Претражи Живе Речи Утехе

Припадници 204. ваздухопловне бригаде Војске Србије организовали су данас на аеродрому Батајница већ традиционалну акцију „Слетање Деда Мраза и Добре виле“ за малишане из школa за децу са сметњама у развоју. Акција је седму годину за редом реализована у сарадњи са хуманитарном фондацијом „Осмех на дар“. Авион „антонов 26“ из састава 138. транспортне авијацијске ескадриле довезао je на стајанку батајничког аеродрома Деда Мраза. И ове године заставник Горан Крајиновић је био у улози Деда Мраза, док су Добрe вилe, биле разводници Маја Николић и Милена Милосављевић. Малишани, њих тридесет и пет, из школе ШОСО „Антон Скала“ из Старе Пазове, са осмесима на лицима, дочекали су Деда Мраза и Добре виле који су из авиона изашли са слаткишима, a затим су најмлађи посетиоци аеродрома имали прилике да уђу у авион и да се друже са посадом ваздухоплова. ”Пошто снега нема, по Деда Мраза послали смо ваздухоплов са припадницима Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. Од 365 дана колико у години извршавамо редoвне летачке задатке, увек нам је драго када изађемо у сусрет једној оваквој хуманитарној акцији. Драго нам је да видимо наше најмлађе насмејане и ту смо увек да помогнемо”, рекао је командант 204. ваздухопловне бригаде бригадни генерал Жељко Билић. Дружење сa припадницима јединице настављено је у војничком ресторану 204. ваздухопловне бригаде где је уприличена и подела новогодишњих пакетића прве студентске хуманитарне фондације „Осмех на дар“. У прикупљању слаткиша, играчака и школског прибора учествовали су, поред припадника 204. ваздухопловне бригаде Војске Србије, и запослени у Клиници за анестезиологију и интензивну терапију ВМА.

БАБА ЗА ДЕДУ, ДЕДА ЗА РЕПУ… Одакле толика ескалација насиља мушкараца према женама, третирање жена као да су ствари, и одакле толика надменост, ароганција, дрскост, заузимање " мушког" става, и безобразлук, код жена? Обе ове појаве израстају из истог корена- НЕСИГУРНОСТИ, који се грана у страх, а страх у насиље, злостављање.. Мушкарци желе да буду ауторитет и ослонац женама, као што је и природно, али у пракси видимо да то често покушавају на силу, или на други, погрешан начин. Неки желе да имају "традиционалне" бракове, а под тим сматрају да жене требају да буду као робиње, слепо послушне, пошто су они, јелте, глава куће. Такав став не може задовољити ни мужа ни жену. Он, будући деспотског ауторитета, мисли да никада није довољно поштован, постаје сумњичав, љубоморан, уцењује је децом, одузимањем егзистенције, истеривањем на улицу и често прибегава насиљу. А жени је наметнути ауторитет бреме, које носи зато што мора, а незадовољство које непрестано расте, резултира прељубом, напуштањем мужа или мазохистичким трпљењем- "Док нас смрт не растави". Други опет мисле да ће женама бити ауторитет и ослонац, тако што ће их купити новцем, и обасипати скупим поклонима. Такви мушкарци, гледају на жене које су уз њих, као на нешто ,(ретко као на некога-личност, равну себи), што ће им подићи вредност, лепо ићи уз њих, и чиме ће се моћи хвалити. У суштини третирају их као ствари, које се не разликују много од њихових аутомобила, који такође, често " пеглају" несигурност власника. Као што каже песма “Дивљина” групе Београдски Синдикат: "Док обрћу се репа, ти само буди лепа, јер не види се дно, мог дубоког џепа." Када би се видело дно џепа, настала би опасна паника! Несигурност мушкараца код нас се пројављује у одговору на питање: "Када ћеш се женити?!" " Како да се женим, када немам пара-Која, и како ће ме гледати?" Као да је он банкомат,а не живи човек!? Али у поређењу са оваквим несигурним мушкарцем, банкомат је поуздан и сигуран, и ради како му је задато. Једино је изгледа, човеку побрљавио софтвер, па не ради како треба!? Напомињем, да не желим да од овога текста, правим исцрпну студију о типовима мушкараца, жена, и личности, него наводим карактеристичне типови за окружење, и менталитет у којем живимо. Све више се промовише снажна, успешна и независна жена. Да ли је таква жена довољна самој себи? Често можемо чути: " Не желим бити ничија робиња, нити желим да ме неко поседује, и уцењује тиме што ће ме држати у финансијској зависности"! У суштини, она је у праву, зато што је њен став настао као протест, против извитопереног става мушкарца, али порађа, другу крајност. Наиме, таква жена, у овом, суровом свету, мора да заузме став мушкарца, и да се користећи сва могућа средства, пробија кроз живот, што резултира тиме да мушкарци, будући несигурни, не смеју да им приђу, боје се, и осећају се инфериорни, не схватајући, да је такав став жена настао такође из несигурности, и њеног порода-страха, и осталих страсти. Изгледа да су у нашем друштву поприлично замењене улоге. Због чега се то дешава? По самој природи ствари, мушкарац, своју сигурност и стабилност црпи од Бога, који је једини, прави, сигуран и стабилан ауторитет. И док се год држи близине Божије, односно, док живи у љубави, и љубављу Божијом, мушкарац је "причасник" , Господње сигурности, стабилности и ауторитета, а жена то непогрешиво осећа и прихвата као најприродније стање. Само у овој ситуацији, мушкарац, иако је ауторитет жени, није супериоран, нити је жена, која је "потчињена' ауторитету мушкарца, инфериорна. Ауторитет, и сигурност, рађају се из жртве. Мушкарац који се безрезервно даје и труди , стиче ауторитет, без жеље да га наметне, а из ауторитета произилазе, сигурност и стабилност. Многи ће мислити да је овако нешто немогуће постићи, али, Богу је све могуће! Позвани смо на вежбање, подвиг( Двиг-ход, кретање, успињање), ка Богу, који је савршен, а да је то могуће, говори и Сам Христос, позивајући нас: "Будите савршени, као што је савршен и Отац Ваш Небески" ! Зато, држимо се за Христа, жене за нас, па као и у причи: " Баба за деду, деда за репу..." И ишчупаће нас Господ из замки овога света, и дати Вечно Царство у заједници са Свима Светима! Амин.

Bulgarian Philanthropist Grandpa Dobri Dies at Age of 104 Well-known philanthropist Dobri Dimitrov Dobre, collecting and donating money for charitable causes, has died at the age of 103 in Bulgaria. In Bulgaria, he is better known as Grandpa Dobri or The Saint of Bailovo. Dobrev was born 20 July 1914 in the village of Bailovo. His father died in World War I and his mother had to raise their children by herself. He decided to marry around 1940, which is around when Bulgaria joined World War II. In one of the bombings of Sofia, a bomb fell near him and he lost almost all his hearing. Dobrev and his wife had four children, two of which are alive. He was collecting and donating money to restore charities, orphanages, churches and monasteries in Bulgaria. He lived modestly in a small extension to the Saints Cyril and Methodius parish church in his native village of Bailovo. His daughter was taking care of him. He drove by bus or walked over 20 kilometers each day to collect money in front of the Cathedral of Alexander Nevsky in Sofia, which then donated for churches reconstructions. Grandpa Dobri lived on a state pension (about 100 euros), using only non-monetary alms (food, clothing) for personal needs. https://frontnews.eu/news/en/23571/Bulgarian-Philanthropist-Grandpa-Dobri-Dies-at-Age-of-104

Мој деда патријарх Павле, и човек и светац Психолог Снежана Милковић, у исповести за „Новости“, о својој фамилији и јединственом одрастању поред највољенијег поглавара СПЦ: Дека Попа је живео по јеванђелским принципима које је патријарх проповедао „ОНИ које волимо не одлазе докле год бораве у нашим сећањима, сећања су тек пуста тумарања по прошлости ако их не поделимо са другима. Када их поделимо, настављају да живе.“ Управо ова мисао, после дугог промишљања, пре четири године одагнала је дилему Снежане Милковић: објавити своја сећања о приватном животу патријарха Павла или да то што је од њега имала прилику да научи остане само њено благо? Притом, није овде реч „само“ о највољенијем српском патријарху, кога су поштоваоци, верници, али и атеисти, присно ословљавали са „деда Паја“, већ и о њеном, приватном „деда Попи“. Снежана је, наиме, унука патријарховог рођеног брата Душана. Он је пак погинуо у Другом светском рату, оставивши иза себе Драгињу, Снежанину мајку. Привилегију да стасава у непосредној близини патријарха Снежана је преточила у књигу „Мој деда патријарх Павле“, коју је најпре објавила „Просвета“, а 2015. године штампали су је и београдски „Еthos“ и чувени књижар Веља Старчевић. Треће издање овог драгоценог сведочанства о једном од најскромнијих и, истовремено, најмудријих изданака нашег национа, његове светости патријарха Павла, који се упокојио 14. новембра 2009. у 95. години, представљено је ове недеље Новосађанима у Градској библиотеци. – Док сам писала књигу, полако ми је постајало јасно да између живота мог деда Попе и онога што је патријарх Павле говорио нема никакве разлике – сетно, али и поносито, присећа се Снежана, по професији психолог. ДОДАЈЕ да су те две улоге биле потпуном сагласју, јер је деда Попа живео по јеванђелским принципима које је патријарх проповедао. Најстарија Снежанина слика о деда Попи сеже до шездесетих година прошлог века и куће у београдској Мадридској улици, у којој је живела с породицом. Тамо је први пут видела свог деку, који се управо вратио са постдипломских студија из Грчке, и затим 1957. године био хиротонисан у чин епископа рашко-призренског. – Дуго сам чувала мали плави емајлирани крст који је донео са Свете Горе „морској глави“, како ме је од тада често ословљавао – забележила је Снежана у својој књизи. Једна од слика које су се најдубље урезале у њено сећање односи се на изузетну скромност деда Попе. Сваки пут када би долазио у посету породици, из своје торбе, веома сличне оној коју су ђаци носили у школу, вадио је „неке дарове“. То су најчешће биле бомбоне, понекад јабуке или дуње, уз његов коментар: „Ево, сваком по једна, да се не преједете.“ И сам се скромно хранио, што је нарочито бринуло Снежанину баку Агицу, деда Попину сестру од тетке, с којом је он одрастао и с којом су живели у истом домаћинству. Сваки оброк започињао је и завршавао корицом хлеба, а са стола је сакупљао мрвице забринуто подсећајући да има пуно гладне деце. Говорио је и да човек једе да би живео, а наопако је ако живи да би – јео. Како је стасавала и сазревала, Снежана је упијала и друге детаље из живота свог „деке у мантији“. Слушала је његове разговоре са Агицом о сиромашном детињству без родитеља у родним Кућанцима у Славонији, надничарењу и плућној болести деда Попе, који се пре него што се замонашио звао Гојко Стојчевић. Излечио се без антибиотика, уз молитву и скромну храну у манастиру Благовештење. Замонашио се уочи Благовести 1946. године. ДОК је био епископ рашко-призренски, у Београд је долазио ретко, али је увек налазио макар мало времена да посети породицу. После 33 године проведене у Призрену, 1. децембра 1990. постао је 44. патријарх српски и преселио се у Београд. Породицу је посећивао два пута недељно и са њом најчешће обележавао највеће празнике, Божић и Ускрс. – Не знам зашто, али никада нисмо помишљали да би деда Попа могао да постане патријарх – присећа се Снежана. – Када је у медијима објављено да је изабран за првојерарха Српске православне цркве, бака Агица је данима плакала. Говорила је: „Мени треба брат, нека неко други буде патријарх!“ Плашила се да више неће имати времена да долази. Али долазио је кад год је могао, макар накратко. Укућанима није допуштао да му придрже горњу мантију, јер то би значило – „ја сам важан“. Снежана га је пратила на аутобуску станицу, и није дозвољавао да га родбина одвезе колима до Патријаршије уз изговор: „Лакше ми је аутобусом, не морам да се сагињем кад улазим.“ Признаје саговорница „Новости“ да је још као девојчурак била свесна поноса што је у пратњи деда Попе, али се трудила да он то не примети. Често је говорио да је највећа заслуга пред Богом заложити свој живот да бисмо нечији спасли. Био је увелико у 90. години када га је Снежанин син Михаило упитао како увек зна шта треба да каже, а он је одговорио: „Кад будеш имао 90 година, знаћеш и ти.“ Разумео је и младост. Снежаниној баки није се допадало што она носи фармерке и пожалила се деда Попи, а он је узвратио питањем: „А шта носе њене вршњакиње ако не фармерке?“ Говорио је и да човек у некој тешкој ситуацији треба да уради све што може, али да се не секира превише, да не оболи, јер „сирће гризе своју флашу“. Сећа се Снежана и благих савета које је патријарх давао верницима после литургије – да не стоје насред цркве, јер то би значило „Види, Боже, ја сам главни“. Или: „Певајте у цркви тише, да се и други чују, није наш Бог глув.“ КАКО је често пешачио или се возио градским превозом, верници су га пресретали с питањима, молбама за савете… Сваког је саслушао. На своје проблеме и тегобе није се жалио. Говорио је: „Лако ми је са мном.“ Ретко је дозвољавао, а још ређе тражио, да неко учини нешто за њега лично. „Што ти мени ‘морска главо’ да шијеш, кад ја умем и имам машину.“ Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао je и друге мајсторске послове у Патријаршији. Много је читао и писао монографије о манастирима, студије, покретао духовне академије… Крајем септембра 2007. године, патријарх Павле примљен је на Војномедицинску академију јер се стање његових ногу погоршало. Тада је ВМА постао његов дом. Није се сложио са предлогом лекара да га пусте кући како би прославио своју славу Лазареву суботу и Васкрс. Снежани је то објаснио овако: „Ја сам сада добро, али зачас ми буде лоше.“ У суботу, 14. новембра, отац Методије рекао је Снежани да је патријарх добро и да је, хвала Богу, појео качамак. Сутрадан, у недељу, када је охрабрена унука поново позвала, одговор је гласио: „Упокојио се пре пола сата.“ Умро је у сну. – Само спустих слушалицу. Не постоје речи које би на прави начин описале моја осећања у том тренутку. Јавише ми да треба да скувам жито и да ће мој син Михаило носити крст – присећа се Снежана. На дан сахране, са стотинама хиљада људи, а неки су рекли да их је било и милион, Снежана је корачала иза лафета, погледа прикованог за митру која вири из отвореног ковчега. Са осећањем ганутости, онакве какву осећамо када слушамо химну, Снежанином свешћу пролазила је само једна мисао: „Ово је мој деда Попа, патријарх српски Павле.“ ЉУБАВ У ЉУДИМА О СНЕЖАНИНОЈ књизи, „танано емотивном ткању, плетеном од дубоког поштовања и најдубље љубави према чудесном старцу, деда Попи“, академик Светлана Велмар Јанковић написала је да је патријарх Павле био прескроман монах који је живео за то да љубав победи зло у људима, те да је био физички крхак, али у борби против зла морално чврст као стена. СВЕТОСТ И СВЕТЛОСТ ПОСТОЈИ мноштво анегдота које се доводе у везу са патријархом Павлом и које говоре о снази његовог духа. Чувена је сцена када је један познати фотограф пожелео да слика патријарха Павла, обративши му се речима: “ Ваша светлости“ (уместо ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио: „Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц?“ ТИХО ГОВОРИО, ДАЛЕКО СЕ ЧУО У МНОШТВУ упечатљивих речи опроштаја од патријарха Павла, „свеца који хода“, и данас одзвањају оне које је изрекао академик Матија Бећковић: „Нико није тише говорио а да се даље чуо, нико са мање речи није рекао више, нико није био мањег раста а да се видео са веће даљине.“ ПОШТОВАО АТЕИСТЕ СЕЋА се Снежана да су патријарху Павлу неки замерили што се одазвао позиву новоизабраног председника Слободана Милошевића и посетио га. Један колега замолио ју је да га пита зашто је то учинио. Патријарх је мирно одговорио: „Нисам ишао код Слободана, већ код председника државе.“ Вечерње новости

Монахиња Јована, рођена као Сибила Лер (62), Унука генерала Лера, о бремену свог порекла, духовној отаџбини и искушењу ИАКО сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак немачког генерала Александра Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња, никада у Србији нисам доживела никакву непријатност. Нико ме није ни попреко погледао нити ми је упутио било какву ружну реч. Пре бих рекла да осећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже: Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осећај се слободно. Ми те волимо! Тако своју узбудљиву и чудесну животну причу, ексклузивно за "Новости", започиње Сибила Лер (62), потомак генерала Александра Лера. Рођена у угледној аристократској породици у Немачкој, сада је смерна монахиња Јована у манастиру Соко код Љубовије, у Епархији шабачкој - Вољом Божјег промисла, ја имам две отаџбине: Немачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина - каже монахиња Јована. - Као што је по истинитим речима Господњим: "Душа претежнија од тела", тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија. Подељана осећања о пореклу дуго су је, каже, притискала и саплитала. Све док у беседи патријарха Павла у Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу лековите, речи: "Човек не може да бира време и место у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човек или као нечовек. Ма где био и ма где живео." - Тада сам разумела да човек кроз живот и време путује путевима Божјег промисла. Роди се у једном месту а целога живота трага за неким својим предодређеним местом. Не смири се док га не пронађе, или док оно не призове њега - прича нам мати Јована. - Рођена сам у старој и угледној немачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Гизнедорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно после рата, у мају 1945. године, изговорио чувену беседу о Србима. Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом светском рату извојевао највећу победу: "Победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави." Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на немачкој земљи се нашло 5.000 живих српских костура. Сви су очекивали њихов оправдани гнев и освету, јер су немачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног немачког војника. То се није десило. Напротив, они су миловали немачку децу, давали им бомбоне, разговарали са Немцима као са својом браћом... Тек тада је, каже мати Јована, свима постало јасно зашто је велики Гете учио српски језик, зашто је с толиком љубављу и поштовањем примао и подржавао Вука Караџића, и зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била: "Србија". - Наш пастор нам је говорио о српским јуначким епским песмама као највећем културном благу Европе и света - прича наша саговорница. - Више их је препричавао и скретао пажњу на то да су оне непреводиве и да се једино могу разумети на српском језику. Саветовао нам је да учимо српски језик, како бисмо се уверили у ту својеврсну чаролију уметности пред чијом лепотом се до земље поклонио вајмарски геније. Мати Јована мир пронашла у манастиру Мати Јована каже да је то у њој родило жељу да упозна "тај мали велики народ и да се приближи његовом духу и култури". У манастиру Химелстиру код Хилдесхајма први пут је ушла у православну цркву и присуствовала светој литургији, коју је тада служио владика Лаврентије, тадашњи српски епископ за Западну Европу и Аустралију. - То је био неописив и незабораван догађај - сећа се мати Јована. - То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашле себе и свој нови дом. На земљи и на небу. И уколико би требало да означим најважнија или, лаички речено, најсрећнија три дана у свом животу, то би били: први, кад сам прихватила православље као своју веру. Други: кад сам после више година искушеничког живота примила монашки чин и своје световно име Сибила променила у монашко Јована. И треће: кад сам добила српско држављанство. Никад нећу заборавити дан када се, после уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно време када су многи у овој земљи сањали о томе да добију немачку визу или пасош и да оду одавде. Многи је, каже, питају шта ју је тако снажно привукло православљу. - На првом месту, лепота православне свете литургије и осталих светих богослужења - каже наша саговорница. - Затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна уметност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, лепота српске светосавске душе и лепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала за своју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торжнствено као права Српкиња. Фото В.Митрић Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Немаца кроз историју. У Србији се, прича нам моханиња, спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на трећем крсташком походу, и да је немачки војсковођа за трпезом јео прстима а Немања златним есцајгом. - И то је чињеница - каже мати Јованина. - Међутим, мало је познато оно важније, да је Барбароса оболео на том путу од тешке болести и да га је Свети Сава, тада принц Растко, исцелио од болести својом усрдном молитвом. Велики српски војсковођа Павле Јуришић Штурм био је немачког порекла, а славни српски командант Живојин Мишић био је ожењен Немицом Лујзом. Никада, разуме се, не заборављам ону другу, тамну страну медаље, велике злочине и крвопролића које су немачки окупаторски војници у више наврата чинили по Србији. Стидим се и лијем горке покајничке сузе и приносим Господу молитве за моје сународнике због њихових тешких злочина и недела. Господ ју је, наставља мати Јована, довео овде у ову мученичку и свету земљу, по којој је војска њених предака рушила градове и села, пљачкала и убијала, починила незапамћене злочине над српском нејачи, сејала страх и смрт, жарила и палила... - Од тог пламена остао је сада само један слабачак пламичак, ја, смерна монахиња Јована, која горим као кандило пред иконом Србије и приносим сузне молитве у знак покајања за сва сагрешења немачког народа, који ми је подарио физичко трошно људско тело, а за напредак, срећу и благослов мог дивног српског народа у коме сам се духовно родила, који ми је подарио вечна и непролазна небеска блага - говори мати Јована. - Свакодневно благодарим Господу на том великом дару, и српским светитељима и просветитељима - Светом Сави и Светом владици Николају, чији ме светли примери и дела воде и руководе у моме духовном животу у православљу. ГЕНЕРАЛ АЛЕКСАНДАР ЛЕР ПО ОЦУ НЕМАЦ, ПО МАЈЦИ ПРАВОСЛАВАЦ СТРЕЉАН 1947. У БЕОГРАДУ Фото Бундес архив АЛЕКСАНДАР Лер, кога су звали Саша, рођен је 20. маја 1885. у месту Турн Северин. По оцу је био Немац, а по мајци православац. Одлично је говорио руски, српски, румунски и мађарски језик. Средњу школу похађао је у Панчеву. У Првом светском рату учествује на страни Аустрије и командује аустроугарским батаљоном у борбама против Срба. Рањаван је два пута. Једно време је био командант 85. пешадијског пука стационираног у Вишеграду. Чин мајора је добио на крају Првог светског рата. Након рата, активно усавршава своја војничка знања. У чин потпуковника је унапређен 1921, а у чин пуковника 1928. Генерал-мајор постаје 1934. Један је од тројице бивших аустријских официра (поред Ерхарда Рауса и Лотара Рендулића) који су унапређени у чин генерал-пуковника немачког Вермахта. Током Другог светског рата је био командант 4. ваздухопловне флоте која је бомбардовала Варшаву и Београд. Учествовао је у борбама за Крит и на Источном фронту, пре него што је 1942. постављен за команданта Југоистока. Творац је планова операција "Вајс" и "Шварц". Командовао је Групом армија Е при повлачењу од Грчке кроз Југославију. Заробљен је маја 1945. За ратне злочине осуђен је 1947. на смрт. Стрељан је 26. фебруара исте године у Београду. ВЛАДИКА ЛАВРЕНТИЈЕ Фото В.Митрић Већ тридесетак година живим у Србији, у својој духовној отаџбини у српском манастиру Соко - каже мати Јована. - Служим Господу и прислужујем, у оквиру својих физичких и духовних моћи, свом духовном оцу владици Лаврентију (на слици). Срела сам велики број свештеника и духовних пастира широм света. Желим да посведочим да је владика по својој доброти и племенитости своје хришћанске душе неупоредив. Уверена сам да је он најугледнији и најомиљенији владика у целом хришћанском свету. НЕМЦИ ЦЕНЕ СРБЕ, АЛИ ИХ НЕ ВОЛЕ ЈОВАНА, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена. - Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани... Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца. извор