Претражи Живе Речи Утехе

Свака суза биједнога, проливена у име благодарности теби, сијаће ти за гробом као непроцјењиви драги камен; свака суза проливена због твоје хладноће и немарности према ближњему, пашће као врела вода на твоју душу пред пријестолом самога Бога. Милост Божју тражи себи давањем милостиње ближњима. Има их који, при тражењу милостиње од стране сиромаха, говоре: "Бог ће дати". Неразумно чиниш ако тако чиниш према невољном брату. Сиромашка шаље теби Бог, а ти га обратно шаљеш Богу ријечима: "Бог ће ти дати". Та Бог ће дати, неизоставно ће дати, али дај и ти. Он ће дати сиромасима; но да ли ће теби указати Своју милост, која је теби неупоредиво више потребнија, него ли сиромашку твоја милостиња? Човјеку сиромашку и оскудноме Бог помаже, стога што Бог никога не оставља; но ти, одгнавши од себе биједнога, одагнао си себе од части коју ти је Бог дао и удаљио си од себе благодат Његову. Заволи сиромашне, да би преко њих задобио милост од Бога. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1133034920433672&set=a.463798390690665

Васкрс нас је дочекао у Палестини у најтежим околностима. Прошло је 175 дана од почетка овог геноцида. 175 дана бомбардовања, опсаде и глади.[1] Никада не бих помислио да ћемо и до Васкрса још бити сведоци овога. Мислио сам да ће сигурно ово насиље до Васкрса престати. Мислио сам да, на крају крајева, светски лидери имају мало савести. Погрешио сам, изгледа! Данас смо ушли у нову фазу геноцидног рата, у којем становнике Газе убијају глад, жеђ и болести. Људи умиру од глади. То је спора смрт. Они висе између неба и земље, полако умиру, док свет гледа. Они немају „ни обличја, ни лепоте“ да бисмо их гледали, јер су „као један од кога свак заклања лице“ (Ис 53, 2–3). Било је потребно више од пет месеци и 32.000 убијених људи, укључујући 13.000 деце, да Савет безбедности УН-а коначно усвоји прекид ватре![2] Али, на терену се ништа није променило. Откад је Израелу стало до УН резолуција?! Израел никада није одговарао, па чак није ни осуђен од стране западних лидера. То остаје највећи проблем данас. Управо сада, молимо да помоћ и храна уђу у Газу. Одустали смо од прекида ватре! Само донесите храну, воду и лекове. Господе, помилуј! Пријатељи, геноцид је нормализован. Као људи од вере, ако заиста тврдимо да следимо распетог Спаситеља, никада нам ово не може бити у реду. Никада не треба да прихватимо нормализацију геноцида. Никада не би требало да нам буде у реду да деца умиру од изгладњивања, не због суше или глади, већ због катастрофе коју је направио човек. Због царства. Геноцид је нормализован као што је нормализован апартхејд у Палестини, а пре тога у Јужној Африци. Као што су ропство и систем касти нормализовани. Јасно нам је потврђено да лидери суперсила, и они који имају користи од овог модерног колонијализма, не гледају на нас као на себи једнаке. Они су створили наратив за нормализацију геноцида. Имају и теологију за то. Геноцид је нормализован. Ово је расизам у свом најгорем облику. Исти они политички и црквени лидери који су се у октобру прошле године постројили један за другим да дају зелено светло за овај геноцид прикривајући га „самоодбраном“, не могу се ни натерати да осуде очигледне ратне злочине које је починио Израел. Они су добри у изражавању забринутости. Дају изјаве да их „узнемирује“ убијање наше деце. (Жао нам је што вас је узнемирило убијање наше деце вашим оружјем!) Желе да нас убеде да им је стало. Они прикупљају средства. Ћуте током геноцида, а онда се касније појављују, са милостињом, да кажу да им је стало. Можемо ли заиста ово прихватити?! Многе земље су пожуриле да обуставе своје финасирање UNRWA на основу пуких навода који нису у потпуности доказани, а, с друге стране, нису урадиле ништа у вези са јасним налазима Међународног суда правде.[3] Несхватљива је количина лицемерја. Ниво расизма који је укључен у такво лицемерје је ужасан. Сада неки политичари тврде да се њихово стрпљење са Израелом завршава – а ми кажемо: ништа не може опрати крв са ваших руку. Резолуција Савета безбедности УН била је прекасна. Ништа не значи. Неки су се понашали као да треба да честитамо или захвалимо САД што нису уложиле вето на резолуцију. Ја кажем, апсолутно не! Они су саучесници. Прошлост се не може поништити. У ствари, САД су управо послале још један огроман пакет пројектила за наоружавање Израела. Да ли они заиста покушавају да нас заварају? Тврде да им је стало и да су забринути (очигледно да би повратили неке гласове)? Ако би се овог тренутка доток америчког оружја зауставио, у року од три дана ово би се завршило. Уместо тога, они шаљу Израелу ракете да нас убијају, а затим шаљу минимални део потребних пакета са храном. Ово је много више од саучесништва. Ово је директна умешаност у овај геноцид. На овај Васкрс, прво се окрећемо крсту. Тугујемо. Ово су тамни, мрачни дани. У оваквим временима, ми Палестинци гледамо у крст, идентификујемо се са крстом и видимо Христа како се поистовећује са нама. Крст је важан палестински симбол. На Васкрс поново проживљавамо његово хапшење, мучење и погубљење од стране царства, уз саучесништво верске идеологије, наравно. У васкршњем наративу налазимо утеху и оснажење у сазнању да се Христос поистовећује са нама. Чувамо ову сцену рушевина у нашој цркви још од Божића, јер је Газа још увек под рушевинама, и зато што се наши људи и наша деца у Гази још увек извлаче испод рушевина и у овом тренутку. Јуче сам са муком гледао ужасну сцену извлачења детета испод рушевина. Неким чудом је преживело бомбардовање, а док су га извлачили говорило је: Где је вода, жедан сам? То ме је подестило на Христове речи на крсту када је повикао: „Жедан сам.“ Повикао је „жедан сам“ у знак солидарности са онима који су масакрирани глађу, опсадом и бомбрадовањем. Христос је солидаран са свим жртвама ратова и изнуђене глади, изазваних неправденим и тиранским режимима у нашем свету. То је вапај свих потлачених неправдом моћи, ћутањем и неспособношћу човечанства да оконча тиранију и неправду. Христос је повикао „жедан сам“, па су му дали сирће да пије. Његовом болу додали су још бола, његовој муци још више муке. Данас док Газа виче „жедна сам“, они бацају помоћ са неба, умрљану крвљу невиних. Неки су погинули од утапања док су покушавали из мора да извуку бачену помоћ. Како је то окрутно. Газа је жедна, и Гази дају сирће. Тражили смо Бога у овом рату. Завапили смо к њему, а одговора, изгледа, није било, све док се нисмо сусрели са Сином Божјим који виси на крсту, вапијући: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?!“ Зашто си пустио да будем распет, сâм?! Ово је крик осећаја напуштености. Сигуран сам да се данас тако осећају становници Газе. Остављеност од светских лидера, напустили су нас не само западни, већ и арпски и муслимански лидери. Многи у цркви су, такође, гледали из даљине, као што је то Петар учинио када је Христос био ухапшен. Петар је желео да буде на сигурном, недостајало му је храбрости, слично многим црквеним поглаварима данас, који једно говоре иза затворених врата, а друго у јавности. Ипак, у овом вапају „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ доживљавамо Бога, Бог нам се приближава, и управо у том вапају осећамо његов загрљај и топлину. Ово је једна од тајни Васкрса. У овој земљи чак је и Бог жртва угњетавања, смрти, ратне машинерије и колонијализма. Он пати са људима ове земље, делећи исту судбину са њима. „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ То је вапај који годинама одјекује овом земљом. То је вапај сваке потлачене особе која страда у стању споре смрти. То је вапај који је Христос поделио са нама у свом болу, мукама и распећу. Данас стављамо крст на рушевине, сећајући се да је Христос делио исту судбину са нама, јер је умро на крсту као жртва колонизатора. И постаде мрак. Универзум је постао мрачан у тузи због одуства истине. Универзум је постао мрачан жалећи за одсуством правде. Крст је крајња неправда. Данас је универзум растужен ћутањем доносилаца одлука и њиховим расизмом, и ћутањем многих који из страха нису проговорили ни реч истине, наоружани теологијом неутралности и неделовања, под заставом „мира и помирења“. Још увек има оних који нису отворено позвали на прекид ватре. Да ли можете да верујете? Цркве! Добили смо писмо „солидарности“ од великих цркава у Европи које чак нису ни позвале на прекид ватре! Рекао сам им да је ово апсолутно увреда. Данас је универзум постао мрачан оплакујући апатију и обамрлост на патњу која постоји у нашем свету, и расизам који је довео до нормализације и оправдавања геноцида. Оно што многима у цркви данас највише недостаје јесте храброст. Они знају истину. Али не говоре истину, јер се плаше последица. Плаше се реакције! Многи у цркви желе да избегну полемику. Можете ли да замислите да је Христос ходао земљом избегавајући полемику?! Они пишу изјаве, а начин на који се црквене изјаве „врте“ око питања „примирја“ или (не дај Боже) осуде Израела је заиста невероватан. Они пишу изјаве на неколико страница које у суштини не говоре ништа друго осим недвосмислене осуде догађаја из 7. октобра прошле године. Има неких црквених великодостојника који су вољни да нас жртвују ради комфора, на исти начин на који су нас принели као жртву искупљења за сопствени расизам и антисемитизам, кајући се у нашој земљи због греха које су починили у својој земљи! А све то уз тврдњу да следе распетог Спаситеља, који је жртвовао све, трпео бол и одбаченост зарад оних које је волео! Наравно, морамо се захвалити онима који са нама носе наш крст. Заиста ценимо ходочашћа за Газу која се одржавају широм света. Захваљујемо се онима који су дошли у Палестину да се солидаришу са нама. Захваљујемо се докторима и медицинским сестрама који волонтирају у Рафи. Захваљујемо се онима који лобирају да се заустави продаја оружја. Захваљујемо се онима који протестују на улицама. Захваљујемо се онима који су организовали многе седеће демонстрације и ненасилне протесте. Захваљујемо се онима који и даље ремете удобност светских лидера на скуповима и конференцијама за штампу и скуповима за прикупљање средстава. Чујемо вас! То је црква Христова! Поздрављамо оне који су у знак протеста поднели оставке из влада и међународних тела. Они имају храброст и интегритет. Они разумеју да је Газа заиста морални компас нашег данашњег света. Захваљујемо се Јужној Африци на њеној акцији у Међународном суду правде и Алжиру што предводи напоре за постизање резолуције о прекиду ватре. Узгред, и једни и други су преживели колонијализам! Ту се налази морални кредибилитет! Тежак крст носимо. И захваљујемо се онима који нам помажу да га носимо. Наш Велики петак предуго траје. Али из Христовог искуства знамо да ово страдање није ради прослављања патње. Знамо да је страдање увек пут ка слави и животу. То је станица на путу ка васкрсењу. Ходамо са Христом путем ка Голготи. Оснажени смо његовом солидарношћу са нама, али ишчекујемо Недељу. На Васкрс, не окрећемо се само крсту, већ гледамо и у празан гроб. Шта је Христу дало ову снагу? Ову издржљивост и снагу, до те мере да је опростио својим тлачитељима? До те мере да је рекао: нека буде воља твоја, и добровољно отишао на крст? Верујем да је његова одлучност и решеност, његова издржљивост, произашла из поверења у вољу свог Оца и из сазнања да је његов Отац у стању да га подигне из мртвих, и да ће на крају Он то и учинити. Његова вера га је одржала и оснажила. Био је пркосан пред царством, суочио се са крстом, па чак и са смрћу, са поуздањем и непоколебљивошћу. Морам признати, данас је тако тешко држати се наше вере и наде. Не видимо Недељу. Чини се немогућом. Прогутала нас је тама гроба. Наша снага је подбацила. Исцрпљени смо. Јако је тешко сада говорити о васкрсењу. Тугујемо. Наша браћа и сестре у Гази буквално умиру од глади. Али НЕ СМЕМО изгубити веру у Бога. То је наше последње уточиште. Као такво, морамо се борити да задржимо ову веру. Не можемо да изгубимо своју веру. Морамо да видимо празан гроб. Морамо се сетити празног гроба. Данас говорим себи са псалмопојцем: „Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Уздај се у Господа, јер ћу се исповедати њему, спасењу лица мога и Богу моме.“ Васкрсење нам улива наду. Хришћанство је вера која се нада. Нада није негирање реалности. Нисмо слепи за нашу стварност, и ми као Палестинци схватамо корупцију и зло света вероватно више него било ко други. Али морамо да одбијемо да ово буде последња реч. Христос је васкрсао, то је последња реч. Христос васкрсе, и ово мења све. Празан гроб је наша нада. Иза грозног апартхејд зида који раздваја Витлејем од Јерусалима, тачније у Цркви светог гроба у Јерусалиму, налази се празан гроб који нас подсећа да последњу реч нема смрт већ живот. Не тама, него светлост. Не геноцид и гладовање, већ достојанство и понос. Празан гроб нас подсећа да зло, неправда или тиранија не могу имати последњу реч. Да је Христос остао у свом гробу, цезар и Пилат би тријумфовали. Рим би победио. И фарисеји би победили. Угњетачи би били победници. Али Христос је васкрсао. Царство је поражено, а још боље, поражена је и сама смрт. Зато што имамо веру, не живимо у очају. Вера је једино што нам не могу одузети. Када на васкршњу недељу објављујемо Al Masih qam – Христос васкрсе, објављујемо да последња реч припада Богу. Објављујемо да је правда задовољена. Истина је доказана. Царство и његови савезници су изгубили. Данас, након две хиљаде година, настављајући да носимо крст, ми побеђујемо, па чак се и ругамо царству и његовој теологији. Узели смо симбол моћи Рима и средства његовог понижавања других и учинили га симболом наше снаге, победе и постојаности пред лицем смрти, и то зато што је Al Masih qam – Христос је васкрсао. Васкрсење нас позива да устанемо и деламо. Пошто знамо да коначна реч припада Богу, ми устајемо и деламо. Ми градимо. Проповедамо љубав зато што знамо да љубав побеђује. Проповедамо мир, јер мир побеђује. Проповедамо живот, јер је смрт поражена. Христос је гледао смрт право у лице и поразио је. И зато, ми устајемо и деламо. Драги пријатељи, уверен сам да ћемо ми Палестинци устати. Никада у свом животу нисам био више поносан и почаствован што сам Палестинац, него ових последњих 175 дана. Поносан сам на нашу издржљивост, сумуд (постојаност). Поносан сам на нашу међусобну солидарност, наше јединство. Кад кажем да ћемо бити добро и да ћемо се опоравити, то кажем јер познајем свој народ. Знам ко смо. Палестина је наша домовина. Овде смо дубоко укорењени. За оне Палестинце који су прогнани широм света, Палестина живи у њима. Палестина је у сваком кутку ове земље. Никада се нећемо одрећи наших богомданих права да живимо у достојанству и правди. Али такође кажем да ћемо се опоравити, јер верујем у доброг и праведног Бога који праведно влада светом. Вероватно је наша највећа предност праведност нашег циља. Наш сумуд је усидрен у нашем праведном циљу и нашој историјској укорењености у овој земљи, али и у овој праведној природи Бога. Зато што Он живи ми се можемо суочити са свим стварима, гледати царство право у лице и победити га. Зато данас нека пут крста буде наш пут. Нека пут пожртвоване љубави буде наш пут. Распети Христос, који је жртвовао свој живот ради оних које је волео позива нас на скупу солидарност, скупу солидарност љубави. Ово је позив на делање, да црква буде црква Христова, да следи стопама нашег распетог спаситеља. Крст је Божија солидарност са човечанством у његовом болу и страдању, а Божија солидарност мора постати наша солидарност. Христови следбеници ризикују све да би говорили истину властима. Овде се не ради о давању изјаве. Христос није рекао: био сам гладан, а ти си се молио за мене и дао си изјаву. Христос је рекао: био сам затвореник, а ти си дошао к мени! Ради се о делању. Морамо пронаћи начине да направимо промену. Морамо делати, мобилисати, вршити притисак, лобирати, позивати власти и лидере на одговорност. Као људи васкрсења, морамо узнемирити царство. Данас вас земља васкрсења позива на делање, у нади и љубави. Данас вас земља васкрсења позива да узнемирите царство. Заједно смо посвећени окончању овог геноцида. Заједно смо посвећени раду за истину и правду. Знамо да ћемо превладати, јер Al Masih qam. Христос васкрсе. Амин. Божићна црква у Витлејему, Палестина, 30. 3. 2024. [1] У тренутку објављивања ове беседе прошло је 210 дана од почетка геноцида у Гази. [2] У тренутку објављивања ове беседе број убијених је порастао на више од 34.000, а од тога је преко 14.000 деце. УН процењује да се преко 10.000 људи води као нестало под рушевинама. [3] UNRWA је агенција УН-а, установљена 1949. године, након Накбе (катастрофе) 1948. када је установљена држава Израел, а протерано више од 750.000 Палестинаца. Агенција се бави палестинским избеглицама и пружа помоћ и заштиту за 5.9 милиона регистрованих палестинских избеглица у укупно 58 кампова који се налазе у Гази, на Западној обали, у Јордану, Сирији и Либану. https://teologija.net/pashalno-bdenije-za-gazu/

ИСАК СИРИН (грч: Ισαάκ του Σύρου) - преподобни, свети; Велики подвижик и "свети философ" (по Св. Јустину), који је у потпуности разрадио методику хришћанске гносеологије; велики мистичар Цркве, чије се животно дело добрим делом односи на икономију Светог Духа; велики писац Цркве и то углавном на бази властитог искуства у молитвеном тиховању. Црква га прославља 28. јануара. Житије Св. Исак Сирин рођен је у првој четвртини VII века, у месту Бет-Катарији, у Сирији (отуда Сирин), на обали Персијског залива. Као веома образован младић, заједно са старијим, такође ученим, братом отишао је у манастир Мар-Матеј (у преводу: господин Матеј - вероватно оснивач манастира), који се налазио у близини града Ниневије. Убрзо је брат Св. Исака био постављен за старешину тога манастира, док се Св. Исак подвизавао у једној келији недалеко од манастира. Због свог образовања, чудотворства и ревности у вери, Св. Исак био је изабран за Епископа града Ниневије (посвећење је било у манастиру Бет-Абе, од Патријарха Георгија, 660-680). На тој дужности остао је само пет месеци, јер је увидео да он није особа која може бити и администратор Цркве. Вратио се свом усамљеничком животу, повукавши се најпре на гору Мату (у близини Бет-Хузаја). Живећи на гори, јео је само три кришке хлеба дневно, уз понешто поврћа у пресном стању. Старост га је натерала да се пресели у пустињски манастир Рабан-Шабур. Много је писао и изучавао Свето Писмо, и на основу личног искуства описивао процес оздрављења и очишћења човековог органа сазнања и узрастање човекове личности у сазнању. Упокојио се у дубокој старости, скоро ослепео што се приписује великом времену проведеном у читању и писању, почетком VIII века. Дела и учење Светог Исака Св. Исак Сирин написао је много списа. Од њих је до данас сачувано око сто беседа, које се односе на духовни живот и подвижништво. На пољу гносеологије дао је запажен допринос дефинишући сазнање као "осећање бесмртног живота", а истину као "осећање Бога". Човек није творац Истине, стога је акт сазнања - акт усвајања већ објективно дате Истине. Анализирајући човека у његовој емпиријској датости, Свети Исак Сирин налази да су његови органи сазнања болесни. Зло је болест којим болује душа, а тиме и сви органи, сазнања. Зло има своја чула, а то су страсти (τα πάθη), а "страсти су болест душе". Зло и страсти не припадају природи душе; они су неприродан додатак души. Страсти су напади које врше на човека ствари овога света; благодат је једина сила која их може одбити. Када се страсти угнезде у човеку, искорењују му душу. Оне збуњују ум, испуњују га фантастичним сликама и жељама. Болесни органи сазнања могу рађати, стварати, производити само болесне мисли, болесна осећања, болесне жеље, болесно сазнање. Пошто су страсти болест душе, то се оздрављење душе постиже очишћењем од страсти, од зла. Врлине су здравље душе, као што су страсти болест душе. Врлине су лекови који постепено потискују болест из душе, из органа сазнања; тај процес је спор, захтева многа старања и трпљења. Свети Исак тврди да је свака врлина - крст, и изричито препоручује да човек најпре заволи невољу и тугу, да се ослободи ствари овога света, да се ум не занима светом. Јер се човек мора прво ослободити вештаственог, да би се могао родити од Бога. Врлине имају свој поредак, свака претходна рађа следећу, и листане су овако: Вера - подвигом вере почиње лечење и оздрављење душе од страсти. Молитва - подвигом молитве човек побеђује себе и улази у нову реалност. Љубав - првобитно созерцање (ή θεωρία) Свете Тројице, превазилажење саможиве себичне човечности, излаз из сфере убитачног антропоцентризма и улаз у сферу Тројичног Божанства. Смиреноумље (ή σωφροσύνη) - услов за исцелење и оздрављење ума, оно што приближава Бога човеку и човека Богу, украс Божанства, сила која се даје само онима који су савршени у врлини. Благодат и слобода - резултат синергизма воље човечије са вољом Божијом, постепени развитак човека у савршено биће услед уласка благодати у душу (κατά μικράν). Очишћење ума - постепено потискивање греха и страсти из целог човечијег бића и свих органа сазнања, исцељење и оздрављење од убитачних болести. Ум се не може очистити, нити прославити са Христом, ако тело не пострада за Христа. Из Охридског пролога Преподобни Исаак Сирин. Рођен у Ниниви, и у младости подвизавао се у манастиру Мар-Матејском, у близини Ниниве. Када се прочу због светости живота и многих чудеса, он би изабран за Епископа нинивског и приморан да се прими тога чина. Но само после пет месеци он остави епископство и тајом се удаљи у пустињски манастир Раббан-Шабур. Саставио је много дела, од којих је до нас дошло око стотину беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи, као што је био Св. Симеон Дивногорац, тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости концем VII века. http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Исак_Сирин

Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се у вечерњим сатима, на празник Благовијести, 7. априла 2021. године на Цетињу упокојио у Господу протосинђел Исак (Симић), сабрат Цетињског манастира, после дугогодишње срчане болести, причестивши се претходно Светим даровима. Повезана вест: Владика Јоаникије: Отац Исак, тихи монах и свештенослужитељ Христов, поживио је међу нама ненаметљиво и скромно Отац Исак је сахрањен данас, 8. априла на монашком гробљу у Манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, уз учешће братства Цетињског манастира и цетињских пароха. Отац Исак је рођен 21. априла 1961. године у Адашевцима код Шида, од оца Славка и мајке Добриле. На рођењу је добио име Зоран, а доцније је на крштењу добио име Симеон. Дипломирао је на катедри Историје умјетности на Философском факултету у Београду гдје је студирао и психологију. У Цетињски манастир је дошао 1993. године за Васкрс. Замонашен је руком блаженопочившег Митрополита Амфилохија, заједно са садашњим Епископом полошко-кумановским Јоакимом и игуманом Манастира Стањевићи архимандритом Јефремом, на празник Светог Исака и Јефрема Сирина, 10. фебуара 1996. године. Обављао је послушање манастирског ризничара више година. Рукоположен је у ђаконски чин 26. јула исте године у Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци. Јеромонах је постао на Велику Суботу 1999. године у Цетињском манастиру. Одлуком и благословом Митрополита Амфилохија, отац Исак је постављен за настојатеља Манастира Дајбабе 1999. године. У том звању, написаће књигу „Живот и дјело Преподобног оца нашег Симеона Дајбабског“ (2004) која је објављена са сабраним списима Светог Симеона према коме је гајио посебну љубав. Због здравствених проблема, отац Исак се враћа 2007. године на Цетиње, у манастир свог пострига. Као један од аутора, учествовао је у изради капиталног дјела „Ризница Цетињског манастира“ (2013), а написао је и неколико радова из области историје црквене умјетности који су објављени у издањима Митрополије. На празник Светог Николаја Жичког и Јоасафа Српског, 3. маја 2013. године, Митрополит Амфилохије му је додијелио чин протосинђела. До свог упокојења, поред многих здравствених проблема, ревносно је обављао дужност манастирског свештенослужитеља. Био је познат по својој благој нарави и омиљен међу вјерницима. Молимо се Господу да га у насељима праведних настани и да му учини вјечан спомен! Митрополија црногорско-приморска и Управа Цетињског манастира

Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг. Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину. Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат. Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца. Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас. Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета. Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу. Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу. Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања. Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот. (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Колико човек презире свет и има страх Божији, толико га више закриљује божанска благодат и осећа помоћ Божију. Такав човек је благословен од Бога који му шаље своју богату милост и штити га целог живота. Бог допушта жалости и искушења да би му се више приближили. Не треба да избегавамо жалости, него да их још желимо јер ће се тако испитати наша љубав према Богу. Убоги Лазар, како наводи свето Јеванђеље, подносио је храбро оскудицу добара овога света. И тако га је наградио Бог, посадивши га у наручје Аврамово. Бог је увек близу нас, нарочито у тешкоћама и бригама. Тешкоће наше вапију снажно ка Господу, и Он као добар лекар који хоће наше излечење, долази и одстрањује труле делове, то јест страсти, које муче душу. Према окорелости душе наше, показује велико милосрђе. Ма колико грубо и неочекивано да се односи дете према оцу, отац га воли и труди се на све начине да га врати на прави пут. Може да га ожалости понашање детета, али он као отац пун љубави, стара се за његову поправку. Исто то, само у несравњено већој мери, чини и небески Отац наш, који подноси наше грехе и стара се на сваки начин да нас врати на Његов пут. Када не подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више живи свет, него Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш за помоћника Христа. Он је нада твоја и радост твоја. Више од љубави према телу своме треба да имаш љубав према Богу. Када је душа твоја нага, без врлина, знај добро да се не можеш приближити Господу. Ако хоћеш да се сјединиш са Њиме, треба да следиш пут светих Отаца који су све жртвовали за љубав Његову. Оставили су све, да би нашли многоцени бисер, Христа. Када помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувенљиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе. Својим трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости, близу Бога. Ето зашто су у свим невољама и искушењима показали трпљење, велико трпљење! Ако су, дакле, мученици претрпели толике муке за љубав Божију, колико тек и ми треба да истрпимо разних искушења која допушта Бог за наш духовни напредак. Господ нас је призвао да будемо учесници Његових страдања. Сам Он је трпео и понео крст наших греха. И ми треба да претрпимо труд и бол и муке и све што нас чека, да би се удостојили славе Божије, „заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије и свих светих“, који су многим трудом и знојем угодили Христу. Свети Исак Сиријац Извор: Епархија жичка

Раслабљеност и размаженост данашњег човека последица је духа самољубља, саможивости и самозадовољства којем смо се предали и у којем нема места ни за какво трпљење. Парола данашњег човека и јесте изражена у ставу: нећу да трпим! А човек и не слути да га управо трпљење приближава Богу и смислу његовог постојања у овоме свету. Колико човек презире свет и има страх Божији, толико га више закриљује божанска благодат и осећа помоћ Божију. Такав човек је благословен од Бога који му шаље своју богату милост и штити га целог живота. Бог допушта жалости и искушења да би му се више приближили. Не треба да избегавамо жалости, него да их још желимо, јер ће се тако испитати наша љубав према Богу. Убоги Лазар, како наводи свето Јеванђеље, подносио је храбро оскудицу добара овога света. И тако га је наградио Бог, посадивши га у наручје Аврамово. Бог је увек близу нас, нарочито у тешкоћама и бригама. Тешкоће наше вапију снажно ка Господу, и Он као добар лекар који хоће наше излечење, долази и одстрањује труле делове, то јест страсти, које муче душу. Према окорелости душе наше, показује велико милосрђе. Ма колико грубо и неочекивано да се односи дете према оцу, отац га воли и труди се на све начине да га врати на прави пут. Може да га ожалости понашање детета, али он као отац пун љубави, стара се за његову поправку. Исто то, само у несравњено већој мери, чини и небески Отац наш, који подноси наше грехе и стара се на сваки начин да нас врати на Његов пут. Када не подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више живи свет, него Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш за помоћника Христа. Он је нада твоја и радост твоја. Више од љубави према телу своме треба да имаш љубав према Богу. Када је душа твоја нага, без врлина, знај добро да се не можеш приближити Господу. Ако хоћеш да се сјединиш са Њиме, треба да следиш пут светих Отаца који су све жртвовали за љубав Његову. Оставили су све, да би нашли многоцени бисер, Христа. Када помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувељиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе. Својим трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости, близу Бога. Ето зашто су у свим невољама и искушењима показали трпљење, велико трпљење! Ако су, дакле, мученици претрпели толике муке за љубав Божију, колико тек и ми треба да истрпимо разних искушења која допушта Бог за наш духовни напредак. Господ нас је призвао да будемо учесници Његових страдања. Сам Он је трпео и понео крст наших греха. И ми треба да претрпимо труд и бол и муке и све што нас чека, да би се удостојили славе Божије, "заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије и свих светих", који су многим трудом и знојем угодили Христу. Св. Исаак Сирин ''ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ'' Извор: Епархија зворничко-тузланска

Душа која воли Бога налази утеху само поред Њега. Само што се ослободиш од греховних веза, срце ће се твоје привезати за Бога. Као што се бебе прво хране млеком а потом хлебом, тако и почетници у хришћанском животу прво треба да пресеку везе које их везују са светом, а затим да се сједине са Богом. Телесно делање претходи душевном. Као што је Бог при стварању човека прво створио земљано тело а затим дунуо и дао му „дах живота“, тако и у духовном. Прво ћемо почети телесним трудом а потом ћемо приступити систематском стицању врлина. Прво постављамо темељ куће а онда зидамо. Другачије не бива. Душевно делање рађа се од телесног, као што клас ниче из голог семена жита. Трудови које чинимо ради љубави Божије, неупоредиви су са уживањем вечних добара. Труд ратара који сеје прати радост када жање. Хлеб који једе чини му се сладак јер је плод његовог зноја. Извршење заповести Божијих захтева духовни напор и много труда; но после долази радост. Зато презри све и имаћеш Бога за помоћника. Онај ко избегава сујетну славу светску осећа у души својој славу будућих добара. Док онај ко се труди да разоноди себе пролазним уживањима овога света, душевно је слеп, јер се није потпуно предао Богу. Не везуј се за злато, сребро или било које благо овога света. Навикни се да не тражиш своју правду у овом животу да не дођеш у прилику једном руком да скупљаш, а другом да расипаш. Чини милостињу од свог труда и зноја а не од неправедне зараде. Чини милостињу сиромашнима па и ако ти чине неправду и вређају. Милостиња, међутим, не може опстати усамљена као врлина, ако не постоји прво љубав према Богу. Она ће нас укрепити да не само отрпимо неправду, него да са радошћу очекујемо и неблагодарност, коју ће вероватно исказати према нама. Треба да тугујеш, да патиш, и да сагореваш када брат твој има потребе; јер тако је чинио и Христос. И ако те неко удари по образу немој се жалостити, него се радуј ради љубави Божије, и немој рећи ниједну тешку реч. Заволи молитву јер ће те много утешити у животу. Читај божанска Писма и воли сиромаштво, јер ће те то одвести Богу. Мрзи телесни одмор и удобности, јер они су смрт за душу. Смањи општење са људима и старај се више за своју душу, тако да стекнеш унутрашњи мир и тишину. Заволи целомудреност и потруди се, молитвом и подвигом, душа твоја да остане чиста од прљавих помисли. Не занемаруј труд на држању заповести Христових да се не постидиш онога дана када се нађеш пред Њим, да положиш рачун за своја дела. Чувај се ситних грешака да не упаднеш у веће. Труди се у задобијању врлине и не привезуј се за уживања и утеху које пружају страсти. Заволи скромну одећу а не ону која се сматра и изгледа лепа. Више нека те интересује лепота душе него тела. Онај ко је брбљив може ли икада стећи чист ум? Може ли икада да има смирене помисли када жели да ужива људску славу. Кад се неко пода телесним чулима, исто је као да се храни зверском храном, док када их победи, као да једе анђелску храну. Смиреноумљем малаксавају телесне страсти, док са гордошћу допушта Бог и пада се у блуд. Смиреноумље украшава душу чистотом. Саможивост ствара неред и немир у души и ум се прља нечистим помислима. Смиреноумље одводи човека Богу. Чини милостињу и старај се за друге људе који су иконе Божије, али никада не заборављај спасење душе твоје. Прво треба просветити себе, а затим друге. Немој мислити да си милостињом исцрпео своје обавезе према Богу. Потребна је велика борба да би очистио себе од страсти, јер само тако ће бити Богу угодна жртва коју чиниш за своју сабраћу. Јер, макар и чуда чинио, макар и мртве васкрсавао, ако се не стараш истовремено за своју душу, ништа ниси учинио. Како ћеш друге упућивати љубави Божијој, ако ти претходно ниси упознао Бога? Сам си болестан, а настојиш друге да лечиш. Треба да знаш, да треба најпре себе очистити а онда чистити друге. Да би неко доспео до Бога, треба да се одрекне и јела и пића и скупоценог одела и похвала и свега другог што привлачи човека у свету. Буди сиромашан са својим смирењем а не богат са својом бестидношћу. Мири људе врлином својом а не речима. Својом кротошћу и лепим начином угасићеш пожар срџбе и свађе. Изобличавај разуздане својим врлинским држањем. Ма куда да одеш, сматрај себе странцем. Тако ћеш пазити и нећеш нанети штету другима. У свакој прилици прави се да не знаш ништа, да те не надвлада егоизам. Ако те чак и осуђују, ти им праштај и не држи злобу у себи. Буди уверен да за сваку ствар имаш потребе да те поуче, а не да ти учиш друге. Никада не саветуј нешто другоме, ако то ниси претходно сам проживео у своме животу. Говори и владај се као ученик, а не као учитељ. Осуђуј себе и седај на последње место. Буди частан и уливај поштовање другима. Ако је нужно да некога поучиш, учини то са смирењем, да би твоји слушаоци имали користи. Подвизавај се молитвом, сузама и постом и избегавај да читаш јеретичка учења. Да би се сјединио са Богом потребно је много поста. Обилна и укусна јела не допуштају уму да се приближи Богу. Тајне Божије схватају се само молитвом и постом. Читај свето Еванђеље, да би се угледао на примере из Христовог живота. Колико читаш свете текстове, толико напредујеш у схватању чудесних дела Божијих. Када изучаваш Свето Писмо, буди слободан од настојања и брига житејских, да би се душа твоја напајала божанским штивом. Оно што читаш, настој да извршиш да ти душа не би остала у тами. У време духовног рата, много помаже читање светих Писама што смо чинили, јер у души постоји духовна резерва. Мед је врло пријатан. Међутим ако га неко много једе, може да изазове повраћање. Тако и у духовним стварима, не треба без расуђивања превазилазити своје могућности. Чини само оно што си кадар. То хоће Бог. Остало ће допунити Он својом благодаћу. Јер постоји опасност да паднеш у очајање читајући о узвишеним стањима до којих су достигли свети. Напредуј у духовном животу смиреноумним мислима и Бог те неће оставити. Не настој да достигнеш духовно стање које превазилази твоје моћи, јер ћеш сигурно пасти, и тај твој пад ђаво ће искористити. Високе духовне врхове много је тешко достићи. Захтевају смирење и много труда и дугогодишњу борбу. Благодат Божија не осењује лако човека, јер треба најпре да се очисти од сваке прљавштине. Тајне Божије разумеју они који су се много година подвигом и смирењем трудили. Само смиренима Бог открива тајне Своје. Ако хоћеш да се предаш молитви и бденију, треба да прекинеш сваки додир са светом и грехом. Потребно је још, трпљење и тишина. Не бој се немира које чини ђаво за време молитве. То чини, јер зна корист коју ћемо имати после молитве. Зато се труди на сваки начин да угаси светиљку молитве. Међутим молитва твоја треба да буде праћена и милостињом, да би се душа твоја испунила божанском светлошћу. На крају, колико си унутрашње миран, толико ће више ум твој схватати тајне Божије. Молитвом и изучавањем светих Писама и читавом твојом духовном борбом, брзо ћеш стићи у чистоту срца. Ружно је да љубитељи тела и стомака испитују духовне ствари, као и блудница да говори о целомудрености. И као што, тело када страда од тешке болести, избегава масна јела, тако и ум не може да достигне у божанске ствари када се бави световним. Као што ватра не може да упали мокра дрва, тако и божанска ватра не може да загреје срце које воли излежавање. Као што се блудница не ограничава само на једног љубавника, тако и душа која је привезана за многе ствари, не може јасно да разуме где су божанске истине. Као онај који није видео својим очима Сунце не може да исприча другима како изгледа његова светлост, тако и онај који није окусио сладост духовног живота, не може да говори о духовним стварима. Ако имаш вишак нечега и немаш потребе, подај брату своме; јер тако ће се срце твоје више приближити Богу. Када чиниш милостињу подај довољно, чинећи то са радошћу, „јер онога који радо даје, љуби Бог“. За хлеб који дајеш убогоме добићеш награду у другом животу. Не испитуј да ли ономе коме дајеш милостињу заиста треба или не. Ти изврши своју дужност а Бог ће да оцени правилно. Јер чинећи милостињу без размишљања, привући ћеш и тврдокорне на добро дело. Овоме нас је научио сам Господ који је јео заједно са цариницима и грешницима. Није изабрао ваљане и достојне, него недостојне, да их привуче и изазове у њима страх Божији. Тако и ти чини добро свима, било да су ти пријатељи или непријатељи. И када чиниш добро дело, не очекуј плату од људи јер ће те наградити сам Бог. Пази да не паднеш у замку и гомилаш богатство, да би тобож чинио милостињу. Милостиња има вредност пред Богом када бива не од сувишка. Колико мање имаш, толико си срећнији и врло лако можеш да се приближиш Богу. Мноштво материјалних ствари везују човека за земљу и не дозвољавају му да види вечно царство. Обиље ствари непријатељ је уздржања. Блажен је онај ко настоји да нађе тишину да би дошао у заједницу са Богом, и не предаје се многим пословима. Јер, ма колико човек живи имаће посла увек који никада неће нестати. Наравно, и рад је потребан за душевни напредак. Оци нарочито одређују почетницима у духовном животу да се више баве телесним радом, да их не би напао Сатана, али наравно да не запостављају молитву. И молитва и рад. Не занемаруј земне поклоне (метанија), јер то плаши Сатану. Знај да ћете много нападати демони када почнеш да се клањаш своме Богу. Ниједна ствар у духовној борби није узвишенија од подвижничког напора, који толико мрзе демони. Бивају опаљивани када виде да се хришћани клањају пред Распетим. Тражи милост Божију и Он ће да просвети таму срца твога и учинити да процвета у теби духовни Рај. Само, прво треба да пресечеш сваку грешну ствар која те везује за свет, а онда да се окренеш свом унутрашњем свету и да искорениш све што је труло. Ово, међутим као што ти рекох раније, није лака ствар. Да очисти неко себе од телесних нечистота, захтева велику борбу која ће трајати дуго. Ово ти говорим не да би те бацио у очајање за своје спасење, него да ти помогнем да напредујеш стално, док не окусиш сладост коју даје Бог. Јер, сладост греха је лажна и привремена. Само ћеш у близини Бога наћи истинску утеху и прибежиште. Омрзни грешна дела, и тада ће ти се приближити Бог и послаће ти Своју благодат. Близу Бога ћеш наћи мир и радост, само да Га заволиш свом душом. Близу Бога, уживаћеш вечно блаженство у Царству Небеском. Заволи Бога истински и тада ћеш бити блажен. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско. Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га. Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости. И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна. Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности – васкрсењем! Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела. Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда. Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити. Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти. Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу. Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих. Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела“. Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима. Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу. Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском. Извор: Српска Православна Црква