Претражи Живе Речи Утехе

Аутор: Свети Порфирије Кавсокаливит Потрудимо се да пренесемо своју наклоност Имајмо љубав, кротост, мир. Тако помажемо ближњему кога зло савлада. Пример мистериозно сија не само када је други присутан, већ и када је одсутан. Потрудимо се да пренесемо своју наклоност. Чак и ако само речима опишемо понашање некога чији живот не одобравамо, он то разуме и тиме га гурамо од себе. Напротив, ако смо милостиви и опраштамо му, делујемо на њега као што зло утиче на њега, и није важно што нас не види. Не љутимо се на оне који хуле и псују, на оне који се противе Богу, на прогонитеље хришћана и других људи. Бес је зло. Морамо да мрзимо њихове речи, њихову злобу, али особу која те речи изговори не смемо ни да мрзимо, нити да се љутимо на њу. Напротив, треба да се молимо за њу. Хришћанин има љубав и племенитост у себи и тако се и понаша. Као што подвижник доноси корист свету а да га нико не види, јер талас његове молитве утиче на друге људе и он носи Духа Светога у свет, тако и ви треба да ширите своју љубав не очекујући ништа заузврат. Почастите друге са љубављу, са стрпљењем, са осмехом... Љубав мора бити савршена. Само Божја љубав је савршена. Ономе ко нам задаје тешкоће и замара нас, љубав треба давати пажљиво, нежно и неприметно – да друга особа не зна да се трудимо да је волимо. Не смемо превише користити своја осећања, јер тако код њега изазивамо отпор. Тишина спасава од сваког зла. Уздржавање од језика је велика ствар! На тајанствен начин тишина обасјава суседа. Испричаћу вам причу. Монахиња, која је веома волела ред, рече свом старцу са огорчењем: „Једна сестра нарушава ред у манастиру својим непримереним поступцима и својим тешким карактером. Не можемо више да је трпимо". А старац јој одговори: — Ти си гора од ње. Монахиња је у почетку оштро и изненађено реаговала на ове речи, али је после старчевих објашњења схватила њихов смисао и била је веома задовољна. У ствари, старац јој је рекао: - Та сестра је опседнута злим духом и понаша се лоше. Али, он контролише и тебе, која си наводно у бољем духовном стању, и сада вам се обема руга. Сестра долази у ово стање не желећи га, али ти својом реакцијом и недовољном љубављу чиниш исто. На тај начин јој не користиш, а себи наносиш штету. Ћутањем, стрпљењем и молитвом тајно користимо другима Када видимо да наши ближњи не воле Бога, постајемо огорчени због тога. Али, горчином не постижемо апсолутно ништа, нити саветима. Ни једно ни друго није исправно. Постоји тајна. Ако то разумемо, помоћи ћемо ближњему. Тајна је наша молитва, наше посвећење Богу, да би деловала благодат Његова. Својом љубављу, чежњом и посвећеношћу Богу привући ћемо благодат да се излије на друге који су нам ближњи, да их духовно пробудимо и подстакнемо на љубав према Богу. Или боље речено, Бог ће послати своју љубав да их све пробуди. Оно што ми не можемо учинити, Његова милост ће учинити. Својим молитвама допринећемо да сви буду достојни Божје љубави. Знајте још нешто: измучене и страдалне душе које пате од својих страсти задобијају обилно љубав и благодат Божију. Такви људи постају свети, а ми их много пута осуђујемо. Сетите се шта каже св. Павле: „ јер где се умножи грех онде се још већма умножи благодат,“ (Рим. 5:20). Кад се сетиш ових речи, осетићеш да су вредније од тебе и мене. Видимо да су слаби, али када се отворе Богу, тада постају сви жедни Бога. Раније су навикли на другачији начин живота, а касније су сву своју духовну снагу предали Христу и постали огањ љубави Христове . Тако делује чудо Божије у оним душама које називамо „одбаченим“. Не треба се обесхрабрити, нити пренаглити са закључцима, нити судити површно и споља. Ако видите, на пример, голу или непристојно одевену жену, не задржавајте се на површини, већ погледајте у дубину њене душе. Можда је веома добра душа и има егзистенцијалне потраге које манифестује кроз свој скандалозни изглед. Она у себи носи динамику, односно моћ самопромоције, жели да привуче погледе других, али је због незнања искривила ствари. Помисли шта ће бити ако она позна Христа! Она ће поверовати и сав свој порив усмерити ка Христу. Она ће учинити све да привуче Божију милост. Она ће постати света. Наше инсистирање да други постану добри је самопоражавајуће. У стварности, ми желимо да постанемо добри, а пошто не можемо, захтевамо то од других и инсистирамо на томе. У исто време, када изгубимо из вида да се све исправља кроз молитву, много пута постајемо огорчени и осуђујући. Много пута својом претераном забринутошћу, страховима и лошим стањем духа ненамерно и несвесно наносимо штету другима, иако их много волимо, као што, на пример, мајка воли своје дете. Мајка преноси на своје дете сву своју бригу за његов живот, за његово здравље, за његов напредак, чак и када му ништа не говори, чак и када не исказује оно што је у њој. Ова љубав, односно природна љубав, понекад може да боли. Али, то се не може десити са Христовом љубављу која је сједињена са молитвом и светошћу живота. Ова љубав чини човека светим, даје му мир, јер Бог је Љубав. Љубав је истинита само када је љубав у Христу. Да бисте служили другима, морате живети у љубави Божијој, иначе не можете бити на корист својим ближњима. Не треба терати другог у име љубави. Доћи ће његов час, доћи ће његов тренутак, само ако се молиш за њега. Ћутањем, трпљењем, а пре свега молитвом, тајно користимо ближњему. Божја благодат чисти његов хоризонт и уверава га у Божју љубав. Ово је интиман тренутак. Ако наш ближњи прихвати да је Бог Љубав, тада ће га обасјати обилна светлост, какву никада раније није видео. Он ће наћи свој спас. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Шта уопште подразумевамо под правдом? Очигледно желимо да разговарамо о одмазди. Ако добри људи чине добро, за то треба да имају корист. И слично у супротном смеру. Цела Књига о Јову говори управо о томе да можете бити кристални праведник и да ипак у свом животу подносите такве невоље и лишавања кроз које очигледни грешници нису прошли. У Старом завету постоје два тренда. Један од њих покушава да нормализује, легитимише и оцрта границе понашања у којима ћете имати користи. То је сама идеја закона као таквог. Постоји Бог као личност, постоји Његова воља. Прилагођавајући се овој вољи, увек ћеш бити у Његовој наклоности. Али постоји још једна визија. To је Јов, то је Проповедник, то су пророци који кажу да праведник тако не живи. Напротив, често се у животу праведника дешавају страшне ствари. Пророци својим животом показују да то не функционише тако. Желимо да видимо Бога као апсолутног аутократу, који чврстом руком држи цео свет у шаци и делује у истом тренутку. Али, као што су библијски коментатори исправно приметили, у Светом писму је Бог потпуно другачији. Када би Он, не само одмах наградио добра дела, већ и казнио безакоња, нико не би ходао по овој земљи. Ми желимо да видимо свет разумљивим и предвидивим. Ако си добар, онда те Бог благословио. Ако си лош, Бог те кажњава. Ако вам се у животу догоди нешто страшно, а чини вам се да нисте нарочито лоши, онда се на сцену појављује тема родитељских грехова, јер, то мора да дође однекуд, ништа не долази ни из чега. Христос јасно каже да су синови овога века генерално лукавији и предузимљивији од синова Царства. С друге стране, иста теза се спроводила током целог Христовог живота, па и свих Његових најближих ученика. Од дванаесторице, како нам црквено предање каже, природном смрћу умире само Јован Богослов, чији живот такође није био изузетно лак и успешан. Ови примери показују да прави Бог нема никакве везе са сликом Бога као аутократе, тиранина и деспота. Он посебно ограничава своју слободу да би се појавила слобода другог. Наша слобода функционише на исти начин. С времена на време ми се дешава глупа варијанта гунђања , али у исто време то одмах проценим и схватим да моје жуборење нема ништа заједничко са стварним стањем ствари. Више се односи на то како ја то доживљавам, а не шта мислим о томе. У основи верујем Богу у овој ситуацији, али се осећам лоше због тога: „Господе, можда би тако требало да буде. Али, да будем искрен, нисам срећан." Мада, наравно, не идем никуда из ове подморнице и ипак ћу носити оно што ми је дато. Да, са незадовољним лицем, јер ми је потребно време у којем се рађа, ако не разумевање, онда бар сагласност. На пример, када је дечија болест у питању. Чињеница је да су ми управо те околности донеле прве седе власи. Да ли сам срећан са њима? Не, ни на који начин. Могу ли нешто да урадим са њима? Не. Да ли кривим Бога за њих? Узгред, не. Апостол Јаков је рекао да сам Бог није искушаван злом и да Он не искушава никога. Постоји цитат апостола Павла да Господ кажњава онога кога воли. Овде треба да говоримо о педагошком контексту. Шта се мисли под тим? Већ смо се присетили апостола Јакова који је рекао да Бог никога не куша злом. И у том смислу, рећи да Бог шаље казну неће бити тачно за Бога. Али пошто свет лежи у злу, зло се умножава и, очигледно, дубоко у људима тражи стално нове тачке где може да проклија. Зло постоји само као морална категорија – и то само у онима који су у стању да га на овај или онај начин схвате. Стога се и праведник и грешник подједнако суочавају са искуством зла. Питање је како они то доживе. Човек који се труди да свој живот гради заједно са Богом настоји да види руку и промисао Божији и у добрим и у тешким околностима. То јест, Бог жели да ми каже нешто овим. Ево једног важног детаља: Бог не уводи ове околности у мој живот, али је кроз њих ипак у стању да унесе добро у мој живот. Ово је парадоксална ствар. Бог је у стању да изнесе добро из сваке ситуације. Зло долази до нас само од себе и преко људи. И Бог је у стању да утре свој пут у наше животе тим истим путем. Зашто смо толико жељни да све припишемо Богу? Чини ми се да је овако лакше поднети. Некако перемо руке од свега. Ако је ово воља Господња, шта ћу са вољом Господњом? Јов није могао ништа да уради, а био је апсолутно праведан човек. Лакше нам је да све ставимо у ову шему објашњења. Најпопуларније је питање да ли Бог кажњава децу за грехе родитеља. Дешава се да се дете роди са посебним потребама, са неком врстом болести, умре на порођају или касније. У Петокњижју налазимо речи: „Ја сам љубоморни Бог, који кажњава децу за безакоње очева до трећег и четвртог колена." Што се тиче верске манипулације, изнећу кратку тезу: позивање на грехе младости је идеална шема, јер некако никада нисам срео апсолутно морално очуване људе тог доба. Штавише, сама особа, одрастајући, преиспитује многе ствари. И овде се све поклапа. Иако не можемо рећи да је свет праведан, знамо да је Бог Бог правде, и Он се очигледно стара да друштвени поредак буде правичан. Међу пророцима налазимо позиве јакима и моћнима да не злоупотребљавају своју моћ или ауторитет. Нисам био кажњаван као дете, у смислу насилног кажњавања. Јасно је да смо сви стајали по ћошковима, ускраћени за нешто због лошег понашања. Али никада ме нису ударили. И самог Бога доживљавам као изузетно мирног. Штавише, из неког разлога ми се не чини да је то посредовано искуством мојих детињских односа са родитељима. Како сам се упознао са јеванђељем и посматрао Божју руку како делује у мом животу, почео сам да верујем Богу. С времена на време плашим се, наравно, као и сваки човек, када кажем „да буде воља Твоја“, али бар на нивоу свог ума сигурно разумем да ће Његова воља бити боља од моје. Теза да смо створени по лику Божијем заправо далеко превазилази оквире догматске антропологије. И у Богу и у нама има разума, слободе и стваралаштва. И можемо да разумемо новозаветно учење да је Бог љубав само зато што ми сами имамо искуство љубави. Чињеница да у нашим односима постоје одређени аспекти искуства - љубав, пријатељство, оданост - такође нас окреће ка односу са Богом. И ово искуство нам омогућава да уопштено разумемо шта Свето писмо каже. Живот у Богу – већ има све. Нови завет нам говори да на крају победа долази кроз потпуни пораз. Ово је пример Христов. А једина реална могућност у оквиру наше личне историје је мало понављање овог великог сценарија. С времена на време признајемо - ово нисмо урадили, и ово нисмо испунили, и нисмо успели овде, и нисмо расли у овоме, и уопште, шта ми радимо овде? Чини ми се да овде постоји једноставна ствар: ово је мисао ђавола. Уморан си, уморна си. То је као када Сатана разговара са Христом у пустињи. Гладан си, зашто си 40 дана без хране? Да ли Сатана то говори зато што воли Христа и брине о Њему? Нешто ми говори да не. Слична размишљања звуче у нашим главама, не зато што се кнез овога света изненада смиловао над нама и одлучио да нам да добар савет. Никако. И ту ми пада на памет старозаветно учење које каже да ће дуготрпељиви на крају победити, да је он бољи и од храбрих војсковођа. Апостолу Павлу, медитеранске цркве дугују чињеницу свог постојања, а после њих и све остале, иако је иза себе имао доста неуспеха. Стога, колико год нам се наш пут чинио неуспешним, једноставно немамо где да скренемо са њега. Да бисте достигли нову фазу, морате желети да знате какав је Он. Ту помаже искуство молитве, искуство Јеванђеља и, уопште, искуство продубљивања у Бога, а не у своје потребе. Читам Јеванђеље или Псалтир зато што желим да сазнам шта Писмо каже о Богу. Како је деловао у свету, шта је учио, шта је хтео. Идем да се причестим, не да се не бих разболео или да имам мање искушења, него зато што разумем: срећем Га у чаши. Овај сусрет може бити другачији сваки пут. Видимо како васкрсли Христос сусреће своје ученике и скоро га никада не препознају. И ту је теологија велика помоћница. приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Са позивима на поштовање епидемиолошких мера, које су се у Црквама шаролико поштовале свештеници и у време Короне обављају своју мисију која подразумева пре свега да су стално међу људима, молитвом, служењем, пастирском речју. Иако се свештеничка служба у времену ковида 19 одвија у донекле измењеним околностима, она је у суштини увек иста каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве свете Петке на Калемегдану. – Свештеници су попут здравствених радника и других помагалачких професија у оваквим тешким временима са удвострученом ревношћу и одговорношћу обављају своју дужност. Она на првом месту подразумева молитву за здравље и болесне за лекаре и медицинске раднике, у крајњој линији за сав свет погођен овом пошашћу. Речи утехе и охрабрење спремност да се чују емоције страха и стрепње понекад безнађа и панике и помогне њихово превладавање вером, надом и љубављу – све то такође спада у свештеничку службу и данас је потребније него у другим, назовимо их уобичајеним временима. СПЦ има на територији града Београда има организоване институције за помоћ невољницима разних врта и профила. Међу њима се истичу „Човекољубље“ – добротворна фондација, Верско добротворно старатељство, чија је најпознатија али не и једина активност народна кухиња и Православно – пастирско саветодавни центар. Подразумева се да су у њима посебно активни београдски свештеници. Просветна активност такође се одвија на свим нивоима: од основне школе до факултета као и на различитим факултетима не са Универзитета у Београду – напомиње наш саговорник иначе професор на Православном богословском факултету. Не чуди стога што како каже број свештених лица која су оболела од ковида није мали. – И то није ствар само са нашом средином у Италији је рецимо након лекара највећи број жртава међу свештеницима. Код нас су пожртвовано служећи свом народу, своје животе положили неки од највиших црквених великодостојника на челу са блаженопочивишим патријархом Иринејем. Треба јасно рећи: они нису само жртве короне, него су жртвовали своје животе да би помогли у време короне. Ту спремност да се у тренуцима кризе неодступно остаје уз свој народ, Христос је истакао као основну одлику правих пастира. Због тога добри пастири српскога народа, и то не само они који су се разболели и умрли него и они који су оздравили или ризиковали да се разболе, када су видели да се вук короне приближава нису оставили своје словесно стадо и побегли (било у „теолошке“ изговоре и доскочице било у до сада небивалу евхаристијску апстиненцију), него су до краја остали верни највишим идеалима своје службе, каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић. Медијска извештавања о оболевању од Ковида 19 у српској цркви неретко су пратиле полемике о причешћивању истом кашичицом. И у самој српској цркви било је различитих гласова о томе како се треба причешћивати у време пандемије, а ван ње било је било је чак и оних који су сматрали причешће извором заразе. – Чини ми се да се та целокупна полемика у крајњој линији може свести на питање: да ли црквени живот доприноси ширењу ковида 19. Неодговорни, неупућени па и злонамерни учесници те полемике су покушали да гурну у страну много важније питање: на који начин црквени живот доприноси спречавању ширења поменутог вируса. Овом приликом нећу улазити у верске димензије овог питања – о њима је уосталом много тога речено у књизи епископа бачког Иринеја „Свето причешће – лек бесмртности“. Међутим желим да истакнем да су бројне медицинске студије показале да религиозност и активни верски живот позитивно утичу на функционисање имуног система и не само по питању смањивања анксиозности и страха који га нарушавају него и на другим нивоима што додатно смањује ризик од ове и сваке друге заразе. По себи се разуме да овде није реч о апсолутном спречавању заразе (то уосталом не гарантују ни маске , дистанца па ни вакцина), него о смањивању шансе да до ње дође. Због тога је суштински важно да се живот цркве саображен зравственим мерама неометано одвија и у оваквим временима превентивно због народа чијој психофичкој добробити црква и на овај начин доприноси. Извор: Чудо

На данашњи дан пре тридесет година, 30. децембра 1990. године на празник Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, новоизабраног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона пећког др Амфилохија Радовића у трон славне Зетске и Црногорске митрополије увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле. Повезан садржај: У спомен на почившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Ђакон Александар Лекић у спомен на блаженопочившег Митрополита Амфилохија: Спремно је срце моје! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски г. Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. У Трон славне Зетске и Црногорске митрополије новоизабраног Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона Пећког др Амфилохија Радовића увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле на празник преподобног мученика ђакона Авакума 30. децембра 1990. године. Поводом 30-годишњице устоличења доносимо приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија, коју је изговорио пре тридесет година на данашњи дан. * * * Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Др Јелена Боровинић Бојовић, начелница пулмолошке клинике КЦЦГ у разговору за наш портал изјавила је да је здравствено стање митрополита Амфилохија и вечерас стабилно, витални параметри уредни. “Управо сам обавила редовну визиту и још једном се уверила да је Митрополит стабилан, са добром сатурацијом, да нема повишену тјелесну температуру, и да је притисак и срце у реду”, рекла је др Боровинић Бојовић истакавши да, ” Нико не може са сигурношћу да каже шта ће се дешавати наредних дана али оно што је у овом тренутку једина тачна информација да опоравак митрополита Амфилохија од коронавируса и упале плућа која је она изазвала иде редовном путем”, закључује докторка и моли још једном медије да не пласирају непровјерене информације већ да се информишу искључиво путем званичних гласила Митрополије са којима имамо редовну комуникацију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске каже да није добро што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења, прошло три мјесеца а нови дијалог није покренут. Џомић у интервјуу за Дневне новине истиче да није страшно што се о том предложеном општем правном акту не говори тако интензивно у посљедње вријеме, јер је доста тога речено у стручној и широј јавности од његовог утврђивања 16. маја до обзнањивања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна. “По мом мишљењу, није добро то што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије прошло три мјесеца, а инклузивни дијалог о Предлогу закона, како је изричито написано у том мишљењу, није покренут од ресорног Министарства за људска и мањинска права у Влади Црне Горе. Ми још увијек не знамо да ли уопште постоји Радна група која се бави тим питањем и ко су њени чланови. Не само да немам ништа против појединачних разговора представника Владе са представницима цркве и вјерских заједница него сматрам да су потребни, добри и корисни. Али, знам како се у Црној Гори припрема закон. Погледајте само расправе око Радне групе за изборно законодавство и упоредите са Предлогом закона о слободи вјероисповијести. У вези овог закона никада није отворена дискусија о Радној групи, иако смо то више пута тражили”, каже Џомић. Очекујете ли да се Предлог закона ускоро нађе у Скупштини? ЏОМИЋ: Све је могуће и то је питање за доносиоце одлука у Влади, али мислим да је имплементација препорука из мишљења Венецијанске комисије веома сложен правнички посао. За тај посао треба стручности, времена и стрпљења. Треба све сагледати стручно и објективно. Наше примједбе на Предлог закона су врло аргументоване, а ни оним на Нацрт закона од 2015. године није посвећена ни минимална пажња у Министарству. Давно је речено: три пута мјери, а једном сијеци! Да ли је Митрополија имала контакт са Владом Црне Горе поводом Предлога закона? ЏОМИЋ: У оном смислу који је уређен правним прописима у Црној Гори није. Појединачни разговори не представљају институционални дијалог и партиципацију заинтересованих страна у процесу припреме закона. Такође, ни округли столови Министарства за људска и мањинска права о свему и свачему немају никакве везе са припремом закона. Ових дана је био сусрет митрополита Амфилохија и премијера Душка Марковића и добро је што је тај састанак одржан. Подсјећам да је Влада у саопштењу, послије састанка премијера и митрополита 24. септембра, навела да је потпредсједник Пажин на челу Владиног Стручног тима. Увјерио сам се да је потпредсједник Пажин врло добар правник и немам ништа против тога да он буде на челу Радне групе, па ме због тога чуди толико кршење процедуре. Јавност, а ни ми као субјекти слободе вјероисповијести, не знамо ни ко је у том Стручном тиму а ни када је и којом одлуком формиран. Уосталом, законодавна процедура искључиво познаје Радну групу, а не Стручни тим. Виђели сте да су представници ЛГБТ невладиних организација итекако партиципирали у припреми Предлога закона о истополним заједницама у Црној Гори. Нама се то право, које нам припада када је у питању Закон о слободи вјероисповијести, онемогућава без икаквог разлога. Не разумијем зашто постоји толика нетранспарентност и зашто се толико пута крши процедура која је у праву веома важна. Добри закони се не могу припремати једнострано. Како гледате на предлог предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да у Црној Гори буде једна црква? ЏОМИЋ: У Црној Гори постоји једна Православна црква која је оличена у Митрополији Црногорско-приморској и осталим православним епархијама које у Црној Гори имају историјску канонску јурисдикцију. То што нека организација сама себе сматра за цркву или је као новоформирана вјерска заједница стекла грађанскоправни субјективитет у МУПу никако не значи да може да се уједињује са црквом. Треба имати у виду да су цркве већ скоро 2000 година првенствено помјесне и да не зависе од државних граница. Легитимно је изношење идеја и предлога, али секуларној држави и њеним органима не припада надлежност да уређују унутрашње односе у цркви и вјерским заједницама. Видите и сами да је данас готово немогуће ујединити власт и опозицију чак и у тзв. техничкој влади, а и једни и други имају изборни легитимитет. А замислите тек колико је немогуће уједињати цркву и групу људи из једне новоформиране организације која нема никакав канонски и црквени легитимитет. Да ли би Митрополија прихватила неког свештеника из ЦПЦ? ЏОМИЋ: У тој новоформираној организацији нема ниједног православног свештеника већ постоје лица која сама себе, без икаквог канонског легитимитета, сматрају за свештена лица. Ниједан од њих нигђе у православном свијету није признат као свештеник или епископ. Можда ћете се изненадити мојим одговором, али таква лица могу да буду прихваћена искључиво након искреног покајања и то само као вјерници. Најбољи примјер им је дао један бивши свештеник из Смедерева, који је својевремено рашчињен и приступио је негђе око 2000. године тој новоформираној организацији, али је након покајања примљен у цркву као вјерник. Покајање није казна за хришћанина ако је хришћанин. Напротив! Догађања у Украјини и Македонији су неупоредива са Црном Гором Какав би био одговор СПЦ када би се у Црној Гори догодило оно што се догодило недавно у Украјини, односно да ЦПЦ добије признање од Цариградске патријаршије? ЏОМИЋ: Такав сценарио је тешко замислив и изводљив из много разлога. Треба имати у виду да ситуација у Украјини и у Црној Гори уопште нема додирних тачака у црквеном смислу. Затим, ситуација у Црној Гори и данашњој Сјеверној Македонији такође нема додирних тачака. То је јасно и са историјске стране, али и са данашње црквене стране. Уосталом, васељенски патријарх је на то питање ставио тачку својим писмом предсједнику Милу Ђукановићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог и двадесетпрвог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и оталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље. Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може загледати у душе и самих архијереја, свештенства и монаштва, и у душе све њихове верне деце. Тако дакле и душу једног од деце, коју је он својевремено опслужио у манастиру Крки проницањем до у сами свилени чвор њезин, камо је долазило до битовнога загушења. И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога нам просветилишта. Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом. Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких сабеседника и саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни део пастве нами поверене. Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, поготово не личности и драгоценог искуства преподобног Јована Лествичника, већ сабеседник, симвиотичар и гарант његов; дакле истога тога богословља. Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару; један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш: Наш лекар је умро да, умро је наш брат. Знамо да се то јутрос догодило, као што знамо и да око нас наставља да бесни болести рат! Или: Међу нама почива савршени познавалац свих људских од искона душа, према томе и човека Србина. Епископ крушевачки Давид http://www.eparhijakrusevacka.com/2018/09/04/dobri-covek-u-srba-besrebrenik-vladeta/

Тринаестог фебруара, у 104. години живота уснуо је у Господу подвижник благочешћа Добри Добрев, који је скупљао милостињу на улицама бугарске престонице и који је постао највећи добротвор катедралног храма светог Александра Невског за целу његову историју На дан уочи старчеве сахране молимо читаоце да се помоле за упокојење душе деде Добрија и предлажемо чланак са сајта Православие.ру, написан мало пре његовог стогодишњег јубилеја. Бугарски старац Добри Добрев је 14. јула 2014. године напунио 100 година. Он је познат у целој Бугарској. Аскета, одшелник, бесребреник, а у исто време ктитор многих бугарских храмова и манастира. Прикупљање прилога за обнављање Божјих храмова, било је његово главно занимање последњих неколико деценија. Даривао је храмовима огромне суме, а себи није остављао ни гроша. Добрија се могао угледати на улицама бугарске престонице у свако време. Нису му били страшни ни мраз, ни несрећа, није се бојао да остане гладан, нити се срдио када би сретао људе безосећајне према његовом богоугодном делу. Лице његово је увек сијало благошћу и кротошћу. Био је спреман да пољуби дечију руку, која би спуштала монету у његову чинију; био је спреман да говори о Богу са сваким пролазником; да благодари за прилог. Ипак, старац Добри није био просјак. Није желео да га непознати људи спашавају од овоземаљских потреба, желео је да сам спаси своју душу. Може ли се назвати просјаком човек који не брине за своје потребе и који сакупља новац за високе мисије, далеке од материјалних добара? Даривати храму значи даривати долазећим покољењима, улагати у светлу, благочестиву будућност, у умножавање човекољубља. Тако је сматрао старац Добри и није тражио никакве захвалнице и признања. Поштовао је људе и није чувао у души никакво зло. Видео је да је свет око њега егоистичан, и није очајавао, већ је давао пример својим прилозима. Зато му се многи клањају. Судбина бесребреника Много шта из живота старца Доброг је остала тајна. Добри старац није желео да буде познат, и није хтео да објављује детаље свог житија-свог живота. Било му је довољно што га знају као добричину, који је сакупљао новац и прилагао бугарским храмовима и манастирима. Није сматрао да је његов лични живот важнији од заједничког дела. Овај човек, широко отвореног срца родио се 1914. године у селу Бајлово, познатом као мала домовина другог великог Бугарина – Елина Пелина. Оно се загубило негде у западним огранцима Ихтиманске Средње Горе. Деда Добри имао је четворо деце. Двоје од њих је надживео. Једна од кћери се бринула о њему, премда живи у Софији. Није скривао огорчење, које су му доносили лажни гласови о томе да је оставио децу без наследства и разделио новце, које су потомци добили након поделе породичне имовине. Стога се и детаљима о породици није делио. Из његове прошлости се зна да је у рату оглувео због гранате која је пала тик уз њега. Шта га је подстакло да постане Божји путник, о томе није говорио. Сам Елин Пелин писао је: „Лепо је моје родно село, лепо, али врло бедно.“ А деда Добри је чинио то место духовно богато. Колико су се сећали становници села, деда Добри је обилазио храмове и манастире по свој Бугарској, прикупљао прилоге и помагао им. Његови сељани су скоро сваког дана, видевши овог доброг Самарјанина, били апсолутно сигурни у то, да ће он дати где треба сваку кованицу која падне у његову чинију. Били су сигурни и у то да ни једном није себи ништа оставио. Скромни дом за велику душу Данашњи дом деда Добрије налази се свега неколико корака од куће-споменика његовог познатог мештанина Јелина Пелина. Јер је наш светитељ из Бајлова одавно постао прави аскета и оставио лагодности свог родног дома наследницима и рођацима. Добри је живео у малом, бедном собичку у двору сеоске цркве у част равноапостолних Кирила и Методија. Премда је имао кревет, ипак је више волео да спава на поду: не желећи да се користи никаквим добрима савремене цивилизације. На столу његове скромне собе су само парче хлеба и половина парадајза. Међутим, њему је то било довољно да преживи дан. У зимско, хладно и непријатно јутро људи су га могли видети засучених рукава, у старом црној прегачи како носи даске или ведра са водом кроз црквену порту. Поред храма је стајао столарски материјал и машине. Реновирање крова је завршено, али је предстојало још да се обнови старо здање. Новац за његово обнављање, природно, приложио је добри деда. Без обзира на своје године, активно је помагао у раду локалним радницима. Сеоску цркву је саградио мајстор Ганчо Трифонов 1884.године и чува се као споменик културе. Ипак, недавно се бајловски баћушка упокојио, па је повремено долазио свештеник из суседног села да богослужи. Зато је деда Добри ујутру сам отварао цркву, а ноћу је затварао. Дошљак из прошлости – или… будућности У својој аутентичној одећи –опанцима и ручно плетеном кафтану, са дугачким белим власима и седом брадом старац се многима чинио као дошљак из прошлости. Појавом више подсећа на најпоштованијег подвижника Бугарске Цркве – преподобног Јована Рилског, него да савременика данашњег неморала и корупције. Као да је коракнуо у ово време из старих времена, када је владао добар морал, а милосрђе и вера имали здраву основу. У исто време деда Добри је дошљак… из будућности у буквалном смислу те речи. Дошљак који се није умарао да путује између свог села и осталих крајева, и при томе да наставља своје богоугодно дело подршке Цркве и духовности. Када је Добри Добрев био млађи, често је преовладавао пешице растојање од Бајлова до Софије, а то је више од 25 километара. После, више није могао да рачуна на своје остареле ноге и користи аутобус. Пошто су га добро познавали, возачи му нису наплаћивали превоз. Често, да би обезбедио себи храну, уздао се у доброчинство пролазника. Лети, дешавало се, пролазници су могли видети деду Доброг како једе слатку, зрелу лубеницу коју му је неко поклонио. Свете мисије Последњих година деда Добри је најчешће ишао у храм светог благоверног кнеза Александра Невског и цркву Седморице светих у Софији. Тамо је прикупљао новац, потребан за рестаурацију Бајловског храма у част светих Кирила и Методија, – 10 хиљада лвова. Он је већ прилагао за обнављање цркве у граду Калоферу и селу Поибрену. Све укупно 25 хиљада лвова предао је старац за рестаурацију Јелешницког манастира и сеоског храма у Горно Камарци. Међутим, највећи прилог, који је потпомогли популаризацију дела светог старца из Бајлова, неоспорно, био је прилог за храм-споменик светом Александру Невском. Веома значајну суму од 35 хиљада лвова за највећи Божји храм у Бугарској, добри деда је прикупљао годинама. И ето, у мају 2009. године старац је нашао секретара црквеног савета овог храма, Стефана Калајџијева и открио му своју намеру да приложи велики прилог за храм. Како се испоставило, новац је, лвов за лвовом стављала блиска рођака деда Доброг на свој рачун у граду Нови Искир. Стога су се секретар и Добри упутили у овај град у потрази за банком у којој се чувао овај прилог. После само једног потписа, највећи храм у Бугарској је добио највећи прилог у својој историји. Како каже Стефан Калајџијев, прилози парохијана у просеку годишње износе 2 – 2, 5 хиљаде лвова. Прикупљају се углавном за празнике. За новац који је приложио деда Добри, обновљен је и поново позлаћен престо храма светог Александра Невског, купљене су нове одоре и застори, санирани флеке од кише. У знак благодарности свештенство храма, на челу са оцем Тихоном, посетило је скромни дом аскете у Бајлово и предложило му помоћ у куповини најнеопходнијег за кућу. Ипак, свети из Бајлова је све то одбио. „То је човек који је сакупљао добродетељи, сакупљао је плодове за живот вечни“, – набрајао је секретар црквеног савета храма светог Александра Невског. Пребројани прилози су само део онога што је познато. Остали прилози су неодвојиви част и венац славе оног ко их је прикупљао. Због својих дарова Доброг можемо упоредити са другим познатим, али нестварним старцем – Деда Мразом. Само деда Добри не доноси деци лутке и аутомобиле, већ им дарује свој пример, своју наду на преображај у духовно узвишеније људе који поштују личности у себи. Ко више не верује у Деда Мраза, може веровати у деда Доброг. То значи – веровати у добро. Са руског Ива Бендеља (Православие.ру, 16. 2. 2018)