Претражи Живе Речи Утехе

Онај за човечанство универзални поглед, да након смрти физичког тела не умире цео човек него некакво његово духовно језгро остаје, није привилегија хришћанства, већ је најшира, најраспрострањенија представа. Бесмртност душе, неуништивост башег „ја“ – то је део природне структуре човековог бића, то је наша природа. И баш зато, човек подсвесно, у суштини, не верује у своје потпуно уништење, он не може чак ни да замисли шта је то „ништа“, јер управо његовом „ја“, средишту његове личности, припада свест о неуништивости. Повратак људи оданде одакле раније нијо било повратка, односи се на природно биће човека. Међутим, хришћанско учење превазилази границе тог бића. Ако се окренете хришћанском православном Символу вере, нећете тамо наћи овакве речи: „Верујем у бесмртност душе“. Усудио бих се чак да кажем да хришћанство уопште не верује у то, него да то једноставно сматра нечим прилично природним. И, могуће је томе додати, нећу да инсистирам, али није искључено да ће у најскоријој будућности која се назире, тај факт доживљавања помоћу сазнања свога тела постати већ и објект научног сазнања. У символу вере је речено ово: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“, не бесмртност душе, него васкрсење мртвих. У томе је била и биће принципијелна разлика између хришћанског учења о есхатону, између хришћанске есхатологије и есхатологије свих других философских концепција и религиозних учења. Јер, за хришћанство је бескрајно вредно управо то да је човек оваплоћено биће, биће у плоти, да је Бог утиснуо Дух у материју, да је игра плоти, игра природе, разноликост материјалног света, постала оно окриље у коме блиста дух. Разоваплоћење човека није само ослобађање од немоћи и слабости плоти, то је, да тако кажемо, ограничавање човека, јер је човек замишљен као биће уписано, урасло у плотски свет. „Ја сам веза светова“ – каже песник. Веза светова – то значи да у нама живе не само физички свет и хемијске тајне, него и сви елементи на којима почива Универзум. Преко нас дух закључује савез са читавом природом, и живом и неживом. И са хришћанског становишта била би очигледна гршка када би се у потпуности прихватила позната грчка концепција о телу као гробници. Тело, каже апостол Павле, јесте храм Светога Духа, а кад је храм, онда је значи нешто свето. Значи да природа није само некакво искушење за нас, да тело једноставно нешто што треба да нас депримира – ставили смо омчу око врата, а затим се дух ослободио и полетео као птица. Не, овде постоји некаква велика замисао: оваплоћено биће, дух који, према речима песника, може да буде месија природе. Александар Мењ https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja

Фрескописци Јован и Наташа Атанасковић из уметничког атељеа "Цинобер 011", годинама раде на осликавању заветног Храма српског народа - Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. Радио "Слово љубве" у овом специјалном разговору забележеном крајем марта 2022. године, доноси приповест о осликавању деамбулаторијума, простору Храма који се налази у најисточнијем делу цркве (иза централног олтара), а у коме су фрескописани сви Архиепископи и Патријарси српски - од Светога Саве до Патријарха Порфирија. Поред тога, уз јединствене фреске-портрете, налази се још седам посебних представа које приказују најзначајније моменте из историје Српске Православне Цркве. Наши саговорници откривају како је текао рад, шта је све било неопходно за овај комплексни подухват, али и који то детаљи красе његове зидове. "Слава Господу на свему" истичу Јован и Наташа. Посебну галерију фотографија коју ексклузивно делимо са посетиоцима наше странице, начинила је новинар Јелена Јеж после снимања разговора са уметницима, а благодарећи љубави г. Јована Атанасковића, делимо са вама и неколико његових фотографија из деамбулаторијума Светосавског храма на Врачару. Свако преузимање и дељење фотографија, без навођења аутора и извора, је нелегално. Фото: ЈЈеж, Радио "Слово љубве" Звучни запис

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. децембра 2021. године светом заупокојеном архијерејском Литургијом пред одром блаженоупокојеног Епископа западноевропског Луке у манастиру Ваведења Пресвете Богородице. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Патријарх Порфирије у опроштајном писму поводом упокојења Епископа Луке: Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, топлички Јеротеј, мохачки Дамаскин, марчански Сава и хумски Јован. Над одром блаженопочившег епископа Луке, по благослову Његове Светости Патријарха, беседу је произнео Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије: -Овај наш растанак је привременог карактера. У то је и блаженопочивши владика Лука веровао, јер тако нам је Господ обећао, за кога смо сви везани, а то је да и ако умремо да се не бојимо, јер ће нас Он васкрснути у последњи дан. Управо Он је тај Хлеб живота који је са Неба сишао и сви који од Њега једу неће умрети, већ ће живети вечно. Будући да је човек слабо биће, он тражи сигурност и често се везује за ствари које су око њега, за ствари материјалне и све оно што га окружује. Дамаскинове стихире нас упућују на то да је све то пролазно и да је то лажна нада. Једина нада је веровање у Господа нашега, јер је Он једини који има живот вечни. Наравно, смрт је трагедија. Господ је дошао да нас спасе, смрћу својом да нам дарује живот, зато што нико од људи рођених од мужа и од жене не може ову трагедију избећи. Сви смо наследници првороднога греха Адамовог чија је плата смрт и зато је било непоходно да Господ дође, да Он постане човек, да сједини читаву природу са Богом, са Собом, јер једино у том сједињењу имамо живот вечни. Након свете Литургије Патријарх је са архијерејима служио опело новопрестављеном епископу Луки. Тело епископа Луке је сахрањено на гробљу манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Епископ западноевропски Лука (Ковачевић) се упокојио у Господу 17. децембра 2021. године у Паризу. Рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Светог Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а исте године на празник Светог пророка Јелисеја рукоположен је у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну у Аустралији. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду 17. августа 1992. године обавио је Патријарх српски Павле уз учешће већег броја архијереја. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. Године 1997. године изабран је за Епископа западноевропског са седиштем у Паризу, а уједно је обављао дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

У уторак, 23. новембра 2021. године, на дан Светих апостола Олимпа, Ераста и Родиона, у 78. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Јован Клајић, свештеник у пензији. У четвртак, 25. новембра 2021. године, на празник Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, служена је заупокојена Литургија на којој су узнесене молитве Господу за упокојење протојереја-ставрофора Јована Клајића. Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Бранислав Михајловић, протојереј Немања Клајић, службеник ЕУО и први парох даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Опелом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење многобројног свештенства Епархије осечкопољске и барањске и других епархија. Пригодним посмртним словом од проте Јована опростио се протојереј-ставрофор Милован Влаовић који је изговорио следећу беседу: -Ваше Преосвештенство, браћо свештеници, ожалошћена породицо, браћо и сестре у Христу, Припала ми је изузетно тешка дужност да се у име Његовог Преосвештенства, Епископа осјечкопољског и барањског Господина Херувима, братства овога св. храма и свештенства наше Епархије, опростим од драгог нам брата и салужитеља новопретстављеног протојереја-ставрофора Јована. Господ који свима живот даје исто тако и све нас позива да једнога дана станемо пред Лице Његово и дамо добар одговор за овоземаљски живот. Са собом носимо добра дела, искрену веру и љубав према Богу и ближњима. Дана 23. новембра 2021.г. Господ је позвао племениту душу проте Јове како смо га сви звали, да посведочи своју искрену веру, добра дела са љубављу према своме Господу и ближњима. Својим животом прота Јова је сведочио Васкрслог Господа служећи пре свега Богу живом и свом напаћеном и срадалном народу. Рођен у Даљу 1943.године, као треће дете родитеља Бранка и мајке Драгице рођене Варница, са годину дана остаје без мајке и мајчинске љубави, коју заједно са четири члана уже породице стрељају Немци у Осијеку 1944.г. Оставши без мајчинске љубави, прота је боравио код тетке и стрица... Сви су се они неизмерно трудили надоместити мајчинску љубав, али сви знамо да то није лако. По завршетку рата отац се жени и проту помајка Милица прихвата као своје чедо. Породица сели у Чепин, где прота завршава основну школу. Одрастајући у побожној породици, јавља му се љубав према свештеничком позиву, те уписује богословију „Светога Саве“ у Београду, коју успешно и завршава. По благослову епископа сремског Макарија склапа црквени брак са Љубицом Тодоров из Товаришева, са којом је изродио двоје деце, кћер Драгицу и сина Бранка. Од стране истог Епископа рукоположен је у чин свештеника 20. новембра 1966. године у храму Св. архангела Михаила у Чепину.Епископ Макарије га поставља на парохију у Ердевик, да би 1974. године постао парох даљски, где са верним народом обнавља храм Св. вмч. Димитрија. Даљски храм је осветио и троносао Епископ сремски Василије, уз присуство Његове Светости патријарха српског господина Германа 1989.године. По потреби службе 1992.године прота Јова је премештен у Ердут. Благословом Епископа осјечкопољског и барањског Лукијана, 1998. године поверена му је дужност да успостави црквени живот у ратом опустошеној чепинској парохији и околним местима на западу наше Епархије. На предлог Епископа Лукијана, 1996.године Свети Архијерејски Синод наше Цркве одликовао је проту Јову чином протојереја-ставрофора, с правом ношења напрсног крста. Прота Јова припада генерацији богослова и српских свештеника, који су у оно тешко време прогона Цркве, мукотрпно обављали своју пастирску службу, када је требало подигнути духовни живот и обнављати свете храмове. Проту Јову и његову честиту породицу упознао сам још као богослов долазећи у његов дом са блаженопочившим Владиком Лукијаном, који је у то време био игуман манастира Бођани. У њиховом дому увек се осећала љубав према ближњем без обзира на веру и нацију, баш онако како нас Господ и учи. Драги наш прото, данас нећемо посебно да спомињемо ни једну од твојих добрих особина, јер их је јако много. Све твоје племените особине чуваћемо у лепим сећањима, све док се опет не сретнемо у Царству Небескому. Прота Јова као свештеник је био духовни отац свим парохијанима у свим парохијама где је службовао. Нама браћи свештеницима је дуги низ година био исповедник, увек сусретљив и вољан нам помоћи. Служити Богу неизмерно је волео, а према својој духовној деци увек био благ и љубазан. Али прота Јова, није био само добар свештеник и ревносни проповедник Јеванђеља , већ је био и примеран супруг, незаборавни родитељ и васпитач своје деце. Био је човек са великом душом јер без велике душе сваки човек је мали.Тако се тај велики човек, наш прота, дубоко уградио у животе свих нас, браће свештеника, своје породице, родбине, пријатеља и увек ће бити у нашим срцима, мислима и молитвама. Прото нека твоју душу Господ смести у наручје Аврама, Исака и Јакова, где те чекују твој отац и мајка, тамо је и твоја помајка, сека, браћа... твоја браћа у Христу свештеници и Епископи Макарије и Лукијан. Како си до недавно овде са нама узносио молитве и бескрвну жртву нашем Господу Исусу Христу, тако да наставиш у Царству Небеском служивати са анђелима и са свим светима. Сви рецимо: Блажен је пут којим идеш данас душо, јер ти је припремљено место покоја. Нека милостиви Господ подари души новопредстављеног брата нашег и саслужитеља протојереја-ставрофора Јована, Царство небеско, где нема бола, туге ни жалости већ живот вечни. Амин. Животопис блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Јована Клајића (1943-2021) Рођен на салашу Чворковац, недалеко од Даља, 9. јула 1943. године, као треће дете родитеља оца Бранка Клајића и мајке Драгице рођене Варница. Рођен у несрећно време, у току Другог светског рата, име добија по прадеди Јовану. Прве године његовог детињства биле су страшне и тешке. Његову мајку Драгицу, деду Срету и још четири члана уже породице ухапсили су и стрељали Немци 9. новембра 1944. године у Осијеку. Оставши с годину дана без мајчине бриге, једно време борави у Даљу са сестром Даницом код тетке Бојане, а касније код најстаријег стрица Матије и стрине Златице у Бијелом Брду, који су бринули о њима, замењујући мајку, која је преким судом фашиста осуђена на смрт. По завршетку рата, отац Бранко, удовац, жени Милицу, која их је пригрлила као своју децу, одхранила, школовала и извела на прави пут заједно с оцем. Убрзо затим, већ 1949. године, породица се сели у Чепин, у кућу помајке Милице, где мали Јован уписује и завршава основну школу. Ту је стасавао уз оца Бранка и помајку Милицу која је била из честите и побожне хришћанске породице, те је у том духу васпитавала и децу. Поред родитеља мали Јован имао је и још од некога да научи. Наиме, само неколико кућа даље био је парохијски дом свештеника протојереја-ставрофора Лазара Мишковића, пароха чепинског, где је с протиним сином, сада доктором Милорадом Мишковићем, одрастао, стасавао и завршио основну школу. По завршетку осмог разреда, 1959. године, по препоруци новог свештеника чепинског протојереја Стевана Лучића, уписује Српску православну богословију Светог Саве у Београду. Након завршетка богословије 1964. године, по благослову епископа сремског господина Макарија, 13. октобра 1966. године у Чепину склапа црквени брак са својом изабраницом Љубицом Тодоров из Товаришева, ћерком Ивана и Станке Тодоров. Дана 20. октобра 1966. године епископ сремски господин Макарије рукополаже га у храму Светога архангела Михаила у Чепину у чин ђакона, а 20. новембра исте године у чин презвитера, те бива постављен за привременог пароха ердевичког, бингулског и љубског са седиштем у Ердевику. У Ердевику им се 11. септембра 1967. године родила ћерка, којој су дали име, по убијеној мајци – мученици, Драгица. Веома дробро примљен као млади свештеник, одмах организује верски живот у парохији која тада, у “комунистичко време”, није био баш на завидном нивоу. Бећ 1971. године, генерално је споља уређена црква Преноса моштију светога оца Николаја у Ердевику и капела Светога великомученика Георгија у Бингули. Исте године, 18. септембра, у Ердевику им се рађа и друго дете, син Бранко. Неколико година касније, тачније 1974. године, трудом и залагањем оца Јована, генерално је обновљена, готово порушена у току Другог светског рата, црква Светог великомученика Димитрија у малом селу Љуба на Фрушкој гори. Троносање и освећење храма извршио је епископ сремски господин Макарије, који је том приликом одликовао оца Јована правом ношења црвеног појаса, похваливши га за његов неуморни труд и рад на њиви Господњој, где је свега 18 домова успело генерално обновити храм. За посебне заслуге, а по потреби службе, 1. новембра 1974. године постављен је од горе поменутог Епископа за пароха прве парохије даљске. Његово Преосвештенство епископ бачки и администратор сремски господин Никанор, на други дан Васкрса 1980. одликује га чином протонамесника. Доласком на даљску парохију, наставља се успешан рад оца Јована на подизању нивоа верског живота, али упоредо с тим, врше се и припреме за генералну обнову храма Светог великомученика Димитрија у Даљу. У склопу тога 1984. године постављен је нови торањ с бакром. На Светој Литургији 14. маја 1989. године, приликом освећења и троносања храма Светог великомученика Димитрија у Даљу, одликован је чином протојереја. Освећење храма извршено је у присуству Његове Светости Патријарха српског господина Германа, епископа жичког господина Стефана, епископа тимочког господина Саве и епископа сремског господина Василија. После 18 година, по потреби службе, а по одлуци епископа осечкопољског и барањског господина Лукијана 1992. године, премештен је на парохију Ердут, у којој је такође служио напаћеном и многострадалном српском народу. На предлог епископа Лукијана, 1996. године, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве одликовао га је највишим чином за мирског свештеника, чином протојереја-ставрофора, с правом ношења крста. Убрзо после тога, 1998. године, поверена му је душност да успостави црквени живот у напуштеним и у рату уништеним парохијама Чепин, Допсин, Мајар, Слободна Власт, Будимци, Бела Лоза и Белишће. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Дугогодишњи професор Богословије „Свети Сава“ и Православног богословског факултета у Београду, као и у више мандата декан ове високообразовне установе, протођакон др Прибислав Симић испраћен је на вечни починак у родном селу Врело (Уб) на празник Светог Нектарија Егинског. У Храму Светог Оца Николаја опелом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства из Архиепископије београдско – карловачке и Епархије ваљевске. Повезана вест: Упокојио се у Господу протођакон др Прибислав Симић (1935-2021) Да се опросте од угледног научног радника, предавача и неимарског прегаоца, који је дао драгоцен допринос градњи нове зграде ПБФ –а, дошли су: некадашњи ректор београдске богословије и професор ПБФ – а протојереј – ставрофор др Драган Протић, колега му презвитер др Сава Милин, протојереј – ставрофор др Владислав Топаловић, декан ПБФ „Свети Василије Острошки“ у Фочи, презвитер др Дарко Ђого, продекан ове установе, др Јоргос Нектариос, професор Грчког отвореног универзитета у Патри и многи други, браћа у Христу, сатрудници и ученици, који су са блаженоупокојеним оцем Прибиславом Симићем стварали у славу Божју и крај њега стицали разна знања из области богословских наука и црквене уметности. Професор Симић био је строг као васпитач у интернату, али правичан и добронамеран. Научено од њега о поретку богослужења и молитвама, до данас се памти и на томе благодари, успомене су проте др Драгана Протића, који је, доласком за наставника у богословију, наследио управо проф. Симића на предметима литургика и апологетика. Оно што сам научио од њега преточио сам у праксу, предавајући својим ђацима и на томе сам му захвалан. Касније, били смо колеге на ПБФ – у, где је проф. Симић целог себе дао на службу. У више махова биран је за декана. Нимало није било лако бити на том месту, јер је на његовим плећима био терет организовања свих скупова, прослава Светог Саве и других светковина. Највећи терет поднео је при грађењу нове зграде факултета. Уложио је целог себе, не жалећи труда. Био је истрајан и благодаћу Божјом, а уз помоћ добротвора, он је најзаслужнији за изградњу нове зграде на Карабурми – рекао је проф. др Драган Протић, изразивши уверење да ће труд и врлине проф. Симића Бог наградити местом у рајском насељу. Протођакона др Прибислава Симића на путу служења Богу и бављења Божјом науком наследио је млађи син протојереј др Срђан Симић, професор ПБФ – а у Фочи. Протођан др Прибислав Симић сахрањен је на сеоском гробљу у Врелу. Вечан му спомен и Царство небеско! Извор: Епархија ваљевска

У суботу, 23. октобра 2021. године, у храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, служена је света заупокојна Литургија, а у наставку и опело новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву, архијерејском намеснику бечејском. Повезане вести: Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву Упокојио се у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, викар Епискoпа бачког, служио је заупокојну Литургију, а саслуживали су: протојереј Јован Милановић, ректор Богословије „Светог Арсенијаˮ у Сремским Карловцима, протонамесник Жељко Милованов, архијерејски намесник оповски, свештеници и ђакони Епархије бачке. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Опело новопрестављеном проти Дејану служио је Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Дамаскина, протојереја Јована Милановића, протонамесника Жељка Милованова, као и свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи истакао марљивост и пожртвованост новопрестављеног проте Дејана и изразио наду да ће Милостиви Господ његову душу присајединити праведницима. „Сабрани смо данас, тужним поводом, у овом предивном бечејском светом храму да бисмо испратили тамо куда одлази свака људска душа, пре или касније, душу нашега драгог и уваженог проте Дејана, који, по нашој људској, ограниченој тродимензионалној логици, одлази прерано, а то болније од свих осећа његова породица. Али, Бог има Своју надумну логику, нама недоступну, по којој свакога од људи призива ка Себи онда када је за његову душу то најпотребније и најспасоносније. Знајући за тешко рвање са болешћу нашега проте Дејана и за то колико је била неочекивана ова његова кончина овде на земљи, ипак непоколебиво верујемо и знамо да ако је Господ тако расудио и тако благословио, онда то треба сви да примимо као излив љубави Божје и дар Божји, маколико то тродимензионалној људској логици изгледало чудно и неприхватљиво, а не само несхватљиво. Сваки наш људски растанак, поготову са блискима, милима и драгима, уме да буде итекако болан, макар био и растанак на неколико недеља или неколико месеци, поготoву на неколико година. Али овакав растанак је још болнији, понајпре за најближе покојникове. Имајући сазнање које нам наша света Црква богонадахнуто саопштава и дарује кроз све молитвене речи опела, ми, имајући то све у виду, осећамо у исто време и неку неугасиву, тиху радост од оне утехе коју нам пружа истина о томе да је Христос, Распети и Васкрсли, узласком на небо основао Цркву Своју, ниспослао јој Духа Светога и кроз Њу је увек присутан са нама, по Његовој речи: Ево, Ја сам са вама у све дане, до свршетка века. То све гледајући очима вере и слушајући ушима наде и прихватајући срцем љубави наше и благодарности наше, ми испраћамо проту Дејана, верујући да ће – као што се света Црква управо моли и као што је Господ обећао – Господ њега примити у Своје Наручје и у наручје Својих светих, Авраама и осталих угодника Божјих; да ће га настанити у насељима праведникâ, да ће га уврстити међу те своје праведнике, изaбранике и угодникеˮ, истакао је Епископ бачки Иринеј. Опелу су присуствовали и представници Римокатоличке Цркве у Бечеју, жупници Ласло Фудерер и Миклош Вилагош, као и часници Црквеноопштинског управног одбора у Бечеју. Светој заупокојној Литургији и опелу присуствовао је многобројни верни народ из Бечеја и околине, који је дошао да испрати новопрестављеног проту Дејана и да на тај начин изрази своју благодарност за све оно што је он чинио за њих на пољу спасења и утврђивања у духовном животу у Цркви Божјој. На заупокојној Литургији су певали чланови октета Карловачке богословије, као и чланови црквеног хора „Свети великомученик Георгијеˮ из Бечеја. По завршеном опелу, учињен је опход око Светођурђевског храма у Бечеју. Тело проте Дејана превезено је до православног гробља у Опову, где је одслужен мали помен, а потом је прота сахрањен у породичну гробницу, уз молитвени вапај свих присутних изражен у речима: Вјечнаја памјат! Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног молитвеног сећања, брате и оче наш Дејане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У четвртак 23. септембра 2021. године, у 13 часова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је опело др Милети Радојевићу, саветнику у Министарству просвете, науке и технолошког развоја за верска питања и дугогодишњем директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Епископу Јовану су салуживали Епископ пакрачко-славонски Господин Јован и Епископ тимочки Господин Иларион, свештенство и монаштво Епархије шумадијске и других Епархија Српске Православне Цркве. Звучни запис беседе Пре самог опела у Центру за културу Лазаревац, у 11 часова, одржана је комеморација поводом упокојења Господина Милете Радојевића. Комеморацији су присуствовали председник Народне скупштине Републике Србије господин Ивица Дачић, Министар просвете, науке и технолошког развоја господин Бранко Ружић, директор Коридора Србије Александар Антић, потпредсеник СПС-а господин Жарко Обрадовић, председник Општине Лазаревац господин Бојан Стевић, београдски надбискуп Станислав Хочевар, представници исламске заједнице у Србији, свештенство и монаштво СПЦ-а, бројни државни секретари, директори јавних предузећа на нивоу Републике Србије и локалних самоуправа, велики број пријатеља, који су пре почетка комеморације породици упокојеног Милете Радојевића упутили речи саучешћа. Председник Народне скупштине Републике Србије господин Ивица Дачић опростио се од Милете овим речима: „Милета је био човек спреман свима да помогне. Не само његовим Лазаревчанима, већ свакоме ко би му се обратио за помоћ. Милета је био од оних људи који су увек ту за своје ближње, онај који све проблеме решава са лакоћом. Био је пример човека који даје увек више него што се од њега тражи и очекује. Убеђени социјалиста и велики верник, он је у себи објединио идеје хуманости, солидарности и бриге о човеку. У људима је видео пријатеље и браћу, а у свом послу мисију да се посвети заједници и сваком њеном члану. Својим знањем и карактером био је спона изнеђу државе и њених институција, са једне стране, и Српске Православне Цркве и других црквених заједница, са дуге стране. То може само човек кога изнутра покреће осећај за добробит свих око себе. Као верујући човек, духован и побожан, посебно место у свом срцу и души имао је за Српску Православну Цркву и њене свете оце.“ У току опела по прочитаном Јевађељу у својој беседи Епикоп Јован се осврнуо на живот Милете Радојевића: „Наш Милета је био дубоко верујући човек, човек који је имао црквену свест, и као такав био је пример како се воли Бог и човек, како се воли Црква и богослужење и како се воли своја породица. Био је добар човек, а добар је само онај хришћанин који живи по Богу и у Богу у Истини. Све оно добро које је наш Милета чинио, јесте бесмртно и вечно, и његова добра дела данас иду испред њега. Кроз цео свој живот се трудио, колико је то било у његовој моћи, да у себи носи лик правог српског хришћанина и домаћина. Одликовао се чврстином карактера и великом вером у Бога и у мисију коју је вршио. Био је примеран супруг, незабораван родитељ, осећајни деда, драг сарадник и топао саговорник. На његовом путу пратиће га молитве Светог оца Николаја, његове крсне славе, али и молитве Свете Петке, у чији је спомен почео да гради цркву-манастир у Сибници где се, како ми је више пута причао, излечио његов отац, који је једно време био глув, нем и слеп. Уз осећај људске туге, али не и очаја, и жаљења због растанка са Милетом, осећамо људски бол што он није више са нама овде на земљи, што није више са својом породицом, пријатељима, али ми у исто време осећамно духовну радост у овом болу, што је Милета прешао из смрти у живот, и радујемо се у духу што смо у њему задобили молитвеника пред Богом.“ После опела у храму Светог Димитрија, поворка се упутила до градског гробља у Лазаревцу, на коме је др Милета Радојевић сахрањен. Мноштво верног народа, свештенства и монаштва који су се сабрали да молитвено испрате упокојеног слугу Христовог, само су још једно сведочанство несебиче помоћи храмовима и манастирима наше помесне Цркве, али и на многа још доброчинства и љубав који су од нас сакривени, а по којима ће Господ препознати Милету у Свом Царству. Милета је био човек благе нарави, увек насмејан. Он је поштовао, уважавао, саветовао, слушао. Волео је људе и несебично им помагао, порушено је градио, мирио завађене, опраштао свима... Својим радом и животом посведочио је речи Апостола Павла: “Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах“. Упокојио се у Господу 18. септембра 2021. године, оставивши за собом супругу Зору, сина Зорана и ћерку Ивану са својим породицама. Бог да му душу прости. Вјечнаја памјат! Извор: Епархија шумадијска

У среду, 24. децембра 2020. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке Господина Јована у манастиру Благовештење Рудничко, са почетком у 9 часова, служена је Света заупокојена Литургија којом је началствовао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Звучни запис беседе Оцу Петру саслуживало је свештенство и свештеномонаштво из Епархије шумадијске и из других Епархија наше Помесне Цркве. Опело блаженопочившем архимандриту Серафиму служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован. Након прочитаног Јеванђеља својом беседом владика Јован се опростио од блаженоупокојеног оца Серафима. Верни народ наше Цркве, који је са тугом и болом примио вест о упокојењу оца Серафима, дошао је данас да се молитвено опрости од великог духовника нашег времена. Извор: Епархија шумадијска

Доносимо прилоге Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења и молитвеног испраћаја у вечност најсветијег патријарха српског Иринеја.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у свештеној обитељи манастора Подмаине на евхаристијском сабрању у недељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2019. лета Господњег. За званичне интернет странице манастира Подмаине доносимо видео запис беседе.

Испраћена је достојанствено, како је и живела. Уз благе речи оних којима је припадала, пригодну песму „Косовских божура“ које је са ћерком Иваном придизала, и сузе обичних људи који су је волели као свог, најдражег. Тако се са Новог гробља у Београду, данас, на небеско глумиште, преселила Јелена Јовановић Жигон, дама југословенске и српске филмске и позоришне сцене. Више стотина људи опростило се од ове добре виле која у сећању остаје не само по својим бриљантним улогама, већ и што је у каријеру уписала и лекције о узвишеним људским судбинама – доброти и племенитости. О томе је, после опела у Цркви Светог Николе, у име Црногорско-приморске митрополије и митрополита Амфилохија, говорио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. – Сећаћемо се Јелене, јединствене по честитој и душевној лепоти којом је подједнако дарована и уметност коју је тумачила и људскост коју је имала за свој страдали народ од Книна, преко Републике Српске, до Космета. Зато је блажен пут на који, у овим васкршњим данима, идеш душо, на место покоја свога супруга и родитеља. Одар је био потпуно покривен цвећем. Опело је пратио хор, а служили су га свештеници Београдске и Црногорске митрополије. Јеленина деца, ћерка Ивана и син Никола, њени унуци, достојанствени у болу, више од сата примали су саучешћа. Ансамбл „Косовски божури“, који је са ћерком Иваном саставила Јелена од српске косметске деце из енклава, симболиком песме пратио је церемонију испраћаја. Испратили су је пригодном поруком. – Неговани твојом љубављу, узвишеном и отменом, Јелено, успавана наша оморико, небројано пута смо с тобом кушали са одуховљених трпеза и учили лекције живота и живљења. Само на тренутак се чинило да је твоје срце стало. Не, оно је у нама. Дива и вила наше филмске сцене, пре него што ће њен ковчег бити положен у вечно боравиште, испраћена је, по жељи породице и поштовалаца, „Реквијемом“ Бранка Миљковића, који је Јелена говорила и кратким рециталом ћерке Иване. Јелена је унука Митра Мартиновића, који је био црногорски дивизијар, касније дивизијски генерал Југословенске војске, председник владе Краљевине Црне Горе 1912−1913, министар војни у два наврата 1907−1910. и 1912−1913. и заступник министара иностраних дјела 1912−1913. Митрополит Амфилохије је Јелену Жигон одликовао златним ликом Светог Петра Другог Петровића – Његоша на празник Светог Симеона 2016. године за животно служење љепоти и добру и материнско човјекољубље. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У наставку Св. Литургије, у присуству многобројних духовник чеда, пријатеља, познаника, породице и сродника оца Емилијана, владика Теодосије одслужио је свештеничко опело уз учешће свих присутних. У својој беседи, владика је упутио речи утехе родитељима и пријатељима и посебно нагласио смирење, дечију безазленост и простосрдачност оца Емилијана и његово одушевљење Литургијом и хођење за Господом од дечачких дана са радосних усхићењем сусрету са Њим. Након последњег опроштаја, у пратњи свих присутних, обављена је и сахрана земних остатака оца Емилијана на гробљу у Брзоходу. Извор: Епархија нишка