Претражи Живе Речи Утехе

Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију... View full Странице

А Авраам рече: Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. (Лк 16, 25) У римском друштву Homo sacer је изопштеник из друштва, онај који је постављен изван граница закона. Он сам не подлеже закону, али га закон и не штити. Он није осуђен него је изопштен, налази се негде на преласку из света живих у свет мртвих. Прокажен је до те мере да му нема места у заједници људи, може да говори али се његов глас не чује, смештен је изван људског етоса, изван је закона људског (ius humanum) и закона божанског (ius divinum). Секст Помпеј Фест каже да се такав човек не сме принети на жртву, али да онај ко га убије неће бити осуђен. Статус сличан Homo sacer-у, имале се различите групе кроз историју човечанства. У савременом српском друштву, такав статус имају њени најсиромашнији становници, најчешће Роми. Ситуација у којој живе Роми веома је жалосна. Многи не поседују документа па не остварују ни права на социјалну заштиту која би им редовно припадала. Њихов животни век је много краћи него у остатку популације, морталитет новорођенчади такође, а о проценату неписмених и нешколованих да не говоримо. Процес инклузије о коме се толико говори не даје опипљиве резултате. Овакво стање веома се лако препознаје као вид дискриминације, што и јесте. Очекивана реакција хуманог друштва била би унапређење помоћи овој угроженој популацији, пре свега кроз њихово укључивање у институционалне оквире, обезбеђивањем основних докумената а тиме и социјалних погодности које уживају и други. Правило је да институционална дејства, барем у почетку, свагда бивају иницирана друштвеном осетљивошћу. Свега овога нема, или нема у довољној мери. И сами погођени сиромаштвом и различитим страдањима, постали смо неосетљиви за проблеме ближњег, стално се прибојавајући да ако се њима нешто да, онда ће се то узети од нас. С друге стране, друштво које овим својим грађанима не помаже да обезбеде остваривање својих основних права, с разлогом се прибојава да ће у међународним оквирима бити препознато као дискриминаторско. Уместо да се уочени недостатци исправљају, наше друштво је кренуло другачијим путем, закључујући по аналогији, да ако већ немају права, онда немају ни обавезе. И обратно. Због тога је Ромима дозвољено много тога што другим грађанима није. Становање у импровизованим обејктима у ужим градским центрима, вожња приручно склопљених моторних превозних средстава којима угрожавају себе и друге, нападна прошња која се понекад граничи са отимањем а понекад то и постаје. Тек када се догоди инцидент који привуче пажњу јавности, постављају се нека питања и дају предлози – најчешће погрешни. Када су пре неког времена два ромска дечака пребила старца, дечјег песника Љубивоја Ршумовића, јавност се усталасала питајући се шта раде наше социјалне службе, каква је наша правна држава, какви су нам закони. Предлагане су најстроже казне за починиоце, где се као на узор указивало на америчко правосуђе које деци суди као одраслима. Тек се ту и тамо чуо понеки усамљени глас који је помињао да можда ту има нешто и кривице свих нас. Ромима се, као правим друштвеним изопштеницима, као савременим Homo sacer-има допушта и оно што представља кршење њихових личних права, на пример права детета. На очиглед свих, на најпрометнијим раскрсницама Београда, стоје мали перачи прозора, често млађи од десет година, који пролазе између аутомобила у покрету, чекајући да се упали црвено светло на семафору. Ромска деца се, по несносној врућни, хладноћи, киши и снегу, увек могу видети како на најпрометнијим местима у граду седе или леже у прљавштини поред кутије за милостињу. Све ове злоупотребе деце (да не говоримо о дечјој проституцији и трговини људима), остављају равнодушним службе социјалне заштите, за које су ова људска бића готово невидљива, као и уосталом и за многе од нас, који их (евентуално) уочавамо тек толико да их не нагазимо. Vica verse, не чињење онога што бисмо као људска бића, да не кажем хришћани, били дужни да учинимо, сада се оправдава тиме што они немају и не прихватају никакве друштвене обавезе. И они их заиста и не прихватају. Но питање је, знају ли уопште они шта то не прихватају, да ли је њихов статус друштвених изопштеника заиста њихов избор, или су једноставно од детињства затворени у кругу сиромаштва и начину живота за који једино знају, немајући прилике да упознају другачији? На нама и на нашој савести остаје да на та питања одговоримо, или да их игноришемо. Колико год да смо сиромашни, колико год да има других који нису они а који такође пате у немаштини и заборављености, ипак не смемо да пређемо најнижи праг човечности. А прелазимо. И као друштво и као појединци. И како хришћани. Њихова изопштеност изопштава нас саме. Као друштво, из заједнице хуманих друштава, а као хришћане…? Извор: Теологија.нет View full Странице

https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/ispovijest-covjeka-koji-je-govorom-o-istanbulskoj-odusevio-hrvatsku-ovo-je-moj-prvi-i-zadnji-mandat-u-saboru-zatecen-sam-onime-sto-sam-vidio/7271958/

Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа. Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманиј а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протојереј-ставрофор Радован Биговић Преузето са Живим за Есхатон View full Странице