Претражи Живе Речи Утехе

Данас се навршава шест месеци од страшне трагедије која се догодила у ОШ “Владислав Рибникар”, када је тринаестогодишњи дечак из пиштоља усмртио деветоро својих другара и чувара школе. Тачно у 12 сати данас, ученици “Рибникара” и њихови родитељи кренуће од школе до Малог Таша, где ће посадити јапанске трешње у знак сећања на убијене другаре и чувара. – Требало је тог дана Србија да стане и уради један рестарт што се тиче општег дискурса који у овом друштву постоји већ дуже од 30 година. Требало је да видимо шта је насиље, како настаје, који су мотиви за то. Имали смо разна упозорења на која нисмо обратили пажњу. Ако се сећате госпође која је убила предузимача пре више година, то је био први аларм. Не аларм што је она убила већ реакције људи тада, који су масовно подржавали њен чин. А то само показује да институције не раде свој посао, па зато људи узимају правду у своје руке.- рекао је др Горан Вилотијевић, професор педагошких наука гостујући на ТВ Нова. Он додаје да злочин у Рибникару ипак одудара од свега што смо до сада видели, те је то нешто што је непојмљиво и што нормалан ум не може да схвати. – Али и ове друге ствари које се понављају показују да ми као нација имамо ПТС (пост трауматски синдром). Прошли смо пет ратова, ми и сада нон-стоп слушамо о ратовима где се код људи ствара страх. А једна од природних реакција на страх је и насиље. – истиче Вилотијевић. Саша Јанковић, бивши заштитник грађана, казао је да све што се дешава није последица само онога што ради држава, већ много фактора утиче на тренд насиља које је постало свакодневица. Он објашњава да, све и да смо урадили све како треба, нема никакве гаранције да би тренд насиља који постоји већ десетинама година стао. Али је питање, каже он, да ли ми данас, после свега, имамо мање шансе да се тако нешто понови, или су шансе веће. – Нажалост, имамо веће шансе. Не постоји једна магична ствар коју је институције требало да ураде. Насиље је једна општа ствар коју ми сваког дана гледамо са највиших и највидљивијих места. Ми то насиље гледамо у ријалитијима, без обзира на то да ли је оно стварно или није, та култура насиља се промовише. Насиље је такође последица некажњавања за нека озбиљна кривична дела, па тако можемо да видимо људе који су озбиљни криминалци у школама како праве рекламу за себе. Много је тога требало урадити да би се поставиле границе насиљу, без обзира на то од кога оно долази. – казао је Јанковић. Професор Вилотијевић каже да је Рибникар један специфичан злочин за који се не може са сигурношћу рећи да има везе са свим што нам се дешава у друштву. – Ја не бих смео да улазим у анализу детета и родитеља, али мислим да је ту један од проблема. Проблем је и то што у школама развијамо такмичарски дух. А кад се такмичарски дух негује то значи да један побеђује а сви остали губе. Ми треба да учимо да се такмичимо сами са собом, да будемо бољи наредног дана него што смо били претходног.” – објаснио је проф. Вилотијевић и додао да му се чини као да је у овој школи дечак одлучио да елиминише своју конкуренцију. Kао проблем он наводи амбиције родитеља које они преносе на децу, као резултат својих неостварених жеља. С друге стране, наводи он, истраживања оваквих злочина у Америци показала су да је 70% деце која су починила нешто слично овоме, заправо претрпело насиље. – Зато, систем мора да прати и предвиђа овакве ствари. Да уочава овакву децу и да с њима превентивно ради како се неке ствари не би десиле. – тврди професор педагогије. Саша Јанковић објашњава да систем као такав мора да обезбеди извесност казне за злочине и да ту управо лежи проблем. – Ми деценијама живимо у систему који се разграђује и не можемо да рачунамо ни на један елемент тог система у потпуности. Проблем не можемо решити тако што ћемо подићи казне, то је популистичка мера. Наука је показала да одлука о извршењу неког кривичног дела не зависи од тога колика је казна, већ извесност да ће се та казна и догодити. А ми годинама гледамо како неки људи пролазе некажњено за ствари које раде. – подсетио је Јанковић и додао да је Рибникар био моменат да се анализирају недостаци. Уместо тога, каже он, ми смо рекли да систем није заказао и тиме послали поруку да ово може поново да се деси. Професор Вилотијевић каже да Министарство просвете неке ствари јесте урадило, али је питање колико су те ствари ефикасне. – Сад свака школа у свој годишњи план мора да унесе и Протокол о борби против насиља, организује семинаре, креирају платформе. Направљене су смернице које нису лоше, али се види да су урађене на брзину. И проблем је што ће вам сваки наставник рећи да то он ради. Неки песимисти из области педагогије рећи ће вам да грешка која је направљена може да се исправи тек за 20 година, кад стигне нова генерација деце коју треба васпитавати. А ми сад имамо такав проблем да данашњу децу васпитавају они који су одрастали у време ратова, инфлације и несташица и преносе деци поруке које поспешују насиље. ‘Немој да се тучеш, али ако те удари, удари и ти њега.’ А у свакој реченици после али иде оно главно што хоћемо да кажемо. Тако родитељи практично саветују децу да се туку. – каже Вилотијевић. С друге стране, Јанковић тврди да је природна потреба и право човека да се брани и да не треба да учимо децу да очекују од државе и институција да их од свега одбрани. Проф. Горан Вилотијевић сматра и да наш утисак да је насиља сада много више него пре није сасвим реалан. – Насиља је било и пре, само што није било друштвених мрежа да га учине овако видљивим. И нисмо знали шта је све насиље. Kада сам, две хиљаде и неке године био директор школе и када нам је стигао Протокол о насиљу, ми смо децу упознали с тим шта је све насиље. Након тога драстично је порастао број пријава насиља јер су се пре тога неке ствари сматрале само несташлуком. – казао је овај педагог који је радио и као учитељ и као директор основне школе дуже од деценије. Kао први корак на путу ка решавању проблема, он наводи да морамо постати свесни да имамо проблем, а да је наш проблем свеприсутно насиље и страх и да добрим законима и поштовањем закона можемо да доведемо ствари у ред. – Требало би да променимо много тога, укључујући и програме у школама. Рекао сам да страх рађа насиље, али има неких ствари које су и у традицији. Kод нас се насиље негује традиционално. Ми кроз историју славимо оне који су били насилни. Чак и старе песме смо поделили на епске јуначке и на лирске женске. И своје студенте сам једном питао, сви су знали за буздован Kраљевића Марка, али врло је мало оних који су знали ко је написа Слово љубве. Али наша култура је и Слово љубве, не само Kраљевић Марко него и Бановић Страхиња. Ми морамо да радимо васпитно с децом и да им дајемо и неке друге примере.” – истакао је др Вилотијевић. Он као проблем наводи и то да су промене у друштву тако велике и брзе да нам је веома тешко да се томе прилагодимо, па самим тим теже разумемо и децу која расту у таквом свету који нам није близак. https://zelenaucionica.com/pedagog-dr-vilotijevic-mi-imamo-problem-da-danas-decu-odgajaju-oni-koji-su-odrasli-u-vreme-ratova-inflacije-nemastine/

Сваког дана многи људи пате од непријатељстава. Међутим за вернике је ситуација двоструко тежа: они доживљавају све ратне недаће, њихове куће и цркве су под гранатирањем, у исто време, цркве се одузимају нашим парохијанима у позадини, а свештенство је подвргнуто репресијама. Под овим условима, све више узнемирујућих гласина потреса људску машту. Многи људи су збуњени и обесхрабрени: како бити и шта радити? Не паничити и не плашити се. Паничар не може разумно да расуђује, јер су све његове мисли подложне ниским животињским инстинктима. Није случајно што Господ непрестано поучава вернике на страницама Светог писма: „Не бојте се!" Ево, на пример, како Бог говори пророку Исаији: «…Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје. Гле, постидјеће се и посрамиће сви који се љуте на тебе; биће као ништа и изгинуће противници твоји. Потражићеш супарнике своје, али их нећеш наћи, биће као ништа, и који војују на те, нестаће их. Јер ја Господ Бог твој држим те за десницу, и кажем ти: Не бој се, ја ћу ти помагати» (Ис 41,10–13). И ове речи су упућене не само пророку, већ свим верницима свих времена, па и нама. Заиста, како се може паничарити и показати кукавичлук ако је сам Бог са нама? Зато, уз сваку узнемирујућу, застрашујућу поруку, морате се, пре свега, сабрати, смирити, помолити се Господу, потпуно се препустити Његовој светој вољи, па тек онда донети било какву одлуку. Радње које се врше под утицајем јаких емоција не воде ка добру. Држати се свих заповести. Шта год да се дешава око нас, ништа нас не ослобађа наших хришћанских дужности. Напротив, најтежи искушења су тестови колико смо хришћани на делима, а не само на речима. И што су ова искушења већа, утолико се усрдније треба трудити у делима побожности. Ако држимо заповести, никакве земаљске невоље нас не могу савладати. Пружити подршку онима којима је тешко. Колико год нам се понекад чинило да су наша искушења претешка, увек ће се наћи неко од наше браће, коме jе теже од нас. И у овом случају, дужни смо да пружимо сву могућу помоћ страдалницима. Шта год је могуће: некоме помоћи новцем, некоме склоништем, неком лепом речју или разумним саветом. Главно је да нашу браћу у вери не оставимо беспомоћном. Онда нас Господ неће оставити. https://pravlife.org/en/node/30602

Тридесет година након свирепог убиства дванаестогодишњег Слободана Стојановића из Зворничке Каменице (убијен је 27. јула 1992. године), Света Литургија поводом канонизације служена је у храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи код Зворника, саопштила је РТРС. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ на последњем Сабору, овај дечак, који је мученички пострадао у протеклом рату, канонизован је и проглашен за свеца. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на твитеру овим поводом поручио: „Данас се детету Слободану молимо као светитељу и мученику да замоли Бога да нигде и никада не страдају недужна деца у вихоровима несрећних ратова. СВЕТИ НОВОМУЧЕНИЧЕ ОВЕНЧАНИ МУЧЕНИЧКИМ ВЕНЦЕМ ИЗ РОДА СРПСКОГА, МОЛИ БОГА ЗА НАС!“ „Кроз призму страдања малог Слободана треба гледати подједнако на страдања сваког дјетета у овом рату, било како да се зове, али нажалост није тако“, поручио је у беседи протонамесник Марко Данојловић, парох дрињачки и додао: „Оно што је највећа трагедија јесу кантари свјетски који не мјере исто жртве макар оне биле дјечије. Слободан је ишао раширених руку према животу, ишао је раширених руку и према непријатељу који се злочиначки понио“. Организације проистекле из Одбрамбено отаџбинском рата, заједно са институцијама града Зворника, у наредном периоду планирају у центру града да поставе спомен бисту Слободану Стојановићу. Након Свете Литургије преломљен је славски колач Светом новомученику Слободану, али и свим новомученицима Епархије зворничко-тузланске, а потом положено цвеће на гроб Слободана Стојановића, новомученика Каменичког. У календару Српске Православне Цркве 27. јул биће посвећен још двојици новомученика из Дрињаче, Милану Петковићу и Тимотију Поповићу свештеницима страдалим у Другом светском рату. Подсећамо, Слободан Стојановић убијен је у Каменици код Зворника 27. јула 1992. године када се у село вратио по пса. Убила га је припадник такозване армије БиХ Елфета Весели. Слободаново тело пронађено је у јуну 1993. године у масовној гробници код Јошанице. Према патологу Зорану Станковићу, на дечаку су констатоване бројне и смртоносне повреде на глави и телу нанесене током живота и после смрти. Одсечено му је уво, а оштрим предметом нанесене посекотине на стомаку, док му је у слепоочницу из близине испаљен метак. Извор: РТРС, Твитер налог Патријарха српског г. Порфирија

Знате ли, браћо, зашто је у ове наше дане попустио Бог небесни по други пут на сав свет оне ратне страхоте, које се могу сравњивати само са страхотама пакла? Зато, што је вредност човека пала испод вредности злата. А то се противи Божјем плану у погледу човека. А што год се противи Божјим плановима, то мора да прсне, да падне, да умре, да ишчезне. “Ево иде дан Господњи љути с гњевом и јарошћу да обрати земљу у пустош, и гријешнике да истријеби из ње… Учинићу да ће човјек више вриједети од злата” – кличе пророк Исаија. Многи људи не осећају да постоји ваздух док не дуне ветар. Други опет не помишљају на светлост, све док не падне мрак. Тако и многи хришћани нису ни осећали да постоји Бог, док се није дигао вихор овога рата; нису ни помишљали на Бога, док се над њима светлио мир и смешила срећа. Али, кад се дигао вихор рата и кад се спустио мрак свих удружених зала, онда су се сетили Бога; не, него ни о чем другом нису могли мислити до само о Богу. Дан Господњи! То се назива у Светом писму дан Господњи: оно што је за људе ноћ, грозна ноћ, мрак са грмљавином, крв и дим, страх и ужас, крв и језа, огањ и полом, врисак и ропац, оно се назива у Светој књизи Божјој даном Господњим. Питате ли како то? Зашто то? Просто, што у таквим приликама и због таквих прилика размажени и обезображени људи долазе до пуног сазнања како је Бог све и како је човек ништа. Разметљивци покривају се стидом, охолице гледају у земљу, богаташи ходе са изврнутим џеповима, кнежеви желе да их бар неки туђински пандур удостоји разговора, војеначалници чине сами себи војску гологлави, без иједног потчињеног, а са безброј старијих, негда немарни свештеници плачу пред порушеним храмовима, негда бесне жене дроњаве и неопране кувају шаровину за ручак – а сви укупно мисле на величину величанства Божјега и на дим ништавила људског. Ево, зашто се та страшна ноћ назива даном Господњим? Јер, Бог долази до израза. Док је трајао спокојни дан човечји, човек се није сећао Бога, чак себе је издизао изнад Бога и смејао се богомољцима, ругао се онима који су га позивали у цркву и на молитву. А кад је настао страшни дан Господњи сви се људи враћају Богу, признају власт Божју, распитују за цркву, одају почаст свештеницима, траже свете књиге да читају, уздишу, стиде се своје прошлости, кају се за своје грехе, носе понуде сиромасима, обилазе болеснике, посте, причешћују се, јер мисле о својој блиској смрти и nа онај свет где је друкчији дан Господњи, благи, светли, и радосни и вечни. Учинићу, говори Господ преко пророка Исаије, учини ћу да ће човјек више вредети него чисто злато, злато Офирско, тј. најлепше и најскупље злато. Ето, браћо, шта је циљ свих невоља које Бог попусти на свет. Да учини да човек више вреди и више се цени него злато. Знате ли, браћо, зашто је у ове наше дане попустио Бог небесни по други пут на сав свет оне ратне страхоте, које се могу сравњивати само са страхотама пакла? Зато, што је вредност човека пала испод вредности злата. А то се противи Божјем плану у погледу човека. А што год се противи Божјим плановима, то мора да прсне, да падне, да умре, да ишчезне. И у нашој земљи злато се почело било ценити више од човека. Зато је и наша земља ударена грозним бичем рата, бичем исплетеним од свих зала и несрећа, као од ватрених змија. Да би се научили да ценимо Бога изнад човека и човека изнад злата. Кад је Србија стварана, велики људи становали су у малим кућама. Кад је Србију заменила Југославија, мали људи живели су у великим палатама. Сва војска Карађорђева, која је дигла Устанак, могла би се сместити у палату једнога југословенског велможе у Београду. Народ је гунђао, али постепено и сам ходио по примеру својих велможа, златољубаца и човекомрзаца. Због новца убијани су људи, паљене куће, склапани брзи бракови, развођени бракови, дељене задруге, стваране партије, завађана браћа, прљано име српско, одбацивана вера, издавана светиња, продавана отаџбина. Ето, зашто је морао доћи страшни дан Господњи, браћо моја, и нама, и нама. А сад, благо нама, ако смо се научили ценити човека више него злато, више него богатство, више него славу, више него месец и звезде, више него сву видљиву васиону, коју је Створитељ предао човеку, онда нисмо узалуд патили. Онда ћемо бити моћни, срећни и живети у миру и спокојству, у љубави и узајамном поштовању, славећи Бога Тројичнога, Оца и Сина и Светога Духа на век века. Амин. Извор: Фондација Пријатељ Божији

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је, у Дому Војске Србије у Београду, свечаном отварању међународне конференције под називом: Агресија НАТО 20 година касније ‒ МИР И НАПРЕДАК, УМЕСТО РАТОВА И СИРОМАШТВА. Конференцију су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина. Прогам поводом обележавања 20-годишњице агресије НАТО-пакта на нашу земљу, организован је у Дому Војске Србије у Београду, у периоду од 20. до 24. марта 2019. године, уз учешће око две стотине учесника из иностранства. Извор: Епархија бачка

Већ десет година ђакон др Александар Прашчевић бави се изучавањем односа хришћана и муслимана. Тој теми, из различитих углова, у различитим историјским периодима, посвећени су његови стручни научни радови, постдипломски, докторски и постдокторски, које је бранио на теолошким факултетима и институтима у Москви, Канади, Женеви и Солуну, где тренутно ради на трећем постдокторату. Многи који у последњих годину дана различитим пословима, углавном званичним, долазе у београдску патријаршију упознали су ђакона Александра Прашчевића као шефа кабинета Његове светости патријарха српског Иринеја. Читаоци „Политике” имаће прилику да га ближе упознају као доктора теологије, будући да од сутра наш лист ексклузивно објављује фељтон „Патријарх Павле о исламу и муслиманима”, чији је он аутор. Овај научни рад написан је на основу до сада неистражених и необјављених архивских докумената у којима су сачувана сведочанства о мирољубивој мисији патријарха Павла током грађанских ратова и сукоба у Југославији од 1990. до 1997. године, објашњава за „Политику” ђакон Александар Прашчевић. – Од детињства је био окружен муслиманима, са којима је градио односе пуне разумевања и дубоког поштовања. У најкритичнијим тренуцима хришћанско-муслиманских односа патријарх Павле није пропустио ниједну прилику да изађе у сусрет молбама и потребама муслимана, док је осудио сваки напад на њих и њихове богомоље, позивао на мир и говорио о заједничким вредностима хришћанства и ислама – каже Прашчевић. Са њим разговарамо непосредно пошто је из Београда отишао други човек Руске православне цркве митрополит Иларион (Алфејев) и у завршници припрема за посету патријарха Иринеја Солуну, где ће бити обележена стогодишњица од пробоја Солунског фронта. Између те две и у организационом смислу велике посете, стао је овај разговор. А почели смо га питањем о томе колико хришћани познају ислам и које су њихове најчешће предрасуде о муслиманима. – Хришћанима је данас доступна литература о исламу као никада до сада, како у погледу превода и преписа, тако и по делима која су написали хришћански аутори, као што је приручник о исламу архиепископа албанског Анастасија Јанулатоса. Искористио бих ову прилику не за набрајање већ познатих предрасуда, него за позив на суочавање са њима, као највећом претњом опстанку међуверског суживота. Често понављам потребу за стицањем позитивног међуверског искуства, као залога мира и стабилности. Народна мудрост нас учи да се добро добрим враћа – истиче наш саговорник. Ђакон др Александар Прашчевић у београдску патријаршију позван је из Канаде, где је отишао по завршетку постдипломских студија на Московској духовној академији. У седишту Епархије канадске у Милтону обављао је административне и црквене послове и две године радио као асистент на Шербрушком универзитету. – По окончању постдоктората у Женеви и Москви, у јесен 2015. године, уместо повратка на Шербрушки универзитет, почео сам да радим у Синодском одељењу за међуцрквене послове, где сам имао мало времена да се упознам са начином рада који сам постепено допунио корисним методама са истока и запада. Службеницима овог Одељења поверени су углавном оперативни и технички задаци на основу одлука Светог архијерејског синода. Највећи део посла је комуникација са представницима помесних православних цркава, дипломатским представништвима и међународним организацијама – објашњава ђакон Александар Прашчевић. Међутим, одлуком Светог архијерејског синода у мају прошле године додељено му је ново задужење: постао је шеф кабинета патријарха српског. – То је дужност која у овом тренутку покрива заиста широк обим послова којима руководи патријарх српски. Највећу улогу у мом раду имају оданост, преданост и способност да сваки задатак буде извршен искључиво према његовим упутствима. Његова светост у својих 88 година живота дневно обави по неколико пријема, решава предмете црквених и административних служби, служи у храмовима недељом и празницима, а сведоци сте и његових честих путовања у земљи и иностранству са врло испуњеним програмима, тако да и сам често радим од ујутру до увече, ношен управо енергијом нашег патријарха – каже Прашчевић. Признаје да у детињству није волео да учи стране језике, али данас због природе посла који обавља свакодневно користи руски, француски и енглески, а учи грчки језик. Научним радом бави се искључиво ноћу. – Тада су ми на располагању мир и тишина, а због одржавања самодисциплине, чак и када сам потпуно исцрпљен, неколико минута читам, а затим нешто и напишем – прича наш саговорник. Патријархов шеф кабинета завршио је Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У основну школу ишао је у Београду. Рођен је у Ђаковици. Има 31 годину. Политика.рс