Претражи Живе Речи Утехе

ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ Мир вам од Бога и благослов Господњи! У овим данима духовне припреме за почетак Свете Четрдесетнице, обраћамо Вам се, браћо и сестре, децо духовна, благодарећи пре свега Господу Спаситељу који нас држи и чува у овом тешком времену, као што је и сачувао наш верни народ вековима кроз сва његова страдања и невоље. Обраћамо вам се са пастирским позивом да у благословеним данима предстојећег подвига Великог поста, молитвом, љубављу, праштањем и уздржањем од свега онога што нас одваја од Бога и ближњих, заједнички упутимо свој вапај Господу, како би нас у овом времену, неизвесности и невоља, поштедео и сачувао. Више него икада, потребно нам је Божје силе и снаге, да на све тешкоће и искушења одговоримо благодарношћу, трпљењем, надом и чврстом вером, да у животу ништа не бива без Божије воље и премудрости. Бог, који је изволео да у Христу Исусу сједини и васпостави своју расејану децу као једно тело – Цркву Божију и уведе у вечност, вековима води и наш народ српски и светосавски, на овим просторима, ка тихом пристаништу своје љубави и радости Новога Јерусалима. Али, како је и сам Христос Спаситељ показао, васкрсења нема без крста, нити рођења новог човека без умирања старог, са свим његовим заблудама и лутањима. Отуда је пут ка вечном животу једино пут покајања, то јест промене нашег начина живота, нашег ума и срца. А такве промене, нема без Божије помоћи, коју Бог изобилно излива свима онима, који сопственим трудом своје срце молитвом отварају за Његову несебичну љубав, и своје тело, са његовим себичним прохтевима, разапињу благословеним постом. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства“ (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом“ (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Постили су и пророци Мојсије и Илија, и други древни старозаветни пророци, када год је требало умолити Бога, јер Бог, иако зна наше потребе, жели наше свецело обраћење. Човек, будући да је и душа и тело, мора првенствено да изрази своју љубав према Богу, не само речима, већ жртвујући своје себичне телесне прохтеве, да би тако отворио пут просвећујућој благодати Божијој, која мења поредак природе, и оно што је немогуће тада чини могућим. Немојмо, децо духовна, никада заборавити да нема молитве без поста, без подвига у коме учествује и наше тело, не зато што је Богу потребна наша телесна оскудица, већ зато што нема искрене љубави без жртве, без напора, без истинске промене наших старих и себичних навика којима служимо себи као идолу. Зато, још говори Господ преко светог пророка Јоила: ,,Обратите се к мени свијем срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својему, јер је милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем… Између тријема и олтара нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку: прости, Господе, народу својему, и не дај нашљедства својега под срамоту, да њим овладају (незнабожни) народи; зашто да реку у народима: где им је Бог? И Господ ће ревновати за земљу своју и пожалиће народ свој. И Господ ће одговорити и рећи ће своме народу: ево, ја ћу вам послати жита и вина и уља, и бићете га сити, и нећу вас више дати под срамоту међу народима.“ (Јоил 2, 12-19) Из историје Божијег народа у Старом завету на много места можемо видети да Бог позива народ на покајање и повратак дому Очевом, јер спасење долази једино од Бога. Велики проповедник љубави Божије, Свети пророк Јеремија вапије: „Овако вели Господ: да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово. (Јер. 17, 5)“ Данас живимо у времену када као да смо заборавили речи псалмопевца Давида који говори: „Једни се хвале колима, и други коњима, а ми ћемо се величати именом Господа Бога нашега.“ (Пс. 19.8). Неће нас спасити никаква сила овога света ако се не вратимо Богу и сво своје поуздање положимо на њега. Али за то је потребна вера, вера да су истините речи Господа који нас еванђелски подсећа да нам je и „коса на глави сва избројанa“ (Мт. 10.30) и да се не бринемо за сутрашњи дан (уп. Мт 6,34). Уздајмо се, зато, и радијмо у Богу, јер ако се Бог брине за птице и пољско цвеће, сигурно ће се бринути и за своје верне слуге (уп. Мт 6, 25-30). Тамо где је потпуна преданост Богу, нема и не може бити страха и неизвесности. Видимо, браћо и сестре, да би моћници овога света да кроје и прекрајају оно што је молитвом саткано као хитон Господњи, нашу свету косовско-метохијску земљу, на којој као бисери сијају наше светиње, манастири и храмови. Залудни су њихови планови и покушаји, јер долазе од срца необрезаног вером, неокађеног љубављу, себичног и похлепног за силом овога света, која ће им се пре или касније измаћи из руку. Зато, драга наша децо духовна, искористимо ово време Свете Четрдесетнице, да умножимо своје молитве и држимо свети пост, како би Господ све те њихове бешчасне намере, да протерају и раселе наш верни народ, развејао у прах и пепео. Косово и Метохија, истовремено може бити некоме, или благослов, или проклетство. Онај који живи у свести тог благослова и чува га и држи, биће срећан, јер чува оно што су нам оставили наши свети преци као залог нашег опредељења за Царство Божије, а не за царство овога света које пролази. За оне, пак, који би да тргују својим наслеђем, па и по цену страдања народног, тај благослов Божији постаће за њих проклетство, које ће их пратити и за живота на земљи, а и после у вечности. Њихово име ће заувек остати упамћено са онима који су рушили живу Цркву, кривоклетницима и обмањивачима, који лицемерним речима једно говоре, а друго мисле, радећи тајно, не би ли сакрили своју срамоту. Али, нека би и њима Господ дао разума и покајања да се и сами окрену Богу и схвате да оно што им је дато у наслеђе није само земља, већ и ово парче неба на земљи, наше свето Косово и Метохија, које је вековима обједињавало наш верни народ где год он живео. Сви они, који хоће да будућност свог народа граде на трагедији другог, на неправди и отмици, превари и насиљу, већ су изабрали пут са онима који су кроз историју на тренутак изгледали као победници, али им је, касније, у тренутку сва сила и моћ нестала са лица земље. Погледајмо рушевине древног Вавилона, Ниниве, Рима, и познајмо где нестаје сила и моћ овога света. А светлост која је засијала из Витлејемске пећине, живи и живеће и поред свих прогона и страдања, укрепљивана крстом Господњим као знаком истинске победе. И тако, ходећи са вером, надом и љубављу према радости празника Васкрсења Господњег, намажимо лица своја уљем, не будимо тмурни него весели. Угледајмо се на смерност онога цариника из еванђелске приче, а не на гордог фарисеја. Угледајмо се и на покајаног блудног сина који хита дому Очевом и добија знаке синовског достојанства, а не на непокајане гордељивце, који не знајући шта чине, срљају из безумља у безумље. Нека би нам Господ Спаситељ подарио мирне дане Великог поста, укрепио нас у вери и нади, благословио нас истинским покајањем и смирењем, који отварају пут свемоћи Божијој, да би победили сваку неправду, свако зло и достигли ка свом коначном циљу - Царству Небеском. Нека би Свемоћни Господ сачувао и наше свето Косово и Метохију, наше светиње и верни народ, како би и будућа поколења могла да славе Њега распетог, али и васкрслог. Благослов Господњи нека дође на све вас, Његовом благодаћу, и човекољубљем, свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин! Ваш молитвеник у Господу Епископ Рашко-призренски Теодосије У Призрену, уочи Великог поста 2019. године ПОСЛАНИЦА У ПДФ ФОРМАТУ ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА View full Странице

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г-дин Теодосије управо је упутио још један јавни апел поводом узнемирујућих информација о могућим инцидентима на северу КиМ који би послужили евентуално договореној подели Косова и довели до страдања недужног народа. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Прича о богаташу и Лазару носи собом вечно актуелну тему нашег односа према имовини и према ближњима. Правилно употребљено богатство може бити добро средство спасења. Протонамесник Миодраг Андрић тумачио је ову јеванђељску причу у контексту наших животâ. Отац је позвао и на мање површан однос према заштитницима наших породица, обзиром на то да је отпочео период слава у Срба. Извор: Радио Беседа View full Странице

ТУМАЧЕЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА У СВЕТЛУ ОТАЦА ЦРКВЕ Деклерације о људским правима обично само објављујуразличите врсте права. Оне не објашњавају зашто их људи имају. Ипак, са богословске тачке гледишта, а то је оно што нас овде занима, ово питање је најзанимљивије. Ишчитавајући Оце Цркве, не можемо наћи разрађену проблематику, још мање специфичну терминологију, о питању људских права.(1) Да ли ово подрзумева да брига о ономе што је суштинско за људска права потпуно одсуствује са светоотачког хоризонта? Ако бисмо пажљивије погледали њихове списе, убрзо бисмо се уверили да то није случај. Када се бавимо људским правима „патристички“, треба да почнемо од увида Отаца Цркве у људску природу и људску личност. Али, пре него што то урадимо, направимо кратак увод. 1. Порекло Најпре треба да признамо да није тачно да се идеали који су у темељима теорије о људским правима не налазе нигде другдеосим у библијском или патристичком предању. Тврдити то било би претеривање. Упркос томе, појам људске вредности илиљудског достојанства, који је најважнији од свих идеала, заиста се може наћи и у библијском и у патристичком предању. Штавише, такође није тачно да је средњовековна Црква (како се понекад тврди) битно допринела развоју концепта људских права (који је сам по себи, као што је добро познато, савремениконцепт). Ово је стога што борба између Цркве и државе(2) (сукоб два супростављена ауторитета) није била борба за слободу сваког појединца (што је суштина саме идеје људских права), већ за слободу институционалне Цркве(3) (која се уопште не треба потценити, али која је нешто сасвим друго). Током позног средњег века(4) концепт ius naturale (означавајући у то време оно што је право по природи) почео је све више да задобија субјективно значење указујући на једну врсту способности која је својствена индивидуи или урођена људској природи као таквој. Према томе, јасно оформљен концепт људских права започео је са својим развитком негде у средњем веку и наставио је да се развија постепено све док није доспео до онога што означава данас. 2. Секуларна или верска Будући савремена, теорија о људским правима је често схватана као потпуно секуларна, немајући ништа заједничко са библијским или патристичким наслеђем. Са друге стране, много је аутора који тврде да ова теорија има своје корене управо у верском, ако не тексту – онда духу.(5) И једна и друга би се лако могла показати тачном. Може се показати да америчка верзија људских права има порекло у хришћанском начину тумачења традиције природног права, док би се француска верзија могла објаснити као она која произилази из рационалистичког антиклерикализма, према коме су људска (или „природна“, „преполитичка“, „морална“, „субјективна“, „неотуђива“ или „урођена“) права супротстављена правима владара и папа за која су они претендовали да су „божанска“. Прва би се могла назвати „секуларним хуманизмом западног либерализма“, а друга „антитеистичким наслеђем француске традиције о људским правима“.(6) Подразумевајући да је ово тачно, овде нам је потребно још нешто: нека врста теолошког разумевања проблематике људских права. Дакле, напокон смо стигли до нашег проблема. 3. Патристички увиди Суштина патристичке антропологије може се изразити у само неколико речи казавши да је сваки човек свет.(7) Формулишући је на овај начин, одмах је очигледно да се налазимо у верској а не секуларној атмосфери, јер једино у вези са Богом овај исказ има смисла. Штавише, не постоји ништа друго што би било неопходно људском бићу да би било свето: ни држава, ни породица, нити неке посебне околности. Довољно је 1. бити бићестворено по лику Божијем,(8) и, наравно, 2. да пало стање не лишава човека тог лика. Ништа друго. А свако људско биће, независно од пола, расе, година, боје, хендикепираности, брачног или друштвеног статуса, етничког или социјалног порекла, сексуалне орјентације, језика, културе, верских убеђења итд., јесте управо такво биће. Исто се може изразити речима да људска бића једноставно поседују вредност.(9) Самом чињеницом да су људска бића – свети су, а то што су свети свакако подразумевадостојанство. Тако, људско достојанство није нешто што је изведено из нечег темељнијег, јер у овом свету нема ничег темељнијег од људских бића (или од тога да се буде човек). Отуда,лик, светост, вредност, достојанство, будући карактеристике људског бића, јесу у правом смислу темељни. 4. Индивидуа versus личност Надаље, како би се остварио циљ због којег постоје, људска права се морају схватити индивидуалистички.(10) Али, са друге стране, људи су односна бића и такви су суштински, а не случајно.(11) Сада, сам појам односа, када се примењује на личност, повлачи са собом и одговорност и обавезу. Очење Отаца Цркве јесте да људи нису самозатворене монаде, то јест индивидуе(12) без односа са другима. Они су пре то што јесу једино у заједници један са другима. Узајамно су повезани на такав начин да је говорити о само једној личности могуће једино граматички, али не и суштински. А ово је тако јер је из хришћанске перспективе једна личност исто што и ниједна личност. Зашто је све ово релавантно за проблем људских права? Зато што претходно споменути закључак о суштинском достојанству људске личности, који је плод тумачења и увида патристичке антропологије, показује: 1. да људска бића заиста имају (богомдарована) права, и такође 2. да су ова права увек у спрези са обавезама. Људска слобода у патристичкој филозофији, насупрот већини савремених концепата, не осликава неког аутономног(13) „избирача“ („ја и моја права“ на начин посесивног атомизма или индивидуализма капиталистичке економије или идеологије либерализма), већ одговорно биће обдарено осећањем дужности. Оци Цркве нас уче да наше богомдаровано достојанство (то јест право да заиста будемо људска бића) и право на слободу не треба схватити као (себично и детињасто) право да чинимо свашта (право „грабежљивог сопства“), него пре као право на одговорно испољавање такве врсте слободе која (будући богомдарована слобода) увек подразумева дужности (а ово је немогуће без „дарежљивог сопства“). Следствено томе, права људска слобода није само „слобода од“, већ првенствено „слобода за“. Заједно са „обавезама“ „слобода за“ указује на човеков односни (а не егоцентрични) карактер.(14) На тај начин, теолошки приступ је у вези са проблематиком људских права учинио значајан преображај као и преусмерење ка истицању људске обавезе која увек треба да иде руку под руку са повластицама и правима.(15) 5. Неколико патристичких сведочанстава Ако је допуштено говорити о осећају за природна (богомдарована) људска права, онда се може рећи да ову врсту осећаја можемо открити у делима Отаца Цркве. Споменућу само неколико примера. Ориген (Contra Celsum V, 37) разликује „две врсте права“, једно које је „крајње право природе“ и друго „писани закон градова“ и доказује да уколико ова права западну у контрадикторност, предност треба дати „праву природе“, које још назива и „Божијим правом“.(16) Лактанције (Divinae institutions, VI, 10), говорећи о вери у Бога и о самислости према другима, тврди да је циљ вере “јединство са Богом“, а сврха самилости „јединство са ближњима“. Прво назива „релгијом“, друго „човечношћу“. Григорије Ниски (Homiliae in Ecclesiastes, 4) истиче човеково природно право на слободу. Василије Кесаријски (Sermones) упозорава нас да хлеб, одело, ципеле или злато које имамо, заправо припадају гладнима, голима, босима или потребитима. И ако одбојемо да им помогнемо, „чинимо им неправду“. Јован Златоусти (Homiliae in Acta Apostolorum, 11, 3 иDe eleemosyna, 2) учи нас да треба показати милост према потребитом „не због његове врлине већ због његове несреће“. Дакле, средства за издржавање припадају сиромашнима не на основу њиховог морала или на основу позитивног закона, него на основу њихових потреба, то јест само зато што су људска бића.Constitutiones Apostolorum, (IV, 12, 2) иако дозвољава ропство, подржава једнакост по природи између господара и роба. Амвросије подржава право на живот и девственост итд. Важно је додати да су ови светоотачки увиди, који су водили препознавању онога што ће се касније назвати „природна људска права“, углавном учињени у процесу њиховог коментарисања одељака Светог писма. 6. Човештво откривено Богом Из већ споменутог следи да нам је оно што је у основи људско, то јест оно што значи бити човек (и самим тим шта значи имати права), Бог постепено откривао (почевши од Старог и настављајући са Новим заветом и Оцима Цркве све до данашњих дана). На (не)срећу, било је неопходно да нас сам Бог учи томе шта значи (заиста) бити људско биће. Стога се најдубља тајна људског достојанства не достиже људским интелектом, већ је откривена у Божијем откровењу, достижући своје испуњење у Христовом оваплоћењу. У Старом завету магловито, а у Новом завету веома јасно јавља се идеја да свако биће има огромну, јединствену и једнаку(17) вредност и да порекло овоме треба искључиво тражити у чињеници да су људска бића створена „по икони Божијој“, тако да су тзв. природна људска права укорењена у инхеретној (богомдарованој) вредности или достојанству баш сваког људског бића.(18) 7. Закључак Сматрам да је могуће историјски пратити признање природних људских права од савремених изјава у различитим деклерацијама у 20. веку, преко политичке филозофије секуларног просветитељства у 18. веку, Суарезове мисли у позном 16. и почетком 17. века и Окамове мисли у раном 14. веку, преко каноничара у 12. веку и Отаца Цркве првог миленијума, све до самог Светог писма.(19) Као што је тачно да човек у свом најдубљем језгру одражава Божији лик без обзира на то да ли је хришћанин или уопште религиозан или једноставно потпуни атеиста, такође је тачно да он поседује и неотуђива природна права без обзира на то да ли је религиозан или није. Стога, остављајући по страни питање о правом утемељењу људских права, зарад заједничког деловања (теиста и атеиста), можемо закључити да шта год да тај темељ јесте и верници и атеисти или агностици (који се могу не слагати поводом питања зашто људска бића поседују права) још увек се могу удружити и наступати заједно када се ова права крше.(20) Они треба да реагују заједно са свешћу да ни на небу ни на земљи не постоји циљ толико свет да би се ради његовог достизања људско биће употребило као средство.(21) Овако поступајући, стајаће чврсто у одбрани неотуђивог људског достојанства. НАПОМЕНЕ 1 Подразумева се да ово не значи да појмови важни за проблематику људских права немају порекло у религији. 2 „Била је то дуга и крвава битка.“ Charles Villa-Vicencio,„Christianity and human rights“, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No. 2. (1999-2000), стр. 579-600. Види, такође: R. H. C. Davis, A History of Medieval Europe (Logman, 1997) и Brian Tierney, The Crisis of Church and State, 1050–1300 (Prentice Hall, 1964). 3 Charles Villa-Vicencio, исто. 4 „... све до пред крај средњег века ни у једном античком или средњовековном језику није постоја израз који би се могао тачно превести нашим изразом 'право'.“ Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 66-67. Неки су били умеренији: „До сада није доказано да је неко од Грка имао такве концепције моралног делања без којих не би имало смисла говорити о моралним правима.“ A. I. Melden Rights in Moral Lives, Berkeley: University of California Press, 1988, стр.147. „... нарастајући број литературе смешта порекло урођеног права у рани и позни средњи век.“ Paul Marshal, „Two. Types of Rights“,Canadian Journal of Political Science/Revue canadienne de science politique, Vol. 25, No. 4. (Dec. 1992), pp. 661-676. Изгледа да је, такође, претерано тврдити да идеја људских права из секуларног просветитељства (18. век) или чак из Окамове теолошко-политичке мисли (14. век). Последњи резултати неких историчара права средњег века (нпр. Џона Вита /John Witte/ и Чарлса Рида /Charles Reid/) показују да се порекло идеје природног права може наћи у списима каноничара 12. века – нпр. Хугачија /Huguccio/ (око 1190). (Између осталог види такође: „Religion And Rights A Medieval Perspective“, Journal of Law and Religion, Vol. 5, No 1 (1987), pp. 163-175. и Nicholas Wolterstorff, „Can Human Rights Survive Secularization?“ Part I and II,http://www.reformedinstitute.org/news/20080126_2.html.3/5/2009). 5 Чак и да је ово тачно, било би потпуно неприхватљиво ако би неко покушао да сведе Јебанђеље на неку врсту теорије о људским правима. 6 Види Charles Villa-Vicencio, исто. 7 Види, на пример: Michael J. Perry, The Idea of Human Rights: Four Inquiries 7, Introduction ( Oxford University Press, 1998) и Jean Bithe Elshtain, “The Dignity of the Human Person and the Idea of Human Righta: Four Inquiries”, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No 1 (1999-2000), str. 53-65. 8 Оно што је овде важно јесте то да су људи створени по лику Божијем независно од тога шта то заправо значи. Тако да било да је тај лик „ум“ или „креативност“ или „моралност“ или „бесмртна душа“ или „љубав“ или штогод друго, оно што је овде битно јесте сама чињеница да људско биће јесте „по лику Божијем“, а не штаје тај лик тачно. 9 Ово уводи (практично користан) принцип да сви људи имају исту вредност на основу свог људског достојанства. 10 Људска права су замишљена као заштита индивидуа(појединаца) – ово узимам као аксиом. Али, такође узимам као аксиом и то да „индивидуе“ не значи „изоловане индивидуе“. 11 Уместо „односног“ Елштејн /Elshtain/ користи „друштвен“ који, у ову свху, можемо сматрати у суштини истим. На известан начин ово је такође и становиште Алисдера Мекинтајера.Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 67. 12 Хришћанство је начинило огроман помак од „индивидуе“ ка „личности“ следећи логику: ако једна индивидуа нестане, људски род остаје непромењен, али када умре једна личност онда је изгубљено нешто јединствено и непоновљиво. 13 Уп. „Са религијске течке гледишта људска слобода није аутономија, то јест огољени самодетерминизам; она је преавтексусион, облагодаћена способност да се достигне потпуно морална личност и мистичко учествовање у Божијем животу“, Vigen Goroian, „Human Rights and Modern Western Faith: An Orthodox Christian Assessment“, Journal of Religious Ethics, 26, No. 2, 1998. p. 244. 14 У мом тексту „Personhood and Nature : An Orthodox Theological Reflection on Human Rights“ Human rights: Christians, Marxists, and Others in Dialogue, ed. Leonard Swidler. New York, 1991, стр. 141-140, покушао сам да развијем једну врсту теолошког приступа теми људских права, тврдећи да постоје права која су љуска, а ипак нису ни позитивноправна ни природна. Тврдио сам да је пример таквог једног права право на обожење и да је оно утемељено у човековој способности да надилази своју природу, што је укорењено у чињеници да 1. сам Бог надилази своју природу и 2. да је човек слика управо таквог Бога. 15 Sf. Lisa Cahill “The Catholic Tradition: Religion, Morality, and the Common Good“ Journal of Law and Religion, 5, стр 75, 77 (1987); „Theological Oersoectives: Concluding Panel Discussion“, ibidem,стр. 105-106 (1987). 16 Ова антитеза, која води порекло од Платона (Закони, 793 А), уобичајена је и код стоика. Пошто је направио ову разлику, Ориген наставља: „Где писани закон не противречи Божијем закону добро је да се грађани не муче увођењем страних закона. А где закон природе, који је од Бога /курзив В. П./ налаже правила која су у супротности са писаним законима, размотри не налаже ли разум човеку да писани закон и намеру законодавца одбаци далеко од сваког ума и да себе посвети божанском Законодавцу и изабере да живи према Његовој речи, чак иако се радећи ово мора изложити опасностима и безбројним невољама, умирењу и срамоти. Штавише, ако се дела која су угодна Богу разликују од оних која захтевају неки закони у градовима и ако је немогуће задовољити и Бога и оне који намећу законе ове врсте, неразумно је презрети дела којима неко може стећи милост код Творца васељене и изабрати она која за исход имају губљење милости пред Богом, иако се /таквим делима/ могу задовољити закони који нису /прави Божји/ закони и они којима се /овакви закони/ допадају. Ако је у другим примерима разумније давати предностприродном закону, будући да је то Божји закон /курзив В. П./, него писаном које су људи установили насупрот Божијем закону, не треба ли ово још више да чинимо у случају закона који се тичу богослужења?“ Ориген, Contra Celsum, 5, 37. 17 У тесној вези са појмом једнакости јесте и појамдискриминације, а посебно занимљив је појам такозване индиректне дискриминације, врло успешно описан као „... дискриминација која није ни свесна ни намеравана а не мора чак бити ни видљива на површини, на пример, када се нешто подрзумева али још увек има дискриминаторски утицај и води ка дискриминаторским последицама“ (то јест ка кршењу људских права), J. A. van der Ven, „A Chapter in Public Theology from the Perspective of Human Rights: Interreligious Interaction and Dialogue in an Intercivilizational Context”, The Journal of Religion,University of Chicago Press, 2006, Vol. 86, No 3, pp 412-41. 18 Са друге стране, ми као људска бића управо кроз Цркву „достижемо виђење нашег заједничког добра у Богу“ David Matyko McCarty „Catholic Social Thougts, Natural Law, and Pluralism“ Novembar 1, 2004 =(http://www.stanford.edu/lillyhumanrights/papers/McCarthy Catholic.pdf. 19 Наравно, такав пројекат би захтевао писање читаве књиге. 20 Из перспективе верника, кршење основних људских права је, заправо, кршење достојанства лика Божијег. Жан Калвин је ово разумео: „... нико не може бити неправедан према своме брату а да тиме не повреди самога Бога“, Commentaries on Genesis, Grand Rapids: Baker Book House, 1984, стр. 295-296. Стога такво кршење није само морални, већ пре свега онтолошки грех. 21 Ово се може схватити као варијација мудре Кантове максиме која указује на то да се људско биће не може никада употребити само као средство већ увек истовремено и као сврха по себи (Основи метафизике морала). о.Владан Перишић Објављено у књизи: Људска права у хришћанској традицији, Приредио Радован Биговић, Београд 2009. http://zlatousti.org/clanakview/index?id=159