Претражи Живе Речи Утехе

А кад путоваху и он уђе у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу његову. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, А само је једно потребно.Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,38-42) А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и груди које си дојио! А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је. (Лк. 11, 27-28) Посматрајући структуру литургијске године Православне Цркве уочићемо да су њен почетак и крај обележени Богородичиним празницима. Литургијска година започиње празником Рођења и завршава се празником Успења Пресвете Богородице. Ова чињеница код многих може изазвати питање која је улога Богородице у Божијем плану спасења света? Будући да је Христос Алфа и Омега (Почетак и Крај) литургијског живота Цркве, те будући да је у личности Христовој Бог постао човеком да би се приближио људима и да би их спасао васпостављајућу њихове везе са Богом, било би логично да литургијска година започиње и да се окончава неким празником у Христову част. Напротив, почасно место које се одаје Пресветој Богородици могло би оставити утисак да се у њеној личности возглављује целокупна историја односâ човека са Богом. Овакво размишљање се оправдава чињеницом да Нови Завет свега неколико стихова посвећује опису личности и дела Пресвете Богородице, што има за последицу да се скоро сваког Богородичиног празника читају исти одељци из Јеванђеља по Луки (10,38-42 и 11,27-28) који, барем феноменолошки, имају врло мало везе са догађајем који се прославља. Питање части која припада Пресветој Богородици поново је постало актуелно у оквирима екуменског дијалога, у којем Православна Црква има протагонистичку улогу, с обзиром да је свет постао једно глобално село, и да је међу хришћанима свих деноминација неопходно међусобно споразумевање и сарадња. Због тога је Православна Црква позвана да заузме јасан став насупрот протестантском унижавању личности Пресвете Богородице, али и његовом прецењивању од стране римокатолика које је уследило као реакција на протестантски став. Богословски одговорно заузимање става подразумева појашњење начина на који приступамо Светом Писму. Као што јасно објављује апостол Павле, хришћани као „служитељи Новога Завета“ су се удостојили од Бога да буду служитељи „не слова Закона него Духа Божијега“(2. Кор. 3, 6), дата им је, Христовим посредовањем, могућност другачијег, богонадахнутог, разумевања Писма у светлости којег садржај текстова Старога Завета добија ново значење и библијски текстови постају отворени за свако време (2. Кор. 3, 12-18). Ова нова могућност легализује примену типолошког тумачења Библије од стране многих Отаца Цркве. Тако се Свето Писмо више не разумева као књига која садржи поучна казивања или историјске информације о личностима и догађајима веома далеке прошлости, већ као попис искустава ондашње заједнице која је живела откривење Бога у њеној историји и која га је тумачила на аутентичан начин, како би, због себе и због следећих нараштаја, разумела вољу Божију и Његов план о свету. Читајући доследно Библијске приче као историју односâ Бога са човеком, уверићемо се, можда неочекивано, да, иако се чини да Свето Писмо посвећује веома мало стихова опису историјске личности Маријине, лик и улога Пресвете Богородице се ненаметљиво појављују у позадини сваке епизоде у историји спасења. Од првога тренутка када Бог ствара човека, Он га позива да сарађује са Њим. Бог не ствара човека као неко биће без воље које се руководи својим инстиктима, већ као слободно биће, обдарено свим особинама које поседује и сам Бог, а пре свега обдарено могућношћу избора да буде сличан Богу или да буде сличан животињама. Управо је ово значење реченице коју користи Свето Писмо када каже да је човек створен „по слици и обличју Божијем“(1. Мојс. 1, 26-27). Нажалост, услед низа погрешних одлука, уместо да се приближи Богу и да Му буде сличан, човек се толико удаљио од Њега да је и цела његова историја дошла до безизлаза. Ипак, Бог никада није напустио своје створење. Од првог момента када је човек сагрешио, Бог му даје снагу, најављујући му да ће један потомак жене уништити зло и да ће га ослободити (1. Мојс. 3, 15). Тако је прва жена (Ева), која је била символ нарушавања односâ Бога и човека, истовремено постала символ наде за поновно успостављање истих односâ прасликујући на тај начин, од првих поглавља Светога Писма, личност и улогу Пресвете Богородице. Како би довео човека поново у своју близину, не нарушавајући притом његову слободу, Бог осмишљава нови план за чију примену је било потребно да човек уради слободно, без принуде, оно што није урадио први човек: да следи пут који ће му показати Бог. Човек који је чуо овај Божији позив био је, како у наставку саопштава Свето Писмо, Авраам. Без премишљања и без противљења је прихватио да следи пут који му је Бог показао, стављајући се у службу Њему (1. Мојс. 12, 1-5). Исто су учинили и његов син и његов унук. И они су били обични људи, са својим слабостима, па чак и са својим манама и недостацима. Упркос томе и они су се ставили у службу Божијег плана. Авраамов унук Јаков, посвађао се са својим братом и био је приморан да оде у изгнанство. Изгледало је да Божији план пропада. Путујући ка Месопотамији он је заспао и у сну угледао лествицу која је повезивала земљу са небом. На врху лествице стајао је Бог који га је уверио да ће се Његов план остварити (1. Мој. 28, 12-17). Овде се још једном прасликује улога Пресвете Богородице. Као и лествица коју је видео Јаков, тако је и Пресвета Богородица она која је ујединила земљу са небом, приносећи себе како би Бог сишао међу људе. Међутим, Бог није желео спасење само неколицини људи, већ свима. Тако Његов план улази у нову фазу. Од Јакова ће настати нови народ који ће преузети на себе да припреми све народе земље за прихватање поруке о спасењу коју ће донети Бог. Међутим, Јаковљеви потомци су постали робови у Египту. Изгледало је да је Божији план о свету поново у опасности да не успе, али Бог поново интервенише. Показује се Мојсију у једној купини која је горела, а да није сагоревала, и заповеда му да изведе свој народ из Египта (2. Мој. 3, 12-15). Још једанпут, и у овом кризном моменту, разазнаје се улога Пресвете Богородице. Као што купина, иако је примила у себе Бога у облику ватре, није сагорела, него је постала средство објаве спасења Израиљу, тако је и Пресвета Богородица примила у себе Бога и постала средство спасења целокупног човечанства. Постоји мноштво примера у Светом Писму које бисмо могли навести, као што су и сви пророци који су, сваки пут када се Божији план о свету налазио у некаквом кризном периоду, давали одважност и наду народу, истовремено приказујући сликовито улогу Пресвете Богородице. Процветала палица Ааронова (4. Мој. 17, 8), орошено руно Гедеоново (Суд. 6, 36-40), Ковчег Завета којег Давид премешта у Јерусалим (Пс. 131, 8), одар Соломонов (Пп. 3, 7-10), клешта којима је анђео држао жар који је очистио уста пророка Исаије(Ис. 6, 6), источна врата Јерусалимског храма која је пророк Језекиљ у сну видео како се отварају само једанпут да би кроз њих прошао Бог (Јез. 44, 2), гора коју је цар Навуходоносор видео у сну са које се одваја један камен што је, по тумачењу пророка Данила, означавало Царство Божије (Дан. 2, 34), златни свећњак са седам жижака који је у виђењу видео пророк Захарија (Зах. 4, 2), и многобројни други примери представљају, сагласно ерминевтичком предању Цркве, праслике значаја и улоге Пресвете Богородице у плану Божанске икономије спасења. Не би било преувеличавање ако бисмо тврдили да се иза сваког догађаја који описује Свето Писмо крије лик Пресвете Богородице. Када је наступило одговарајуће време, Бог је тражио неког човека који би, опет слободно и без принуде, прихватио да сарађује са Њим. Када је анђео пренео Марији Божију одлуку, она је спремно прихватила да постане Његово оруђе (Лк. 1, 38). Није нам тешко да схватимо да би без безусловне Маријине сарадње остварење Божијег плана о спасењу света било немогуће. Сваки пут када се хришћани моле Пресветој Богородици, они уствари своје молитве упућују самом Богу. Одајући част Пресветој Богородици, објављујемо да прихватамо Божији план о спасењу света. Објављујемо да и ми прихватамо да будемо Његово оруђе, како би се свет ослободио од зла које га угњетава на безброј начина. Свакако да је Бог Онај који нас спасава, међутим, прозба „Пресвета Богородице, спаси нас“ пројављује нашу веру да се спасење света никада не може остварити без сарадње људи. Због тога хришћани одају почаст Пресветој Богородици. Она представља допринос људи у Божијем плану о спасењу света. Интервенција Бога у историји је спасила свет. То, међутим, није било само на основу Божије снаге, него и уз сарадњу људи која се остварила у личности Марије. Горе поменута објава јасно говори да онај који је прихвата није ослобођен од обавеза. Као што сам Христос каже: „Мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују је“ (Лк. 8, 21). Свима се, дакле, дарује благодатни дар да буду мајке Христове, да се поистовете са Богородицом, да поново роде Христа у свом времену и у свом окружењу. Потребна је само једна храбра одлука, да подражавамо Маријину спремност да се предамо на служење Богу. Стављајући празник Успења Пресвете Богородице на крај литургијске године, предање Цркве све нас подсећа на неопходност сарадње са Богом ради спасења света, тако да: „Сваки језик призна да је Исус Христос Господ“ (Фил. 2, 11). То је циљ сваког указивања части Богородици Марији. То потврђује и сам Христос кроз Јеванђелску перикопу која се чита на богослужењима која се врше у част Пресвете Богородице, а у којој се каже како Му је нека жена у свом одушевљењу узвикнула: „Блажена утроба која те је носила, и груди које си дојио! А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је!“ (Лк. 11, 27-28). Милтиадис Константину https://mitropolija-zagrebacka.org/uloga_presvete_bogorodice_u_bozijem_planu_spasenja_sveta/

За који дан ће проћи два месеца откако је, са највишег могућег места, од стране поглавара Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Српска Православна Црква прва објавила став о такозваном француско-немачком плану за Косово и Метохију. Да подсетимо, 20. јануара ове године, на дан крсног имена Његове Светости, светог Јована Претече и Крститеља Господњег, пошто је патријарх упознат са поставкама наведеног документа, објваљено је саопштење у коме, између осталог, стоји: „Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу. У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије, на челу са председником Александром Вучићем, неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије. Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“. За овај патријархов став, који сабира, реинтерпретира и, у односу на тренутне изазове, актуелизује низ истоветних закључака Светог Синода и Светог Сабора објављиваних десетинама пута у последње три деценије, логично би било да важи максима sapienti sat. Али, неко би рекао, зачудо, није било тако. Као да није рекла све и баш све што до ње стоји, из дана у дан су се понављали захтеви да се Црква „одреди” према предлогу Европске уније. Медијски конгломерат, који генерално није склон ставовима Цркве, поготову по питању Косова и Метохије, данима подстичући и оне политичаре којима је ретко уступао простор, високофреквентно објављује захтеве да се Црква одреди. Црква се, поновићемо, експлицитно одредила и објавила свој став, али нема глувљег од оногa који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Верујемо да нису у праву они који, на основу оног што објављују медији, тврде да су оба политичка пола (који заједно немају двоцифрени проценат подршке у народу), постигла консензус да патријарх и Српска Црква не треба да имају највише поверење апсолутне већине грађана, односно читавог српског народа, јер не поступају по негде одређеним политичким агендама. Поновимо још једном основне ставове које је патријарх Порфирије објавио 20. јануара: Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије; очување Косова и Метохије у границама Републике Србије је уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за државу; руководство Србије и председник Александар Вучић неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије; Српска Православна Црква је за саживот у миру и међусобном разумевању, у складу са међународним правом, свих грађана који живе на Косову и Метохији. Уколико некоме није јасан или довољан став патријарха и Цркве о Косову и Метохији, сигурно се ради о неразумевању тога шта је Црква и која је њена улога у свету. Да појаснимо: од Силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе, која се одликује од других култура, створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања, напослетку и државе. Дешавало се у историји, а и дешава се, да народи, у целини или дêлом, остану без или ван државног оквира своје државе. Али Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир, остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима, узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба. То што политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа не чуди и не треба сувише прекорно гледати на то. Запањујуће је, пак, када поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте, – поновићемо, креиране ко зна где, – па ако пропадне пројекат, нека пропадну и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су и инспирисали Лењина да створи термин корисни идиоти. Као Тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе. Да поновимо и оно што је поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекао 3. марта ове године, на акатисту за Косово и Метохију у саборном храму српског народа, Храму Светог Саве на Врачару: „Браћо и сестре, знајте да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у што су веровали и што су бранили наши свети преци. Увек ћемо бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су, упркос свему, остали у својим домовима и на вековним огњиштима, крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке. Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, свети кнеже Лазаре, свети Јоаникије Девички, сви свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи! Измолите пред престолом Господа нашег и вашег да будемо бољи, да боље мислимо, боље говоримо и боље чинимо, тако да све оно што је наше буде и остане наше и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист!“ Ауторски текст за дневни лист Политика

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и даље се налази на болничком лијечењу у Клиничко-болничком Центру Црне Горе гдје се опоравља од упале плућа изазване коронавирусом. По ријечима љекарског тима Митрополит Амфилохије се опоравља планираном динамиком. Сви налази су у побољшању па је у процесу постепено смањивање нивоа кисеоника, чије се дефинитивно скидање очекује у наредним данима. Једно од најчешћих питања које се поставља након сазнања да је Митрополит негативан на коронавирус је када се очекује Митрополитов излазак из болнице? Љекари истичу да је у овом моменту то незахвално прогнозирати и да је за њих много важније да се тренд опоравка настави у добром правцу и постепено као и до сада. Митрополит је доброг општег стања и видан је свакодневни напредак и у том погледу. Природа болести и године пацијента и даље су фактори који нас опомињу на опрез и стрпљење, као и на сагледавање и праћење ситуације са пецијентима из дана у дан. Досадашње искуство је показало да је успех у лијечењу већи уколико опоравак тече у константном али благом и свакодневном прогресу. Управо такав је опоравак митрополита Амфилохија. Митрополит је под сталним љекарским надзором који спроводи комплетан терапијски поступак. На болничком лијечењу се налази од 6. октобра. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извештај у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија је охрабрујући јер параметри запаљења изазване коронавирусом су и данас задржали тренд благог пада, вијести су које нам овог поподнева стижу из Клиничког центра Црне Горе. Сви витални паремитри су и данас добри, па је оцјена љекарског тима да опоравак Митрополита Амфилохија тече по плану, напомињући да је природа болести таква да треба бити опрезан и уздржан од било каквих нагађања и предвиђања. Митрополит се осјећа добро, духовно је јак и крепак што умногоме олакшава процес лијечења. Под сталним је љекарским надзором који спроводи комплетан терапијски поступак. Надајући се добрим вијестима и наредних дана наставићемо са редовним информисањем јавности о току опоравка Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, захваљујући свима на бризи, љубави и молитвама које долазе из свих крајева, а данас је стигла чак из парохија далеке Јужне и Централне Америке, гдје су вјерници из Аргентине, Бразила, Чилеа, Колумбије, Еквадора заједно са својим владиком Кирило послали поздраве и молитвене жеље за брз опоравак њиховог и нашег духовног оца и учитеља. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Наравно, сви они који упозоравају већ месецима на овај план историјске издаје већ су проглашени од стране обавештајно-медијске режимске машинерије, која контролише већину медија у Србији уз армију ботова, за издајнике српског народа, а они који нам спремају "бољу будућност" ампутацијом Косова (по рецепту Добрице Ћосића) за велике спасиоце Србије. СПЦ је рекла своје и у мају ове године на Архијерејском Сабору, а ми понављамо готово свакодневно и поред свих могућих притисака и са београдске и приштинске стране. У сваком случају, Бог ће нам као народу дати по нашем срцу! Много је примера у Старом завету да су древни Израиљци пролазили тешке трагедије и изгнанства због својих вођа који су се одметнули од Бога и правде Божије. Како год буде, нико неће моћи после да каже да је Црква ћутала и да смо се сагласили са предајом онога што чини душу нашег народа, наше културе и идентитета. Историја ће свакоме на крају наћи своје место, а Бог ће на Свом праведном суду свакоме дати по делима његовим. (фотографија историјског седишта СПЦ - Пећке Патријаршије - која би према постојећим плановима требало да се са нашим најважнијим светињама нађе званично ван територије Србије (или независном Косову или Албанији) и то на 800. годишњицу прославе Аутокефалије СПЦ. Приче о наводној заштити светиња су шарена лажа јер Београд никада о томе није ни тражио разговор, а Албанцима не пада на памет да то обезбеде јер не поштују ни садашње принципе заштите) извор