цркве и чули од њих жељу да им долазе наши монаси и монахиње. Мислим да РПЦ, која данас има преко 800 манастира, сасвим може да осигура братску подршку обитељима СПЦ, које се налазе у покрајини Косово.

Заштита културних споменика светског културног наслеђа УНЕСКА један је од најважнијих задатака УН. У програму заштите већ учествује око 200 држава света. Одлука Русије да издвоји средства за финансирање радова на обнови хришћанских светиња Косова донета је у духу резолуције СБ УН за Косово. Она ће се реализовати у оквиру хуманитарне акције помоћи Србији и обнови и очувању њених објеката културе, пострадалих у току војних дејстава.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Русија ће финансирати обнову три православна манастира и цркава на Косову

21.07.2010.

Русија издвја УНЕСКУ 2010. и 2011. године два милиона долара на обнову православних светиња на територији покрајине Косово. Ово је саопштио министар иностраних послова РФ. По усаглашавању са спрском страном и УНЕСК-ом радови ће се водити на четири споменика православног неимарства, укључених у Списак светског наслеђа УНЕСКА - Пећкој патријаршији, манастиру Дечани, манастиру Грачаници и цркви Богородице Љевишке. То ће такође бити допринос Русије реализацији конвенције УНЕСК-а о очувању светског наслеђа, стоји у саопштењу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А како оцењују овај поступак представници свештенства?

Обратили смо се јеромонаху Сретенског манастира Игнатију Шестакову, кога много тога повезује са Србијом.

Несумњиво, то је чињеница која веома радује. Чак мислим да се не ради о висини материјалне помоћи, коју издваја Русија, а управо о самој чињеници помоћи. Јер са Србе важна је не само материјална, финансијска, већ и духовна подршка, како би они увек осећали блискост Русији, коју они сматрају најбратскијом и најрођенијом од других држава. За њих је то врло важно. Зато мислим да ова помоћ има велики морални значај. Она јача дух Срба и бодри их у борби за Косово и Метохију. А уопште то је акт природан за сваког цивилизованог човека. Ми не можемод аостанемо безосећајни према варварству, које се дешава последњих година на Косову и Метохији, уз то према рушењу споменика. Русија је увек традиционално била заступник хришћанских светиња, и уопште сваке врсте правде у том свету. И зато овај корак помоћи на обнови светиња Косова и Метохије има огроман значај пре свега за нас саме.

Извор: Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Експедиција Петербуршке Академије наука на Косово

3Monastery_Kosovo_epa.jpg

16.04.2011

Србија у 19. и почетком 20 века заузимала је важно место не само у руској спољној политици, већ је много интересовала руске научнике, друштвене делатнике и новинаре. Многи од њих су посетили ту пријатељску краљевину, али нису многи имали храбрости  да путују на Косово, које је у то време било у саставу  Османске империје. Као и данас,  српски живот је у тој покрајини био нераскидиво повезан с православним манастирима, који су привлачили  руске стручњаке за византијску уметност. 1900. године је познати руски научник Никодим Павлович Кондаков,  који  је био на челу екпедиције РАН у Македонији, замолио је историчара Павла Николајевича Миљукова и архитекту Петра Петровича Покришкина да оду на Косово. То је путовање било веома важно ради проучавања древаних споменика и месног начина живота. У тој покраоини је тада преовладало  албанско становништво, које је сачувало у неприкосновености свој древни начин живота. Путници су доста брзо стигли у Призрен, где су се одмах осетили као на вулкану.  Када је Миљуков ставио троножац  да би снимио стару цркву, окупила се гомила Албанаца.  Турски чувар, када је чуо њихове  речи,  натерао их је да под хитно оду, јер су се Албанци спремали да нападну научнике.

Из Призрена се планирало поћи у Ђаковицу и Пећ. Међутим, турске власти нису се усудиле да пусте руске научнике без страже, те су им дали као пратњу читав коњички ескадрон, јер је ситуација у покрајини била немирна. Месни паша у Ђаковици је свечано примио Миљукова и Покришкина. Они су били пренеражени, кад им се он обратио на руском језику.  Испало је да је он Черкез, који се преселио у Османску империју с Кавказа. Ноћу је у граду било немирно, чули су се хици.  За доручком је он одговорио на питање Миљукова, рекавши да је ноћу избио пожар. Током дана се сазнало нешто друго. Када су руски научници ушли у православну цркву да би упознали њене фреске, српски парохијани су закључали врата и другачије објаснили ноћне догађаје. Они су припремили читав меморандум за руску владу о злоупотребама и насиљу од стране турских власти према правиославним Србима.

Међутим,  најинтересантнију авантуру су Руси имали у Пећском манастиру, где су они стигли касно увече. Ноћу се иза зидина манастира чула паљба. Миљуков и Покришкин су сишли у манастирско двориште да би сазнали шта се десило. Испало је да су Албанци опколили манастир, а Турци су тражили од настојатеља да отвори капију и пусти војнике да би пружили Албанцима отпор. Настојатељ је сигурно био искусан човек, зато је одлучно одбио да то учини: Ви ћете сутра отићи, а ови људи су  увек овде. Док је трајала опсада манастира, Покришкин је  проучавао његову архитектуру у којој се очито осећао не само утицај византијске, већ и европске културе.

Тек када су Албанци укинули опсаду и отишли, настојатељ је отворио капију  и благословио Русе за повратак кући.

Судбина чланова те мале експедиције је веома необична. Павел Николајевич Миљуков, који је касније био лидер странке кадета (уствавних демократа), у време Првог светског рата био министар иностраних послова, који је позивао на освајање  црноморских мореуза и  ослобођење Цариграда. Он није признао власт бољшевика, те је емигрирао у Париз, где је живео све до своје смрти 1943. године.

Петар Петрович Покришкин је један од оснивача научне рестаурације споменика архитектуре у Русији, за своја научна достигнућа је он стекао звање академика. Међутим, 1920. године је он одустао од свих звања, отшао из Петрограда и био хиротонисан у чин свештеника с благословом светог патријарха Тихона. После две године он се разболео и умро.

Тако је путовање на Косово повезало судбине два славна сина Русије.

Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Архимандрит Сава: Надамо се помоћи у обнављању фресака у српским манастирима

3Ljevi%C5%A1ka,_Srbija.jpg

Одлуком руске владе 2010.  године издвојена су два милиона долара за рестаурацију четири објекта на Косову, која се налазе на списку објеката светске баштине УНЕСКО – то су манастири Грачаница, Пећ и Дечани и црква Богородице Љевишке. Дописници „Гласа Русије“ су се за време свог службеног пута на Косово упутили у покрајину како би видели од чега данас живе православне светиња и која тачно помоћ им је потребна.

Од последњег напада на цркве на Косову протекло је већ седам година – али су оне још увек ограђене бодљикавом жицом. Чак и манастир у Грачаници, која се налази у општини претежно насељеној Србима. Овде срели смо се с архимандритом Савом Јањићем.

Безбедносна ситуација свакако није тако лоша, како непосредно после рата и за време рата. Нарочито смо имали тежак период непосредно после рата, када је практично до 2004. године уништено 150 православних светиња. Након 2004. године број напада на цркве се смањује. Већином се дешавају повремене крађе. Могу да кажем да нема више ових случајева директних напада. Свакако постоји и даље опасност, јер српске православне светиње су сведочанство и показатељ српског православног вековног присуства на овом простору. И свакако у случају евентуалног погоршавања ситуације на Косову и Метохији ми би били први на удару. 

У вези с тим, спорно изгледа одлука о предаји права за очување цркава и манастира од међународног контигнента косовској полицијској служби?...

    Ми смо више пута инсистирали да се задржи присуство међународних мировних снага Кфора, барем око најважнијих наших светиња, због тога што су они много професионалније обучени за заштиту.  Искрено речено, немамо поверења у Косовску полицију за то што Косовска полиција још није ни довољно стручно обучена за тај посао. А с друге стране, мислимо да нису довољно ни мотивисани с обзиром да они не доживљавају ове светиње као своје. Тако да би било много боље да остану под међународном заштитом. Засада су под међународном заштитом манастири Пећка Патријаршија, Дечани, Девић и Свети Архангели.  Постоји намера да се Свети Арханђели дају Косовској полицији.  А што се тиче Дечана и Патријаршије  апсолутно смо мишљења да то не може да се да Косовској Полицији.  То су  објекти  од веома великог значаја и крајње су угрожени. Например, Дечани, који су четири пута нападани од стране албанских екстремиста након рата. Тако да је то била огромна опасност. Посебно што тамо косовска полиција је под контролом локалних кланова и локалних моћника, који су везани за УЧК и екстремне покрете. 

Кад се човек налази у српским манастирима тешко му је да се отме утиску да је време замрло – толико је овде мирно и складно. Међутим, оно ипак протиче, не може се зауставити – зато се човек брине за судбину ове лепоте, нарочито фресака, од којих су многе, на пример овде у Грачаници, насликане у 14-15. веку. Да ли се сад одвијају радови на обнављању и рестаурацији?

Имамо један процес, који иде. То је обнова светиња, које су уништене и оштећене у мартовским нередима 2004. године.  Тај процес обнове тече у организацији Савета Европе, од 2005. године.  И то је процес, у коме учествује такође и Приштина. И наравно Београд  са својим пројектима и експертима. Учествују наравно уз међународну супервизију и присуство УН.

А и сада наравно имамо истовремено и процес заштите оних објеката, који нису уништени и оштећени, али где се морају конзервирати фреске. Тако да у Пећкој Патријаршији је настављен процес конзервисања фресака и заштите фресака, који ради Завод за заштиту споменика културе. Иако цео процес иде доста скромно због ограничености средстава, којима се располаже у Министарству културе Србије. У Високим Дечанима од последњих десетак година није ништа практично рађено на заштити фресака због недостатка средстава. У Богородици Левишкој очекујемо да у организацији УНЕСКОа, Савета Европе и наравно Завода за заштиту споменика културе из Београда почне коначно чишћење  и конзервација фресака, које су сачуване још након насиља 2004. године.  Међутим, то доста касни. Тако да се надамо да ће ти фондови, које је УНЕСКО обезбедио  веома брзо бити стављени у функцију да би кренуо процес што пре. Јер у противном фреске ће и додатно да пропадну. У Грачаници, колико знам, није одавно рађена некаква конзервација фресака. Можда последњи петнаестак година, колико ја знам, није ништа рађено озбиљније.  Оне су већином очишћене  у другој половини 20. века .  70-80-их година су рађена чишћења фресака и конзервације под начелством завода из Београда. Међутим, како су почели ратови 90-их година, читав програм рада је доста успорен. А нарочито на Косову од 96. године, кад је почело да се компликује.

    Из претходног разговора с архимандритом Савом Јањићем сазнали смо да је очување црквених фресака најнасушнији проблем за цркве које су се сачувале на Косову и Метохији. Древним фрескама Високих Дечана, Грачанице и Пећке Патријаршије неопходна је хитна помоћ стручњака.

Оче Саво, шта мислите, ко би могао да изведе ове радове, да ли ће овде бити довољни напори само српских стручњака?

С обзиром да је реч о српским православним светињама, сматрамо да је веома важно да се цео процес организује у пуној координацији са заводом за заштиту споменика културе из Београда, који има вишедеценијску традицију и континуитет у заштити православних светиња на подручју Србије и Црне горе. Посебно Србије. Исто тако и у сарадњи са Српском Православном Црквом. Свакако је могућа партнерска сарадња и са другим учесницима. Пре свега то могу бити експерти, који су стручњаци за рестаурацију и конзервацију, живопис у православним црквама, например, из Русије, из Грчке, а могуће из неких западних земаља. Дакле, то би био један тимски рад. Али носилац послова и главни организатор послова требало би да буде завод за заштиту споменика културе из Београда у сарадњи са Српском Православном Црквом.

Желели бисмо да се надамо да организације које одговарају за рестаурацију неће наићи на препреке од стране различитих косовских установа, на које с времена на време наилази Српска Православна Црква...

Повратак одузете земље на Косову је веома озбиљно питање јер Албанци не показују спремност за то. Само манастиру Дечани је одузето 46. године 700 хектара земље. А сад и оно што нам је остало. И половину тога, дакле, око 400 хектара око манастира, они нама 25 хектара не признају. И потпуно су незаконито пререгистровали као општинску земљу. Тако да ми се суочавамо са основним егзистенцијалним проблемима, што у великој мери ограничава домен неког ширег, да кажем, мисионарског, пасторалног рада, који би у неким нормалним условима могао да се организује. Тако да се надамо да ће тај политички процес довести до тога да црква обезбеди једну бољу материјалну базу. А истовремено и да се школује нови већи број млађих кадрова и свештеника, који би могли да се баве већим мисионарским радом.  Конкретно, например, Богословија у Призрену, која треба да служи, која је постојала и у Турско време, која служи за образовање кадрова, као средња школа, богословска семинарија, престала са радом 1999. године, и 2004. је потпуно цео комплекс био запаљен и уништен. Сад смо обновили само једну зграду. Међутим, тамо има 4 велике зграде, које би и могле да реално почну са радом. Али наравно потребно је доста улагања да се створе услови за обнову свештеничких станова за професоре и коначно ђаке. Тако да ће Владика Теодосије почети вероватно од септембра са малим, веома скромним бројем ученика.

Узгред речено, својевремено су представници РПЦ изражавали идеју да би руски монаси могли да служе у косовским манастирима на смену... Како се сад развија сарадња између наших Цркава?

Лично мислим да је веома важно да се та сарадња унапреди. И са задовољством могу да кажем да смо имали велику радост да упознамо и угостимо митрополита Илариона, који је два пута био гост у нашем манастиру. Он је био овде на Косову. Просто добро познаје ситуацију, био је на устоличењу Патријарха Иринеја. И мислим да може да се много уради управо на томе да Руска Црква, која сада у великој мери оснажена. Након дугог периода комунистичке власти она је сада заиста врло јака и у духовном, и у материјалном смислу да на известан начин помогне Српској Православној Цркви, посебно светињама на Косову и Метохији, посебно и у обнови и старе услова за нормалан живот цркве и у многим другим разним питањима, о којима су се међусобно договорили Руска и Српска Патријаршија. Веома је важно да се развија тај православни дух сарадње. Исто тако и са другим помесним црквама, како би управо на овом простору да се налазе ове вредне светиње, које припадају целом православном свету, биле сачуване. Јер овде једно хришћанско православно предање у опасности да нестане.

Многи верници из Русије долазе на ходочасничка путовања на Косово. Да ли је то повезано с неким тешкоћама?

Много је важно да ти поклоници, који долазе, они истовремено утврђују те братске наше везе, контакте, и истовремено показују бригу за очување тих светиња. Оно што је сада тренутно нама је од највиших приоритета јесте да треба створити услове за смештај и гоштење евентуалних поклоника. Тренутно  наши манастири на Косову и Метохији имају врло скромно и готово крајње незадовољавајуће услове за смештај група. Тако да то је од најглавнијих проблема тренутно. Лично мислим да би било добро да се евентуално, можда и у сарадњи са Русијом, или у близини манастира, или у неким српским енклавама близу манастира створе неки мали ходочасни центри, где би се групе могле сместити, где би се могло запослити локално становништво, а можда да се обезбеди храна, обезбеди преноћиште.

Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Боје свићу на ивици заборава: Црква Богородице Љевишке

3Ljevi%C5%A1ka,_Srbija.jpg

6.06.2011

2010. године одлуком руске владе издвојено је два милиона долара за рестаурацију 4 споменика архитетуре на Косову, који се налазе на списку објеката светског наслеђа УНЕСКА – то су манастири Грачаница, Пећ, Дечани и црква Богородице Љевишке. За време службеног пута у Србију извештачи Гласа Русије упутили су се у покрајину да сазнају у каквом су стању сада православне светиње и каква им је управо помоћ потребна.

У Дечанима је ситуација много сложенија, а у Призрену се према Србија односе више или мање, говори наш возач Небојша. Уским улицама старе српске престонице, Призрена, кроз бескрајну мређу албанских дућана, стижемо до недавно обновљене православне цркве Светог Ђорђа, где нас дочекује 21-годшињи отац Слободан, најмлађи свештеник у Рашко-Призренској Епархији, који служи у овом граду свега пола године.

У Призрену тренутно има осамнаест Срба. Нажалост, углавном су старије особе. Омладине нема. Постоји једна малена девојчица Милица, она има пет година, ту живи са својом мајком, па је моја супруга, па ја као свештеник. У суштини сви смо ми ту заједно, нас троје. Они који дођу, дођу да продају, ретко ко има намеру да се враћа. Некад је у Призрену постојало 365 цркава. Али ето до данашњег дана  остало је само неколико цркава, које се ми трудимо да заштитимо и да сачувамо колико можемо. 

Укупно у Призрену живи више од сто хиљада људи, и заиста, у праву је наш возач, аутомобил који је ушао у двориште цркве Светог Ђорђа нико од Албанаца није посебно загледао. 18. марта 2004. године ова светиња, заједно са црквом Богородице Љевишке, била је практично уништена у току антисрпског прогрома. Изгореле су старе иконе, уз то албнаци су уносили аутомобилске гуме у цркву и палили их да би нанели што већу штету фрескама, говори отац Слободан. Тако црква изграђена у 14. веку није страдала већ неколико векова.

Богородица Љевишка богата је била живописом. Нажалост Турци или тај, који је тада био, тај прелепи живопис, који је тада био, све иконе су излупали, прекречили и измалтерисали, да се иконе не виде.

Ми идемо у цркву Богородице Љевишке, узимамо кључ код полицајца Албанца који седи у суседном фризрерком салону и улазимо унутра. У цркви је глуво и пусто, и чак уз дневну светлост врло је тешко видети ликове на зидовима: радови на рестаурацији нису се водили од 1976. године. А пошто су овде урадили своје вандали, приликом погледа на фреске падају на памет стихови Васка Попе, написани о сасвим другој цркви, али и овде умесни:

Oткуда моје очи

На лицу твоме

Анђеле брате

Боје свићу

На ивици заборава

Ето познато вам је, како је Богородици Љевишкој отето 20 квадратних метара крова и како је даље, на срећу на наше светиње очигледно да понешто није како треба, да им то смета. Цркве су у доста лошем стању. Поготово сада Богородица Љевишка, којој су стубови уништени у потпуности, који су пуни влаге, Богу хвала, фреске нису имале контакт са влагом. Ето сада покушавамо да се исправи то, колико је то могуће. Али ето видите да има оштећења пуно. Тако да и ту уствари било је паљенене гума, и да су ту фреске знатно потамнеле од дима, што јесте био циљ тих, који су то радили. Мислим да би прво требало да се фреске очисте, по мом неком мишљењу, и да се кров, који је сада оштећен, још мало среди. Наравно, ово је знатно оштећење, где, мислим, да ће тек следеће године моћи да се раде радови унутар цркве управо због влаге, коју су стубови повукли. По мом мишљењу, унутар цркве треба да раде стручњаци православне исповести, православне вере.  Ја сам много мали да бих одлучио такве ствари. Постоје многи људи, који су паметније од мене и који имају више искуства.

Ми смо у самом центру другог по величини косовског града. Да смо људи са злим намерама, да ли би чувари исто тако мирно седели? Поставља се питање сврсисходности заштите православних светиња коју врши локална полицијска служба...

Код нас у православној цркви ми сви знамо да не треба да осуђујемо. Осуда је грех. У суштини ми немамо никаквог мишљења поводом тога, нити можемо да кажемо да је КПС крив, нити да је било ко крив. Али ето Господ је то показао да су резултати видљиви. Овде нема пуно Срба. Можете сами да испоставите шта и како ја. Ми не залазимо детаље, ко је починио, како је починио, и ко је крив. Да ли је видео или није видео. То је нешто моје мишљење као свештеника. Немам право више ништа да кажем. 

Опет су искључили струју, говори отац Слободан. Питамо да ли намерно српску цркву остављају без струје? Не, град је подељен на секторе, тако испада да сада овде нема струје. Ово је Косово и Метохија, нема привреде, људи седе без посла, и искључење струје је уобичајено. На наша размишљања да економска ситуација која се не побољшава у годинама косовске „независности“ може поново да изазове етничке сукобе, наш саговорник одговара следеће.

    У суштини колико сам ја овде, ја могу слободно да кажем да ја као свештеник идем свуда са мантијом, никад не скинем мантију. Никад немам проблема. Наравно провокације постоје, али никад нешто конкретно да кажемо, вербално било или тако нешто. У суштини, колико сам овде, никад нисам имао никаквих проблема, што се тога тиче. То је моје лично мишљење. Наш повратак зависи само од наше личне воље, само од онога колико ми желимо да се вратимо. Ако ми хоћемо да се вратимо, и ако ми заиста волимо и верујемо, нас ништа не може зауставити. Без обзира на то шта ће да се деси или шта може да се деси. Ко воли, ко жели, ко хоће да се врати, ко није продао,  он ће да се врати. А Господ ће све сам касније уредити.

Можда желите да ручате – мада нема струје, нуди нам на крају отац Слободан. Сазнавши да смо већ јели пљескавицу, он са прекором говори: Како, за време Великог Поста? Између осталог, путницима се може опростити. Ви сте први Руси који су дошли овамо за ових пола године док сам ту. И иза вас је дуг пут.

А ми, путници, топло смо се опростили са свештеником и кренули пут манастира Дечани.

Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

Српски манастири на мети вандала

4Ljevi%C5%A1ka,_Srbija.jpg

© Фото: ru.wikipedia.org/Tadija/cc-by

За последњих пола године на Косову је забележено неколико случајева вандализма према српским православним светињама. У пролеће је с цркве Богородице Љевишке украден део крова. Почетком лета је у предграђу Призрена оштећен темељ православне цркве из XIV века. Оскрнављен је храм у селу Самодрежа, у којем су Албанци направили јавни тоалет.

Истаћи ћемо да су се сви ови догађаји десили пре него што је почетком јула букнуо конфликт на северу Косова, који не представља претњу само за безбедност српског становништва у другим крајевима покрајине, већ и за очување православних светиња, од којих се већина налази управо јужно од реке Ибар. Ситуацију коментарише одговорни уредник поратала „Православље.ру“ отац Игњатије.

Српски клир није случајно забринут због онога што се дешава. Трагичност ситуације Срба, који живе у централном и јужном Косову састоји се у томе што су они у суштини таоци, пошто су географски одвојени од централне Србије. Забринутост изазива и очување цркава. Сетимо се да је 2004. године, за време обрачуна са Србима КФОР-оваца и представника других међународних мисија било много више него сад. И они нису успели да заштите храмове од рушења. Болно је питање шта могу да учине у садашњим условима.

Немојмо заборавити да су многе светиње, које су раније чувале снаге КФОР и ЕУЛЕКС у току последње године прешле у надлежност Косовске полицијске службе, која се углавном састоји од Албанаца. Сад се поставља питање предаје свих главних српских светиња под заштиту КПС, која је у низу случајева већ показала вапијућу професионалну некомпетентност.

Оче Игњатије, да ли ће се ово одразити и на делатност међународних хуманитарних организација у покрајини?

Сад косовским Албанцима не иде у прилог да изгледају као погромаши, тако да Приштина вероватно неће спречавати рад ових структура. Друга је ствар што приштински интелектуалци све чешће покушавају да прогласе православне манастире и цркве покрајине за косовско-албанске споменике, које су Срби некада освојили. И Србија све чешће на међународном нивоу мора да доказује своје право на косовске светиње. Истичем да Београд у овом питању има подршку РПЦ, која стоји на страни историјске истине и сматра да је то српско духовно наслеђе.

Да ли се тренутно на Косову одвијају радови на обнови – и колико активно?

Радови се одвијају. У многим крајевима Косова оживљује литургијски живот. Планирано је да се у Призрену обнови рад богословије, тамо 1. септембра треба да почне настава. Колико ми је познато, у Призрену се такође одвијају радови на рестаурацији и конзервацији. У другим градовима и насељеним местима рестаурирано је неколико храмова из XIX-ХХ века и Срби су поново добили могућност да се моле у њима. Древне светиње као што су манастири Пећ и Дечани нису настрадали у току косовских сукоба, али је и њима потребна помоћ стручњака. Средства пристижу од власти Србије, различитих европских и америчких структура. Као што је познато, у процесу учествује и Русија, која је издвојила два милиона евра преко УНЕСКА. Међутим, лично ми се чини да је за косовске Србе морална подршка Русије чак важнија од материјалне. Неки мештани су ми говорили: имамо шта да једемо, преживећемо, главно је то што нас ви подржавате и што сте с нама.

Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Српски манастири на мети вандала

4Ljevi%C5%A1ka,_Srbija.jpg

© Фото: ru.wikipedia.org/Tadija/cc-by

За последњих пола године на Косову је забележено неколико случајева вандализма према српским православним светињама. У пролеће је с цркве Богородице Љевишке украден део крова. Почетком лета је у предграђу Призрена оштећен темељ православне цркве из XIV века. Оскрнављен је храм у селу Самодрежа, у којем су Албанци направили јавни тоалет.

Истаћи ћемо да су се сви ови догађаји десили пре него што је почетком јула букнуо конфликт на северу Косова, који не представља претњу само за безбедност српског становништва у другим крајевима покрајине, већ и за очување православних светиња, од којих се већина налази управо јужно од реке Ибар. Ситуацију коментарише одговорни уредник поратала „Православље.ру“ отац Игњатије.

Српски клир није случајно забринут због онога што се дешава. Трагичност ситуације Срба, који живе у централном и јужном Косову састоји се у томе што су они у суштини таоци, пошто су географски одвојени од централне Србије. Забринутост изазива и очување цркава. Сетимо се да је 2004. године, за време обрачуна са Србима КФОР-оваца и представника других међународних мисија било много више него сад. И они нису успели да заштите храмове од рушења. Болно је питање шта могу да учине у садашњим условима.

Немојмо заборавити да су многе светиње, које су раније чувале снаге КФОР и ЕУЛЕКС у току последње године прешле у надлежност Косовске полицијске службе, која се углавном састоји од Албанаца. Сад се поставља питање предаје свих главних српских светиња под заштиту КПС, која је у низу случајева већ показала вапијућу професионалну некомпетентност.

Оче Игњатије, да ли ће се ово одразити и на делатност међународних хуманитарних организација у покрајини?

Сад косовским Албанцима не иде у прилог да изгледају као погромаши, тако да Приштина вероватно неће спречавати рад ових структура. Друга је ствар што приштински интелектуалци све чешће покушавају да прогласе православне манастире и цркве покрајине за косовско-албанске споменике, које су Срби некада освојили. И Србија све чешће на међународном нивоу мора да доказује своје право на косовске светиње. Истичем да Београд у овом питању има подршку РПЦ, која стоји на страни историјске истине и сматра да је то српско духовно наслеђе.

Да ли се тренутно на Косову одвијају радови на обнови – и колико активно?

Радови се одвијају. У многим крајевима Косова оживљује литургијски живот. Планирано је да се у Призрену обнови рад богословије, тамо 1. септембра треба да почне настава. Колико ми је познато, у Призрену се такође одвијају радови на рестаурацији и конзервацији. У другим градовима и насељеним местима рестаурирано је неколико храмова из XIX-ХХ века и Срби су поново добили могућност да се моле у њима. Древне светиње као што су манастири Пећ и Дечани нису настрадали у току косовских сукоба, али је и њима потребна помоћ стручњака. Средства пристижу од власти Србије, различитих европских и америчких структура. Као што је познато, у процесу учествује и Русија, која је издвојила два милиона евра преко УНЕСКА. Међутим, лично ми се чини да је за косовске Србе морална подршка Русије чак важнија од материјалне. Неки мештани су ми говорили: имамо шта да једемо, преживећемо, главно је то што нас ви подржавате и што сте с нама.

Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Највеће црквено звоно у Милешеви

7. Октобар 2011 - 15:17

Освештано највеће црквено звоно у Србији на Литургији у манастиру Милешева, коју су служили Патријарх српски Иринеј са епископима Српске и Руске Православне Цркве. Милешевска епархија први пут доделила Орден "Бели анђео".

256patrijarh-irinej-527.jpg

На литургији у манастиру Милешева, коју је служио Патријарх српски Иринеј са епископима Српске и Руске православне цркве, освештано је највеће црквено звоно у Србији. Звоно је, поводом осам векова Милешеве, поклонио руски бизнисмен Андреј Козицин.

Свечаности поводом ктиторске славе Милешеве, празника Светог краља Владислава, присуствовао је велики број епископа Српске Православне Цркве, заменик председника Владе Ивица Дачић, амбасадор Русије Александар Конузин, и бројни културни и јавни радници.

256dacic-konuzin-527.jpg

Поводом освећења звона тешког девет тона и предстојећег јубилеја, Милешевска епархија је установила Орден "Бели анђео" који је уручен Патријарху Иринеју.

Истим орденом одликовани су и Митрополит дабробосански Николај, Епископ зворничко-тузлански Василије, Епископ бачки Иринеј и Епископ врањски Пахомије.

Извор: РТС

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Истинској култури није својствена нетрпељивост према прошлости

4Ljevi%C5%A1ka,_Srbija.jpg

© Фото: ru.wikipedia.org/Tadija/cc-by

Министарство културе РФ о покушајима „албанизације“ православних светиња Косова

Проблем заштите православних светиња на Косову поново се разматра на међународном нивоу. Иступајући на заседању Унеска у среду, председник Србије Борис Тадић позвао је организацију да спречи покушај косовских власти да „албанизују“ културно наслеђе покрајине.

Ништа мање насушно питање остаје обнова цркава и манастира на територији јужне српске покрајине.

Како је напоменула у разговору са репортером Гласа Русије заменик директора Одељења за међународну сарадњу Министарства културе Русије Галина Андрејева, домаћи стручњаци 2008. и 2009. учествовали су у експертским мисијама утврђивања стања српских споменика. Годину дана касније руска влада донела је одлуку да издвоји линијом Унеска два милиона америчких долара за рестаурацију манастира Грачаница, Дечани, Пећ и цркве Богородица Љевишка. Тендер за коришћење тих средстава, према постојећој информаицији, треба да буде одржан у првој половини новембра, отприлике 7. новембра.

Резултати тендера ће одредити ко ће вршити рестаурацију – говори Галина Андрејева – али колико сам схватила своје колеге које су се бавиле тим питањем, постоји таква финеса: по правилу, у тендеру могу да учествују организације које су добиле позив Унеска. По мојим подацима, Министарство културе РФ и организације у нашем ресору нису добијале такав позив. Наравно, то изазива велико жаљење. Руски рестаурациони занат има давнашњу историју и богато искуство. Имамо врло јаке рестаурационе школе, посебно ако се говори о таквим тешким радовима као што је рељеф, позлата, моделовање скулптура. Нема равних нашим стручњацима ни у базичним протихаваријским радовима, као што је јачање темеља, зидова, обнова кровова, између осталог у условима повећање влажности и приликом постојања подземних вода.

Четири светиње за чију рестаурацију је издвојила новац Русија разбацане су по разним угловима Косова. Једне су пострадале у току војних дејстава, друге једноставно не штеди време. Шта мислите, којим објектима је помоћ потребна у првом реду?

То је, знате, као када су деца болесна, које да се лечи у првом реду? Рецимо, веома су оштећење фреске у Богоридици Љевишкој у Призрену. Пажњу привлачи манастир Дечани, где укупна површина фресака износи најмање 1000 метара квадратних. Рекла сам само за два објекта, али и други су јединствени и њима је потребна помоћ. Можда стручњаци могу да рестаурирају приоритете. Али са тачке гледишта историчара уметности и музејског радника, издвојити оно што треба да се обнови у првом реду, врло је тешко.

Какав је однос Министарства културе РФ према покушајима албанских власти Косова и неких западних земаља да преименују покрајинско православно наслеђе у споменике „косовске културе“?

Питање, чини ми се, не треба да се поставља о односу Министарства културе РФ, већ о односу међународне заједнице према онима који иступају са таквим иницијативама. И то је у целини један од задатака патроната Унеска над објектима који су укључени у списак светског наслеђа. Ако се гледа са историјске тачке гледишта, сваки иоле образовани човек може да замисли колико је тесно политичка и културна историја покрајине била везана са византијском традицијом, са православљем. Наравно, могу да нам парирају да су у појединим периодима православни споменици живели у условима доминације муслиманске традиције. Али истинској културни није својствена нетрпељивост према прошлости, тим пре ако она представља тавку лепоту и духовно богатство. На једном од зидова цркве Богородица Љвишка има натпис на арапском – „око види овде лепоту“. Мени се чини да је то врло индикативно.

Да ли су могуће варијенте у којима ће по питањима рестаурације светиња на Косову руске структуре сарађивати са српским колегама директно, а не преко Унеска?

Вероватно би било етичније и исправније када би се главна комуникација вршила преко Унеска. Али сматрам да је наше Министарство отворено за сарадњу са колегама. Већ смо имали експертске састанке, недавно је у Москви са великим успехом одржана изложба посвећена споменицима светског наслеђа који се налазе у Србији. И ради достизања заједничког циља, благог и хуманог, мени се чини да треба користити све могуће контакте и варијанте сарадње.

Извор. Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...