Претражи Живе Речи Утехе

О значају образовања у животу и формирању сваког члана друштва не треба ни говорити. Шта, међутим, да кажемо о верском образовању у свим његовим облицима и степенима у односу на хришћане? Свето писмо је извор целокупног нашег појма Бога. Сам Христос каже да се у Светом писму открива све што ће доћи (Мт. 26, 54). Он је испуњење закона (Мт. 5,17) и само кроз Њега можемо наћи смисао у светим књигама. У Јовановој Апокалипси читамо: „Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, Први и Последњи“ (Откр. 22,13). Од времена Старог завета, једна од дужности Божјег народа била је проучавање Светог писма. Они који су се посветили служби Богу, природно су објашњавали свете текстове својој млађој браћи. Таква је улога свештеника и богослова данас. Било им је више него јасно да ако не знају Свето писмо, немогуће им је да сазнају Истину када дође време за то. Све у светим књигама почиње и завршава се Премудрошћу која је Христос. Почетак људске историје је почетак дугог пута стварања. Христос је Творац, и у Њему ће се сабрати сва творевина када се времена испуне, или, другим речима, када дође крај. Важност веронауке данас је иста каква је била и пре појаве Истине (Христа), тј, препознати Га и живети са Њим. Многи људи који су чланови Цркве не живе са Христом јер Га не препознају. А како ће Га упознати кад Га не траже? Не знају одакле да почну. Једноставно речено, они живе у заблуди, јер не познају Свето писмо, а самим тим и не знају за силу Божију (Мт. 22:29). Наша је дужност да читамо свете књиге и сву другу црквену литературу, а Бог се несумњиво брине и постепено нам отвара ум да разумемо оно што читамо (Лк. 24,45). Стаду је, пре свега, потребан пастир –добар пастир, кога може препознати и следити. Немогуће је бити препознат као добар пастир ако не постанеш одраз Доброг пастира Јеванђеља који живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Христос каже да је Он врата овцама, и ко уђе кроз њих биће спасен (Јн. 10,9). Укратко, наша је дужност да душе које су нам поверене уведемо у судове Господње, али то не може учинити пастир, који је лопов или разбојник, који ће убијати и уништавати, и расејати стадо, јер не мари за овце (Јн. 10,12-13), већ који добро води своје стадо и држи своју децу у послушности са потпуном озбиљношћу (1. Тим. 3,4), који право поучава реч Христове истине, не само на речима, већ и на делу. Епископ у сваком тренутку мора бити исти, јер је сам Христос „исти јуче и данас и у векове” (Јевр. 13, 8). Човек је позван да мења време, а не време човека. Моја брига је да сведочим за лозу која је Христос. Јеванђеље јасно говори о томе шта је јединство и како оно може и треба да се оствари. Сви ми који смо крштени у Христа постали смо део ове лозе. Добили смо прилику да црпимо сокове из винове лозе. Нама је милостиво дато да живимо у корену сваког добра. Сам Христос је посведочио да ће оне гране које пребивају у овом јединству донети много рода, јер штап не може донети плод сам од себе ако не остане у виновој лози (Јн. 15,4-6). А кад је корен свет, јасно је да ће и плодови штапића бити свети. Све ово је алегорија за дела хришћана који се руководе и живе по закону Христовом. Христос је Бог мира и љубави. Да бисмо остали у јединству са таквим Богом, и ми смо, по речима св. Павле, позвани смо да живимо у истомишљењу и миру, тешећи једни друге (2. Кор. 13:11). Епископ мора да буде јак речју и делом, а „ко има уши да чује нека чује“ (Мт. 11,15). По Светом Максиму Исповеднику, човек је боголико духовно-лично и психо-физичко биће, које је усмерено на пуноћу личног општења са Богом у љубави. За телесног човека, идеја самоодрицања и љубави према Богу, која је већа од љубави према самом себи, противречи свакој логици „нормалног живота“. Промена такве особе захтева много времена. Успех је могућ само када ми као хришћанска заједница сведочимо свету плодове Христове, а то су „љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милосрђе, вера, кротост, самоконтрола“ (Гал. 5,2), 2-23), јер смо сви ми радници на Божјем плану. Тако ће рад Цркве бити успешан, јер неће зависити од катихизиса које нико не жели нити има времена да похађа, нити Црква има оруђа да наметне и захтева, већ ће постати добродошло место за све оне који су оптерећени грехом и траже утеху (Мт. 11:28). Епископ Главинички Макарије (Чакаров) приредила:Ј.Г. извор

– Сестро, када приметимо нешто изобличено код другог, како да га натерамо да се промени? - мати Гаврилија: Велика је грешка мислити да можете променити човека својим трудом. Никада. Својим животом - да. Али уз залагање, говор, противљење и слично, никад или бар врло ретко. Промена ће се десити када дође Божји час. Ако промениш себе и постанеш живи пример ономе кога желиш да промениш, његов идеал, а он те види срећног, онда ће се и он променити. Молити се за човека је добро. Али покушај да се он промени - не. То је само у рукама Божијим. Бог има свој план за живот сваког од нас. За све. Ми смо слободни. Али ми не знамо да Он зна шта ћемо учинити. Он све зна. Он зна наш пут до последњег тренутка нашег живота. Ми то не знамо. А ако, љубљени мој, покушамо да се више сјединимо са Богом, онда неће бити потребе да било шта чинимо. Тако ћемо аутоматски постати живи пример онима које желимо да видимо како ходају Његовим путем. Али природно је у твојој младости и са љубављу коју је Бог уложио у твоје срце, да то у почетку не разумеш и да се разочараш говорећи себи: „Али како то ? Такви напори, а он је и даље исти ." Знаш шта? Господ каже исто за нас:„Толико пута сам ти опростио. Био сам стрпљив толико пута, а ти си и даље исти . " А онда је наставак у молитви. Без осуђивања другог. Једном, када сам већ схватила шта је молитва, видела сам двоје деце како се туку на путу. Нисам ишла да их раздвајам, као што бих то урадила раније, већ сам одмах окренула главу у страну и молила се: „Господе, стави мир свој међу њих“. И кад сам се окренула да их видим, они су се већ играли насмејани. То је био одговор Бога. Запамтите то, драги моји. Мир и тишина у нама и начин на који живимо показују колико верујемо. Зато, неко може да нам каже најлепше лекције, али када га видимо узнемиреног, немирног, не можемо да верујемо у то шта нам говори. Тако, ако желимо да помогнемо другима, циљ нашег живота треба да буде да се што више приближимо Господу. maranata01.wordpress.com

Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља. Упечатљиво и кратко испричана прича могла је боље и делотворније да утиче на душе обичних слушалаца него дуга размишљања поучног верског карактера. Разуме се, егземплее су долазиле из уста путујућих проповедника или парохијских патера. Егземпла која је у прво време била усмено оружје фрањеваца и доминиканаца временом је забележена на папиру и претворила се у зборник текстова. У богословији је зборник оваквих средњовековних поучних прича ишао из руке у руку и за њим је владала велика потражња међу ученицима који су волели да читају још нешто осим уџбеника. Добро се сећам једне приче. Забринут због тога што људи нерадо и у малом броју долазе у свој храм свештеник је одлучио да их продрма. Једне недеље је објавио парохијанима да ће им на следећој служби показати правог ђавола. Разуме се, идуће недеље дошло је огромно мноштво народа на молитву. Храм је био пун и сви су ишчекивали оно што им је обећано. Патер на проповеди рече: – Дошли сте да видите ђавола? Јасно. Иначе вас човек више не може намамити у храм. Добро, погледајте са своје десне и леве стране. Погледајте једни друге. Управо ви сте ђаволи! Од чега се састоји ваш живот? Од гордости, свађа у кући, од зависти и проклетстава, од срамотних песама, од међусобних увреда. Ваш живот се састоји од истих ствари као и ђаволов. Могу да се кладим да нисте бољи од њега. И тако даље у истом стилу. Нема сумње да су људи били зачуђени, уплашени и увређени, али да су се делимично опаметили. Истина, црква је следеће недеље опет била празна. Не треба очекивати да се људи брзо промене, а не жели баш свако да поново слуша о својим греховима. Ефекат свештеникове досетке је био делимичан и краткотрајан. Ми смо се смејали овим примерима замишљајући како бисмо могли да их остваримо у данашње време. Тешко је замислити овакво „нетолерантно“ и разобличавајуће понашање у нашем раслабљеном веку свеопштег појачаног самољубља. Међутим, били смо у заблуди мислећи да су сличне ствари потпуно немогуће. За време перестројке у једној од бивших балтичких република на сличан начин је поступио један угледни патер. Он је у совјетско време претрпео прогоне због вере и чини ми се да је био у затвору. Народ га је волео, а он је у односима према пастви био тих и предусретљив. Кад су после перестројке у читавом Совјетском Савезу у храмове похрлиле огромне масе људи (од којих су се неки заиста кајали, а други су долазили да им праве друштво) он је на служби рекао: „Зашто сте дошли овамо? Овде се људи моле Богу, а ево вашег бога!“ Рекавши ово просуо је на мермерни под цркве звонку прегршт ситних новчића показујући на тај начин да људи ногама стоје у храму, али њихово срце не признаје друге богове осим новца. Ко хоће може да ме грди због примера преузетих од католика, а ја ћу и даље узимати разноразне примере од свих чим их спазим. Ако видим код древних незнабожаца, преузећу од њих. Нећу се гнушати ни примера из живота будиста или атеиста, а не само протестаната или католика, зато што онај ко жели да учи – учи од свих, а о онима који то не желе довољно је речено у Соломоновим књигама. Уосталом, навешћу вам пример једног свеца који је наше вере. Док је светитељ Николај Жички служио на Охриду био је потресен и потиштен због равнодушности мештана према молитви и црквеној служби. Људи су постали себични и сујетни. Ништа свето их није занимало. Једном је светитељ узјахао магарца наопако и пројахао по читавом Охриду. Притом је светитељ био бос и гологлав. Људи су почели да се дошаптавају, веле, човек је полудео. Много је читао, много је размишљао, па је полудео. И следеће недеље је већ читав град био на литургији. Чекали су да Николај још нешто „испали“. А владика је служио као обично и после службе је рекао: – Шта сте дошли да видите? Лудог Николу? Другачије више не могу да вас намамим у цркву? Никад немате времена. То вас више не занима. Друга је ствар ако треба да причате о моди, или о политици, или о цивилизацији. О томе да смо Европљани. А шта је наследила данашња Европа? Европа која је само у последњем рату истребила више људи него цела Азија за хиљаду година (ово је било речено 1920-их година, убрзо после завршетка Првог светског рата)?! Ах, браћо моја, зар ништа не видите? Владичина проповед је оставила дубок утисак на паству, каже Николајево житије, али (наставља) није могла да заустави свеопште одступање од вере. Свеци не могу да зауставе масовно одступништво од вере! Зар то није најстрашнија несрећа?! Жалост срца појединих праведника не ублажава свеопшту окамењеност. Ако је то закон, с њим се треба помирити, без обзира на његову суровост. Али да ли нешто ипак може да промени људска срца? О, да. Слушајте. Исти овај свети владика Николај у књижици „Сто речи о чудима“ каже: „Кад Бог жели да уразуми народ казном и да га духовно пробуди Он чешће користи безбожнике и мучитеље него праведнике и свеце.“ Затим се укратко сећа историје Израиља која је пуна заслуженог кажњавања Јевреја због гажења закона Божијих и савести. Долазили су пророци, али их нису слушали. Међу грешницима су живели праведници, али су им се смејали. Колико год чудно звучало може се рећи: „Јеремија није поправио људе. Ни Исаија их није поправио. А Навуходоносор их је поправио.“ После вавилонског ропства Јевреји су се поправили као никада пре тога. Више није било забрањених бракова и служења идолима. Пророци нису могли да убеде народ. Успела је да их убеди вавилонска шиба. Праведници га нису научили. Научило их је тешко ропство. Ето, то је једина ствар која преостаје Богу од мера за утицање на народ, кад људи више не слушају ни свеце, ни праведнике. Још више чуди што управо овај, већ покајани народ, који је добио историјске лекције, није препознао Спаситеља и што је старим греховима додао нечувено – одбацивање Месије. Али то говори само о тешкој оштећености људске природе, која се не исцељује козметичким поправкама, већ захтева потпуно преуређење. У сваком случају, Николајеве речи и историја Јевреја подижу крајичак (не откривају у потпуности већ само подижу крајичак) покрова тајне над страхотама историје наше отаџбине. Постоји сетва, а постоји жетва. И ако се сеје ветар жање се бура (уп. Ос. 8, 7). Кошмарна жетва наше недавне историје повезана је са сетвом из старије прошлости. Желели бисмо да поправимо наш народ литургијом и проповеђу, литијама и свенародним постом, речју Божијом и међусобним праштањем. Али можда су трудбеници на овој њиви малобројни и неискусни, или је сам народ добровољно глув и тврдоглав, па се грех и даље лагано шири. А то значи да предстојеће невоље попримају карактер неизбежних. Јер је то последња ствар која је највише у стању да продрма и очисти човека и да га, окренутог наглавачке, врати на ноге. Онај ко се поправља добровољно у мирно време бољи је од хиљада оних који се буду кајали под бомбама или у гладним данима. Онај ко има савест и веру не чека невоље и несреће да би се повио у покорности и заплакао пред Господом. И млади кромпир треба само мало огулити да би се очистио за спремање јела. А стари прво даје своју огрубелу црну кору ножу – па тек онда постаје чист. Управо о томе говори владика Николај. Способност за покајање и промену набоље представља главни нерв светске историје. Недостатак ове способности или одсуство жеље да се она гаји у себи објашњава велико море невоља које не напуштају човечанство. Једном од Анђела Откровења је речено нешто слично: „Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5). Тамо се често понавља: „Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама“ (Откр. 2, 17). Извор: Православие.ру

Док ће већина студената лето памтити по одмору уз море, чије ће слике већ следеће године заменити нове, једна одабрана група младих лето 2019. године никада неће заборавити. Кроз Летњу призренску духовну школу они су се упознали са светињама и нашим културним наслеђем, а кроз предавања и разговоре са људима који тамо живе — истински упознали јужну српску покрајину. Вероучитељ из Београда Дарко Николић сматра да свако за живота треба, макар једном, да оде на Косово и Метохију, да је на том месту кључ за свакога ко трага, не само за националним идентитетом, или знањем о нашој историји и традицији, већ и за одговорима о суштинским питањима о животу, за којима трага сваки човек. Уз помоћ Епархије рашко-призренске и Канцеларије за Косово и Метохију, овог лета по други пут је повео студенте на југ. Непознавањем Косова — не познајемо себе „Косово представља метафизичку реалност, која је нама врло често непозната, а од ње у многоме зависи наша судбина, као појединаца, али и као колективитета, као народа. То непознавање подразумева непознавање самог себе“, каже Николић. „Одласци на Косово су ми помогли да дубље упознам себе, народ коме припадам, да своју веру упознам дубље, снажније и садржајније, него што сам је познавао раније. А када сте теолог и учитељ, имате природну потребу да своје одушевљење поделите са другима, да нађу себе, да тај импулс упију и пренесу на другог“, објашњава саговорник Спутњика. Марија Каленић, студент права из Црвенке, за школу је сазнала на интернету, случајно је нашла обавештење на сајту Епархије рашко-призренске. „Неприпремљено сам ушла у ту причу, са погрешним очекивањима, а десило се нешто сасвим другачије, било је то за мене једно невероватно искуство“, прича Марија. „Прво сам се срела са самом собом, али и открила питање националног идентитета. Од првог момента када смо дошли у манастир Светих Архангела, имала сам осећај као да заиста припадам тамо, као да је то део мене, као да сам одатле поникла, иако, вероватно, немам никакве корене на Косову“, каже Марија. Она додаје да у свом окружењу није имала никога ко би пошао са њом на тај пут, што говори о чињеници да већина младих није заинтересована за духовне теме и за одлазак на Косово и Метохију, што је велика грешка, али је разумљиво, с обзиром на околности у којима живимо. Контраст између цркве и оног изван Веома снажан утисак на студенте оставио је и контраст између живота у цркви и оног изван ње. Милан Денчић, студент историје из Зрењанина, претходно је два пута био на Косову, али на северу, који, каже, не може да се упореди са југом покрајине. „Провели смо неко време у Ораховцу и Великој Хочи, тамо смо се највише задржали, а обишли смо и Штрпце и Пасјане. Код тих људи, иако се објективно налазе у тешкој ситуацији, не може да се осети очај, ни да се чују жалбе, што је очекивано. Ако слушате вести, мислите да људи тамо само преживљавају. Народ је окупљен у цркви, то је тамо јако изражено. У народној кухињи у селу Прековац има више хиљада корисника, они сви заједно посте и причешћују се“, прича Милан. Поред будућих правника, богослова и историчара, на пут су пошли и студенти медицине, права, архитектуре, драмских уметности и безбедности, који студирају на државним универзитетима у Србији, а многи долазе и из Црне Горе и Републике Српске. Иако је реч о духовној школи, присуствовање Литургијама није било обавезно, али Дарко Николић каже да изван литургијског контекста и концепта разумевање смисла нашег духовног наслеђа, историје и културе није могуће. Царство Божије на лицу места Главна тема школе је „Значење опредељења за Царство Божије данас“. „Да би младим људима приближили одговор на овако важно питање, потребно је да они то осете; не да само да усвоје апстрактне појмове, већ да искуство тог Царства Божијег осете ту, на лицу места“, каже Николић. „То никако не би било могуће без учествовања на заједничкој молитви и без причешћа. Без упијања духа и атмосфере која тамо влада. То је могуће и на другим местима, али Косово и Метохија носе једну посебну енергију, која је толико снажна и тако концентрисана, на свим тим местима на којима смо били, и ко год да дође, са било ког места, осети ту силу, она га мења, помера, чини да и себе и свет око себе посматра на другачији начин“, објашњава наш саговорник. Саговорници Спутњика кажу да су се многи пријавили за пут, јер су чули искуства оних који су на Косову и Метохији боравили прошле године. Већина је пожелела да поново осети чудесну енергију места која су обишли и топлину манастира и мештана. Зато сада на Косово путују и у мањим групама, сами се организују, па чак путују и самостално. „И то је могуће, границе нису проблем, ако имате вољу да видите и осетите Косово и Метохију и упознате себе“, кажу студенти. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Спутњик

У изјави руским медијима, Његово Преосвештенство епископ бачки г. Иринеј критиковао је идеје присутне у Турској да цариградска Света Софија, која је данас музеј, добије статус џамије. Наглашавајући да износи лични став, јер СПЦ о том питању није одредила званичну позицију, епископ Иринеј је рекао: "Сматрам да је идеја претварања Свете Софије у Цариграду (Истанбулу) у џамију неконструктивна, и њена реализација би представљала акт особеног духовног и културног насиља. Тај уникални величанствени храм више од хиљаду година је био православна хришћанска црква, а као џамија је коришћен мање од половине тог времена. Садашњи статус музеје јесте, по епископу Иринеју "средње или неутрално решење", којим се не вређају ни православни ни муслимани. Ако би се желело да се храму врати првобитна и основна улога, као места богослужења и молитве, могло би да се размишља на следећи начин: Света Софија остаје музеј, али би се дозволило да се у једном делу храма недељом и праѕником служи литургија, а у другом, петком и током исламских празника муслиманска богослужења. Такво решење би било прихватљиво и за муслимане и хришћане, сматра владика Иринеј, али и за туристе који нису заинтересовани за молитву већ само желе да виде овај редак културно-уметнички споменик. Закључујући, епископ бачки Иринеј је рекао: "Данас је нерално да Света Софија постане искључиво хришћански храм, а било би неправедно да постане искључиво џамија. Ако власти Турске не деле размишљања која сам претходно изнео, најбоље је за сада задржати постојеће решење." Извор: https://spzh.news/ru/news/61235-jep-bachskij-irinej-raskritikoval-ideju-o-smene-statusa-khrama-svyatoj-sofii?fbclid=IwAR1Ff3FmEE3uYaUPWPN7l5rpeCi1LMqi_6E1F9VoQ3J5yfns9_4yoqqiKew

Канонска Украјинска православна црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву. У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска црква и неколико других црквених заједница лишавају имена и морају се пререгистровати као Руска православна црква у Украјини. Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине. „Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске православне цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, саопштила је служба за медије. Суд је истакао да је УПЦ затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, саопштено је из суда. Извор: Митрополија црногорско-приморска

О закону који су усвојили грчки посланици у својој проповеди је говорио и Фиотидски митрополит Николај, преноси портал Agionoros.ru. „Да ли сте видели до које мере су пали грчки православни посланици? На срећу, још увек нису сви. Они су изговорили хулу против људског тела. Изгласали су закон по којем сваки човек напунивши петнаест година може да поднесе писани захтев и да промени пол. То је безумље за сваког разумног човека и сатанска ствар с тачке гледишта закона Божијег. Али неки људи желе да нашу државу претворе у државу греха. Први председник наше земље Јован Каподистрија је заједно с посланицима увео грчки устав који се базира на уважавању и поштовању Бога. И данас наш главни закон почиње речима „У име Свете Тројице“ и садржи одредбе у којима се говори о поштовању према људској личности. Ово нам даје основе да захтевамо поштовање устава и да громогласно протестујемо. Данас нам неки кажу да Бог није створио мушкарца и жену излуђујући самим тим нашу децу. Сваки мушкарац лако може да постане жена, а жена мушкарац. Да ли знате зашто то чине? Желе да по сваку цену издејствују да хомосексуалци могу да усвајају децу. Молим политичаре који су гласали за закон да престану да долазе у цркву и да нас варају како би добили гласове на изборима. Шта ће нам они?“ Извор: Православие.ру