Претражи Живе Речи Утехе

https://www.facebook.com/Spiritual-guerilla-Духовна-хајдучија-413471679464588/ ... „Верујем у науку“. Да ли је оправдано овако рећи, или реченица сама по себи представља контрадикцију? Апотеоза науке у супротности је са самим њеним принципима. Света Scientia представља се као нека врста праведног и мудрог божанства, а научници као њени првосвештеници и жреци, обдарени моралном и интелектуалном супериорношћу. Наука је људска делатност, па тиме обележена и истим слабостима и недоследностима као и човек сам. Током векова владавине позитивизма и научног мишљења, развила се и критика науке, па се стално настоји да се наука саобрази принципима који би је учинили објективнијом, а њене резултате веродостојнијим. Ипак, то је могуће само у извесној мери. Наука није аутономна и свевидећа сила, већ је зависна од личних и друштвених околности у великој мери. 1. Финансирање Научна истраживања не могу да се спроводе без логистике, о којој год науци да је реч. Средства се обезбеђују путем грантова који стижу од државе, вандржавних или наддржавних институција (нпр. Европске уније) или компанија. Постоји податак да у западном свету око 60% истраживања финансирају компаније које у њима виде комерцијални интерес. Стога, постоји опасност да ће научник, или група научника, саобразити своје резултате очекивањима компаније, јер од тога зависи и њихова егзистенција и научна каријера. Не мора то бити масна превара, довољно је не узети довољно у обзир податке који не говоре у прилог од компаније фаворизованом закључку (нпр. дејствима или нуспојавама неког лека), довољно је да постоји некаква методолошка недоследност (нпр. нерепрезентативна контролна група или занемаривање зависних варијабли). Чак и пре овога, избор научниковог непосредног поља истраживања зависи од тога да ли ће уопште моћи да га спроведе. Услед економске или друштвене климе његово потенцијално важно истраживање уопште се неће ни узети у обзир. Слично ствари стоје и са истраживањима које финансирају државне иституције или пак нека независна, добротворна или слична друштва. Извођење истраживања зависи од тога шта се дефинише као потребно, корисно, релевантно. Непосредна одлука о додели новца може да, зависи, рецимо од неколицине људи која седи у канцеларији, прегледа пријаве и документацију и „сече“ поверени јој колач по принципу: „ове може и неко други да финансира – одбијамо, овај има доста радова - одбијамо, ово није политички коректно – одбијамо“. 2. Научна и академска заједница У великој мери, рад научника везан је за универзитете и институте који имају одређену репутацију засновану на традицији, изворе финансирања, своја периодична и друга издања. Претпостављамо да су у питању тврђаве рационалности, морала и научног поштења. Ове институције су, међутим, високо компетитивне, нису лишене сујете, суревњивости, егоизма, међусобица, и нису независне од политичких, економских и друштвених утицаја. Нема сумње да су професори, рецимо, запослени на неком државном факултету, већином часни људи који не доносе судове ван својих компетенција, али чак и они центрипеталном бирократском машинеријом могу бити усисани у дискутабилне поступке, или бити њихове жртве. 3. Квантификација научног доприноса Покушај да се научни допринос учини мерљивим и репрезентативним имао је, свакако, за циљ и да се ова врста суревњивости умањи а разлози напредовања у академској заједници представе објективним. Међутим, квантификација може да буде веома опасна и далеко је од стварне објективности. О чему се ту ради? Професор (или доцент, или научни сарадник), обавезан је да за реизбор у исто или избор у више звање има одређени учинак: јасно одређени број радова у јасно кодификованим часописима. То га, међутим, по више основа ограничава: он не може тек да се бави оним што жели и што сматра својим позвањем, већ најпре мора да води рачуна о томе где ће и у ком року то моћи да објави. Уколико се бави неком локалном или историјски скученом тематиком, имаће далеко мање могућности да објављује у међународним часописима. Уколико се бави темом за коју је тешко наћи изворе (нпр, о њој нема много или нема уопште писаних извора, или су они тешко доступни, или је неопходно претраживати архиве, или обезбедити превод са мање познатих језика) биће му потребно далеко више времена него научнику који се бави актуелном, модерном темом. Апропо, и у науци такође постоји „мода“ и „демоде“ област, али се ово елитистички назива релевантношћу. Коначно, ако се намерио да пише капитално дело, тешко да ће се то моћи у квантификаторској трци за поенима. Његов педагошки учинак такође може бити (зло)употребљен. Премда студенти имају право да оцењују рад својих професора, учинак њиховог оцењивања опет је у спрези са дневном политиком. Омиљени професори могу остати без посла – мишљење њихових студената неће се узети у обзир ако и само није „релевантно“. Политички и идеолошки ставови могу такође бити разлог за сечу глава – професори се налазе на мети студентских акција, па некад и повлаче са посла, ако, рецимо, одбијају да се обраћају свом трансродном студенту заменицом коју је он/она одабрао/ла, или га зову именом које му пише индексу уместо одабраним. Или, уколико тврде да је пол стварна, постојећа категорија, а не друштвени конструкт (рецимо, случај Кејтлин Сток (Kathleen Stock), који није усамљен, а за сада је без епилога). У случају професора Милоша Ковића, применом бирократских зачкољица и недоследности спроводи се политички прогон. Професор Ковић има „срећу у несрећи“ да га јавност препознаје, па је добила прилику да сазна монструозне бирократске техникалије тог прогона, а није први пут да се овај систем примењује. Разлози за примену бирократске дробилице, међутим, могу да буду и лични анимозитет надлежних у комисијама за избор професора, па и углед и подршка коју неки научник ужива у јавности. Довољно је да се неко од надлежних позива на техничку непотпуност поднетих доказа о научном доприносу („фали ти један папир“), да се изгуби време и професор пробије рок. Онда се изабере с намером доведени противкандидат, рецимо, османиста који у својим радовима доследно пише „аксер“ уместо „аскер“ за припадника турске војске ( реч „asker“ и у персијском, па и у модерном турском језику значи – војник). 4. Peer review и цитираност „Пир ривју“ је независна рецензија научног рада, од стране другог/других научника. Она може бити услов за штампање рада у часопису (у угледнијим часописима је обавезна) и за добијање гранта. Требало би, да се таквом рецензијом потврди релевантност неког научног рада, јер га оцењују стучњаци који се баве истом или блиском облашћу. Она, међутим, успорава процес објављивања радова. Можда нећете моћи да је добијете ако су ваше колеге заузете неким другим задацима, или уколико је мало стручњака за вашу област. Премда је рецензија најчешће анонимна – може да постоји сукоб интереса: например, ваш колега се, својим сопственим радом, кандидује за исти грант или часопис па му не иде у прилог ваша позитивна рецензија. Како је крајња одлука на уредништву или уреднику часописа, а пуно је радова са добрим рецензијама, на крају се мора направити некакав избор, а мало ко би се усудио да каже да су одбачени радови – лоши; о њиховој „publish or perish“ судбини, одлучује готово – случај. Некадашњи уредник „Лансета“ (Lancet), Роби Фокс (Robbie Fox), питао се да ли би ико приметио када би заменио хрпу папира на којој пише „за штампу“ оном на којој пише „одбијено“. У шали је говорио, да се у „Лансету“ примљени радови баце са врха степеништа – па, који падну на приземље – њих објаве. Методолошке недоследности могле би се отклонити, неки сматрају, када би читав поступак од постављања хипотезе до закључка извело неко независно тело – а колико би то успорило представљање научног рада јавности, потпуно је јасно. Сведоци смо, међутим, да се ова тежња за објективношћу занемарује на рачун брзине (а мишљење о томе јесу ли разлози томе трговачки, или спасавање светске популације, узрок је вакцинационе шизме). Цитираност такође зависи од области којом се научних бави, доступности његовог рада, а и ту се подаци „фризирају“ по систему ја теби - ти мени, нарочито у мањим научним заједницама. Примера ради, уместо да цитирате, рецимо, Стојана Новаковића, цитирате колегу који га цитира; нема везе што је део текста који сте цитирали оригинално Новаковићев. Њему и тако није потребна цитираност, а вашем колеги јесте, баш као што ће сутра бити потребна вама. 5. Демократизација и елитизам Разуме се да данас научник има могућност да свој рад напросто објави на Интернету, ван свих утабаних путева и препусти га општој и лаичкој критици. Једини мотив за то могла би бити жеља да се рад учини доступним, да поступак ширења достигнућа демократизује; али ту ће се сусрести са научним елитизмом: остаће, у основи, невидљив. Без благослова научне заједнице, без реликвијара (списка радова у релевантним публикацијама), стропоштаће се у тамни вилајет теоретичара завере, непроверених извора, сумњивих кредибилитета. 6. Свеприсуство и ексклузивност Научници су у незавидној позицији: с једне стране, од њих се очекује да се баве искључиво својом струком. С друге, пошто се и јавно и самоделегирају као елита једног друштва, од њих се очекује да се баве и различитим актуелним темама, које су можда и ван оквира њихове компетенције. Тешко је у томе наћи меру, јер научник је – то јест, требало би да буде – целовита личност, а због природе свог статуса не би ни смео да остане незаинтересован за питања од општег интереса. Но и несклоност друштвеним питањима и присуство у јавности могли би му се једнако обити у главу. 7. Немерљиве категорије У покушају да се научна делатност учини егзактном и упоредивом, губе се из вида чињенице које су изузетно важне, а нажалост (или, можда, на срећу) – измичу квантификацији. Ту спадају поштење, част, лична храброст, доследност, скепса, способност да се призна и исправи грешка, алтруизам, одговорност у личном и јавном деловању, самокритика, па и машта, далековидост, свестраност, ширина духа. Како каже Небојша Катић, неопходно је у јавни простор вратити осећај стида – поражавајуће одсутан и у науци, тако да изгледа да је рационалност коначно појела моралност, па сада прешла и на храњење собом самом. Коначно, религиозни однос према науци је парадокс рационалности. Морамо бити свесни њених ограничења ако желимо да објективно проценимо њене доприносе. Наука не би требало да стрепи од лаичког суда нити да се подсмева глупим питањима „крезубог“ света; најпре јер је то противно њеној суштини (по природи ствари у корену науке је запитаност), а онда, јер ни сама није ослобођена људских слабости. Паушално позивање на науку (као некакву далеку, неразумљиву, али апсолутно свезнајућу и апсолутно непогрешиву силу) зато је једнако опасно као и потпуна сумња у њу.

Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора View full Странице

Драги учесници нашег састанка, срдачно вас све поздрављам и честитам 70. годишњицу од дана оснивања Руског федералног атомског центра. Поменути истраживачки институт без сумње један је од кључних научних центара који обезбјеђују сигурност наше Отаџбине. Датум који обиљежавамо данас[2] усмјерава нашу пажњу не само ка војној заштити Русије од спољних пријетњи, него и ка разрјешењу неких религијско-филозосфских питања. Посебно бих желио истаћи да је јубилеј Саровског института повезан са чињеницом коегзистенције и интеракције научног и духовног центра. Ова чињеница директно се тиче сложене и разгранате теме узајамних односа религије и науке, вјере и знања. Научна академска традиција нас учи да не треба журити са генерализацијама. Предивна традиција. Многе грешке у прошлости, а и данас, настале су имајући за свој узрок управо тежњу ка генерализацијама; што је могуће прије, без посебних истаживања материјала који се посједују и без покушаја да се начине пажљиви критички увиди. То је посебно опасно када се могуће генерализовање дотиче комплексних питања, као што је то, без сумње, питање односа религије и науке. Тема је веома важна због тога што се религија показује као феномен од огромног значаја за већину становништва планете, а наука као основни феномен који обезбјеђује прогресиван научно-технолошки развој савремене цивилизације. Разматрајући ово питање треба се чувати поједностављених тумачења са којима смо се, нажалост, сусретали у блиској прошлости. Тако се утврдио неумитан сукоб између религије и науке, због наводно непомирљивог антагонизма између њих. Једна од најраспрострањенијих заблуда, која је произашла из сличних поједностављених тумачења, јесте она да се наука бави чињеницама, разумом и промјенама набоље, а религија – фикцијом, вјером и вјечним истинама. Отуда, како из ове тезе слиједи, наука и религија се, наводно, увијек налазе у непремостивом конфликту. Довољно је да се замислимо да бисмо схватили очигледне ствари: ако би, тако схваћена, наука била скуп неоспорних чињеница које се прогресивно и постепено акумулирају, онда у историја науке не би постојали унутрашњи конфликти. Али ми знамо да то није тако. Практично је свака научна новина противрјечна по својој природи и увијек изазива оштре дискусије. Познати историчар и филозоф науке ХХ вијека, Томас Кун,[3] био је мишљења да су старе и нове научне тачке гледишта „несамјерљиве“, јер не постоје дефинитивни критеријуми рационалности за одређење научног знања. Штавише, Кун је сматрао да између различитих научних парадигми не постоје заједничке основе (нпр. између античке и нововјековне науке). У вези са тим, сјећам се изјаве академика Владимира Ивановича Вернадского: „Била би велика грешка посматрати борбу Коперника и Њутна и њихових система са Птоломејем, као борбу између два погледа на свијет, научног и оног науци страног; то је унутрашња борба међу представницима једног, научног погледа на свјет“.[4] И Птоломеј и Коперник су припадали науци и то је био спор унутар саме науке. Иако су се кроз историју човјечанства односи између религије и науке развијали веома различито, религијски и научни начини разумјевања и схватања свијета не противрјече један другоме – у оном смислу у коме једно другом не противрјече наука и умјетност, религија и умјетност. Можемо рећи да су религија, наука и умјетност различити начини схватања и разумијевања свијета и човјека, познавања свијета од стране човјека. Сваки од њих има свој инструментаријум и своје методе познања, и они дају одговоре на различита питања. Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота. Као још једна популарна и распрострањена заблуда јавља се сљедећа тврдња: наука и религија не само да допуњују једна другу, него су једна другој нужне. Религијски ставови, у складу са овом тезом, јесу стимуланс за научне активности, а научни подаци могу помоћи да се религија очисти од непотребног формализма и символике. Увјерен сам да је то такође поједностављивање и оно је повезано са преиспитивањем интеракције религије и науке. То преиспитивање је изазвано, као прво, новим разумијевањем улоге религије у савременом свијету; као друго, преиспитивањем садржаја и мјеста науке после низа открића у ХХ вијеку. Овдје, с једне стране, у улози поједностављивача иступају научници који не тврде тек да наука не противрјечи религији, него да су оне дужне узајамно дјеловати – као пројаве једног поретка, готово као напоредне дисциплине. У таквом приступу, наука постаје квазирелигија, а религија – квазинаука. Главни циљ интеракције науке и религије при таквом разумијевању, постаје покушај стварања неког општег религијско-научног језика. Такав приступ не представља само упрошћавање, него је и погрешан. Тако долазимо до тога да ако се раније покушавало доказати да Бог не постоји, јер га нису видјели космонаути, сада, фигуративно говорећи, уз помоћ тих космонаута покушава се доказати да Бог постоји. Другим ријечима, методологија се није промијенила, промијенио се само предзнак: са минуса на плус. С друге стране, неки од религијских апологета превише су ревносни у покушајима да науку привуку на „своју страну“. И ево, већ се сусрећемо са гледиштем да је савремена физика скоро најбољи доказ и постојања Бога и стварања свијета итд. Понављам: слична размишљања нису лишена интересантности и корисног садржаја (нпр. како симболички опис стварања свијета корелира са теоријом великога праска или са научном идејом појаве свијета ни из чега, из неке тачке коју је немогуће ни измјерити ни одредити). Али не треба заборавити да се наука све вријеме мијења, и да наука будућности може оповргнути данашњу науку, као што су у своје вријеме теорије Алберта Ајнштајна преосмислиле оне класичне механике. Овдје бих као пример навео Боров принцип комплементарности,[5] који је одиграо важну улогу не само за науку ХХ вијека, него и за религијску философију. Управо због тога, не говорим толико о томе да су такви приступи сасвим погрешни, колико о томе да они превише упрошћавају реалне односе који постоје између религије и науке. Ипак, важно је да хришћански апологети не губе осјећај за мјеру и да имају на уму да уколико би се истина религије откривала величином разума, тада би хришћанство било другачије. Јеванђеље нам говори нешто друго: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт 5, 8). Разлика између научног и религијског апарата и немогућност њихове механичке „конјугације“ уопште не значи њихову некомпактибилност. Наука и религија безусловно допуњују једна другу у стварању опште слике наших сазнања о свијету, чинећи је обимнијом и свјетлијом. Само, та цјеловита слика не уклапа се у потпуности ни у научне оквире, нити у оквире стварних религијских увјерења. Другим ријечима, то узајамно допуњавање не одвија се ни на пољу науке (тј. религијски аргументи овдје не важе, иако дугујемо много научних открића вјерској интуицији научника) ни на пољу религије (наука не служи за то да директно потврђује религијске истине, иако се и то дешава). Наука даје одговоре на своја питања, а религија на своја. И што више човјек има одговора, то је богатија његова представа о свијету, Богу и себи самом. Још једна теза о којој се ријетко говори, а која је веома важна: за секуларизацију друштва одговорна је највише наука. Ово чак није ни упрошћавање, ово једноставно није истина. Против овога говори и сама историја настанка науке која свједочи о томе да је савремена наука оформљена прије свега културним контекстом европске религијско-философске мисли, да је сав интелектуални развој повезан са хришћанском метафизиком и хришћанским промишљањем о уређењу свијета: а то је одбацивање многобожачке митологизације космоса, признање принципијелне могућности стварања (тј. почетка свијета као простор-времена), постојања не мноштва богова, него Једнога Бога Творца, који је свијету дао законе, које се може настојати досегнути човјечијим разумом итд. Заправо, узрок секуларизације није у самом научном развитку него у идеологији која на њега позива, која је у западној историји блиско повезана са просветитељским култом разума, а касније је добила облик такозваног сцијентизма – тј. идеолошке позиције која вјерује у науку као највише културно благо кадро да разрјеши ма каква питања постојања итд. Лажност те позиције потврђује и чињеница религијског обнове у земљама и друштвима гдје не постоје недостаци у науци, образовању и технологијама заснованим на тој науци. Посебна духовна обнова у последњим деценијама у нашој држави и другим државама историјске Руси, интеракција научне и религијске заједнице; напокон, чињеница коегзистенције и плодоносне сарадње хришћанског и научног центра у Сарову, посебно је изражена у активностима Духовно-научног центра, чији рад пажљиво пратимо. Црква се данас не брине толико о научном истраживању по себи, нити о конкретном садржају нових научних развоја, колико о томе да ли се науци посвећује заслужена пажња у нашем друштву и држави. Прије свега, наша пажња усмјерена је на област образовања. Црква је безусловни савезник научне заједнице по питању образовања, развијања и оснаживања науке, по питању потребе за свеобухватном и широком подршком научној и стручној заједнице, како од стране државе, тако и цијелог друштва. У друштву постоји велика брига по питању стања националног образовања у цјелини. Ви сте вјероватно чули за обновљење рада Друштва руске књижевности, на чијем се челу, по предлогу Предсједника Русије В. В. Путина, налазим. Ми се надамо да ће та неутрална и добронамјерна платформа професионалаца и експерата помоћи да се значајно измјени ситуација са предавањима руског језика и књижевности у нашим школама. Познато је да у данашње вријеме у друштву постоји дискусија о стању националног образовања које у непотпуној мјери формира код ученика цјеловиту слику свијета. Сигуран сам да комбинација хуманистичког образовања, укључујући религијско образовање, са истинским научним образовањем, отвара прилику да се види истински потпуна слика свијета, што је перцепција која, заузврат, може да формира комплетну, духовно јаку личност. У свијету интезивног развоја технологијâ, заснованих на научном знању, веома је важна морална одговорност научника. Прије неколико деценија, говорећи о могућим опасним посљедицама научног напретка, мислили смо прије свега на нуклеарне технологије. Али сада су се појавили већи проблеми, који су повезани са биотехнологијом, брзим развојом информационих технологија, стварањем виртуелне реалности, формирањем свеобухватних база података, контроле и регистрације људи, чије ненамјенско коришћење може угрозити слободу човјека и његова грађанска права. Важно је разумјети: сама тема посљедица научно-технолошког развоја безусловно има моралну компоненту. Она је нераскидиво везана са представама о добру и злу, са способношћу да се одвоји штетно од корисног. И овдје је природно поље обједињавања напора науке и религије. Изражавам искрену наду да ће интеракција Цркве и научне заједнице ојачати нашу Отаџбину и да ће наши заједнички напори донијети корист руском народу. Захваљујем вам на пажњи. Извор: Теологија.нет View full Странице

У оквиру циклуса предавања Разговори о вери која се сваке недеље одржавају у конаку Капеле Свете Петке на Калемегдану, 14. октобра 2018. године предавање под називом "Од мита до науке - место и идентитет теологије данас" одржао је Велибор Мартиновић. Какво је место и какав је индентитет теологије у савременој констелацији научних и хуманистичких дисциплина? Какав је међусобан однос духовних и природних наука? Да ли је теологија онтичка наука (једна од регионалних)? Треба ли теологија “слушкиње” или мора да почне да са пуном пажњом обраћа пажњу на ставове и закључке других наука?! Каква је друштвена одговорност теолошког дискурса данас и какав је њен задатак у мисији ad intra. View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ западноамерички проф. др Максим одржао је предавање на тему "Природне науке и теологија" у Музеју науке и технике на београдском Дорћолу, у оквиру међународног пројекта „Наука и православље у свету“, а у оквиру вечери предавања „Наука и религија“. View full Странице

Два наша угледна педагога, психијатар професор Светомир Бојанин и теолог професор Драгомир Сандо водили су врло садржајан разговор о односу религије и науке. Обзиром на тему и хабитус двојице сабеседника у емисији Телевизији Храм, природно је да су се обухватили и тему савременог васпитања и образовања. Емисију препоручујемо као сасвим јединствен догађај у нашим медијима. View full Странице