Претражи Живе Речи Утехе

Услед великог невремена које је погодило бројна неготински насеља у ноћи 8/9. мај 2024. године манастир Буково претрпео је велику материјалну штету. „Поплављене су подрумске просторије, скоро метар и по воде је било, нови и стари конак, цело двориште. Пукао је и одронио се бедем манастирски, не памте ни наши старији верници да се овако нешто скоро десило. Киша и град су падали нешто више од сат времена. У подрумским просторијама су нам и производи, вино, опрема, мед, вешерница, машине за веш, сушара, опрема за кухињу и све оно што ми у манастиру користимо. Свих наших 15 хектара винограда је обрано и не само нама него и нашим комшијама“, изјавио је игуман манастира Буково архимандрит Козма. Позивамо све оне који су у могућности да помогну ову светињу из 13. века донацијама на рачун: НЛБ Комерцијална банка 205- 183011- 75, Манастир Буково Неготин. епархија тимочка

Антицрквени тонови који су се данас могли чути са Конгреса Демократске партије социјалиста (ДПС) збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је агенцији МИНА рекао да предсједник Црне Горе Мило Ђукановић “неуморан у прављењу и продубљивању подјела”. “Није разумио грађане државе чији је предсједник, као што не разумије сопствену црногорску историју”, поручио је ректор Цетињске богословије. Он је навео да је Српска православна црква (СПЦ), иако има национални предзнак, Црква свих вјерника без обзира на њихову нацију:“Као што је Црна Гора држава свих њених грађана, без обзира на њихов идентитет, иако је име насе земље, измедју осталог и име једне нације.” Прота Гојко је поручио да СПЦ има јасан и недвосмислен континуитет са Црквом из Краљевине Црне Горе, која је била и светосавска и видовданска и која је чувала јасну орјентацију ка обнови јединства са Пећком патријаршијом, које се и десило и које су подржали сви њени свештеници, владике и монаси. Истакао је да Цркву не занимају идентитетске подјеле, јер је она за све људе добре воље. “Али овакви антицрквени тонови са Конгреса једне номинално грађанске и секуларне странке збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, пренијеле су Вијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Узрок одлагања Причешћа је тај што онда човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожности у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узимању хране, изговарању појединих речи, гледању неприкладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси. Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Божнских Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу? Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божанствени Златоуст? Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара? Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност. Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили. Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”. И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, бише уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити. Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31. На сличан начин је и божнствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплаженим језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божанственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревностан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, – рекао је он, – непријатељ те више никада неће мучити, и нећеш бити уловљен у његове мреже”. Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати. А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима! Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизрециве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега. Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе. Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење. Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа. Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност. Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо. св. Никодим Светогорац и св. Макарије Kоринтски – ДУШЕKОРИСНА KЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

У једном од својих интервјуа Патријарх цариградски Вартоломеј изјавио је да je његов упад у Украјину који противречи црквеним уредбама имао за последицу „васпостављање каноничности“ вишемилионског украјинског народа, а такође је изразио мишљење да присуство у овој земљи Украјинске Православне Цркве која се налази у канонском јединству с Московском патријаршијом наводно наноси штету интересима украјинске нације. На ове изјаве у програму интернет-канала „Першиј Козацкиј“ одговорио је заменик шефа Одељења за спољне црквене односе Украјинске Православне Цркве Николај Данилевич: — Желео бих да поделим с вама неколико мисли у вези с овом изјавом патријарха Вартоломеја. Чини ми се да је ова изјава превише политичка. Логика изјаве је управо политичка и то је логика власти која одлази, а која ју је и изнедрила. Јасно је да се то није десило случајно: постоји сукоб између Украјине и Русије. Међутим, чини ми се да су се проблеми с Цариградском патријаршијом код нас појавили у време кад је ова патријаршија због нечега прихватила логику наших расколника, такозване „Кијевске патријаршије“, као и логику политичке власти у одласку. И чињеница да су држављани наше земље, не само верници, у тако огромном броју (преко 73 процента) гласали за новог председника сведочи да људи не прихватају ову идеологију. Они нису толико били за новог председника Зеленског колико су против претходног шефа државе и ове идеологије. Јасно је да се не дешава да има сто посто „за“ или „против“. Али сам народ сведочи да се не слаже с оваквим тумачењем историје и с оваквим приступом. Логика црквеног јерарха треба да буде другачија. У историји Цариградске патријаршије је такође било случајева кад је њено присуство у украјинској земљи било непожељно. Сетимо се Брестске уније која је закључена 1596. године. После ње у Украјину није био дозвољен приступ представницима Цариградске патријаршије, јер су их пољско-литванске власти сматрали турским шпијунима. Међутим, црквена Украјина се налазила у саставу Цариградске патријаршије. Знамо и даљу историју, знамо како је 1600-их година католичка власт вршила притисак на православце. Практично, западна Украјина до Дњепра, као и Украјина с десне стране обале, била је унијатска. И ко зна да ли бисмо ми данас били православци да се Украјина није поново сјединила с Русијом 1654. године, и да затим 1686. године није прешла у јурисдикцију Московске патријаршије. Мислим да је Украјина захваљујући овим чињеницама остала православна. Свака ситуација, сваки догађај у историји има своју улогу. И Господ ове или оне околности користи како би сачувао Своју Цркву. Чини ми се да је јединство с Московском патријаршијом одиграло позитивну улогу за нашу Цркву. Јасно је да све догађаје можемо оцењивати тек кад се десе. Навешћу још један пример: Пољска, 1924. година. Цариградска патријаршија је дала аутокефалију Пољској Цркви, али је пољска држава започела прогоне Пољске Православне Цркве, и у периоду од 1924. године до 1939. године срушено је 156 храмова заједно с величанственом црквом Светог Александра Невског у Варшави. И Цариградска патријаршија која је себе називала Црквом-Мајком, ништа није учинила у вези с догађајима који су се дешавали у ово време. Рећи ћу још нешто: разговарали смо о томе с представницима Цариграда кад смо били тамо. Одговорили су нам: „Па, такво је било време.“ Јесте, време је било такво. И сад је одређено време и мислим да не можемо говорити о томе да присуство ове или оне патријаршије у овој или оној земљи наноси или не наноси штету – Господ управља историјом. Господ даје да се известан део земље налази у оквирима ове или оне Цркве; касније она може постати аутокефална, а после може изгубити аутокефалност. То су питања промисли Божије. И ми као људи Цркве не треба да се руководимо аргументацијом политичких власти које долазе и одлазе, већ интересима Цркве. Зато код нас треба да преовладавају интереси Цркве и црквена логика, црквена аргументација. Патријарх Вартоломеј је такође рекао да је својим поступцима наводно васпоставио јединство православаца у Украјини. Изјавио је да је вратио каноничности цео украјински народ. То је у ствари неистина, пошто се огромна већина налазила и налази у канонској Цркви и никуд из ње није одлазила. Овде, у Украјини, ситуација је потпуно другачија од тога како је неки представљају патријарху Вартоломеју и од онога што он декларише спољашњем свету. Видимо колико се проблема сад појавило у Украјини управо због присуства Цариградске патријаршије. Док се она није мешала мирно смо живели. Мешање Цариграда нанело је штету управо Православљу, нанело је штету Цркви, зато што људе истерују из храмова. Хвала Богу, чини нам се да се овај процес завршава. Нажалост, Цариград је изазвао више проблема него што је решио. То се односи и на најновије догађаје – хиротонију архимандрита грчког порекла (за „епископа“ ПЦУ – прим.) у којој су учествовала двојица јерарха Цариградске патријаршије, Митрополит галски Емануил и Митрополит адрианопољски Амфилохије. Знам да су неке Помесне Цркве због овога већ упутиле протест Цариграду, зато што се поставља питање: да ли касније могу да служе с овим јерарсима? Јер, по 10. и 45. апостолском правилу и др., онај ко је служио с расколницима сам се лишава чина. То је канонско питање. Дакле, видимо да се због интервенције Цариграда појављује више проблема него решења. Волео бих да политичка логика и политичка аргументација немају места у црквеном животу. То штети Цркви, јер се политика стално мења. Треба да гледамо вернике, а не да седимо у својим кабинетима и да радимо на томе да се гомилају папири. Нажалост, архијереји Цариградске патријаршије, нарочито они који се налазе у Турској, у ствари немају паству. То су „кабинетски“ митрополити: они носе титуле, али немају паству. Зато не осећају Цркву, и одлуке које доносе и изјаве које дају, не одговарају црквеној стварности. Зашто друге Цркве не дају сличне изјаве? Зато што имају стварну паству – многобројнију или малобројнију, они су пастири, а не просто политичари у расама. Због тога бих пожелео да сви ми, укључујући и представнике Цариградске патријаршије, дајући овакве изјаве, размишљамо о људима, да размишљамо о стварној Цркви, а не о политичарима. Да размишљамо о томе како да вратимо из раскола оне који се у њему налазе црквеним, а не политичким путем. Извор: Православие.ру

Црквени проблем у Украјини који је у току требало би да реше све помесне Цркве заједно, а не свака појединачно, рекао је јуче у у интервјуу Ромфеи Његово Блажентво Архиепископ Кипра Г. Хризостом. Упитан да ли сматра да грчке цркве треба да буду прве које ће признати расколничку „Православну Цркву Украјине“, Архиепископ Хризостом је подвукао да „једнострана одлука не би била од користи, а последица би била оно чега се плашим. Ја сам, такође, могао да донесем одлуку у корист једне или друге стране, али сам схватио да би то било погрешно. Због тога то нисмо учинили.“ У међувремену, расколници отворено очекују да Црква Грчке буде међу првима која ће их признати, а један архимандрит Цркве Грчке, Епифаније (Димитрију) ће, овог викенда, бити рукоположен за епископа расколничке цркве, како сазнаје Унија праволавних новинара [Union of Orthodox Journalists]. Кипарски Свети Синод је објавио саопштење о проблему Украјине у коме критикују руско прекидање општења са Цариградом, али такође изражавају и озбиљне резерве о украјинским расколницима који су од стране Цариграда примљени без канонског рукоположења. Он, такође, сматра исправним и праведним то што ниједна помесна Црква није заузела став било у корист Цариграда или Москве. У супротном, „имали бисмо коначан раскол, са математичком прецизношћу,“ додао је Архиепископ. Значајно је да он није оптужио ниједну Цркву да је стала на страну Москве, као што грчки и украјински медији нашироко оптужују Српску, Пољску, Чехословачку и Антиохијску Цркву, да су стале на страну Москве из политичких разлога. Његова Светост, Патријарх српски Иринеј и његово блаженство Митрополит Сава Пољски, пак, нагласили су да је њихова одлука да не признају украјинске расколнике, утемељена искључиво на канонском предању Цркве. Потребно је да све укључене стране имају у виду једино добро Цркве, а не сопствене интересе, нагласио је кипарски Предстојатељ. „Црква је једна, и сви морамо да помогнемо да се придигне. Морамо чувати православље као зеницу ока“ – рекао је он. Архиепископ Хризостом је преузео улогу посредника међу Црквама уместо Патријарха Вартоломеја, посећујући предстојатеље братских помесних Цркава као би координисао и пронашао одрживо решење за кризу са којом се Црква суочава. У интервјуу је поменуо да су његове недавне посете предстојатељима Србије, Бугарске и Цркве Грчке добро прошле и да их је предузео са благословом Патријарха Вартоломеја. Према његовом мишљењу, Москва и Цариград не треба да у дијалог улазе саме, већ да, када буде право време, у дијалог треба да се укључе све Цркве, што он настоји да олакша. Такође је објаснио да је идеја да посети друге предстојатеље настала у разговору са Његовим Блаженством Архиепископом албаснким Анастасијем, који није био у могућности да му се придружи због здравствених проблема. Архиепископ Хризостом је такође најавио да ће га током следеће недеље посетити Његова екселенција Митрополит Иларион Волоколамски, председавајући Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. „Не знам шта он жели, али будите сигурни да ћу му директно одговорити“ – нагласио је Архиепископ. У закључку, Архиепископ Хризостом је рекао како је сигуран да ће Бог благословити рад Цркве на решавању проблема, који се предузима са вером и љубављу, и у интересу читаве Цркве. Извор: Теологија.нет