Претражи Живе Речи Утехе

Зар може из истог извора тећи слатко и горко? (Јк 3, 11) Током последњих деценија чуо сам низ убедљивих наратива о хитној потреби да савремено човечанство усвоји један другачији етос који ће му помоћи да превазиђе савремену еколошку кризу, тј. проблем који прети земљи као Божијој творевини. Укупни став према овом питању у свету је почео да се мења објављивањем, сада већ класичног, чланка у часопису Сајенс (Science), који је 1967. године објавио амерички историчар Лин Вајт млађи под називом „Историјски корени еколошке кризе“. Овај чланак је указао на одговорност хришћанске теологије за настанак очигледног еколошког проблема. Уместо да правилно схвати сликовити језик библијске повести о човековој одговорности за приношење творевине њеном Творцу, хришћански теолози, махом на Западу, уздигли су људско биће изнад осталих створења и погрешно протумачили Божији позив човеку да влада над творевином као заповест Адаму и Еви да „покоре земљу”. И мада се Вајтов чланак првенствено усредсредио на западну традицију и њене ефекте на природу, самокритика Истока није изостала. Православни су се огласили најпре Енцикликом коју је 1989. године објавио Васељенски Патријарх Димитрије који је јасно артикулисао интересовање Цркве за заштиту животне средине као један трајни задатак. Свети Синод Васељенског престола Константинопоља је одобрио предлог да се почев од 1989. сваке године објављује Патријаршијска посланица свим људима добре воље с позивом да се уздрже од оних активности које штете природи. У истој поруци сазнали смо да је 1. септембар, тј. почетак Индикта (=црквене године), посвећен молитви за заштиту и очување животне средине. Православна екологија на вододелници култура Од тада па до данас Православна Црква је показала да не може остати равнодушна пред еколошким проблемом. Убрзо су њени представници објавили низ студија, чланака и књига и организовали еколошке симпосионе. Разговори, које је најчешће иницирао и предводио садашњи Васељенски Патријарх Вартоломеј, фокусирали су се на проблем загађења Црног мора и његових главних река, Дунава, Дњепра и Дона, као и Босфора, а потом и Амазона. Научници су представили веома алармантну ситуацију како за опстанак подводне фауне и флоре, тако и за услове живота становника региона. На који начин је Православна Црква сугерисала могуће решење? Најпре указивањем да је овај свет крхак, те да његов опстанак не треба узимати здраво за готово јер, хтели – не хтели, човечанство држи судбину овог рањивог света у својим рукама. Затим је указано на то да је еколошки проблем, у својој сржи, духовни проблем. Генерација православних теолога с краја прошлог века, укључујући и српске, избегла је конвенционална искушења својствена институционалној Цркви: заводљиви дремеж који води у анахронизам и изолационизам. Одлучно су позвали на препознавање специфичне литургијске визије чији се језик и наратив разликују од научне анализе са тенденцијом ка фрагментацији и специјализацији (овај приступ се полако превазилази). Такође су скренули пажњу на аскетски етос православног Предања, истичући примере пустињских отаца код којих је смрт једне птице била довољна да изазове сузе у очима подвижника. Или пример преподобног Јована Колова из Египта који је из послушности према Ави Памву засадио сув штап и заливао га двапут дневно, иако се вода налазила на удаљености око 12 миља. Три године касније, суви штап је процветао и претворио се у плодно дрво. (Угледни редитељ Андреј Тарковски је екранизовао ову тему у свом филму „Жртвоприношење”). Треба рећи да су на еколошки проблем православни реаговали сасвим спонтано. Из дубине Предања навирали су начини суочавања које је само требало препознати. Примера ради, када је Владика Атанасије (Јевтић) чуо да је његов пријатељ, православни теолог и Митрополит пергамски Јован Зизиулас, иначе водећи православни еколог, предложио да православни уведу категорију „еколошког” греха (у смислу да тражимо опроштај због немарног или неправилног односа према творевини, недужним животињама и сл.), он је одмах рекао: „Ми смо то давно имали; мој отац би туговао када би ударио свога вола”. Тој еколошкој, а јеванђелској, свести Атанасије се учио доцније и од Св. Јустина Ћелијског, који му је као младом јеромонаху, једне године уочи поклада, писао: „Сутра су ‘Прочке’. И птице се у гори опраштају, говорили су наши стари, и тако пренели и нама еванђелско и апостолско предање”. У истом писму, на потресан начин, у духу Старца Зосиме и јунакâ Достојевског, Јустин је прешао на своју „еколошку” исповест, индикативну за наше данашње потрошачко друштво, рекавши: „Опростите, драги ми оче Атанасије, све што у животу сагреших небу и земљи, и свакој птичици и свакој травчици, јер је пакао сваког мог греха страшан и страшилан за сваку твар Божју. А свака је твар безгрешна, јер у сржи логосна. Зато сва твар уздише и тужи са нама и због нас [Рм 8, 22]; тужи, и тугом нас својом оптужује као убице који извршише, и непрестано врше покољ безгрешних твари Божјих, увевши у земаљски свет три ненасита злотвора: грех, смрт и ђавола. А са њима и за њима – пакао.” (Писма, књ. 1, Београд 2020, стр. 123) Свети Јустин је у чувеним Философским урвинама позивао на стицање „макрокосмичког осећања света”, јер је човек „саздан Богом као макрокосмичко биће… Стога човек, непоремећен и неразбијен грехом, осећа органско јединство свих твари: и радости и туге твари он осећа као своје, јер на неки тајанствен начин он носи у себи судбину свих твари.” (Философске урвине, стр. 79). (Почетком 21. века, та еколошка свест се „примила” међу ђацима Призренске богословије, који су се од Аве Јустина, Владике Атанасија и својих професора научили да загађивачи природе, тровачи река и сл. треба да добију епитимију да би се „уразумили”). Указивање православних теолога да се еколошки проблем реши поштовањем народног и аскетског предања није далеко од настојања савремених еколога да примене принципе очувања животне средине које практикују домородачки народи и културе. Многи еколози истичу дубоку и јединствену везу коју ове заједнице одржавају са природом, представљајући их не само као становнике земље, већ као њене посвећене чуваре. Ова перспектива је од значаја у данашњем времену, када неконтролисано експлоатисање и уништавање животне средине и растућа криза климатских промена представљају озбиљне ризике за еколошко здравље планете. Указао бих на неке поуке које проистичу са једног еколошког скупа. У Бразилу је од 14. до 21. јула 2006. године одржан међународни научни колоквијум посвећен заштити природног окружења Амазона, под називом „Река Амазон: извор живота”. Овај скуп је окупио око 120 верских вођа различитих деноминација, теолога, научника, стручњака и политичара из десетак земаља, на броду који је путовао реком Амазон. О каквим порукама је реч? У недостатку мудрости, најумнији научници света обратили су се домороцима. Поглед домородачких народа: лекција за наше друштво Домородачке заједнице су познате по својој дубокој повезаности са природним светом. Овај однос је у оштром контрасту са доминантном (углавном „западном”) парадигмом, која често позиционира људе изнад природе над којом они господаре и коју експлоатишу. Домородачке културе себе виде као интегралну компоненту екосистема. Овај доживљај јединства ствара снажан осећај одговорности и бриге за животну средину, препознајући да је добробит људи дубоко повезана са еколошким здрављем планете. Несумњиво, овај поглед на свет превазилази културну сферу и обухвата духовну димензију. За многе домородачке групе, земља има свештени значај, а њихове културне традиције, наративи и праксе су дубоко испреплетене са животном средином. Ова духовна веза их обавезује да ревносно управљају земљом, чувајући је за добробит будућих генерација. Њихов приступ често наглашава одрживост и еколошку равнотежу, стојећи у оштром контрасту са екстракционим и експлоататорским праксама присутним у индустријализованим срединама. Модерна друштва, укључујући и српско, могу извући критичне лекције из домородачких начина интеракције с природом. Један од кључних аспеката је реципроцитет. Домородачке заједнице су, сасвим природно, у реципрочном односу са својом околином, пажљиво извлачећи ресурсе и обнављајући земљу на разне начине, укључујући и обредну димензију (благослов, молитва и сл.) Овај модел је антиподан потрошачком менталитету који је распрострањен у савременим друштвима, што је довело до велике еколошке деградације, међу које спада утицај ископавања литијума на животну средину. Поред тога, наглашен је значај заједнице и саборне одговорности својствене домородачким културама. Одлуке о коришћењу земљишта и управљању ресурсима се разматрају колективно, наглашавајући дугорочне последице и добробит целокупне заједнице, укључујући и људске и нељудске чланове. Овај заједнички приступ осигурава разматрање различитих перспектива и настоји да се постигне равнотежа између људских потреба и еколошких захтева. Домородачки системи знања, често називани „традиционално еколошко знање”, обилују одрживим стратегијама управљања животном средином које су усавршаване током векова. Ове праксе укључују контролисано паљење вегетације рада здравља шума, ротациони узгој у пољопривреди ради очување плодности тла и коришћење аутохтоних биљака у медицинске сврхе. Такве стратегије су омогућиле домородачким заједницама да очувају виталност својих екосистема чак и у условима спољашњих притисака и променљивих услова животне средине. Духовна димензије очувања животне средине: прихватање домородачке и аскетске мудрости Шта нам једно органско усвајање овог дубоког знања древног аскетског предања и домородачког искуства дарива када је реч о стратегијама и политици животне средине? Поштујући и укључујући ову мудрост, савремено друштво може да развије одрживије и делотворније методе за очување и обнову животне средине. Препознавање домородачких народа као незаменљивих савезника у борби против климатских промена, грубе експлоатације и губитка биодиверзитета је од суштинског значаја, јер њихово знање нуди практична решења која су истовремено еколошки оправдана и културно поштована. Духовне димензије домородачког управљања животном средином такође пружају значајне увиде за наше савремено друштво. За многе домородачке културе, брига о земљи превазилази практичну утилитарност, приближавајући се свештеној обавези да се узнесе слава Творцу и ода почаст творевини. Ова духовна перспектива удахњује у еколошке подухвате осећај поштовања и преданости, преображавајући еколошке акције од обичне неопходности у дела дубоког духовног значаја и захвалности. Поновно увођење духовне димензије у старање о животној средини може подстаћи дубљу преданост очувању земље. Гледање на животну средину не само као на ресурс, већ као на светињу поверену на чување, инспирише дубље поштовање и посвећеност њеној заштити. Овај помак би могао катализовати значајније и ефикасније еколошке иницијативе, подстакнуте поштовањем и љубављу, а не само страхом, интересом или обавезом. У древној књизи монашке мудрости под називом Старечник стоји како је ђаво једном видео неког монаха да седи и не ради ништа. Питао га је: „Монаху, шта радиш овде?“ Монах одговори: „Чувам (ово) место” (τὸν χῶρον φυλάττω). „Чувам ово место” је одговор са језгровитим теолошким – и еколошким! – значењем које подсећа на Божију заповест човеку у Књизи Постања (2,15) „да чува” рај. Желим да нагласим критичну важност лекције домородачких народа и аскетских отаца као чувараприродног света. Њихова интимна веза са земљом, у комбинацији с одрживим праксама и духовним погледом на свет, пружа снажан модел за оживљавање здравља наше планете. Прихватањем оваквих поука, савремено друштво може напредовати ка складнијем и одрживијем односу с природом, осигуравајући напредну, животно одрживу средину за будуће генерације. Оваквим и сличним рефлексијама теологија и Црква може с пуним правом да позове свакога на преиспитивање његове интеракције с природом, заговарајући помак ка смиренијем односу, дубљем поштовању и приступу који је надахнут домородачком и аксетском мудрошћу. Како се суочавамо с изазовима 21. века, признавање и вредновање улоге домородачких народа и древних подвижника као истинских чувара земље није само корисно – оно је императивно за опстанак и добробит сваког живота на нашој планети. *** Политичарима није нимало лако да установе систем вредности који би истовремено задовољио интересе људи и природне средине. Када, на пример, нека влада одлучи да отвори фабрику знајући унапред да ће она да загађује околину, образложење ће гласити да се у том крају тиме решава проблем незапослености. При том се тврди да ће штета нанета околини бити надокнађена искорењивањем сиромаштва. И ми видимо да чак и они међу најбољим светским политичарима или технократама не успевају да се изборе са таквим дилемама. И у њиховом случају мотивацијом управља користољубље. Најновији протести против литијума у Србији јасно показују да се таквом мотивацијом не може решити ни проблем екологије ни питање економије. Покрети за обустављање ископавања литијума ће, готово је извесно, учинити да користољубље једне владе устукне пред много племенитијим мотивима за народ у Србији и шире. Налазимо се пред старом дилемом: остати у кули од слоноваче академских институција, окошталих духовних дворова и отуђених политичких елита или показати проницљивост – а зашто не и рањивост! – пред горућим питањима са којима се суочава природна средина? Генерација православних теолога из друге половине 20. века нам је показала да једино лична посвећеност еколошкој кризи на практичан начин може довести до благовременог оглашавања о егзистенцијалном еколошком проблему. У православном предању се опитно учи да ништа не служи човековом добру уколико то истовремено не представља благослов и за природу. Знање по себи јесте једна вредност, додуше не највећа, у животу и оно нас води у безизлаз када год изгубимо осећај светог и тајанственог у постојању. Духовна димензија еколошког проблема у данашњој Србији може на одлучујући начин утицати да се спречи еколошка катастрофа. То ће се десити ако се осмелимо да до краја „чувамо ово место” – да би оно нас сачувало! https://teologija.net/cuvam-ovo-mesto/

Да ли су православни свештеници само мало другачији или су и нешто друго у односу на друге људе? Која је то, по мом мишљењу, њихова главна невоља/потешкоћа? И које су то дјелатности које би свештеник у својој служби неизоставно требало да обавља? У најкраћем, ово је само мали покушај да се запитамо ко су и ко би можда требало да буду свештеници, за које ми се чини да ако су по нечему необични, онда је то најмање по томе како изгледају или у шта се облаче. Свештеник тиме што је рукоположен, тиме што је свештеник – није узведен у неку другу сферу, нити је изведен из сфере реалног живота. Он може имати осјећај другачијости, али он уопште није нешто друго у односу на вјерни народ, нека „посебна врста“. Његова одговорност за заједницу дефинише се бригом за саборност те заједнице. Тако да је оно што га квалификује да буде свештеник управо његова способност да као вјерник и члан заједнице покаже да је усмјерен ка свима и према свакоме једнако, те да је саборна личност а не фракционаш, секташ или онај који је склон било каквом груписању или надменом туторисању. Постоји једно специфично питање које може да мучи чак и вјернике, али бих рекао да је оно нарочито везано за свештенике. Свјесно или несвјесно, ово питање свештеник ће постављати себи кроз читав свој живот. То је оно нимало једноставно питање о Божијем призиву. Да ли сам ја призван у ову службу, и ако јесам, зашто баш ја? Овдје је врло важно да ли ће одговор бити скрушен или ће се кретати у погрешном смјеру, ка закључку да је свештеник тим призвањем постављен изнад других. Они који помисле да су постављени изнад других радо ће то показивати спољашњим изгледом. Најчешће ће се само облачити у „обличје побожности” (2Тим 3,5). Ради се ипак о стварности која се не да лажно представљати, јер је ријеч о нечему дубоком и унутрашњем, а најмање спољашњем. Добро је вјеровати у призив јер стварно ништа не бива без Божије воље, али је једнако важно пред тим призивим стајати смирено и са свијешћу да је и овдје веома важно наше ДА. Да, Господе, ево слуге твога. Опасност је у губитку свијести да смо позвани на служење, а не да нам други служе. Рекло би се да је ово лако запамтити. Међутим, замислите само младог човјека (двадесет и нека му је година) који, тек што је дошао у парохију, задобије неслућено поштовање. Сви се утркују да га услуже а сиједи старци и честите старице из дубоког поштовања према Богу љубе га у руку и моле за благослов. Није лако не заборавити се, и не помислити да ниси заправо најмањи слуга него узвишени господар. Увијек на почасном мјесту и увијек први, ако не и једини. Морамо признати да се ради о озбиљном искушењу или изазову. Отуда је тако узвишено када свештеник са тог почасног првог мјеста покаже смирење и благим држањем и ријечју сабира све око себе, непрестано се у дубини душе смиривајући и молећи Оцу небеском „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Благодат „Гле шта је боље и шта више ствара радост него кад браћа живе сложно. Као миро на глави које тече на браду, браду Аронову, које тече на скут хаљине његове, као Хермонска роса која се спушта на Сион“ (Пс. 132). Ово као молитву чита свештеник док облачи одежде. И заиста, колико год различитих свештеника да сам срео, неријетко се, у мањој или већој мјери, могао осјетити тај мирис и дотаћи благодатна роса коју помиње псалам. Нигдје као у свештеничким домовима нисам могао јасније разазнати колико је могуће да се живот организује у топлини и чистоти. Велика благодат и дар несумњиво мобилишу и све оно што је томе супротно, те отуда не треба да нас чуди откуда и зашто је пред нашим очима свештено лице неријетко у борби и сукобу, у бризи и на неком сопственом, само њему знаном распећу. Не улазећи у безбројне могућности које могу смутити једног свештеника као и било ког другог човјека, скренућу пажњу на оно што држим да је основа која може бити узрок озбиљног проблема сваког од нас свештеника. Опасност је првенствено у томе да помислимо како благодат, мирис, та роса и тај благослов имају узрок и разлог у нама или у нашим заслугама. Да се нешто с нама догодило због неке наше посебности. Биће ипак боље да мислимо како се то догодило само због неизрециве милости Божије. То јест да у оквиру божанског плана за људе и свијет неко од нас људи треба да послужи и на тај начин. Ако свештеник почне себе посматрати из било које друге перспективе, долази до нечег болног. И то не мора чак бити због таквих помисли или нашег гријеха само, него просто зато што Дародавац може да ускрати оно што без заслуга од њега добијамо. Понекад се та благодатна роса подиже, уље се скоријева, мирис се повлачи и цвијет његове духовности се суши. Тада настају невоље, развија се туга, јер се, с разлогом или без разлога, повлачи нешто што нам je, по нашем мишљењу, неотуђиво, па се тражи кривац или кривци. И умјесто да се крене у потрагу, или смирено и покајничко чекање да се изгубљени дар, повучена благодат – врати, тражи се кривац негдје око и изван нас. Такав свештеник, забринут, пометен и нестрпљив, кривца може видјети чак и у народу који око њега стоји и непрестано га посматра и о њему хотимично или нехотице просуђује. Често, мора се признати, немилосрдно и уз заборав да је он као свештеник ипак само један од њих. Оштрица незадовољства лако се може усмјерити и ка браћи свештеницима који смиреније и уравнотеженије, наизглед успјешније чувају росу благодати када ње има, или опет, када се она повуче, смирено трпе и чекају да се изгубљени дар и утјеха неопходна за њихову службу врате. Тада, како би то аскетски учитељи Цркве рекли – на сцену ступа ђаво, како би вратоломно опосредовао однос између браће, који се, у том случају, увијек изнова претвара у трагични однос Каина и Авеља. Ово, дакако, не важи само за свештенике, важи за све људе, али овдје наглашено говорим о свештеницима, јер су они веома илустративан примјер, можда тек и само стога што се теже могу сакрити, јер стоје на узвишеном мјесту. Чекић и наковањ Нема сумње да међу свештеницима можете срести – у то сам дубоко увjерен – најквалитетније и најдивније људе. Међутим, није мали број свештеника који, поред многих лијепих особина, дјелују као да су уплашени и збуњени. Запитајмо се зашто. Можда зато што се налазе између чекића и наковња? Наковањ је народ, који је обично у највећој мјери извјесност и постоји као константа. Чекић је владика. А свештеник је у таквој поставци кујунџијски материјал. Свештеник је, дакле, постављен између те двије стварности, између двије снаге, које врло често спонтано и несвјесно ступају у једну више непринципијелну коалицију. На примjер, народ се жали на свештеника а владика, да се не би свађао с народом, јер без њега се као константе не може, радије стане на страну народа. И ту свештеник може бити сможден. Но, у том сукобу откривамо мање или више добре свештенике. У тој стварности између чекића и наковња они лошији у корпусу свештеника напросто се удварају, претварају, додворавају владици (ту нам се открива и добар или лош владика). Удвориштвом се настоје избјећи ударци који су неминовни да би се од материјала нешто исковало. „Ударци“ од стране епископа у контексту у којем их користим никада не смију да изађу из оквира метафоре о чекићу и наковњу, те је тиме „ударац“ активни и креативни подстицај, а никада насиље (у било каквом облику) или мобинг. Добар свештеник је онај који служи и народу и владици, али само у мјери у којој је то сагласно са служењем Богу. Добар свештеник поштује и воли и народ и владику, али он гледа у Бога и служи Богу, не плашећи се ни народа ни владике. Међутим, уколико нема такав став, очекивано долази до збуњености свештеника, из које, до одређене мјере, можемо назријети и збуњеност цијелог народа којем он служи. Скретање нашег погледа од Бога и одмицање уха од ослушкивања воље Божије, те од покрета нашег бића ка питањима шта ће рећи овај или онај – власт, државна или црквена, људи, медији, било ко – неминовно доводи до збуњености. Као свештеници, ми смо слуге Божије на првом мјесту. Наравно, није паметан ни онај свештеник који потпуно игнорише сва ова питања. Међутим, он прије свега треба да буде заокупљен питањем Шта ће рећи Бог? И да буде, понављам, првенствено и без остатка слуга Божији. Стога је за свештеничку службу необично важна храброст. Храброст као саставни елемент вјере. На темељу вјере, која подразумијева храброст и мудрост, он се изграђује и око себе шири љубав као пуноћу животног искуства. Да би у том настројењу напредовао у складу са својим талентима, свештенику је неопходно да буде теолог. Теолог Није нимало тешко закључити да би прва или основна дјелатност нас свештеника требало да буде молитва, а то на неки начин већ јесте теологија, или макар предуслов за и пут ка теологији. Искрено молитвен човјек јесте теолог јер непрестано зарања у тајну Бога. Нема сумње да ће такав молитвеник радо истраживати свете списе и тежити да сазна шта су молитвеници откривали кроз вријеме о тој неисцрпној тајни божанског у нама и око нас. Његово истраживање ће увијек бити праћено молитвом или ће се претварати у молитву. Његова ће ријеч, услијед тога, постајати све благотворнија за оне који га слушају, за оне који га гледају и који с њим живе живот. Зато је свештенику не само задаћа него просто пут да буде теолог и, наравно, не само свештенику него и сваком хришћанину јер сви смо „род изабрани, царско свештенство, народ свети“ (1. Пт. 2, 9). Сасвим је јасно да су кроз историјске турбуленције настајале разне девијације. Осврнуо бих се овдје на наше богословске школе у којима се може чути и оно најнеочекиваније и најнеправилније, као на примјер: „Шта ће мени теологија? Ја ћу бити обичан поп, с требником у руци“. Управо онај који ствар тако поставља требало би да зна да је теологија његов главни алат, оружје његове службе, једро и сидро брода којим плови. Напросто, питања с којима ће се суочавати биће питања која се могу сагледати и одговарати готово искључиво са становишта теолошких позиција и разматрања. Питања о Богу, смислу, страдању, смрти, добру и злу, слободи и храбрости не могу се оставити по страни на основу доброг занатског приступа, квазидуховног перформанса и позе. То напросто неће ићи. То ће бити разобличено у свакој проповиједи таквог свештеника. Проповијед, поука, ријеч… Свештеник је позван на службу Ријечи. Он има задатак да зида Цркву на оваплоћеној ријечи Божијој, која је угаони камен Цркве и извор и мјерило сваке црквене ријечи. Стога је свештеник призван и позван да изучава Свето Писмо и да његовим истинама пажљиво храни своју паству водећи је ка благодатном просвјетљењу. Зидање и украшавање храмова се тиме не одриче као дио општег задатка и као одсјај духовне љепоте свештеника који „заволе лепоту дома Божијег“ (Пс. 25, 8). Ипак, ово зидање на темељу Ријечи и уз помоћ Ријечи јесте, у ствари, један од најтежих задатака и уско је повезан с теологијом, а не само с вршењем обреда и богослужења. Молитве које читамо на богослужењима написали су најбољи теолози и учитељи Цркве. Међутим, тумачење које се збива од неизмјериве је важности. Баш ту се открива колико је свештеник зароњен у молитву и теологију. Открива се, такође, и то колико је свештеник зароњен у живот уопште. Колико је он током свога живота трагао и мучио се да разумије судбину човјека на земљи. Он треба да разумије судбину вјерника и невјерника, судбину свијета и, оно што је најбитније, какве то везе има с Богом. Он је ту и да објасни људима многе необичне ствари које им се догађају. Његова ријеч мора бити отрежњујућа, просвећујућа и, прије свега, освећујућа, а то значи на изградњу сваког појединачног човјека и заједнице у којој живи и дјела. И још нешто веома важно – свештеник мора бити искрен. Одговоре на сва питања свакако не може имати. Оно што може – јесте да буде саосјећајан. Ако и може да се изговори за незнање, за недостатак саосјећања нема ваљаног изговора који би га оправдао. Боље је практиковати искреност него глуматање. Не може се довољно нагласити колико је битно да свештеник буде искрен и да говори оно што је и сам доживио у свом животу и духовном искуству. Вјерни ће тако разумјети да је и он у борби, да и њега исти вјетрови бију у овом животу, те да заједно путују до мирног Пристаништа. Проповијед је необично важна и она у себи подразумијева веома битну учитељску димензију на коју је свештеник такође позван. Поред тога што је за вршење ове службе неопходно да буде молитвен и да познаје теологију, учитељ свакако мора бити обавијештен макар о основима опште културе. Култура Свештеник треба да учествује у култури свога времена, са свим комплексним импликацијама које би једна оваква изјава могла да носи у себи. Неопходно је да свештеник разумије, познаје и учествује у култури времена и простора у коме живи и дјелује. Под овим мислим на познавање књижевности и, колико је год могуће више, сазнања из сфере философије, науке, умјетности итд. У нашим црквама, на сву срећу, једни поред других стоје још увијек и образовани и мање образовани људи, али увијек треба да имамо на уму и да се питамо зашто су они ту и шта сви они, тако различити, очекују од нас. Очекују ријеч, утјеху, исцјељење многих рана, и више од свега очекују нешто што ће их подизати и изграђивати, уз шта ће моћи узрастати. Па чак и у случају да од нас не очекују ништа више од задовољења својих повремених религијских потреба, и тада су они поље нашег мисионарског рада и свештеничке одговорности. Уколико презиремо нечије образовање својим незнањем или култутру својом некултуром, разумуни људи ће се, свјесно или несвјесно, разочаравати и полако одустајати, тражити духовност и инспирацију на позоришним даскама или филмском платну, на концертима или изложбама. Природно је пак да људи који су већ нахрањени и надахнути културом и умјетничким дјелима ту у Цркви стоје јер желе још, и подразумијевају да је свештеник такође неко ко воли и прати, зна и надахњује се свим оним што образовање и умјетност доносе свијету, али да трага за оним још. Да, неки ће неодступно стајати ту можда из простог разлога што немају куда друго отићи, али ту се крије још само једна опасност за нас. Јер ми ћемо можда бити задовољни и тиме што се, ето, преживљава и што Црква није празна. Добар пастир, међутим, јесте онај који се радује онима који су ту, али чезне за свима, али баш свима онима који нису ту. Управо та чежња мора бити увијек звоно за узбуну. Колотечина је недопустива. Равнодушност, монотонија, увијек исто – то је знак да се ту не гради и да је завладало мртвило кога у Цркви не смије бити. Све нека буде пјесма и покрет, ријеч која буди и препорађа. Мир и тишина су добре, али само када унутра брује воде молитве која говори „идем Оцу своме“ (Јн. 14, 12). Умјесто закључка Неко ће помислити како је напријед речено неко претјеривање или моја пуста жеља. Но, ја не мислим да је тако, јер знам да постоје свештеници који не само да су овакви него и много бољи од овога. Постоје и живе, само их можда слабије примјећујемо, јер су обично ненаметљиви, тихи и смирени. Вјерници у њиховим парохијама их сигурно препознају по топлини око срца која их грије при сусрету са оваквим свештеницима и одушевљењу којим их надахњују. И да не бих говорио о живима које познајем, јер је увијек ту она стара опасност, опасност од кварења, навешћу примјер једног свештеника за кога су многи чули, а који је остварио успјех како у својој парохији тако и на свеопштем плану. Тај свештеник био је отац Александар Шмеман. Био је изванредан пастир, теолог, литург, проповједник, исповједник, познавалац књижевности и умјетности. Његова ријеч и данас као сјеме пада у срца људи жедних Бога и многи род доноси. Његов примјер свештеничке храбрости и разборитости као и примјери многих дивних свештеника које срећем широм свијета охрабрили су ме да напишем горње редове у нади да ћу себе самога и друге који то желе подстаћи да устанемо и учинимо колико до нас стоји. https://teologija.net/o-svestenstvu/?sr_pismo=lat

У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу.